Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона.
-Сигурна сам да ће те следеће године примити у болоњску Кинотеку! Сан је био тако јасан, тако стваран, то није само сан, то је указање!
Од тог сна прође пет година, а мене не примише у Кинотеку. А није ни да сам се нешто и нудио. Једно време, чинило ми се да бих тамо могао бити кориснији и себи и свету, уместо што учествујем у незајажљивом механизму конзумеризма, на страни њене пропаганде, својим „модним“ фотографијама.
Та је Кинотека једина функционална филмска кућа која привлачи моју пажњу у граду премалом да има развијену филмску индустрију, ипак је то некакав италијански Ниш. А кад кажем филмска кућа, не мислим на продукцијски центар, далеко од тога, али, ето, поред кинотечке архивске и приказивачке активности, има и велику лабораторију за рестаурацију филмова. Свакако је боље дању пропуштати кроз прсте километре триеспетице и шеснае, него штикласте ципеле и зекице за бебице, које од пелена треба Павловљевим методом створити клијентима Арманија и Долће Кафане.
После онога сна не будем лењ, него пресавијем електронски табак, па ситну књигу напишем директору Фаринелију, волим да мислим да је неки даљи рођак оног кастрата. Неки је касни јул…
Укратко, предложим стварање посебног одељења у архиву, где ће се скупљати филмови који имају везе са е/имиграцијом, и, оно што је мом срцу ближе, радионице документарног филма за имигранте, као начин да им се да нека практична наобразба, и омогући глас групацијама које иначе остају затворене у себе и не улазе у осмотичне односе са земљом у којој су се обрели. На крају крајева, човек који је на гуменом чамцу прешао преко Средоземног мора, заслужује да о свом богатом животном искуству понешто и каже.
Одговор је стигао после две недеље. Кратак, јасан:
-То је величанствен пројекат. Видимо се следеће недеље?
И нисмо се видели баш следеће недеље, нападоше дишу годишњи одмори, али се видесмо у септембру, након благог пресовања, јер је величанственост, изгледа, избледела на сицилијанском сунцу, или већ ко где летује.
-Драго ми је да смо се упознали годподине Стојанов. Хтео сам да Вас одмах упитам – како планирате да финансирате пројекат?
– [???] Па, ја сам се управо зато обратио Вама, јер Ваша кућа већ поседује архиске фондове и инфраструктуру, и за архив емиграције, и за радионице. Морали бисмо добавити још само неколико комплета за снимање, камера/микрофона, али претпостављао сам да то, за кућу вашег калибра, не би требало да представља проблем.
-Ах… Знате како је, ни нама баш не цветају руже (rosa, rosae – femininum). Морао бих да видим са секретаријатом за културу, или са секретаријатом за социјална питања, али ми сами то не можемо да исфинансирамо.
-Штета.
-На вези смо.
Нисмо остали ни на каквој вези, али сам прошле године на сaјту кинотеке видео гореописану радионицу документарног филма за имигранте. И ако, нека, ваља. Ако ме се сете на Дан безбедности – сете.
Него, нисам хтео о томе. Друга је Кинотека актуелнија ових дана. И опет је швеста свему крива. Седимо у башти скопског Александар Паласа, дечаци тобоганизују, па пикају лопте, па се мало свађају, а ми уживамо у облацима који нас полако скривају од афричког ветра, док сркћемо кафућина.
-Дај баш да видим шта игра у Кинотеци, имају летњу баштицу, па можда буде нешто интересантно. – и загреба Сеја по телефункену.
-Ма, јок, пусти тај телефон, какви филмови. Дај, бре, да причамо.
-Чек, чек! „У част двадесетогодишњице венецијанске премијере Прашине Милча Манчевског, посетиоцима ће, уз сваку купљену карту, бити поклоњен троструки ДВД филмова прослављеног македонског режисера”. Опа!
-Опа-цупа! Ако не због филма, сјатиће се народ за поклон! Тражиће се карта више…
Ја сам Прашину, још ономад, покушавао више пута да погледам, али ме је етно-џез филма Пре кише оптерећивао огромним очекивањима. Она су ми дозвољавала да филм пратим само до сцене у којој Лјук, каубојац-снајокрадица, гледа у неком париском кину филмске журнале о дивљем Истоку. Иако јако заинтригиран ликом ћелавобрадатог Даскала (δάσκαλος – учитељ), који са својом „бандом” ради Султану о глави, те је, последично, сáма Даскалова глава уцењена на 12000 златника, ту негде бих гасио машину, обесхрабрен свом том еклектиком. Ваља подвући да се све ово одвијало увек пред неким малим екраном, што се према учествовању у љубавном чину односи као гвиркање кроз кључаоницу.
И сам алав на три дивидија, пожурио сам моју Соју, којој је ујкан обећао кафенисање, тојест, разговор насамо о свету и животу, да одемо и купимо карте још у седам. Никад се не зна, навалиће буљук филмофила и пензионера, можда. Долазимо до Кинотеке, платно је лево од улазне капије, разапето на једном од зидова, пластичне баштенске столице груписане по две и размакнуте по пропису, све у свему педесетак места за седење. Мрак ће, ваљда, пасти за сат. На капији нас дочекује редар. То му је званична функција, пише му на грудима. Нисам видео редара још од кад су нереди постали доминантни на овим просторима. Сад је, ваљда, све у реду.
-Можемо ли да купимо карте већ сада?
-Како да не, само тренутак… Блага! Блага! ’Оће људи карте, дођи!
Блага је тамо негде десно, у комплексу незваничне кинотечке баште, на клупи. Оставља шољетину кафурде и прислања цигар на невидљиву пепељару. Није узнемирена што је прекидамо у најомиљенијем балканском нарко-ритуалу. Чак је – блага и љубазна. Nomen est omen…
-Извините, Блага, на ометању. Хтедосмо да узмемо карте, дивидијеве да не раздате, то нас секира. Колико је карта?
-100 денара (200 динара).
-Дајте ми, молим Вас, две.
Утури нам две кутијешине са по три ђивиђија и ми, рано је још, с филмовима под мишкама кретосмо у ђир. Соја је новопечена архитетка, крећу јој студије за који дан, па једва чека и машта, те о томе и приповеда. Сећам се и сâм како сам почео студије филма, такође ратне, ’99. Што ’но рече онај Шваб и његова даволска клика – нека интернационала ковидизма буде прилика за нови почетак, или тако нешто, па хоће на дугме да угасе свецки компљутер, тако нешто. Мюмјкэ…
Напред, назад, баке, деке, ми смо опет испред апоКинотеке! Улазимо први, иако је већ десет до пројекције. Соји препуштам избор места, али кад видим да бежи негде у страну, ваљда да не смета, шта ли, ја не издржим, него седнем ближе средини. Ипак, у кину, сви смо у милости перцепције. А ја не бих волео да смањим наше шансе за успех, шта год то било.
Ту је и мали од палубе, мрнарска маја, управо избегао из пубертета, он и шкљоца фотке оскудне публике, ваљаће за сајт, он ће и стиснути плау на плејеру, он и пушта музику из филма, пре филма. Јесте, то је онај волонтер, омиљени радник свих фирми, који ради за „искуство” или, као што је у оваквим храмовима културе случај – за престижот. Музика Кирила Џајковског бије бубњић, баш га је младац одврнуо, кад тек – загрме преко разгласа – звоњава телефона! Да није из филма? Али, филм није почео? Не, него је малцу стигао позив на телефон с ког је пуштао музику! Тако ја замишљам кућни биоскоп. Него, шта ја хоћу за 200 кинти? А још су ме и подмитили ђивиђијевима да се не бих освртао на ситне несавршености, муву у супи и то…
Док ја јетко/саркастично о свему томе коментаришем, и о дечку и о мајци и о шајци, Софија ме гледа и све се труди да сакрије ту једну мисао, коју на један или други начин, преносе неке танане споне, та иста крв која тече нашим жилама, и јасно јој читам из плитког и убрзаног дисања – Ацика, ја те не познајем као оваквог смарача… Сва срећа, креће фиљм, па ми је то вађевина.
Кад то крете да пуца, прикова ме сасвим за призор! Пројекција – стакло, и поред сенке крошње дрвета коју је улична лампа бачала на платно, дарујући публикуму од 15 људи двоструку пројекцију; звук – огроман, који хтео-не хтео усисава и – оно најважније – филм који у својој фикцији има више историјске истине него књиге које данас у (не само) македонским школама, индоктринирају, а не поучавају.
Признајем, поверовао сам у ту филмску историју најјаче кад је Лјук, снахокрадец и ловац на Даскалову главу, окупио најопакију од многих банди, које су туда харале, а та банда је носила кечад и клала дивље и вешто.
Али утисак стварности те историје не долази од препознавања овог фолклорног детаља, него од сировог третирања насиља, чињења зла зла ради, али без естетизације тарантиновског типа. Није прскање крви и сеча гркљана тај ужас на који нас упућује демијург, него оно што човека-звер покреће да крв лије. Узрок, а не последица зла. Један од најбјешњих из Лјукове банде, ћелави с перчином, креће да стрже панталоне са дечака кога је управо упуцао у груди, а овај је на издисају, лежећи потрбушке. Креће да му скида панталоне с јасном као ноћ намером. Срећа па му Милчо нечијом пушком прострели главу и овај не оствари веће зло од убиства – поништавање достојанства људске смрти.
Наизглед неочекивано, ни по стилу, ни по епохи, ни по сензибилитету, Прах се братими са Рубљовим Тарковског, најживльим сведочанствием средњевековља, том историјом људи изнад историје победника. Оба целовита света су плод дуготрпељиве и даноноћне бриге над кључајушчом ретортом оне двојице Словена. Случајност?
Питајте Достојевског.
