Корона-циркус

Осами се и пиши
Пиши нешто
Скоро било шта
Неком
Да и он зна
Или бар да мисли
Чак и ако му се не допада
То, твоје …

* * *

Кум је далеко
Као и Русија
Као и Крим
Као и Келн
А пекара је близу

Као и продавница
Као и кафана
Као и пас везан пред кладионицом
(нема тај појма да му је газда к_Υртон)
(али за бољег не зна)
(тако је то, помало, и са људима)

Осами се и чекај
Например пред пекаром
Чекај бурек
Или да те неко сретне
И спретно заподене разговор
Јер му требаш

Или неспретно, па се то брзо заврши
(или не тако брзо)

Или чак спонтано (умели су то људи)
Па вас то одведе на кафу

Или у разговор око делова за кола
(јер неко увек зна где је боље)

Или буди на тераси
На којој, у лето
2023.
Дува неки јесењи ветар
Меша мирисе, влагу
Подиже у вис неке опиљчиће
И нешто још ситније,
Од чега се кише – док се дише…

Или буди на броду,
Па иди у нашу другу земљу
Тамо где дан траје другачије
И где се мало лакше
И лепше
мисли …

Држећи руке низ тело
Шпанац шпарта Душановцем
на крају је стигло пролеће
иако је малко мрљаво
као да је крмељиво
полукишно
са неким чудним распонима
притисака
и температура

Можда је све то неки
импресионизам
или су неке унутрашње
детерминанте
можда пролеће и није толико
нерасположено
већ Шпанца обликује
унутрашњи декор

Настави са читањем „Шпанац кроз дрворед“

Стидим се. Али морам да будем искрен… Никад нисам читао Хандкеа. Ето.

Мислим, јесам, од тада. Али га нисам читао док није добио Нобелову награду за то што је српској страни дао шансу. Иако је награду, заправо, добио за свој књижевни рад. И то ме баш чуди – како је неко ко се тако значајно изложио, могао да дође до тако значајног признања. Сигурно је дошло до грешке у матриксу. Како било, драго ми је због њега и драго ми је због нас. Јер ми јесмо народ са пуно мана, али нам је, некако, и даље јако стало до правде. И некако је праведно што је Петар Хандке добио Нобелову награду, упркос томе што је нудио контра верзију званичном наративу да су Срби не зли, него – зло.

А он је то могао из једног, рекао бих, кинетичког разлога – зато што воли да се креће, да цепа ципеле пешачећи. Није седео пред екранима да пије информације с јединог бунара, него се покренуо, дошао, прошао, проходао, упознао, додирнуо те неке људе, које је и званични и незванични Запад групно прозвао кољачима, чим је Југославија почела да крвари. Личним опитом и искуством онога који пише приче, схватио је да је то прича, конструкција која је згодна у том тренутку, и која ће да донесе некоме неку ситну ћар. Јер, колико човек заиста може да понесе са собом у гроб?

Настави са читањем „Говор камења“

Усред дневног вихора
Шпанац лети ка Ендију
да му понесе што има понети
па ће њих два (два, због риме и штимунга, 
не двојица, јасно је да су двојица)
можда
и по један
виски попити;
неће, бренди …

Енди је окретан
показује Шпанцу колико је 
и даље брз
пљеште ударци
полуге 
и брза брзина
Шпанац се радује
као да је 
добио неког
на фер – иако је добио показну вежбу –
па сад може, људски, даље,
без срамоте 
од пораза

Енди му прича о смрти
и о томе шта је важно
нуди га још једним;
али Шпанац, стари мудрац,
зна како се завршава 
кад је још један …
А и иде на фудбал
па не иду
два добра, под руку …

Енди му каже
„Ти си, Шпанац, транспарентан лажов
коме сви верују…”
Шпанац зна да то неће заборавити
иако моли Ендија да понови
ако је добро чуо –
а чуо је …

И иако, попут флеша, наставља пут,
зна шта мора и како
а шта не мора још лакше –
теши га, кроз све то
да постоје, још, 
хиперкреативни људи
који су склони и алкохолу 
и рекреацији
и питањима која можда немају одговоре
али је поставка потребна …

После фудбала, надао се Шпанац ,
Енди и он ће, лагано, током недеље, 
ако не буде непредвиђених удара
(срчаних например, или ваздушних)
да ударе по рекреативној причи,
и по …

Уосталом, видећемо, видећемо …

Хвала што сте за нас направили „вакцину“.
Ми смо за вас направили „љуљашку“.

