Врачар

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, среда, 15. април, 2020.

На данашњи дан пре две године срела се два познаника. Готово би се могло рећи – пријатеља, да није значајне разлике у годинама. И статусу.

Један је био ни довољно млад ни довољно стар, и уопште, некако мало ниже постављен на друштвеној лествици, већ и самим тим што је становао на спрату ниже.

Други је био више млад него стар – духом и спремношћу да засвира на хармоници неке фине, далеке и давно заборављене мелодије, у чему би му се гдекад прикључили пајташи, ко на гитари, ко на виолини, ко на кларинету,  па би се фино орила зграда до дубоко у ноћ. Више, дакле, духом млад, иако је седином главе већ загазио у некакву замишљену другу половину живота. Становао је, подсећам, на спрату изнад, што није занемарљиво.

Сем зграде, делили су и заједничка познанства. Онај испод познавао је Мишу. Онај изнад не само да га је познавао, већ му је и отац био.

И тако, један невероватно леп и сунчан јунски дан претворио се у невероватно тужан. Миша се утопио у Ади Циганлији. Имао је свега двадесет и једну. И венчање већ заказано, за два месеца касније.

Али није то дан о коме говорим. Тога дана од пре две године комшије су размењивале етимолошке натукнице. Старији комша говорио је о смисленој, такорећи животворној, вези израза ,,бацити кашику“ и римског обичаја да војнике исплаћују шакама пшенице, у неким провинцијама – соли. Ту се некако увек умешају и свеприсутни Хуни што јашу коње са шницлама меса подметнутим под задњицу. Кад неко једе сирово месо, свакако ће увек победити оног који зобље шен’цу.

А неке психо делије, које се, ево, има већ недељу осунчаних дана, окупљају у формацијама и по пет и по шест тесно збијених око заварене, ушрафљене, у земљу пободене импровизоване ,,теретане на отвореном“ у паркићу тик испред поменуте зграде, такође једу сирово месо. И свакако би писца ових редова увек победили, премда он, то вам тврдим као готово потпуно поуздано, јер га добро познајем, не једе само пшеницу.

Ал’ и не јаше коња неоседлана, нит диже пречесто тега из бенча. Ја сам га, и ту вам добар стојим, ретко виђао да то чини.

За оног испод, горњи комша није био добар само због тога што му је једне зимске ноћи, док је шкрипао снег под војничким чизмама, а улична светиљка расипала штедро своју искричаву природу градећи око себе клобук који је још више потцртавао атмосферу чаролије, тајинства и завере, тутнуо у џеп два’естину евра. Да му се нађе. Горњи је тада само изашао да изведе пса, паметног ирског сетера, у ноћну шетњу. Доњи, опскрбљен дозволом за излазак у град, случајно га је срео.

Дакле, тога солидног дана од пре две године, о коме заправо говоримо, размењивала се узајамна добра воља. Добро расположење изазвао је новорођени унук, кога је горњем комши подарила старија кћер.

Тада је, поред много осталог изговореног, доњи сусед затражио, ко зна како и ко зна где изгубљени, већ једном с истог извора примљени рецепт за чај од овса. Тај чај, наиме, убија бактерије. Посебно у мокраћном суставу. Али постоји препоручена размера састојака. Горњи комша, иако је вероватно у мислима разгибавао прсте да расплете музику у ћеркином стану, имао је довољно присебности да потврди рецептуру.

Зашто је тај рецепт битан? Не рецепт per se, иако га није лоше знати ако сте баш диспонирани да убијате бактерије. Злу не требало. За ову причу битан је овас. И тако тај, како се, ето, испоставља, дугогодишњи житни дискурс међу двојицом комшија, послужио је као изговор за критику једне невероватне црте данашњих становника наше земље.

Место радње: продавница здраве хране. Враг ће га знати зашто се тако зове: мало ту здраве хране, а и здравих купаца, улази. Купац… ОК, престајем да говорим у трећем лицу, мало ли је што разговарам са предметима по кући, сад још треба да видим и себе сама у више примерака – с леђа. Улазим у продавницу. Иза касе старија госпожа – педесет пет, оприлике. Тражим килограм овса. Она упери у ме челичноплаве очи, као глечерје језера Мичиген, обима упетостручена наочарима-теглама, забезекнута.

-А шта је овас, молим лепо? Је ли то она зељаста биљка, са дебелом струком, као празилук?

Остајем, дословце, без даха. И размишљам да ли да јој скренем пажњу на празилук што јој штрчи од зада. Само безвољно одмахнем руком, поздравим је и изађем.

Жена од скоро шездесет година не зна шта је овас! Ми, тзв. деца београдског асфалта, што се изговара готово са поносом који као да има неко значење и некакав садржај, преко лета смо ономад одлазили код баба и деда на село. Можда нисмо знали како се поткраћују папци козама, али смо знали како коза изгледа. Можда не бисмо баш сви умешно успели да дрндамо виме, али смо знали из прве руке како крава изгледа. Данашњи клинци више немају бабе и деде на селу, па није ни чудно што мисле да млеко долази из ,,Максија“. Али претходне генерације…

Овас, свакако, не спада у езотерију.

Ако већ није срамота што бар народну поезију читали нису, а сетићемо се, Вукови певачи су, махом, били неписмен свет, па какве песме испеваше, у некаквом заборављеном, нормалнијем свету била би срамота што се та врста малограђанштине коти и гоји. Снобизам и скоројевићство на сеоски начин.

Да не помињем алерген у виду колективне амнезије, што се устоличио на овим нашим унесрећеним просторима као правилност.

-А ви памтите Швабе, је л’ да? Ни Швабе не памтите!

Десило се. Прошло.

Заборавио се овас.

А заборавило се, тако, и да су продаване и увожене неке скандалозне вакцине. Епидемиолози, мудри врачи, казују, ми, пионири, бележимо. Не, заиста ћемо бити пионири. Најављују вакцину против куроње већ за неколико месеци (sic!). Ту ме сеци ако не буде била законом прописана обавезност вакцинације контингентом фирмиране робе, од реномираног произвођача, са сертификатом СЗО-а. Епидемиолози и имунолози ће подсећати на дечју парализу, туберкулозу, мале и велике богиње, све оне болештине које су некадашње вакцине искорениле. Заборавиће да кажу да ништа није искорењено, само, ево видимо, ћути и чека. Заборавиће, такође, да нагласе године неопходног тестирања, на ,,добровољцима“ међу људима свих узраста, оба пола, на свим континентима. Уз обавезну потписану сагласност у књижурини са излистаним потенцијалним нежељеним последицама.

А шта ће још све у вакцини бити…

Реч-две о појму φάρμακοι, φάρμακος.

У апостолско време (време писања Јеванђељâ): чаробњак, волшебник, врачар, мађионичар, тровач. Израз је коришћен да означи оног који користи дроге и ,,религијске инкантације“ како би увео људе у халуцинантна стања, стања илузије да поседују, примера ради, магичне (натприродне) моћи да манипулишу Богом (у овом контексту мисли се на Бога Аврама, Јакова и Исака, Бога Старог и Новог завета, чисто да не буде забуне) да им подари богатства овога света.

Још старији слој значења означавао је касту робова у Атини, који нису ништа морали да раде. По цео боговетни дан су пландовали, град им је обезбеђивао смештај и хранио их. Једина њихова обавеза у земљи Дембелији била је да у време великих катаклизми, посебно у време епидемија, само буду принети на жртву боговима, како би се ови умилостивили.

Неки нови Ваал се иза брда ваља.

5 мишљења на „Врачар

  1. Хвала пуно на лепим речима.
    Чекамо. Видећемо. Хтели – не хтели, ништа друго и не можемо.Тишина у целом свету.
    ,,Цунами“ – одлична метафора. Затишје пред цунами.

    Поздрав из Београда!

    Liked by 2 people

  2. Поштовани Саша,
    Очигледно је да Вам животног искуства не мањка. Ко је служио Армију, још у Књажевцу, тај зна шта је и праз, и лук. Абсофакињутн.
    Также је очигледно да Вам ни речи не мањка. Ваша лексика упућује на године пажљивог емпиријског читања folk lār-a, у смислу који је термину дао ковач његов, а Енглез, Уилијъм Θомс, што је „наук руралног народа, често сиромашног и неписменог сељака”.
    Не могу рећи да Вам се дивим, а и шта бисте и Ви са тим, сем да погубите душу, али могу рећи да бих волео да Вас читам чешће, не сакадо покретима очне јабучице, већ глатким пролазом између редова, како васпитава Алдъс Хаксли у оној књизи у умећу гледања.

    Поздрав из града Ζαιετσαρ и
    српске амбасаде у Διασπορά.
    Αλεκσάνδαρ Στοιάνοω – βραδα

    Liked by 4 people

  3. Почитајеми κύριε Αλεκσάνδαρ,

    Благодарим на томе што сте узмогли, уз све друге обвезе, наћи времена да посветите мом недостатном писанију, те да, као да то већма није било довољно, јошт и ставите коју реч на пикселизовану артију.

    И придружујем се. Аbsolument, или како би се рекло на кињаруанда језику: rwose.

    Не само праз, и лук, већ и крумпир. У паковању од 5 кг. На модро кувани (без икаквих зачина) заједно са кесом, такорећи плацентом, у којој га је кувар из спремишта породио. Да се не огрешимо, било је ту и кобасица, вкусних, али са називљем таквим да би каквој срамежљивој снаши, али и толиком војнику, што да не, намах осмејак под брк измамио.

    Да ми речи не мањка – хвала на томе – тачно је. Добрих, авај, правих речи, итекакао!

    Tакже, не мањкам ни годинама пажљивог емпиријског изучавања folk lār-a. Штосека’е: Ко се дима не надими, тај се würth-a не огреја.

    Читаћемо се, надежду гајим. И врло радо ишчекујем оно што ће се у лабораторијуму внутрашњег, и спољашњег, ока Вашег, као у каквој алхимичарској реторти, од олова са стега свакидашњице у камен мудрости прометнути.

    Кεφάλιјем и βραδ-ом
    Σάσα Τσβέτκοβιτς

    Γειά σας,
    από το Βελιγράδι, Μπόρτσα

    Liked by 3 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: