„Претпостављам да у овом животу свако мора нешто да ради, а уколико ти се то нешто не допада, па утолико боље, јер завређујеш небо, или бар право да делиш савете.
Мислим на то, ако се помириш са судбином и незнатно отрпиш, можеш да кажеш : ,,Гледај, ја исто тако радим доста тога што ми се не мили “ , но ако се испостави да ниси вичан у обављању онога што ти се не мили, онда си изгубљен, те ти преостаје само да седнеш и чекаш да оно мало лепог што ти се збило у животу ишчили.”
Реј Лорига, „Најгоре од свега”
Толико добрих вести ових дана, и толико змијског отрова са телевизије и сличних разносача мржње, болести и глупости.
Јер у неиспланираним временима се интензивније живи; не морају то бити ратна времена, или пандемијска.
Могу, например, бити и скадарлијска.
Ових дана примећујем запањујућу стабилност и мир код неких људи, уз опрез који је ту, али успут.
А примећујем и страх у очима, нарочито присутан током првих дана – језиви страх оличен у ћутању препуном ружне тишине, током чекања у редовима.
Тог страха је сада ипак мање.
Имам један виски, Гленфидич (тако некако) стар деценију.З овем пријатеља да му кажем да се оштрим да га отворим, а он ме уверава да би било много боље да га попијемо заједно. И у праву је. Не иде то, превише доброг одједном. Могли бисмо да слушамо Иги Попа, „Мајке” и неки стари панк (има и нови, да видиш, и није лош) и да полако приводимо флајку крају.
А зове ме и један пријатељ са новим теоријама о томе ко је посејао вирус, и о томе чија ће мајка запрести црну вуну…
Стари комшија који има опструктивну болест плућа је весео, захвалан клинцу који је отишао до апотеке и продавнице да му нешто купи, а млади комшија, човек мојих година, успешан у својој вишегодишњој криминалној каријери, намрштен је као Семјуел Бекет.
Почињем са једним мало већим послом. Почињем од мало изнад нуле – али ако Бог да, а не појаве се комунисти – биће нешто од тога. Не помињем шта и како, да не урекнем. Негде сам чуо да кад неком споменеш намеру, она губи пола снаге. У многим стварима је тако.
Завршавам један мали посао, онај, дисциплински. Онај што ми се не ради, али морам да га урадим. Уф, колико ми се само не ради – као домаћи из математике, било једном на Вождовцу кад сам то радио.
С друге стране, моја жена јуначки усисава кућу, а ја хајдучки морам нешто напоље, шатро да се видим са Владом због посла (да, да – не брини, бићу на дистанци, нећемо седети у парку нити било где – не, нећу пити ништа… колико си година удата за мене… па колико сам се пута напио дању ? Па добро, ноћ је друго, ја те питам за дан – уосталом до пет је још… доћи ћу до пет… не носим телефон јер не желим….)
Моја шћер плаче док идемо до мојих родитеља, јер јој није по вољи што тамо не долази њен омиљени стриц , мој брат Хименез.
После се враћамо, она срећна – јер су се браћа Хименез ипак окупила у родитељском дворишту – уз сво препоручено одмицање.
Шаљем писмо у далеки свет.
Па бринем да ли сам то лепо срочио.
Одговоре ми дан касније – и све је у реду.
Имам астму, удувавам симбикорт у плућа сваки дан двапут (ако не заборавим) – али у животу сам само неколико пута посегао за интернетом да видим јесу ли неки симптоми можда знак… Дакле, није да нисам баш никад, али могао бих да кажем скоро никад – а ако бих рекао скоро никад био бих као она бака што би некад била дека ако би бар једном имала оно што…
А опет, жене то стварно понекад и имају – у најбољем смислу који носи реч храброст, та величанствена и опасна врлина коју могу да имају и добри и зли.
Тако је и са слободом.
И тако, пре неки дан, са све астмом, по сунцу, идем ка Јужном булевару, да се видим са Добрићем.
И нешто ми тужњикаво по глави (тачније унутар главе) док се спуштам, поред некадашњег летњиковца Петра Бојовића, ка пекари „Клас”.
А онда видим, у даљини, две девојке. Једна седи испред зграде, на улазу. Друга је у инвалидским колицима, пар метара од ње. Скувале су кафу.
Лепе девојке. Ја се исправим, погледам их, нешто бих им и рекао, али не кажем.
Свакако, не смем да изгледам тужњикаво поред лепих девојака, нарочито у доба општих прехлада.
„Није теби ништа тешко, сам си тежак…” тако нешто мислим.
После радим склекове, па дан касније не радим.
Онда хоћу да читам више, желим, али до четири, пет, изгубим снагу – па неће.
Причам са људима, добијам мејлове, надам се да ћу ускоро попити пет пива, па макар и сам. Одлажем то задовољство.
А сада, одлазим да попијем кафу у невреме.
Напољу је леп и прохладан дан, сунце се повлачи, а ја се сећам Ремаркових речи, магловито, али се ипак сећам – о игри сенки при заласку сунца, јер то је време када коњак највише прија…
Корона-циркус 