Живот ме води

Живот ме води, као и толике људе, стазама знаним, и незнаним.

Јутро је, и сећам се – иде неки црно бели филм о партизанима на једном од 998 канала, па се сећам –
као мали, играли смо се индијанаца и каубојаца, партизана и Немаца – а мој брат, као мали, са својим другарима, играо се  Срба и Хрвата.

. . .

Нема код мене југоносталгије
нема жала за југом, за разуђеним хрватским приморијем
још мање за пасошем, за одласком у Трст, 
а најмање за ћопавим коме је пола света дошло на сахрану
што се понавља као аксиом вредности –
кажу био је систем, била је солидарност, сигурност, била је 14, 15, 16  плата – радило се од 7 до 15, ишло се на море, куповао се фића па чак и голф… А председнику је цео свет дошао на сахрану…

Наставите читати „Живот ме води“

За разлику

За разлику од таксиста Пинк таксија, ја не пролазим кроз црвено на Славији. Славија је била величанствен трг, попут сличних, психоделичних, у Бугарској, или Румунији. Али не пролазим не само због тога што не треба, него и што не знам има ли камера.

Сад је Славија хладно срање, попут сличних тргова, прерађених, у Бугарској, или Румунији. Да прости ко чита због ружних речи. Стварно, опростите.

Румуне неке, и Бугаре, познајем. Сигуран сам да поред преуређених тргова делимо и малко преуређене светове.

И ту нема много разлике.

За разлику од мог старијег брата, ја се још палим на фудбал. Некад ми позли кад игра Партизан, некад кад игра Србија. Кад игра Звезда не позли ми, не много, осим после Барија, мало.

За разлику од мене, мој старији брат је разуман човек. И он има опсесивне теме, и он се мучи идући кроз живот, и њега погађа оно што погађа и мене. Од детињства. Али, за разлику од мене, он то боље носи. А ја могу више да попијем.

Наставите читати „За разлику“

Барбика у јесен

[Пише: Божидар Зеремски]

Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем  до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот? 

Милош Црњански ,,Дневник о Чарнојевићу”

                                

Јутро је. Возим по београдској вароши. Ја сам Шоне, а зову ме Барбика. Чак ме и рођени буразер, пизда мала, тако зове.

Али не замерам.

Возим, кроз јутро, кроз Славије и Тргове, кроз пролазе – сечем аутопут и блокове, идем и до Инђије, кад треба.

Као Марко Поло, скоро.

Када сам био мали, гледао сам серију о Марку Полу. То сам једном причао куму, он је старији од мене, а ипак се сећа. Мој кум је служио војску, и мој брат исто.Ја нисам. Извукао сам се на фору.

Размишљам о мом другару Камбију, сећам га се из времена када је радио са Лајпцигом. Знао сам и Камбијевог покојног ћалета, и покојну, од скора, његову мајку. Много тога сада схватам – а тада сам наслућивао, мада можда чак ни то.

Наставите читати „Барбика у јесен“

Горски Лав

Болоња, четвртак, 10. септембар 2020.

Јуче, 9. септембра, да је којим чудом преживео плотну смрт, Љев Њикалајевић Талстòј (познатији као Лав Николајевич Толстој) напунио би 192 године. Али, ето, није. Што се ‘но каже – само нека иде по реду.

Талстòј је био гроф, волео је да пише, и писање је волело њега, волео је да шије чизме и оре Јасну Пољану. Уз њега се везује и једна мени до краја нејасна, али интересантна синтагма – хришћански анархизам. И сад, не знам да ли због грофовства, орања, писања, или анархизма, некако је допало њему да буде на првом фотографском портрету у боји икада светлописаном у Империји.

Види се читава фигура Талстòја, тело је на „три четврт“ улево, у плавој блузи, сивим панталонама и црним чизмама. Седи у парку у плетеној столици, прекрштених ногу, десна рука наслоњена на наслон столице, лева у скуту. Дрвеће парка је у позадини.

Мај 1908. – Јасна Пољана
Наставите читати „Горски Лав“

Ономад, тражећи себе међу Људима

1

Напустивши Пророчиште, а без јасног, једнозначног прорицања од стране моћног слепог пророка, штоно се може схватити како у ова смутна времена ни пророци немаду кристалних путоказа колико маглом завијених стаза и странпутица, кренусмо Митар и ја ка излазу зграде. На путу из мистичног депоа, одвојивши се од послуслепог Кербера Цобике, нисмо могли избећи одаје оца Шонета, теолога хонорарца, нашег личног Бетмена, чија се боја одежде тамо фино уклопила са некреченим, од наслага прашине тамним, зидовима потпалубља древне институције на врачарском платоу. Налетесмо на оца у тешкоме послу.

Сваки је посао у којем тело страда тежак. Дух или ум овде страдају спорадично. Отац је радио, и то веома правилно, за чисту петицу, згибове у својој канцеларији. Јен два, јен два, до плафона главом, па ноге на под, и обратно. Као реквизит за ову егзибицују послужила је несретна метална цев (водоводна или неке друге намене, нисмо је отварали да сазнамо), што је пробијала свој пут директно кроз све приземне просторије наше врле институције укључујући и свештеников офис. Зграда је, јелте, имала архитектонски неспретна решења. Ето, рецимо, приземље није имало прозоре. Па нека, и шта ће прозор мученим службеницима. Јест да су канцеларије личиле самим тим на кажњеничке ћелије, али барем би вентилација, која непрестано ради, убризгавала смог града, те се човек осећао добро, ко у природи.

Наставите читати „Ономад, тражећи себе међу Људима“

Кроз мисли и пределе

                                                 

Јутро је и скоро сви спавају. Ја се враћам из Македоније. Сам сам – и док прилазим пешачком прелазу, као возач – једна жена ступа левом ногом на пешачки, а затим ту ногу повлачи, леву. Можда је левонога, а светло је свакако моје. Зелено је, није Лоркино. Партија је свакако Ранковићева, а Трст је скоро па наш…

Недељама касније, јутро је, и скоро сви спавају. Будни смо комшијин клинац и ја. Он ми табана над главом… Помишљам да куму, мом старом добром а од скора Новосађанину – пошаљем претећу поруку, на кинеском. Он би одмах разумео, не би се уплашио, осим ако је заборавио стару добру спачку коју смо наменили трећем, који је сад далеко, даље од Немачке.

Недељама раније, сретао сам људе који су ми се допали. Можда и зато што сам знао да се нећемо често виђати, да се нећемо видети више никад. Достојевски пише о томе да је лакше волети човечанство него једног човека, оног поред себе.

Наставите читати „Кроз мисли и пределе“

Мислите на сусрете

Дуго нисам писао. Били су лоши дани. Има кад иде, има кад не иде.
Може то да се зове и овако и онако.
Али има још нешто. Оно унутра и оно споља.
Осећај да би нешто могло да се уради – и воља.
Колико тога мења свој изглед, облик, унутрашњи и спољашњи – и зависи од нашег унутрашњег создања…
Колико тога… Читао сам текст о карантинованим књигама једног дечака – па послао оно што зовемо коментар – а често је безлично мишљење – изговорено ради неке реакције – написано да се човек испоштује – или, у најбољем случају – искрена опсервација нечијег рада…
И малопре погледам – нема. Није то ништа страшно што нема – него се мислим није видео онај коме сам послао – а ја сам хтео да дам знак да сам обратио пажњу, иако исцрпљен и нерасположен.
Али сада се то мења – одморио сам мало, орасположио сам се (да будем прецизнији, помогао је Бог) и пожелео сам да и Милачићу (ресторански текст) и Стојанову (карантинско – тарантински ) нешто поручим, ставим до знања – да им дам знак да сам ту – и да сам пратио оно што су писали.
И док ово пишем, замишљам сусрете који ће уследити ако Бог да – и замишљам хоћу ли тада имати снаге, воље и весеља да кажем праве речи – потребне свима – кроз сунце, брз разговор, понеку цигарету, нека пива (а и вотка нека можда) и неке тренутке који морају да постоје, и рачунају се у најбоље – чак и кад су у мислима.
Ето, рођаци.
Будите живи, здрави, весели.
И – мислите на сусрете.

Твентин Карантино

Болоња, субота, 5. септембар 2020.

Нит лук јео, нит лук мирисао. А ноћне сузе промениле агрегатно стање. 10:57. Устао сам шест минута после Андреја, тако он каже. А каже и да су женске отишле у ИКЕВУ. Слушам га крмељав и уморан после сна. А нисам синоћ ни пио, ни масно јео. Дугогодишње спавање на каучу болно подсећа да нису повређена само плећа. Попићу витамин Це. Лао Це. Кунг Фу Це. Одох најпре у WеЦе.

Од како сам учио Веру да пишки на ноши, заправо, нисам је учио, него јој правио друштво, почео сам дуго и сâм да седим на шкољу, примером показујући младунчици да јутарње седеће стрпљење увек урађа плодом олакшања, течним, цврстим, или у шампионском случају – комбинованим. И, од тада, остала ми та јутарња седèнћа као навика и тренутак последњег дремежа пред целодневни слалом. А остала ми и етимолошка спознаја зашто се на енглеском клоња ноблесно назива rest room.

Зато, у фабрикани, кад морам осам сати да цупкам на ногама, јер је забрањено седење, одем чешће до собе за одмор. Пошто зидови имају уши, чак сам размишљао и да нађем неког хакерпрограмера (Надежда је једина нада) да ми искодира једну апликацију са свим звуцима људске физиологије, те да по потреби активирам испаљивање одговарајућих звучања. Ипак, никако нисам могао теоријски да превазиђем проблем „хајфаја”. Хоћу рећи, људско уво је најсавршеније људско чуло и осећа најфиније недоследности између снимљеног и стварног звука, нарочито ако је овај репродукован преко прдуцкавог звучничића такозваног паметног телефона, а неауторизована инсталација софистицираног аудио система би, сигурно, привукла пажњу. Укратко, употребом тренутно доступне преносне аудио опреме, осетљиво шефово уво знало би да препозна разлику између дигиталне и праве бродске сирене која бруји из собе за одмор. Тако сам и баталио пројекат.

Наставите читати „Твентин Карантино“

Večera na nebu

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, četvrtak 3. septembar 2020.

Prosječni Austrijanac ima natprosječan stomak i prirodnu potrebu da mu nikad ne bude prazan. Prosječnom Austrijancu na svaka tri sata krče crijeva. Prosječna Austrijanka stoji u prosjeku na dva metra od rerne i uopšte nema namjeru da joj priđe. Ali sa prosječnom visokoškolskom platom od 2.500 do 3.000 eura može sebi da priušti kućnu pomoćnicu koja će spremati prosječni ručak umjesto nje. Prosječne kućne pomoćnice obično dolaze sa bliskog i dalekog istoka, ili sa juga. Sa zapada i sjevera gotovo nikad! Prosječna Austrijanka ne nosi brkove. Ali i kad se uredi iznad prosjeka ne može da se uporedi sa egzotičnom kućnom pomoćnicom koja mami uzdahe prosječnog Austrijanca. Zato prosječna kućna pomoćnica momentalno dobija otkaz. Ili najviše nakon mjesec – dva, u prosjeku. I zato se prosječni austrijski bračni parovi uglavnom hrane po restoranima. A njih, da je Bog, samo u Beču ima mali milion.

Наставите читати „Večera na nebu“

Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту

1

Елем (лаки, бонд…), онај је гадан осећај у устима стварно моћна ствар, јутро по пијанству, уз тешке гастроентеролошке проблеме који иду под руку с мамурлуком. Мени се измешају и укус вињака којег нисам пио (али подсвесно, увек кад се опијем, осетим на непцу проклети вињак као успомену на прво, дечачко тешко пијанство), те дим цигарета којим је натопљена и мајица на мени (као и моје непушачко ждрело), затим као посебан зачин избија знојни воњ услед некупања, а све је подвучено осећајем обавезне гриже савести, који као да има неки сопствени мирис. Арома јача од осталих. Углавном, чим се отворе неиспаване очи, ту је један гадан босански лонац тмурних мисли, самоунижења и одвратних излучевина, што кроз мирис што онако, да се не пише о томе…

А основна импресија из Крајишника није више ни песма о Синђелићу, нити крештање луде конобарице. То је онај мој и Митров тениски меч, којег смо одиграли на растанку. Вербални тенис, за нас двојицу већ традиција после сваке кафане.

Рецимо, онда кад смо у Варшави били гости навијачке групе са Зилете, Легијиних легионара, пољских хулигана, па је Митар цртао нешто по њиховим зидовима, према договору, а потом смо пили и варили са домаћинима целе ноћи, некуд у близини Пивне улице у центру (где су нас увели у најјефтинији бирцуз сред уређеног и лепог централног градског језгра, као у оазу алкохолизма коју сви туристи избегавају широко јер их брине онај натпис хемијском оловком на папиру истрнутом из школске свеске и прилепљеном за неопрано стакло излога, а на којем стоји „Водка 2 злота“). Ту смо, после много тура лоше водке, кренули да играмо финале Ролан Гароса, где сам прво ја био мало Надал, а онда је он преузео штафету и дроњао јајца, док сам ја глумио Новака, па се отегло у пет сетова, до дуго у ноћ… Све уз пијане урлике, грч, до ивице физичког сукоба. Наравски, никаквог ту стварног тениса није било, већ говорим о нашим уобичајеним пијаним препуцавањима.

Тад је у Варшави све завршено само уз мало проливања пива и местимично повишене тонове, без правог песничења. Једна пијана ноћ на Светој Гори завршила је са пар отисака Митрових зуба на мојој руци, срећом без трајних последица по руку или зубе. Само болна успомена на ходочашће (шиптаревој кафани у Кареји, административном центру монашке државе). А претходне ноћи у Крајишнику, при самом фајронту смо опет имали дуел, пискутавим и промуклим гласовима, више налик мечу Штефи Граф и Монике Селеш. Чиста дамска хистерија.

Наставите читати „Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту“
%d bloggers like this: