Корона-циркус

Питања разума и одговори вере након прележане короне

Човек коме нико није потребан или је Бог, који има све у себи самом, или је дивља звер.

Аристотел, Политика

[наставља себе, или се]

Тек што кренусмо из Загабрије, настаје комешање. Ушли су нови путници, конфор је у опасности. Неки се одма’ претварају да спавају, балавећи по оба седишта, те намазујући влажне прозоре косама масним од однекуд искрслих врелих ћевапа и бурека. Они људи стоје, чекају да се нешто деси, ал’ само од себе сигурно неће. Староседеоцима ни на крај памети није да одустану од запишаних територија. На крају крајева, први су ту засели, то је њихово природно право. Ко први дјевојци – молим љепа, хвала љепа!

Нас троје се добровољно са шест седишта повлачимо на четири, ја седох поред Андреја, Вера иза нас. Ипак, пажња! То олако давање староседежних територија нема никакве везе и не треба мешати са одустајањем од тренутно окупиране јужне српске покрајине Косово и Метохија. Овај метохијски део се, из разлога језичке лењости, или тачније, добро испројектоване мрзости, често изоставља, јер је кључни доказ окупације, пошто је μετόχιον посед силесије наших светих манастира и као таков, Апсолутно неотуђив.

Сан сваког мафијаша је да легализује крвави новац, да га провуче кроз фактуре, признанице и пореске извештаје, да га избели као снег, плакнувши га изградњом луксузних небодера на ексклузивним локацијама и подизањем објеката од националног значаја. А сан у сну је да се полако инфилтрира у политику, како би и законе могао да кроји на ползу своје породичне мануфактуре забрињавајућих размера, која лагано, лагано навлачи јањећу кожу државне структуре, тако да све пршти од националних симбола, од којих су заставе најјефтинији реквизит, па се највећма користе као јањећи прекривачи. Последично, тамо где видиш највише застава, пред њима су највеће патриоте, најжешћи поштоваоци Патер фамилијаса.

Поодавно је пуштена бува да је залуд бусати се у прси и звецкати оружјем кад је сво Косово откупљено, чак се спомиње и реч – легално, дакле, легално откупљено вишеструко звечећим тврдим валутама, по издашним ценама, од косовске Србадије. Аха, звучи уверљиво! Па, ако су они то тако, што се и ми, већ једном, не лекнемо те муке, па да нас свет поново заволи (исто онако к’о што воли Новака, на пример)? А кад бисмо погледали иза јањећих застава те легалности, нашли бисмо само трагове што смрде нечовјештвом. Крвав новац и крваве тапије. Dura lex…¹

– Бојим се, више никада се нећемо видети, црни сине. Куку јада…

Смејао сам се старамајци и њеним претераним бригама, још пролетос, кад схватисмо да није вирус, него циркус који ћеца наше кокошке. Смејао сам се, ваљда, и да не бих плакао, као Оливер Мандић кад га је, оно, оставио делија девојка, бацала га као ствар, истрошену ствар и одлазиола у чудно лепу ноћ.

Јасно, природа оног смеха и природа тог плача, сасвим су друкши. Једно је делија девојка, друго старамајка. Како било, реактивна формација, примитивни, али дејствујушчи маневар замене супротних емоција, дешавао се у мени, био сам га сасвим свестан, док је она то изговарала са потпуном озбиљношћу.

– Ма, шта то причаш, мајче?! Ето нас на лето, као и сваке године. Са’ ће врелина да опусти нерве гражданима, а избије алибије из руку администратора, па ћемо почети поново и да путујемо.

Тако и би. У главном. Густо се паковало по плажама, чак су и званичне криве понирале у дубину смираја првог статистичког таласа. Али, али! Кад светска влада обећа други талас, светска влада испоручи други талас. Yes, we can! Имајући то у виду, светска влада препоручивала је да се, ипак, не излази ван државних граница. Светска влада, а верује у национе и међе, пих! Сем ако не наводи на њину воденицу за млевење храбрости, креста и кљунова, од којих се праве глобалистичке виршле за потирање светске глади.

Глади за страхом, то јест.

Beč, utorak 29. decembar 2020.

Piše: Miloš Milačić

Kao potmuli praznični vatromet, čim izbije ponoć, trebalo bi ispaliti sva iznenađenja kojima je napunjen šaržer ove naše božićne priče. I bez okolišanja ukazati čitaocu na tri duha izašla iz Dikensove knjige, koji će nekoliko redova niže pohoditi Moda Lučosječu, našu verziju Ebenezera Skrudža.

Lučosječa je predavao matematiku u jednoj crnogorskoj osnovnoj školi. Ovdje je nebitan grad, još manje ime te obrazovne ustanove. Praznične bajke imaju privilegiju da svi likovi mogu biti savršeno istiniti i savršeno izmišljeni.

Bitnije je to što mnoge škole, i dan-danas imaju takvog nastavnika, kog mnoge generacije pamte kao satrapa i tiranina, kažiprstom sudbine označenog da im zagorčava život.

Naš Modo Lučosječa bio je nizak i nabijen, ispunjen salom i srdžbom. Imao je nekakvu guku na leđima i vječito išao pogrbljen. Glava, skoro bez vrata, kao da mu je bila špenadlom prikačena za trup.

Каже ми једна жена, да је једном, велики српски уметник, или велики словеначки, ако неко хоће, може и тако, Стева Жигон, у вези са Достојевским, рекао: „Живот не треба да буде леп. Живот треба да буде садржајан. Некада је и бол садржајнији од пријатности; треба проћи кроз патњу, кроз несрећу, кроз стотине непроспаваних ноћи да бисте схватили колико је човек човеку потребан.“ 
Можебити.Можда и није потребно тако нешто тако рећи, а опет, мислим, баш је потребно.Живот је велико чудо и велики бол и велика радост – уме да буде пуст, прашњав, нечувен, ужасан, натегнут – а опет, често – понешто од свега тога, и колико још има, да се набраја … 
А неки дани, па и месеци, године чак – пролазе понекад благо, симпатично досадно, или узбудљиво, па меланхолично, па наизменично.Постоји у животу и срећа, и еуфорија, и епифанија – постоји трагедија, постоји комедија, постоје и елегија и идила.                                     

Болоња, недеља, 13. децембар 2020,

Било је то наше последње летовање у пуном породичном саставу. Југославија ће, већ следећег јуна у Словенији, започети свој дуги и крвави распад, као и наша југословенска породица, само без крви, хвала Богу за то. Истина, нешто дубоких емотивних бразготина доживотног рока трајања остаће као споменик на нашим душевним телима.

Али, те 1990. године Παραλία, Плажа свих плажа, још увек је била запоседнута моћним туристичко-терористичким дивизионом југословенске народне армије. И те године, и баш тамо, проводећи пуно времена заједно, што на плажи, што у дворишту испред назови апартманā, дневно-ноћно препуних комараца, сведочећи искричање његове духовитости, која се преливала на нас деветоро окупљених око заједничке совре, упознао сам Данка. Данка Николића.

Ни претерано висок, ни претерано низак. Опуштених рамена и шмекерски погрбљен, али у форми. Увек насмејан и са задатком да се сви око њега осећају добро. Није он то носио на челу, као рекламу, упознао сам и такве људе, него је то ишло само од себе, једноставно, без труда, гестом и говором – једним јединим шармирајућим погледом Алана Делона.

Рано је и зора, устати се мора…

Уз гужву која понекад постоји у свету у коме и ја постојим

Уз леђа која ме боле само мало док не штрецну

Уз злу и наопаку музику и још горе речи које су слепљене

(мењај Иване станицу, не препуштај се горем и најгорем)

Уз неки тофу сир одвратан ко назив

Уз улицу по имену Максима Горког (Алексеј Максимович Пјешков – комуњаре су волеле те надимке – Бора Јуриш, Мита Глодач, друг Троцки, друг Црни, Гвоздени, Челични – али руку на срце нико  није писао као Алексеј Максимович, то му се мора признати…)

Уз улицу идем, полако

Уз улицу идем полако јер имам летње гуме,

а и човек који ме је учио да возим, чика Веља,  стално је говорио:

„Полако Иване, полако… уживај у вожњи…”

На пијаци гледам како се тезга по тезга буди, гледам каталог који чине прилично различити људи

Има ту и нека прастара екипа – коју чине Јова Ексер и Бора Глиста – то су старци који се окупљају на тезги која готово никад не ради, и играју шах, екипно. Јова је капитен једне, а Бора друге екипе. Један од њих двојице био је тајгер, својевремено (Таксиста), а други је радио са покојним Тозом, који је био наш комшија. Ту је и погонски вињак, а ту је и древна стомаклија.