Са вером у лудост и Хармсу!

„Све узвишено је тако тешко, као што је ретко.“

Спиноза

Пре него што заденемо беџ којим другима саопштавамо да верујемо науци-научницима а не сујеверју-идиотима или своју фотографију уоквиримо рамом вакцинисања мислећи да тако шаљемо поруку како смо образовани и рационални, ваљало би да ту науку и тај рацио, којим се китимо, подвргнемо самом себи.

Кићење разумом није никаква савремена тековина већ стара вековима и миленијумима. У нашој цивилизацији почело је са Грцима а после се пренело у „западну културу“ на разне начине. (Дакле нисмо напредни, ни најмање, ако се китимо разумом, то прво ваља знати). Ипак, Спинозу можемо назвати оцем оног што што данас сматрамо „научним“.  Он је први саопштио да истину не треба тражити у Библији, већ у математици. Сигурно климате главом и слажете се са тим? То је тако разумно. 2х2=4, то је истина и нема друге истине сем те. Математика нам зато једина и може рећи шта је то истина и њој се сваки „разуман“ човек покорава.  Данас кад неко помене науку требало би да нам прва асоцијација буде математика. „Верујем у науку“  је заправо  „Знам да је 2×2=4“. Ко би „разуман“ довео у питање тако нешто. Само се необразовани, затуцани и сујеверни људи не покоравају тој чињеници, или „неки који „само“ философирају“ или „само пишу песме“ или…, тј. раде неке бескорисне ствари које су ван математике-које нису у њеној природи. Ипак, могло би се поставити питање колико се природа  саме математике-науке променила, односно, да ли је истоветна самој себи или је постала нешто друго?

Зашто се философија (љубав-чежња (фило) према мудрости (софији), која је мајка свих наука,  данас тако гура у страну? Зашто је готово погрдно рећи за неког да је философ? Не делује ли сумњиво да деца одбаце своју мајку која их је однеговала и подигла.  Да о њој говоре све најгоре и да њен значај за свој успех умањују на све начине. Дешава се да мајка одбаци децу али обрнут процес готово је, што би сте рекли, „неразуман“?  Зашто и како су, ако су, деца (науке) одбацила мајку (философију)?

Једини „разуман“ одговор био би да је дошло до, у природи честог случаја, замене идентитета.  Да оно што данас сматрамо наукама нису „праве“ науке-науке које су деца своје мајке Љубави према мудрости, већ деца неког-нечег другог. Да су испод философије, науке подметнуте као кукавичија јаја.  Јер љубав, чежња, доброта, нису у законима математике већ изнад њих. 2х2=4 говори да је љубав немогућа. Математика нам говори да никога од нас није могуће да буде, јер нема „рационалног“ разлога да неко ради противу себе, да се жртвује, пати, да се одриче како би подигао неког другог. То је потпуно неразумно. Ипак, неки „лудаци“ то и раде, што је чињеница по ма каквом закону судили.

Признајем, ова чињеница не доводи у сумњу математику већ само показује да наше постојање бива упркос математици, да су наши родитељи били сувише ирационални па су нас подигли до нивоа кад можемо да уоквиримо своју слику појмом науке. И управо ту, код тог „појма науке“, долазимо до оног тренутка када је поменута „подметачина јаја“ учињена. Сазнање у човеку бива пробуђено посредством чула.  Деси се опажај који кад прође кроз наша осећања постаје доживаљај, а онда тај доживљај спојимо са речима и тако настане појам. Пошто су осећања сваког од нас различита о једном истом опажају стичемо различите доживљаје, и то не само различити људи, већ исти човек у зависности од тренутних осећања. Наши доживљаји су увек у „овом тренутку“, увек одређени садашњим временом. Појмови које смо „замислили“ о тим доживљајима увек су исти јер су речи исте – не зависе од времена. Тако долази до тога да појам о било чему буде толико апстрактан и непрецизан, да никада не означава оно што је у „том тренутку“ опажаја занчио. Отуд неразумевања међу људима, релативизације, манипулације, отуд „свако има своје мишљење“, отуд све саме апстракције и нигде конкретности. Битије (оно што постоји) се показује, виче Жарко Видовић али га не чујемо па постојање хоћемо да поистоветимо са појмовима-мишљењем. Отуд лажи као такве. Тако смо и постојање математике као очигледности поистоветили са „појмом математике“ као врховним небићем које одређује шта је истина а шта није. Отуд се деси да наука која нам говори да је 2×2=4, не као коначан суд већ „само“ као очигледност природе, буде замењена коначним судом, филтером који пропушта оно што јесте и зауставља оно шта није. Иако је свима јасно да она то никако не може урадити јер је очигледно да постојимо упркос њеној рачуници.  Попут дављеника који се хвата за сламку и ми  се хватамо за науку, њој се молимо, њоме се причешћујемо. Ако ту додамо да „појам науке“ стоји данас врло далеко од њене суштине, од  2×2=4, већ се њиме (појмом) играју разне интересне групације у сврху манипулације тек онда постаје врло нерационално веровати у њу, а још нерационалније веровати научницима. Верује се у Бога, љубав, добро, правду…у оно изнад математике и изнад апстракције, у оно што је очигледно а надразумско, док се у науку, која је очигледна и разумска, никако не сме веровати. У њу треба имати поверења онолико колико нам они који се њоме баве сведоче својим постојањем истинитост свог бављења. Међутим, ако нас неко тера да у науку верујемо јер се окитио неким титуала, значкама и беџевима онда нас он убеђује да верујемо у „појам науке“ што није ништа друго него још једна појмовна манипулација.  Можемо, наравно, поверовати у „појам науке“ али онда би требало да своје слике уоквиримо са „Верујем у науку и идиотима“. Да ли смо спремни да будемо тако старомодни и необразовани да верујемо у домишљања „само“ филозофа који су створили „појам науке“? Ако хоћемо да будемо напредни и савремени требало би да превазиђимо ова домишљања и верујмо у чуда. То је много напредније и много испред овог времена. Зато ћу, чим пре, своју слику на фејсбуку уоквирити слоганом: „Верујем у лудост и Хармсу а други нек верују у шта год хоће“.

. . .

Знаш, морам да ти кажем нешто…
Није ништа страшно…
Мислим, ми смо причали о свачему, али чини ми се да ништа није било овако озбиљно…
Макар за мене…
Ово друго су биле свакодневне анегдоте, оно што се прича уз рад, чисто да шихта прође… Драгоцено и једино време нашег живота, а да брзо прође…
Истина, у тим нашим разговорима улазили смо и у дубину… Више ја, који сам се разметао искуством и елоквенцијом, а ти си широких очију слушала… На крају крајева, ја сам старији, видео сам света, учио школе, већа ми је плата него твоја…
И сад…
Све те гледам…
И то ме мучи…
Знаш… Ја ништа не тражим од тебе… Само хоћу да ти се исповедим, јер се надам… Да ће ми откривање те страшне тајне развејати ту страшну тајну… Или је макар… Или је макар учинити подношљивијом…
Знаш, ми радимо заједно већ десет година, а ја се тачно сећам тренутка када сам се загледао у тебе…
Мислим да нисам давао никаквог знака да то нешто треба да значи… Јер сам се чувао… Јер не желим да то нешто значи… На крају крајева, имам децу, имам жену коју… Скоро, па, волим… Тешко је после двадесет година брака рећи, заиста, шта је љубав… После… Безбројних расправа… Клања око безначајних ситница… Али, после двоје деце одгледане с великим пожртвовањем, посвећеношћу и љубављу… Зато кажем, скоро, па је волим… Посредно, преко деце… Ако може да постоји некаква посредна љубав… Јер, на свету има свачега. Чуо сам једног човека да изговара: „Моја бивша мајка…” А она жена је била жива… Само што, изгледа, није била жива и за оног сина. Бивша мајка, шта је то?.. Како било, мислим да и моја жена мене скоро, па воли!
А и ти!.. Имаш човека… Од своје најраније младости… Па, није десет година живота тек ништа… Сад, ако је он био твој једини… То не значи да он не може да остане твој једини… Ја сам последњи који жели том дугом трајању да стане у крај… Еј! Тога нема више!.. Такове дуговечности…
А ја… Ја те гледам… Са задовољством и са великим страдањем… Јер знам да та фантазма не сме да се оствари…

Наставите читати „. . .“

Džemper za katedralu

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, nedjelja 4. april 2021.

Veličanstvenost i ljepota jedne građevine upravo su srazmjerni njenoj uobraženosti i narcizmu. Tako bar mišljah kad sam, prije dosta godina, prošao pored katedrale Svetog Stefana, prvi put. Stajala je na istom mjestu gdje i posljednjih osam vjekova. U samom srcu glavnog bečkog trga koji, kao i ona, nosi ime prvomučenika stradalog braneći istinu Hristovu. Kažu da je tog dana kad je arhiđakon Stefan kamenovan, iz daljine, na jednoj uzvišici, sve to posmatrala Presveta Bogorodica u društvu Jovana Bogoslova. I molila se za njega. Tren prije nego je ispustio dušu, Stefan će izgovoriti riječi: „Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj!“

Gospode, ne uračunaj Mi grijeh ovaj – ponavljao sam i ja mnogo puta, tražeći oprost za nepravdu koju sam nanio najuzvišenoj od svih katedrala. Prvi naš susret prošao je skoro nezapaženo. Čuo sam do tada štošta o njoj, o njenih 200.000 crijepova kojima je obložen krov što prikazuje austrijske grbove… Znao sam i za taj južni toranj koji iz milošte zovu „Štefl“. Tada mi ličaše na kakav žirafin vrat. Toliko nadmenosti i kaprica, toliko arogancije i samoljublja u svakom metru od ukupno 137, koliko je visok. I u svakom od 343 stepenika koja vode do vrha. Ne samo da je opčinila ljude, nego je i sam zakon morao da se povinuje katedrali.

Imperatorovom uredbom nijedna zgrada, nijedan toranj, nijedna crkva ne samo u Vijeni, nego u čitavom carstvu, nije smjela „porasti“ do tih 137 metara i tako nadvisiti „Štefl“. Zar to nije sindrom maćehe koja samozaljubljeno gleda u ogledalce i postavlja ono čuveno pitanje?

Odmah mi je bilo jasno da taj nadmeni dugajlija, kao vrhovni kardinal primorava jadne ljude da se spuste na koljena i puze pred katedralom. Evo kako: od hiljade i hiljade turista koji svakodnevno šetahu trgom, bar trećina njih poželi da se slika pored katedrale. Ali da bi istovremeno „uhvatio“ i slikanog i vrh „Štefla“, onaj koji fotografiše mora da klekne i usmjeri objektiv iz žablje perspektive ka tornju koji probija oblake. Tako, gledano sa strane, fotograf izgleda kao da kleči pred Njenim Visočanstvom i ljubi joj skute.

Наставите читати „Džemper za katedralu“

Празговори

Чини ми се да сам, уопште, ћутљив. Не знам је ли то добро, или лоше. Сигурно је да је нека мешавина та два. Није ни важно. Тако је како је. Ком се свиди, добро је, а ком се не свиди, добро је. Мени се, углавном, свиђа. Сем када људи са којим седим, међусобно разговарају жустро и добру количину фртаља сата, а да ме ни не погледају. Кад год могу, изађем из такве ситуације. Без драме, али са горчином. Горчина овде, Стојановића онде, и како да се човек не огорчи?

Једном ми је једна пријатељица поверила да је боравила у Лази заједно са женом једног познатог глумца. Обе су покушале да се лише живота. Сад, да ли су друговале не знам, али су сигурно заједно пиле, свака своју дозу. А ја сам купио једном свеће од бивше жене Бориса Тадића, па шта? Јесам ли због тога порастао? Нисам. Јесам ли се унизио што сам то поменуо? Јесам. Не среће се жена јавне личности сваког дана. Свако хоће свој део славе и хвале, па се гребе. Ето једног лица гордости.

Свакако, тада сам размишљао најпре да је чудо да су уопште живе, и једна и друга. Да су на истом месту, и у исто време, ни то није случајно. Мало сам се питао зашто ли су хтеле да се униште, сасвим, и тело и душу, али само мало, јер нит сам хтео да испитујем моју пријатељицу о њеним разлозима, нити бих могао разумети и да ми их каже. Истина је да нисам хтео ни да све бацим на њен самоубилачки карактер, јер то је лако и не води разумевању живота и смрти, који су свакако већ довољно херметички затворени за смисаону анализу.

Наставите читати „Празговори“

Шиља и Паја

„Ту сам ја, ми живимо на Вождовцу, и … тако, шљакамо по цео дан. Развозимо алу фолије и неке готивне плочице – радимо Београд – а одемо и до Инђије и Зрењанина – тако – најдаље…

Ово је мој друг Шиља – што се мене тиче …

Волим да слушам радио, идем у кладионицу понекад и играм фудбал са Сискетом, Бибијем, Алеком, Крлетом, Ајдаром,  Грицком …

Суботом идем на бувљак или у Бубањ поток па пазарим старе играчке. После препродам. Може ту фина лова да се узме.

Често радим нешто што ми се не ради. Возим до града, возим из града. Свирам кад ме исеку, свирам кад дуго стоје.

Мог друга Шиљу то нервира – он је човек мирољубив, миран.

Кад путујемо, слушамо радио. Волим Бајагу, а волим и Сениду.

Њу волим, а ове што циче ко мачке, а мисле да су и певачи и мангупи – све до једног би их послао у Скелу.

Кад возим, све радим. Идем жутом, прелећем преко пешачких, летим по аутопуту  – а на Славији, кад није гужва, улетим и у контрасмер.

То сам све научио од ћалета.Он је био таксиста беотаксија, а био је и неко мудо у синдикату.Од њега сам научио и да причам са пандурима кад ме зауставе.

Наставите читати „Шиља и Паја“

Испред хоризонта

Зове ме буразер да идем са њим у Сирмијум.
Неколико дана пре текме са Португалијом.
А текма и пут у истом дану.
Пут ујутру, утакмица увече.

Испашће, сад се мислим, дан касније –

ПОСЛЕ ВРХУНСКЕ ПАРТИЈЕ И ФАНТАСТИЧНОГ ПРЕОКРЕТА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ТИМА – И НЕК ИДЕ РОНАЛДО И ЊЕГОВ СЕБИЧЛУК У ТРИ ПИЧ.. МАТЕРИ.. – И СА ЊИМ СВИ МОЈИ ЗЕМЉАЦИ ШТО ПИШУ ПО ТВИТЕРИМА  И СЛИЧНИМ СРАЊ…  ДА СМО ПОКРАЛИ ПОРТУГАЛИЈУ – ЗАТО ШТО ПОСТОЈИ СУДИЈА ПА АКО НИЈЕ ВИДЕО НИЈЕ МИ ЖАО – ЈЕР ПОРТУГАЛИЈА У ФИФИ СТОЈИ БОЉЕ НЕГО МИ – И КАД БУДЕ АКО БУДЕ СТАНИ ПАНИ ЉУБИЋЕ ИХ У ПРКНО – А НАС ЋЕ ОПЕТ ДА ПОДСЕЋАЈУ ДА СМО ЧЕТНИЦИ, РАСИСТИ И СРЕБРЕНИЧАРИ – 

испашће, дакле – да ћемо скоро цео тај дан брат и ја провести са неким људима – од којих су неки и наш отац и старији брат.

Када смо кренули, раном зором – пред нама је био аутопут кратак, а са нама неки ортак мог брата, млађи су обојица од мене, али нису клинци, 30+, 35+…

Пили смо кафу у колима, у шест ујутру, а и пар пљуга сагорели. Дан је већ био сунчан, али сунчан са зубићима, па сам понео јакну – не било ми заповеђено.

Наставите читати „Испред хоризонта“

Божествена Микрофонија

По Предању, Бог је код стварања света сваког дана надилазио себе, идући редом, по важности. Заправо, Предање не каже ово о надилажењу. То ја тако мислим док, на бикчићу, у прасконоћје, 22:02, педалам, умећући се међу камионе и, у исто време, бежећи од, на разне начине моторизованих, те махнитих фабричких радника, који сви бежимо од свако своје фабрике, у сусрет личном Постању.

Бог је најпре осветлио мрклину, онда изговорио небо, рекао копно, огласио биљке, казао сунце и месец, благословио животиње морске и ваздушне, стоку и звериње и, у истом дану, по подобију својем – човека и човечицу. Надилазио је себе Он, мислим се ја, тако да је сваким даном свака креација водила још савршенијој, доводећи до Божествене Микрофоније.

За оне са јефтинијим улазницама, микрофонија је ефекат звучне повратне спреге, који се јавља када звук који улази у микрофон, појачава се и излази кроз звучник као гласнији звук, поново и поново пролази кроз микрофонско појачање и у сваком наредном улазу/излазу бива све јачи и са све вишом френквенцијом, за врло кратко време достигавши врхунце у оба смисла. То се дешава када се микрофон и звучник поставе преблизу један другоме. Код слушалаца таков феномен може да резултира глувилом, при дужој изложености – лудилом – и, чак, уз помоћ опреме војног квалитета и намере, може камен да здроби.

Наставите читати „Божествена Микрофонија“

Иза хоризонтале

Пре неколико сати пошао сам у набавку, нервозан; љут на друге, љут на себе.

Иако сам већи део дана провео на ногама, радујући се пролећу, које доноси светлост, било ми је мало.

Има у оној Лазаревићевој причи, када отац што води сина први пут на јутрење, много пре јутрења, а после партије карaта, гласно постави питање на које не очекује одговор, својој жени. После њеног забринутог, а добронамерног питања у вези са пореклом новостечене имовине. Овако је нешто пита:

„Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало?”

Контекст на страну, није то ни лоше питање.

Али и поред тога, и поред јутрења, и поред припреме за пут у Сирмијум и упркос добром резултату против Ирске који ће заварати пред епску борбу са Португалијом, (али ипак, ипак – не би се играло да се победник зна унапред) мени је мало.

Мислим да нисам момак из проклете куће.

Него има нешто друго.

И, да бисте схватили ово како треба, није ми до неке велике зајебанције, пива, ефедрина или то.

Мислим, попио бих пар пива.

Али није то.

Хтео бих да завршим нешто што сам почео. И не само то. Хтео бих да почнем нешто ново. И не само то.

Хтео бих све то неком да испричам.

Наставите читати „Иза хоризонтале“

У oдбрaну дувaнa

[Пише: Бик Који Седи]

У мутним врeмeнимa глoбaлизмa пoтрeбнo je брaнити гoтoвo свe штo мeдиjски свeприсутнa кликa нaпaдa. Нe бих сe упуштao у нaгaђaњa кo je тaчнo тa кликa; нe зaнимa мe дa ли су тo мaсoни, интeрнaциoнaлнe кoрпoрaциje, aнглo-сaксoнскa пoслoвнo-милитaристичкa eлитa (тaкoзвaни филaнтрoпи), интeрнeтски цeнзoри или њихoви кoмпрaдoрски пoслушници нa брдoвитoм Бaлкaну. 

Суштинa je у тoмe дa je свe штo oни хвaлe врлo сумњивo, a свe штo кудe дoстojнo пoнoвнoг рaзмaтрaњa. Пoглeдajтe сaмo кич (пoлит-кoрeктнo рeчeнo кeмп) мeлoдрaму вaкцинaциje и COVID-пaсoшa. Гeбeлс и Бeриja сe у грoбу oкрeћу. 

Taкo и дувaн (nicotiana), плeмeнитa биљкa, кojу нaвoднo дугуjeмo aмeричким урoђeницимa мaдa су je Кинeзи ипaк кoристили мнoгo прe нeгo штo су бeлци „oткрили“ Aмeрику, зaслужуje нaшу дoдaтну пaжњу и oпрaвдaнo рeвизиoнистички приступ. Нa стрaну тo штo штити oд фaмoзнe кoрoнe (joш jeднa oд ствaри кoje филaнтрoпи никaдa нeћe признaти, свe у стрaху дa ширoкe нaрoднe мaсe нe пoчну дa пaдajу кao снoпљe пoд нaлeтимa рaкoвa – кojих рaкoвa? Крaбa? Jaстoгa? Шкaмпa? Рaкoвих oбрaтницa? Meђутим, нeдaвнa студиja Чикaшкoг унивeрзитeтa, aкo сe нe вaрaм, „дoкaзуje“ дa marijuana (cannabis sativa) штити плућa oд прoкaзaнoг вирусa збoг кoгa je читaв свeт стaвљeн пoд кључ! Под мач, бато!), дувaн пo стaрим кинeским тeкстoвимa имa умируjућe дejствo и пoмaжe кoнцeнтрaциjи, oлaкшaвa стoмaчнe тeгoбe etc. etc. A ja бих сa свoje стрaнe истaкao oнo штo je мoждa нajвaжниje: пружa oбичнoм (joш) живoм чoвeку, кao штo je мoja мaлeнкoст, извeснo зaдoвoљствo и утeху. Бићe дa je нajвaжниjи aргумeнт прoтив упoтрeбe дувaнa тo штo oбичaн aрбajтeр дaje сeби пaузe дa би уживao у свoм лaрпурлaтистичкoм пoрoку и знaчajнo смaњуje свojу рaдну eфикaснoст. Нeдaвнo je нa нoтoрнoм сajту Пeшчaник oбjaвљeн тeкст кojи мe суштински ниje зaинтeрeсoвao aли свejeднo jeстe дoкaзao мojу oснoвну тeзу: Нe лaje куцa рaди сeлa.

Наставите читати „У oдбрaну дувaнa“

Гаража

Јутро дана који ће променити расположење онога који пише почиње у гаражи.

Шиља је рекао да се дође код њега у гаражу у девет, да се пије кафа.

Онај који пише се обрадовао, то је чињеница, као што је чињеница да Ирац …

То, кад је Шиља рекао, то је било пре јутра дана који ће променити расположење онога који ….

Пошто је све већ позатварано, код Шиље су ујутру Симбе, Жаре Фотеља (ваља намештај па ко није схватио откуд надимак нек иде на википедију)

и Владимир Петровић који навија за фудбалски клуб није имао избора.

Због имена и презимена, разумете …

Онај који пише среће се код Ранковићеве пекаре са Маретом.Маре се представља људима, а нарочито млађим женама и девојкама овако:

,,Моје поштовање …(онда удуби глас) …ја сам Марко Живковић Лугер, певач четничких песама…. да ли сте за ….“

Наставите читати „Гаража“
<span>%d</span> bloggers like this: