Поданици

Болоња, понедељак, 1. јун 2020.

Оно што је заједничко и партизанима и четницима је – братоубиство – у име правде. Правда није Божја, него људска, па и склиска јегуља, нарочито ако је до’ватиш с дебљег краја. А јегуља, коју сам јуче, у Малој Венецији, с оне стране Јадрана први пут кушао, кажу да, као и свака риба, смрди од главе. (Ова је моја била пристојно опрљена, па није.)

Исус је, веле, био протокомуниста. Цар је хтео да га смакне нулте године, пре него је и био близу доба кад је почео да има ученике и следбенике. Јер, власт тражи бесвест, презире просвету. Власт убире кајмак-порезу и тражи рмбајтен. А даје гаранције просперитета, у виду ветропир-слогана, типа – да направимо још школа и вртића – да вратимо све очеве из Немачке у Србију (нисам укапирао коликоструку силу гравитације су урачунали за тај халуциногени пројекат) и слично. Али, то важи за сваку власт. Црну, црвену, зелену, плаву, жуту, каки – посебно каки.

Наставите читати „Поданици“

Велика бела птица а није лабудица

Љубавник који није био љубавник је престао да јој се јавља.

Пала је у кревет.

Препустила се очајању и малодушности.

Муж који није муж је рекао да неки тамо лик кога је видела неколико пута у животу није вредан да она пати.

Наравно. Ако пати, нека пати због мужа који није муж.

Муж који није муж је тешко поднео податак да се појавио други мушкарац.

Завапио је о својим осећањима ах, ах, ах, цвил, цвил, цвил.

Према себи, мисли она.

Према њој, тврди он.

Она је предмет, као кревет у коме се лежи. Својина. 1/1. Једино прихватљиво.

Наставите читати „Велика бела птица а није лабудица“

Рука

Болоња, субота, 30. мај 2020.

Да ли данашњи дан има право на своје име и презиме? Јесам ли га бацио низ воду, или сам нешто урадио? Не знам зашто ме често прогони то питање. Посебно у време викенда, када нема фабричког шума као згодног оправдања. И, уопште, одакле то да дан треба да се искористи? Шта то, заправо, значи? Сада, када је суботња ноћ ту, то ме заокупља.

Међу данашњим радњама не препознајем ни једну изузетну. Претпостављам да делим то осећање са свим данашњим тинејџерима, који нису као јучерашњи, из много разлога. Нема у мени оне врхунске сензације због које могу несумњиво рећи да сам данас живео. Да ме је живот даровао том реткошћу, која ми је открила скривене смислове, повезала неке испрекидане линије и учинила ме мудријим, или једноставно – живим.

У потрази за том посебношћу, у више наврата сам седао за рачунаљку, како бих се разрачунао са светом и, у крајњој линији, са собом. Имамо неке нерашчишћене рачуне, она и он, и он и ја. Седао сам. И устајао исто толико пута. Одлагао обрачун.

Наставите читати „Рука“

Код златног књижевника

На слици: Ресторан на Монмартру: Фотографија: Архива аутора

 

Након окончане промоције књиге једног новосадског песника локалног домета, по добром старом обичају, домаћин скупа, повео нас је на вечеру у ресторан по сопственом избору. Убрзо смо се обрели „Код златног књижевника“, пар километара узводно од Моста слободе, на десној обали Дунава. Љубазни конобари су се истог часа створили крај наших столова и ставили нам се на располагање. После неколико уводних пића, на ред је дошао избор оброка, али се исти сводио на одговор на једно необично питање које су нам посвећени послужитељи љупко постављали: „Који је Ваш омиљени писац“? Наставите читати „Код златног књижевника“

Ревидирано: Шах-мат

customerthink.org

Био сам затворен у кућу, додуше својевољно, као у самицу. Потрудио сам се да урадим понешто што надилази запостављене радне навике. Машио сам се не баш лаког али ни јуначког задатка. Растребљивао сам дрангулије и успомене из ормана.

Не могу да износим све детаље јер би то потраjало, али тек толико да знате да сам се прво играо са колекцијом аутомобилчића и ваљао се по поду, као дете. Затим сам прегледао дијапозитиве из прошлог века и уочио да смо се тада смејали. Како је то време брзо ишчезло?!

Нескромно сам се дивио својим пожутелим дипломама. Ја сам био стручњак и зналац. Градио сам мостове. Ти мостови су одавно порушени.

Наставите читати „Ревидирано: Шах-мат“

Заседа

Часопис Орбис, Кањижа, 2000. година
Година V / број 4

„Сви велики играни филмови теже документарности
као што сви велики документарци теже играном филму“
Жан-Лик Годар

Термином „црни талас” названа је филмска продукција настала шездесетих година, која се тематски и естетски битно разликовала од већ етаблиране. У то време коришћени термини „нови филм”, „Југословенски нови талас” и слично, означавали су једну исту појаву најављену првим филмовима Александра Петровића, да би 1965. године филмови као „Три” – Александра Петровића, „Човек није ‘тица” – Душана Макавејева, „Девојка” – Младомира Пурише Ђорђевића, „Непријатељ” – Живојина Павловића, конкретно показали сферу интересовања младе генерације филмских аутора.

Наставите читати „Заседа“

Беше му

Ушуњала сам се по ко зна који пут у девојачку собу. Последња девојка, кућна помоћница, боравила је ту пре Великог рата.

Просторија је била преуређена у оставу у којој су живели сви могући и немогући деликатеси које кувари/це познају. На полицама се башкарила слатка и слана зимница у теглама разних величина и облика. Венци сувих црвених паприка и белог лука су красили углове просторије. На највишим полицама чували су се ситни колачи.

Протезала сам се на прсте толико да је то било болно не бих ли успела да закачим маленим шакама металну кутију која би ми слетела у наручје. Отварала сам је попут лопова који очекује да изнова угледа богат плен али се и осврће на сваки шум плашећи се да не буде ухваћен у несташлуку.

Наставите читати „Беше му“

Подношљива тежина постојања

Док иде,
киша и ветар мешају му се на лицу
упадају у очи и за врат
носи кишобран 
али га не отвара
из неког разлога

Иде
доскора висок скоро 190
одскора вероватно мање, 
од повијања и старења – 
које је почело 
када су обрве 
кренуле да расту 
као код његовог старијег брата
ратног ветерана са Косова
који неће имати децу
Бог није дао

Наставите читати „Подношљива тежина постојања“

Незаборавно летовање

Београд, Звездара, понедељак, Дан младости 2020.

Замишљам да су ми свраке попиле мозак и да сам отишла у туристичку агенцију да уплатим летовање.

Што је још луђе, овога пута мора да буде гига-мега-сега-full-врх аранжман, јер ћу трећи пут да се отиснем на обалу Турака Османлија. Познато је да је и трећа срећа али и да три пута бог помаже.

У агенцији су ми предочили подугу хигијенску листу ради предупређења заразе од короне. Што је хотел луксузнији, разуме се, и мере су драстичније.

Док ми објашњавају како ће одмор из снова да изгледа, у мојој глави се увелико снима филм.

Наставите читати „Незаборавно летовање“

Писмо пријатељу

Бентивољо, понедељак, 25. мај 2020. – Дан младости

Здравствуј, Мили,

Данас је, ево, седамдесет седми дан откако сам Ти послао прво писмо, прво коронарно у низу. Чудан је овај поспрдан назив – коронарни. Иако је настао из потребе да се насмејем, да Те насмејем, ипак има везе са срцем, са жељом да будем срчанији у сваком смислу.

Чим ми је стомак рекао да је све ово једна паклена превара, хтео сам да Ти одмах пишем, да с Тобом поделим и то, и сво остало бисерје које сам временом ископавао на информационом ђубришту. Јер, ваљда знаш, сваког дана мислим на Тебе и Твоје – на наше. На крају крајева, својта је једино имање које је на човекову корист. А куће, аутомобили, племенити метали и готовина, то је, испаде – немање. Јер немаш времена, оно једино време свог живота, за заиста важне ствари, па испустиш све. И то немање је и довело до овога где смо сада. Да свако зида високе зидове око себе, трудећи се да заштити своје немање од уљеза.

Наставите читати „Писмо пријатељу“
%d bloggers like this: