Говор камења

Стидим се. Али морам да будем искрен… Никад нисам читао Хандкеа. Ето. Мислим, јесам, од тада. Али га нисам читао док није добио Нобелову награду за то што је српској страни дао шансу. Иако је награду, заправо, добио за свој књижевни рад. И то ме баш чуди – како је неко ко се тако значајно изложио, могао да дође до тако значајног признања. Сигурно је дошло до грешке у матриксу. Како било, драго ми је због њега и драго ми је због нас. Јер ми јесмо народ са пуно мана, али нам је, некако, и даље јако стало до правде. И некако је праведно што је Петар Хандке добио Нобелову награду, упркос томе што је нудио контра верзију званичном наративу да су Срби не зли, него – зло.

А он је то могао из једног, рекао бих, кинетичког разлога – зато што воли да се креће, да цепа ципеле пешачећи. Није седео пред екранима да пије информације с јединог бунара, него се покренуо, дошао, прошао, проходао, упознао, додирнуо те неке људе, које је и званични и незванични Запад групно прозвао кољачима, чим је Југославија почела да крвари. Личним опитом и искуством онога који пише приче, схватио је да је то прича, конструкција која је згодна у том тренутку, и која ће да донесе некоме неку ситну ћар. Јер, колико човек заиста може да понесе са собом у гроб?

Наставите читати „Говор камења“

Шпанац и Енди не пију бренди

Усред дневног вихора
Шпанац лети ка Ендију
да му понесе што има понети
па ће њих два (два, због риме и штимунга, 
не двојица, јасно је да су двојица)
можда
и по један
виски попити;
неће, бренди …

Енди је окретан
показује Шпанцу колико је 
и даље брз
пљеште ударци
полуге 
и брза брзина
Шпанац се радује
као да је 
добио неког
на фер – иако је добио показну вежбу –
па сад може, људски, даље,
без срамоте 
од пораза

Енди му прича о смрти
и о томе шта је важно
нуди га још једним;
али Шпанац, стари мудрац,
зна како се завршава 
кад је још један …
А и иде на фудбал
па не иду
два добра, под руку …

Енди му каже
„Ти си, Шпанац, транспарентан лажов
коме сви верују…”

Шпанац зна да то неће заборавити
иако моли Ендија да понови
ако је добро чуо –
а чуо је …

И иако, попут флеша, наставља пут,
зна шта мора и како
а шта не мора још лакше –
теши га, кроз све то
да постоје, још, 
хиперкреативни људи
који су склони и алкохолу 
и рекреацији
и питањима која можда немају одговоре
али је поставка потребна …

После фудбала, надао се Шпанац ,
Енди и он ће, лагано, током недеље, 
ако не буде непредвиђених удара
(срчаних например, или ваздушних)
да ударе по рекреативној причи,
и по …

Уосталом, видећемо, видећемо …

„Љуљашка“

http://bobmoran.co.uk/

Хвала што сте за нас направили „вакцину“.
Ми смо за вас направили „љуљашку“.

Јутрос

Јутрос бивши голман Звезде Бајковић
Води дете у школу
Јутрос ја трубнем 
Па махнемо

Јутрос ђубретари по Сунцу
Преврћу све оно
Кад сунце сија
Весело је и на гробљу

Јутрос сам се вратио из Зворника
Где сам био по први пут
За последњи ко зна зна

Јутрос сам наставио да умирем
Као и сваког другог дана
Али јутрос нисам веровао у смрт
Него у милост

Јутрос ме је походила жива драга
Из сна –  где нисам био месецима
У мислима је био и Пуле, јутрос
Матори Пуле Тарзан, најјачи човек Дорћола
Који је говорио,
А можда говори, и јутрос
,,Али где је ту лав стори…“

Јутрос сам се сетио оног човека од синоћ
Који говори као да плаче
Сетио сам се и сердара и војвода
И слика и Гордона и оног другог, све то јутрос

Јутрос сам певао уз плејер у колима
Трештао је Горибор, трештао је Yuppicide

Јутрос …

Поподне игра Партизан, 
А ја јутрос немам инстаграм, 
Немам га ни било ког другог дана
Нити ћу га имати, неће доћи тај дан – 
А јутрос – 
САМО НАПРЕД ПАРТИЗАН!

Сенка кавеза

Драги брате, Душане..
Опрости што ти опет пишем..
Видим црташ са све више сенчења..
Притисак осенчава осећања..
Верујем да папир боли, колико и тебе..
Белих површина готово да нема..
Опрости брате, што ти се овако обраћам..
Видео сам и твој последњи рад..
Жао ми је што се тако осећаш..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Опрости..
Нацртао си, брате, свештено лице које доноси мрак са собом..
Има и ту истине али то није свештени мрак, него мрак обичног човека – било кога..
Односно, мрак свих нас..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Да, понављам се..
Обишао сам много цркава, манастира, упознао много свештеника..
Нигде не сретох тмину, до таме сопственог греха..
То је тај графит који не штедиш на својим радовима..
Срце оловке којом црташ је црно али то није слика наше душе, ма колико грешни били..
Разумем ја тебе брате, јер и ми што идемо у цркву често не видимо светло од мрене сопства..
Говорили су раније: ’’не види шуму од дрвета’’ – мало смо напредовали од тад..
Готово ни мало, па сад сечемо дрво, да спознамо шуму..
Заслепело нас светло лед екрана, па не видимо светост ближњих и све нам је далеко и страно..
Настрано је неимати страну али опет, ми то нисмо знали..
Временом су нас томе научили..
Чак и ми који не умемо да цртамо, свет смо бојили светлим бојама..
Док данас, чак и кад бих умео да цртам – слике би ми биле налик твојима,
само би се лик који носи мрак разликовао..
Али брате, сад кад мало боље размислим,
то није слика друге стране, него мера моје љубави..
Опрости, научен сам да браним оно што волим али непрестано грешим, па заборављам да браним и оне које желим да приволим..
Молим те не замери..
Исто сам ти урадио, што и ти карикатури патријарха ономад..
А то није добро..
Нисам био добар, као ни сад..
Више се нећу бранити од тебе јер не желим никога да нападам..
Поготову не тебе јер си ми много помогао,
да схватим све против чега се буним је иста страна другог ’’ја’’..
Такође сам схватио да не желим да говорим о људима, које прво не помињем у молитви..
С обзиром да сам никакав молитвеник, ни теби (о теби) нећу више писати..
Није то коначна одлука, барем се надам,
јер верујем да ако се потрудим могу да те заволим – као самог себе..
Искрено верујем и надам се да ће доћи време,
када оловку више нећемо узимати у руке, ако нам срце не буде исписивало химну љубави..
Опростите и ви..
Сви..

Христотропно кретање

Први пут
три пута
љубим тројичног Бога
у теби
видим и себе
бољег
и већ ми је боље
идем брже
али не стижем даље
поново
а рекао сам да нећу
грешити
не више
поново
испустио сам загрљај
и спустио крст
на тренутак
у трену
опет Ти
понављаш се
у непоновљивости
зБог кога
мене
понављача
учиш први корак
са мном
опет и опет
у миру
Христотропно се крећем
али не подижем главу
осећам руку
али не и поверење
да се препустим
желим
и подсвесно
се пуштам
пустио сам
надсвесно
и посежем за сећањем
јер ходати сам знао
заборавих само
да скоро сам пао
готово увек
Ти си ме дочекао
ниси чекао
Био си ту
сваки пут
упркос погрешном путу
веровао си
у исправност путника
да ће се исправити
до последње станице
бити Твој ат
васкрсења зрак
и кренути за Тобом
С Богом..

ДруМиТор

Прстен верности вечног успињања.. 
Дурмиторе, добри мој.. 
Дом си Богу и човеку убогом 
пролазном..  

Пођимо! 
Цвет нас ветром зове на јутрење, 
чак и месец 
зори је опростио
отпустио али је не напушта..
Само ти и ја још увек ћутимо..

Почиње служба..
Све се мора заслужити, 
па и воља Божија.. 
Знам,
сећам се..
Давно смо изашли из Едена..
Али откуд баш сад, 
опет.. 

Дурмиторе, роде мој.. 
Једнако ме плаши вечност, 
колико и пролазност.. 

Звоне звона.. 
Сударише се вечност и време 
у једној тачки
заједничкој
полазној за нас и 
непролазној, Оче Наш..
Тебе који си на небесима, 
познао сам синоћ, 
препознао у себи..

Дурмиторе, истино..
Истина је.. 
Указао си на све што
човек иконом приказује.. 

Мир свима 
упркос нама.. 
Честице се сјединише 
причестише у истој оној тачки.. 
Полазној за нас и 
напролазној, Оче Наш..   
Сети нас се када дођеш у царству своме
у свој слави.. 
Па да.. 
довршимо Небеску литургију 
светог нам владике.. 

На врху 
Друмиторе, са тобом
служиће Аврам и дванаест монаха.. 
На обећаном месту 
где последњи стижу први
коначно
испунићемо обећање..

Кад се  ваздух прореди
ту потребе нестају,
а пророци занеме.. 
За мене
нема ничега више(г), 
осим жеље да још једном удахнем
и посложим се собом
присајединим са Богом..

Баш ту
на месту вечног успињања
и живота упркос 
умирању..
Са те стране успона
никада ниси далеко, 
ма колико био удаљен
до врха..

Дурмиторе, водо жива..
Ти који јеси
исцела,
исцели и мене..
Напој ме собом
Богом..  

Збогом..

Кога же(а)лите?

Опет су пуцали у бадњак 
дан пре него да га посеку
жицом су га везали..
Њега, већ распетог
поново стрељају
богомладенца.. 
А и ми смо, 
ништа бољи нисмо..
Да, јесмо..
Да јесмо, не бисмо..
Ух, како смо само могли..
Уместо тебе да одаберемо побуњеника, револуционара..
Варава – син очев, диже се против власти..
А ти Господе, даде све за наше грехе.. 
Из освете
у борби за права он уби војнике..
Из љубави
и ради наде на спасење Ти Петру заповеди да,
’’врати свој мач у корице’’..
Прошло је од тад
али избори не пролазе јер борбу не желимо..
Кога желите?
одјекнуше улице Јерусалима..
Лако одабраше убице,
убицу,
Вараву, Барабу..
О Небеса, хоћемо ли се онебесити
и једном, 
само једном, 
’’ради нас људи и ради нашега спасења’’, 
издићи се изнад распећа..
Надићи време и ради вечности
животом осведочити васкрсење..
Опрости Боже,
све помисли о освети..
Знам да знаш,
пуцањ је увек био окидач
прекидач за све сувишне приче
и знак да се осврнемо око себе..
Има ли наших?
У молитви 
готово да нема никога,
тек по неко зајеца
’’спаси и сахрани’’..
Гробља су бивала чешћа јер се молисмо све ређе..
Проредили смо сужбу, 
подредили је изградњи неких других храмова
и сопствених амова..
А ничег новог нема, 
под капом небеском..
У обнови смо још од Светог Саве
јер радимо све што од нас никад није тражено..
Молимо се само из очајања,
а пуцамо кад смо радосни..
Није ни чудно што нас је стигао сваки тај метак..
Нисмо га препознали, 
па изнова молимо за спас
али не и за опрост..

%d bloggers like this: