Корона-циркус

Празан папир,
а ја препун..
Ископана сећања закопавају очекивања..
Све ће то страхови посрамити..
а ми изнова,
рђу позлатити..
Чврсто држим све што није у мојим рукама
и бринем да ми не испадне..
Све ми је мало јер ничему нисам дорастао..
Све спада и ништа се на мени не задржава..
Зелена, а већ гњила воћка..
Неукус је у трулежи и пропадљивости..
Васкрсење не бива без смрти
али ни смрти без живљења..
Не мора ни лекар да има све,
већ само оно што оболелом недостаје..
Љубави недостаје
и ако сама није у недостајању..
Христос јесте разорио пакао али
нам је оставии унутрашње стање..
Као и могућност избора на исто..
Да се изборимо..
Не желим да се снађем, па чекам тежа времена..
Плашим се само да не отупим..
Али не,
и даље осећам бол..
Верујем да је баш тај осећај последње уточиште достојанства..
Не знам,
волео бих да видим..
Питам слепог пророка,
да укаже пут мени слепцу..
„Немој тражити знање о будућности,
моли се за снагу да је мењаш“..
Знам, знам..
У ствари немам појма..
Желим да верујем..
Него ето..
Стеже ме вриска са друге стране..
Порочни људи пророкују ново зло..
Спас, спас..
Као у дечијој игри жмурке,
мислимо да ће један који изађе из мрака
спасити све..
Наравно,
без нашег покајања и чињенице да смо се све време скривали по мрачним ћошковима..
Да,
немо посматрали како неко други јуриша ка светлу и
ликовали само онда –
кад слободан човек буде запљунут..
А ми остали остајали запљуснути убеђењем,
да ништа није вредно чињења јер је и бољи страдао..
Али не..
Победа се није десила – не зато што није било снаге у јуришнику,
него доброте у посматрачима..
Неспособних да поверују
да је спас управо у спремности
да безусловно потрчи ка светлости..

Ал је реко..
Ал нам је сукнуо..
Очитао лекцију, проговорио истину..
Ово треба да иде нон – стоп на РТС-у..

А видео све црњи, готово да нема места за више мрака..
Ако и има мало светла, ту је само како би лакше ушли у још већу таму..
Како је кренуло следећи спотови ће бити само црна слика..
И јефтиније је, као што и сама песма описује човека..
Неморално је онда и да спот буде скупљи од живота..
Црни тапет и то је то..
Није шала, баш као ни песма..

Песме..
Човек се не осећа добро, ма колико то добро и лепо описао..
Речитост није утеха..
Чињеница да много људи то осећа као своје речи, јасно говори да не осећамо једни друге..
Од песме не видимо човека..
А ту је и дете..
Има га, па га нема..
Тј. нема га..
Нас има и нема..
А има нас..
Упркос ратовима..
Неко пише, неко коменарише..
Понеком се деси и нешто добро..
Доста добро..
И док се песник пита треба ли неко да се роди,
не питамо се шта би нерођено рекло..
И шта бисмо му рекли да се већ родило..
А шта друго, него да ће бити све добро..
Снимао сам сад уметника, није требало да буде рођен..
Па је отац охрабрио, кад је било за петоро – биће и за шесто дете..
Дете порасло, постао уметник, добио своје дете..
Заратило се..
Побегли у Холандију..
Сад кад је остварен сликар, хоће да се врати..
„на место злочина?“
Ма не, него на земљу на којој је проходао..
Да се умије на извору..
Каже променило се много..
овде се људи вратили у нормалу, а тамо почела нова нормалност..
Није овде живео као роб, па неће ни тамо..

Колико год било траума, сразмерно је расла жеља да се исте превазиђу..
Да се стекне мир..
И стећи ће се..
Кад је човек рођен, све је много лакше..
Онај који осећа, а судећи по препознавању – много нас је, може да буде несрећан али и радостан где год се нашао..
Замислите када би се сви ти људи који осећају једнаки страх и усамљеност срели..
Верујем да би имали да поделе много више од тога..
Тачније – питање је да ли би остало простора за било шта,
осим за љубав..

Све пролази.
Радост и туга,
Живот и смрт…

(In memoriam: Мирослава Стојанова, 6. Х 1950. – 28. ХI 2021.)

Кад бих могао да више не желим да пишем..
ни мање..
Само да се смирим..
Да пожелим добар дан..
Кажем слава Богу..
а да то заиста мислим..
осећам..
осећам да би то било довољно..
поплаве ће однети и маске..
сахране ће разбити раздаљине..
ближа нам је смрт..
човек зна само за страх..
не зна, па тражи утеху у разуму..
чак ни разумевање нема везе са тим..
не ставља ум човека на последње место,
него љубав..
ако је има..
да је има, не би нико реч написао..
свет би занемео..
само бисмо ослушкивали..
и радовали се..
без разлога..
смех је само условна слобода..
срећа одговор на тражење..
привремена умирења, до коначног одумирања..
али ако се смирим..
Кад бих могао да напишем ’’кад’’, уместо ’’ако’’..
баш тад..
а до тад..
праштајте..
Јер док тај тренутак не дође,
причаћемо само оно што код другога не слушамо,
а чућемо само речи хвале..
сагласје праћеника прекрива све нијансе нечињења..
гледамо на сат из убеђења да смо ми ти који меримо..
а време нас је премерило..
часовник ми служи да измерим непређене дужине..
служи..
е мој робе..
праштајте, последица година падања..
деценија несмирености..
сад је 12:42..
ништа се не би разликовало и да је пет до 12..
више трчим, него што ходам..
али и даље не стижем..
удахни,
дисање је несвесна радња,
а свесно чињење исте доводи до..
само до кисеоника..
а мисли су исти..
Нису чисте..
пођи од себе..
бих – да могу да се препознам..
не, не, не може човек да буде слика утехе или похвале..
то су само сенке доживљаја..
не желим бити то..
не могу, то није у бити..
и не само мени..
немир припада свима..
али и васељења..
само да..
да..
баш то..

