Дневник пандемије / Шатра од речи – плод је маште. Циљ овог програма је да забави, образује, насмеје и обрадује. Свака сличност са стварним личностима и догађајима је случајна. За проналажење одговарајуће терапије, обратите се лекару од поверења. Не пробавајте ништа од наведеног код куће, без присуства пунолетног лица. Истражујте, информишите се, мислите својом главом.
Морам написати песму Не због себе, највише због себе Па тад ће ми сигурно бити јасно о чему сам је писао Ко је и низао стихове знајући шта они значе Предуго чекам да изађе, не пишем је за руине и оне што долазе Цепам је комад по комад, као дебелу секвоју Ајде пусти је да изађе, да се бар на трен ил’ сат У облак бели претворим што смирено над градом лебди Да јутро ишчекујем, не дочекујем Доста сам казаљку на поноћни враћао час Од кад или до кад се мери, само да знам Не желим, лажем, даље бих могао овако Нисам веровао, све ту стане, на крају се виче конац Ја бих да напишем, па шта буде Нећу да ме около лажу и за онога после кажу Да на своје чини штете, где ли гледа, био је дете Хридине се водом роне, али пресушити не сме Поток што не очекује, али нада се и верује Видео сам све, па зажмурим на трен Све гордости тад отупе Пукне ђон, па се хода Падне крв, па се згруша Чак и образ мило бриди Сва се жал у ред претвори Оживи ме, заборавити нећу
Каже незнавена жена са радија: не разумем зашто се буне што ће кафићи и ресторани радити до 14 часова.. Наставља незнавена жена: кад можеш да понесеш ћебенце и седеш на ливаду.. Вероватно ће разумети зашто се неко буни, кад је на истом том ћебенцету неко буде силовао, а не нађе се нико да јој помогне или макар да се побуни.. Само у Београду око 60000 људи живи од угоститељства, ко зна колико је то породица али шта ћеш ти размишљати, кад можеш да седнеш на ћебенце.. Незнавени људи са телевизије су прво снимали нас лизаче кашике.. Затим су уперили прст у Зара жену и људе који се тама причешћују.. Онда су снимали људе како скијају и ове што на митингу једу сендвиче.. После је дошла сахана патријарха.. Стршно, страшно, затуцани верници исприћају леш и угрожавају незатуцане грађане.. Стршно, страшно.. А сад, кад се испраћа леш (термин незатуцаних) уметника из Новог Сада ништа – нико да прекори или прстом упери.. Слава Богу изгледа да су мало напредовали и коначно схватили да треба оставити људе на миру.. У миру да се опростимо од онога кога волимо или поделимо тренутак до којег нам је стало.. Мислим да ипак нисте напредовали, него само решили да се не замерате својој публици, која свет мери собом и разумевање изједначује са сопственим потребама.. Нек нам је лака земља свима.. Човек на коњу несметано пролази.. Ми неспутано трчимо.. Машемо једни другима.. Нешто касније, други човек на коњу баш и не зна шта ради.. Љубазно нас замоли да станемо.. Стајемо.. Каже, да не уплашимо коња јер онда не зна шта ради (коњ).. И тако.. Функционери који баш и не умеју да јашу, дуги низ година кривица за страх налазе у људима који слободно трче.. Ово је само слика једног дана и одсјај неколико деценија.. Страх је у реду.. Људи су се вазда плашили висине, док су други ходали по литици.. Једни и други су све до сада несметано живели.. Неспутано и спрам сопствених осећаја..
Једино што гиља мора да се очисти пре повратка у топло
Али моје срце што ме пробада ћути већ неколико сати, или више
Читам што ми шаљу, отписујем, разумем, варам себе, али лепо, да сам стрпљивији
Гледам младе кокоши на станици, дотеране, па се приупитам да сам мало млађи да ли би им рекао
Нешто лепо, да ме примете; овако исто могу да ме примете, али као стрику, који се облачи спортски јер је негде још млад
Боле ме и руке и ноге и леђа и глава од фудбала пре три заласка сунца – био је то немирољубив фудбал, али нико није тражио фаул, па, за промену, нисам ни ја
Брат се враћа из Српске Републике – каже да нам ваља пити кафе сутра код Шибета има да ми прича – не зна шта се овде све догађало и лепо и није нимало па ћу ја да му кажем… Ко други, ја сам старији брат
Колики је само људски живот, шта све стане, слије се, снева се, саставља и покреће, раставља и растаче… Док идем у топло, а смрзо сам се јер сам се обукао за пролеће, а сад је вече, зима зима, али блага – помишљам да купим пар пива па да их саспем у гркљан јуначки на тераси, без обзира на захлађење, а и да уједначим температуре… Ипак, радње не раде
Јутро када је дошло, изишао сам на терасу да узмем гиље, па сам сишао доле, да чистим. Комшија ме пита кроз протокол мимохода – да ли сам вредан – кажем да јесам и да чистим гиље за фудбал – ако ако ти још играш браво браво – како да не кажем ја и онда рафал додам фудбал није игра на живот и смрт фудбал је много више од тога – јао крвав си каже комшија и одлази кроз полусмех – нисам мислим се него су патике нашле своју срећу – и тако мислим, и чистим…
Прва посета Косову и Метохији у мом одраслом животу. Призренска Богословија нас је угостила, свита се разишла, ко назад у Италију, Небојша, који ме је на пут и нагнао, оде за Београд, а ја, ноћним бусом за Скопље, код мојих.
Ситан је сат, отац Андреј рече да ћу у свако доба наћи такси испред хотела Призрен, тe када не нађох никога, ни на улицама, ни на паркингу, рекох себи – нећу моћи избећи контакт са браћом. Улазим у хотел, на политички коректном енглеском питам за такси. Рецепционер, штркљо, мумла некакав одговор на некаквом језику. Ако не зна савезнички американски, можда ће знати италијански. Опет мумла, подозриво ме гледајући.
–Wait, wait! – и одлази негде у дубину сале.
Чекам ја, чекам, али за двадесет минута са аутобуске станице крећу моји точкови, етнички чисти, али су газде Турци, па је и култура друкчија. Са њима ми је најбоље, опет саветује Андреј. Ал’ треба добацити до станице. А онда и до границе…
Видим да ме је штркљо у најбољој намери напустио, па и ја напуштам хотел с намером да пустим корак. Е сад, на станици сам био само једном, тог поподнева, да купим карту, пут не познајем најбоље, а Призрен и није Лас Вегас ноћу. Оријентишем се према шуштању реке, а ни проклетог гугља нема у помоћ; роуминзи су безобразно-пљачкашки. С вером у извиђачке способности, настављам смело кроз непријатељску територију. Нема нигде никог, само је опрез ту. Ових дана смо се возили са храбрим монасима, а, овако, сам, мало као да ми је голуждрав трбух. Кажу да је много боље него ’95. или ’99. и да је живот скоро па нормалан, али сам ја препун неке старе и неке нове косовске епике, слика крљања мишица и јатагана, кочева и правде освајане крвљу и Калашњиковима.
Добрано сам се успухао, звони оно коферче по излоканој призренској џади, и све ми се чини да је аутобус предалеко, а ја преизгубљен да би се та два елемента на време и успешно спојила. И баш на раскршћу – сластика. Отворена.
Принц.
Стављам у џепове јакне политички коректне језике и називам домаћину добро јутро. Десетак година старији од мене, кратка проседа коса, прошарана брада, раднички подочњак, гледа ме испод густих веђа, док спушта брендирани филџан – Lavazza.
-Добро јутро… -Молим Вас, касним на аутобус, је ли далеко станица? -До Скопља? -До Скопља. -Он ће за десет минута да прође испред. Дигни руку, стаје. -Овде испред? -На кривини, јесте. -И стаје на руку? -Стаје, комшија… Балкан…
Мало сам се насмешио. Он није. Јасно је чији је терен.
-А је л’ могу ја две тулумбе и баклаву… И чашу воде? -Може, комшија…
Метални тањирић, три кољача са доста шербета, вода из Бистрице да разбистри шекер и збуњеност срца…
Ћутимо. Зује расхладне витрине, фрижидери, зује мисли о пројектилима који зује с обе стране… У свим правцима…
Гутам горке слике добро заслађене, Бистрица спира сваки траг, захваљујем домаћину, каже – уздравље.
Излазим из „Принца”, стиже моја етно-кочија, дижем руку, све је како је посластичар-комшија предвидео. Сви су већ изувени и хрчу, придружујем се тулумба-слатким сновима. И док бусаџија завија лево, видим принца како пред радњом пали чибук, с истим оним изразом лица гледајући за бундевом, која ме са овог балкан-бала превози натраг – у пепељасту стварност.
Десило се. Заиграла мечка и на моја врата. Температура, слабост, кашаљ… Три дана стиска, два дана пусти. Три дана притиска, па један лажне наде. После недељу дана стискавца, стиже мени оклопна јединица да уради тест. Терала ме да радим чучњеве, да процени је ли засићење и под стресом ваљашно. Каже, имам аритмије, али и довољно кисеоника. Каже, чује шум у десном плућном крилу. Кажем, кашљуцам, али не осећам дављење. Још увек. Каже, не дај Боже, свашта сам виђала. Човек скоро оздравио, па се угасио преконоћ. Кажем, хвала на причи за лаку ноћ. Нема на чему, па ми заголица грло кроз нос оним штапином фином. Биће сутра резултат, ако имаш апликацију, провери. Ноћ, легнем, стресам се, од ситне температуре, али и од стра’а. Срећа, па сам осигурао живот, па кад ако угасим, доћи ће деци и удовици неки новци… Насмејем се себи и свом кукавичлуку, па се одмах уозбиљим у мисли – да ли ћу стварно имати храбрости да не одем у болницу да бих исцедио још сат живота? Заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до шора, проверавам сат, прошао је сат. Шорнем, заспим. Све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам по мачора, проверавам сат, прошао је сат. Шорнем, заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до тора, проверавам сат, прошао је сат. И тако десет пута. Математички кошмар прве класе. И кад немам температуру, имам главобољу, грбобољу, Сунђер Бобана уместо сиве масе. Не мењам израз лица, жена ме гледа и стално пита како сам. Стално кажем, добро сам, мада немам енергије ни поглед да подигнем… А може и горе. Дању, макар, нема математичких кошмара. Дању спавам боље. Деца на олајн школу, жена у своје муке, сви смо болесни, само се друкчије приказујемо. Понекад једем, заливам се чајем од зове, ако ме он не спаси од душења, шта ли ће? Отворено боловање и докторкини телефонски позиви – неће. Па кренем сваких пола сата по два грама це витамина. Па ми се скисели живот. Па решим да направим гулаш од дивље свиње. Па сви одобравају, а мени први чврст оброк у последњих десет дана. Можда, ипак, нећу умрети? Свиња ће спасти, ако це витамин неће. Спавам, сањам да се будим у свом (неком) великом стану, претрпаном прњама, теписима и неким људима, као, спремају неку прославу. Бауљам међу њима и они су као свесни ко сам ја, али се понашају као гости који гостују већ месец дана, па су изгубили гостињски обзир, али не и гостињски захтев. Ту и тамо покушавам да заведем ред, ипак, трон је мој, а они ми се нешто смијуље у брк. Нађем неку мотку и кренем мало да радим по леђима неког бркајла, који посебно пркоси, то – до мотке – па се уреди и механизам гостопримства опет врати у нормалу. Задовољан исходом, одлазим до шора, а тамо, у огледалу, нисам ја, него неки ћоса. Схватим што се сви смијаху, истрчим испред, ухватим првог госта и кренем да претим мотком, каже да ми је Бруна скинула браду док сам спавао. -Ко је Бруна? Проћи ћемо по стану, ти ми је очима укажи, па ћу јој мотком платити за шалу. Идемо, алу Бруну не налазимо. Помишљам, можда је боље да јој косу маказама унаказим пред свима, него мотком? Мотка је боља бркајлу.
Уморих се код врата Бруну чекајући, па лежем у сред велике собе без прозора, а сви се, најзад, с поштовањем окупљају… Крећу бабе да црну вуну преду, деде црну кафу да пију, омладина – црним вином да ме прати, а моја удова још и не сања у сну сан.
Еј, несрећни ти човече, грано поломљена.. Не постојимо ми или они.. Постојимо ми са њима и они са нама.. У првој беседи патријарх Порфирије каже: ’’Исповедам, да се немам чиме похвалити, осим слабостима својим.’’ Срећно нам, верници.. Срећа је да смо верници, па можемо да поверујемо у недостојног, да ће постати достојан.. У палог, да ће устати.. Уплаканог, да ће се радовати и веселити.. Срено нам, верници.. Срећа да верујемо, па сваког дана или макар сваке недеље, се молимо и помињемо и оглашене.. И за непобожне да се Теби обрате.. А да ли ово боли, па боли свака непристојност.. Чак и најокорели криминаци знају, да се породица не дира.. Замислите колико боли кад се дира у нешто што је веће од породице.. Боримо се против медијског мрака.. А душе све тамније.. Руке не ширимо, брату се не радујемо.. Човек се употпуњује или се не употпуњује, а за тако нешто други му никако не смета.. Чак и онда кад му тај други стави омчу око врата.. Чак и тад, ми срећни да смо верујећи, испуштамо вапај: Господе, опрости им јер не знају шта раде.. Изгубимо ли ту нит, остаћемо само мит.. Наставља патријарх Порфирије: ’’загледавши се свако од нас у своје срце, заправо може рећи: човек је једини вирус у свету. Једини који чини разне дисбалансе у хармонији коју је Бог створио’’ Сигуран сам да човек и кад ствара дисбалансе, то не ради из лоше намере, већ из недостатка љубави.. Волео би да је вољен, чак и кад невољно ради то што ради.. А ту смо сви исти.. Тражимо да нас неко призна и да за своје бивствовање добијемо признање.. Ми смо позвани да будемо со земљи, а не да солимо једни другима ране.. Знам и сам где ме боли, не мораш притискати моју слабост.. Нисмо ми овде да нам буде добро, него да видамо ране једни другима.. А једини лек је љубав.. Боље ће лечити незнавени човекољубац, него школовани мракољубац.. Јер нама болеснима на првом месту треба утеха, па онда све остало.. Ако остане времена.. Праштајте.. Христос Васкрсе..
Пошто што да не тема је кућа, ја сам био на Душановцу. Стил личи, можда јесте, а можда и није да јесте, а ипак може.
Тамо су куће међу којим замишљам Столета кога је Ћуприја донела, имагинарног, у мој крај. Замишљам да је насликан на зиду – Зли дечак, господар краја…
Нема дринске Ћуприје, нити нечег другог босанског (осим Суље) у мом имагинарном цртању онога што је симболично и више од тога везано за мој и наш Душановац. Него је Столета донело то од иза Јагодине, ка Нишу – тамо је доносиочева кућа, била, и можда остала…
То све мало, кратко замишљам.
Јутро је већ напорно, опет сам лоше спавао, али идем да возим – такав је посао, и ја то све – волим.
Док пролазим, тамо су куће, старе, приземне, са баштицом – а поред је пре не знам колико никао аутопут. На једној кући је таблица, на њој пише –
,,За очитавање струје идите код Сретене у број 12“
Ја ходам, дан након стричеве смрти, одавно нисам млад, а киша је, и то. Стрица ће сахранити у четвртак, тамо где лежи и Веселин, ког су донели са Цера, хиљаду деветсто петнаесте… Ићи ће отац, и синови. Па опет мисли и развуку се усне; певам, у глави, у дуету – оно што синови певају оцу:
,,Не треба нам у Кладуши Швабо – већ нам треба Фикрет – Абдић – Бабо! “
Ево ме, прешао сам пут, дошао на почетак. У матерњој кући, на топлом казану, унуке даривао старамајци за Празник. Географија ме већ гони. Осталим мојим кућама дуг да одужим. И до сада је било доста сложено, јер времена је увек мало. А сад, преко тога, и тестови, карантини, мајчине. Ал’ зов је зов.
Видим да у овој заједници нисам насушан. Деца су, откако смо у Скопљу, потпуно уроњена у игру са рођацима, бакине и теткине нежности, сасвим заборавивши на чалета. И нека су, добро њима, добро мени, добро свима. Децентрализација, сем ако нисте за тиранију, свима годи. Тако се расте, сталним ширењем познате територије. Видим да су весели и необично опуштени, а како и не би били кад смо, не без ризика, али поприлично глатко, успели да се спојимо са овим кореном после петнаест пандемијских месеци, током којих су нам свакодневно обећавали да ћемо умрети и ми, и они, и сви. А да неко пита оне горе, оне најгоре, дигли би они лествицу и више, и боље, да нас потпуно удаље, разбију, па једног себичног по једног саможивог, докрајче страхом да ћемо, не само умрети, него пре тога и убити најмилије. Али им, ево, што ‘но рече Адолф Топић – шипак!
У мирнодопско време, годишњи обилазак људи i места матри-патриотског пројекта кућа, подразумевао би барем три града у две државе, по вертикали Скопље, Зајечар, Београд, или обратно, са успешним избегавањем Битоља, из само мени познатих разлога адолесцентски упорног злопамћења. Гастрономским жаргоном речено, та четири града би била кућа интеграле, а ова три њена рафинисана верзија. Гађам Београд, тамо ме доста браће жељно ишчекује. Студентски дани посејали су доста семена, које је изникло у стољетне храстове, а за мање од века, види чуда. Јер, ти храстови нису временске машине, него плод послушности. Заливани, савесно и добро, по кафанама које не служе кафу, али имају кофу, у случају да почне да прокишњава.
Gajdaš Avgustin se budi u jami: Slika Adama Brenera iz 1841.
[Piše: Miloš Milačić]
Beč, nedjelja 7. februar 2021.
Sinoć je u Beču padao snijeg. Snijeg se na italijanskom kaže „neve“”, na finskom „lumi“, na japanskom „juki“ (雪)! Romantika stala u četiri slova, bogomdana da se otpjeva uz balalajku. Na bilo kom od ovih jezika. Pa i na našem. I na ruskom. Ili na francuskom – „než“ (neige)! Kakvi izrazi za nešto tako suptilno. Tanano. Meko. Prefinjeno. Nježno.
A na njemačkom snijeg se kaže „šne“ (schne). To „š“ satkano od grubog štofa nikako ne pristaje uz rominjanje pahulja. Ali već jutros, duž bečke ulice Graben to više nije bio snijeg. Ni neve, ni lumi, ni juki. Čak ni než. Već prava bljuzgavica izranjavana kišnim kapima kojoj jedino i pristaje ta njemačka šneee-nokla od riječi.
Pečati istorije
U toj gnjecavoj smjesi ostaju ljudske stope izmiješane sa tragovima konjskih kopita i točkova kočija, kao kakvi crni pečati na carskom ukazu. Njime se obznanjuje da je istorija ispisana baš na svakom od tri stotine i dva koraka, koliko ta ulica broji.
Ako je Trg Svetog Stefana sa katedralom – srce Beča, onda je Graben, u svom blještavilu i raskoši, glavna vena koja vodi do crkve Svetog Petra. I još dalje do palate Hofburg. Ili do onog bircuza gdje je mladi student Crnjanski sa prijateljima igrao bilijar kad ga je zatekla vijest o atentatu na Ferdinanda. Iako je Mocartova kuća na svega stotinjak metara odatle, u Ulici Domgase, pričalo se da je najpoznatiji stanovnik Beča kraće vrijeme živio baš tu, na broju 17, na Grabenu. Dakle, istorija nije prolazila tom ulicom. Ta ulica je Istorija.
Ali ako pitate Bečlije po čemu je Graben najčuveniji, svi do jednog odgovoriće isto: po spomeniku Svetom trojstvu. Ili Stubu kuge, kako ga još zovu.
Где је моја кућа? То сложено питање прати ме од најнежнијег доба.
Сем погане нарави, наследио сам и комад те дилеме од мог ћаће који је, живећи далеко од куће, родне куће, још од своје осамнаесте године, одувек сањао да се тамо кад-тад врати. Ствар постаје унеколико јаснија ако додам да је био официр народне армије, Југословенске Народне Армије, тако се то тада и звало и писало свим великим словима, јер је и Армија била велика, и јака. Што се интелигенције и корупције тиче, за то вас упућујем на ток и исход десетодневног рата у Словенији, па судите сами. Наравно, свему је водила катастрофална политика, и пре тог рата, и за време њега, и после, ову данас и да не помињем. А прва жртва тог рата био је један војник – Македонац. Толико о Вардару и Триглаву.
Правило које је владало у ЈНА било је да се официри, подофицири и војска распоређују по територији Југославије по кључу – „далеко од родне републике”, то јесћ, далеко од очију, далеко од срца. Хрват је ишао у Македонију, Црногорац у Србију, Србин у Хрватску, Шиптар у Зајечар, а Македонац, видели смо, у – Словенију. Словенац, пак, у Генералштаб. Тако се, кажу, избегавало стварање националних армија. А тако се, такође веле, кроз такозване „мешане бракове”, некакве тамо воћне салате људских односа, слабио етнички, а јачао југословенски üберидентитет, који и сам својатам. Битољ + Сарајево + Зајечар створили су од мене неку врсту етничког Франкенштајна најфиније нечистоће, којој имам да захвалим и билингвалну ситуацију, која се, током, развила у хексалингвалну.
Други интересантни ефекат мог мешанства био је да је од нашег породичног четверца битољска фамилија била удаљена најмање 450 кила и метара, а сарајевска 451. То су била два крака нашег личног бермудског троугла. А због оног километра вишка смо, ваљда, много ређе ишли у Сарајево, али смо ишли рађе, и због тог „чудно певљивог српскохрватског језика”, како сам у то време дефинисао језик Сарајлија, ја и дан данас кад чујем Нелета Карајлића, као да сам чуо род најрођенији.