Смрдибуба коју нисам отерао..
По први пут..
У Кампсади смо се молили..
Она усрдније од мене..
Нисам смео..

’’Не ваља се смејати на гробљу’’,
а ваљамо се у сопственом нечињењу..
Као што ни највиши пилон не указује на созерцавање висине,
већ просту палост низине..
Тако и ми, мислимо да су леђа та која трпе,
а не душа
и за њу је лакше попити, него се помолити..
Никако да стигнемали ту сам..

По чину лаик, лаје о свему..
Упозорава на себе и чини све да се уклопи..
можда ми се учинило..
Вероватно..
верујем, није лоше мислио..
Мислим да непрестано померање указује на стајање у месту..
јер кад Христос није циљ, онда све друго постаје средство..

Коначно..
изместио сам се..
ипак су око мене иконе..
318-ти дан како сам ту..
Богом бојим, па се не бојим..
Чак ни промаје..
Одакле сад дува?
Опет са запада..
Врата, врата..
„Двери, двери, са мудрошћу пазимо.“

Дај ми да разумем да волим
и ако не разумем..
Да се отиснем..

Пловидба ко пловидба,
почиње одвајањем од обале..
Тишину одсутног оца, ремети немир детета..
Мајка је ту али није довољна..
Без тројице, јединство није потпуно..
Јединственост је у употпуњавању другога..
Али, друго је то..

Дуле здушно посматра рукотворине,
жуљевите руке говоре да би и он то могао..
Па покушава..
Свештеник жарко обилази иконе и благослови народ..
Оптерећен очињим видом,
никако да се загледам,
па се у свему огледам..

Душевност ми надилази дух..

Трудим се да макар не подилазим никоме,
на првом месту себи..

„у миру изађимо.“

Све наставља истим током,
обала је ипак исто што и река..
Не познаје страну јер препознаје један ток..
Тек смо на пола пута и нико не гура другог..
Друго је то, око последњих места се мало ко отима..
Мало је таквих места, где се прва места не заузимају..
Задобијају их само последњи..
а ово је последње местона којем сам могао да замислим себе..

На послетку,
добро ми је овде бити..

Баш ту не осећам потребу да ме цене јер сам осетио вредност,
изван себе сам
и не вреде ове речи..
сабирају само оно што бих да поделим..
Делић свода,
који ништа не своди на мање од могућег..

Дуга прича..
Не бих да се понављам..
Непоновљивост се једном догађа..
Готово сваког тренука..
Има томе више од хиљаду година,
а мање од постојања времена..
Кад је сво бреме стало на остављеног,
али не и напуштеног..
Не напушта ме тај осећај
да је све стало у једну рану,
кроз коју се сви можемо исцелити..
Бити целина
само ако пожелимо..
А док то не дође
протећи ће из ње још много река
али и обала..
А људи ко људи,
бираће стране или ће гледати у реку..
А они који се (п)отисну,
служиће Току..

Корона-цирк је постао начин живота. Тешко је све утиске средити, а камоли нешто смислено изрећи. А, има ли уопште и потребе изразити сопствене ставове? Наравно да има, па макар и о свему. То није само људска потреба и право, него би требало да буде и обавеза. Обавеза Љубави према себи, према ближњима, чак и према непознатима, јер и они ризикују да буду наши ближњи – када нас једном упознају. Самоизражавање је и обавеза Истине; наравно, тамо где је она пожељна. Јер, будимо реални, лаж је омиљена људска играчка и шири се опаком брзином исто као и – види врага! – корона.

Пре пар дана чуо сам интересантну причу о нечем сличном: била нека жена и отишла код Светог Серафима Саровског на исповест:

–Нисам, Оче, много грешила. Само сам оговарала комшиницу, али јој никакво зло нисам учинила. Можеш ли ми отпустити грехе?
-Могу, само се прво мораш вратити кући и донети ми једну кокош. На путу до манастира, чупај јој перо по перо.

Она жена се порадова и хоћко оде по кокош. На путу до манастира, по старчевом налогу, черупала је перо по перо и кад је најпосле стигла, она кокош је била већ полугола.

’’Кад ћете да напишете нешто о духовном узрастању?’’
’’Вероватно кад узрастем’’, одговарам кроз осмех али нешто мислим – може ли човек да зна уопште да ли је узрастао и који је то ниво раста..
У односу на шта или на Кога..
Загледан у икону Христову, реципрочно својим слабостима – трудим се да више ништа не мерим јер сам схватио да ми је мерни инструмент непознаница.. 

Чуо сам много паметних ствари, срео умне људе – умније него што ћу ја икада бити, али оно што ме увек одушеви једностано је човек, једноставан човек.. 

Став је у корену речи, али не и у једноставном човеку..
Ти људи вас готово никад неће засенити јер својим врлинама не заклањају Сунце..
Они су ту да нас изнесу и понесу на чистину, како нови човек не би пропустио ни један зрак Сунца..
Једноставност је оно чему теже и најкомплексније теорије, чак и већина људи, ма колико компликовали – теже једноставности..али не и једном јединственом ставу..
Упрости..
Опрости..
Данас и није похвално рећи некоме да је прост човек..
Раније, док човек није постио само храном, верујем да је простодушност била везана само за људе који су опростили свима..

Пост упрости, опрости..
Један став у односу на све, са Свиме..
Однос из љубави..