Јутрос бивши голман Звезде Бајковић
Води дете у школу
Јутрос ја трубнем 
Па махнемо

Јутрос ђубретари по Сунцу
Преврћу све оно
Кад сунце сија
Весело је и на гробљу

Јутрос сам се вратио из Зворника
Где сам био по први пут
За последњи ко зна зна

Јутрос сам наставио да умирем
Као и сваког другог дана
Али јутрос нисам веровао у смрт
Него у милост

Јутрос ме је походила жива драга
Из сна –  где нисам био месецима
У мислима је био и Пуле, јутрос
Матори Пуле Тарзан, најјачи човек Дорћола
Који је говорио,
А можда говори, и јутрос
,,Али где је ту лав стори…“

Јутрос сам се сетио оног човека од синоћ
Који говори као да плаче
Сетио сам се и сердара и војвода
И слика и Гордона и оног другог, све то јутрос

Јутрос сам певао уз плејер у колима
Трештао је Горибор, трештао је Yuppicide

Јутрос …

Поподне игра Партизан, 
А ја јутрос немам инстаграм, 
Немам га ни било ког другог дана
Нити ћу га имати, неће доћи тај дан – 
А јутрос – 
САМО НАПРЕД ПАРТИЗАН!

Драги брате, Душане..
Опрости што ти опет пишем..
Видим црташ са све више сенчења..
Притисак осенчава осећања..
Верујем да папир боли, колико и тебе..
Белих површина готово да нема..
Опрости брате, што ти се овако обраћам..
Видео сам и твој последњи рад..
Жао ми је што се тако осећаш..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Опрости..
Нацртао си, брате, свештено лице које доноси мрак са собом..
Има и ту истине али то није свештени мрак, него мрак обичног човека – било кога..
Односно, мрак свих нас..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Да, понављам се..
Обишао сам много цркава, манастира, упознао много свештеника..
Нигде не сретох тмину, до таме сопственог греха..
То је тај графит који не штедиш на својим радовима..
Срце оловке којом црташ је црно али то није слика наше душе, ма колико грешни били..
Разумем ја тебе брате, јер и ми што идемо у цркву често не видимо светло од мрене сопства..
Говорили су раније: ’’не види шуму од дрвета’’ – мало смо напредовали од тад..
Готово ни мало, па сад сечемо дрво, да спознамо шуму..
Заслепело нас светло лед екрана, па не видимо светост ближњих и све нам је далеко и страно..
Настрано је неимати страну али опет, ми то нисмо знали..
Временом су нас томе научили..
Чак и ми који не умемо да цртамо, свет смо бојили светлим бојама..
Док данас, чак и кад бих умео да цртам – слике би ми биле налик твојима,
само би се лик који носи мрак разликовао..
Али брате, сад кад мало боље размислим,
то није слика друге стране, него мера моје љубави..
Опрости, научен сам да браним оно што волим али непрестано грешим, па заборављам да браним и оне које желим да приволим..
Молим те не замери..
Исто сам ти урадио, што и ти карикатури патријарха ономад..
А то није добро..
Нисам био добар, као ни сад..
Више се нећу бранити од тебе јер не желим никога да нападам..
Поготову не тебе јер си ми много помогао,
да схватим све против чега се буним је иста страна другог ’’ја’’..
Такође сам схватио да не желим да говорим о људима, које прво не помињем у молитви..
С обзиром да сам никакав молитвеник, ни теби (о теби) нећу више писати..
Није то коначна одлука, барем се надам,
јер верујем да ако се потрудим могу да те заволим – као самог себе..
Искрено верујем и надам се да ће доћи време,
када оловку више нећемо узимати у руке, ако нам срце не буде исписивало химну љубави..
Опростите и ви..
Сви..

Први пут
три пута
љубим тројичног Бога
у теби
видим и себе
бољег
и већ ми је боље
идем брже
али не стижем даље
поново
а рекао сам да нећу
грешити
не више
поново
испустио сам загрљај
и спустио крст
на тренутак
у трену
опет Ти
понављаш се
у непоновљивости
зБог кога
мене
понављача
учиш први корак
са мном
опет и опет
у миру
Христотропно се крећем
али не подижем главу
осећам руку
али не и поверење
да се препустим
желим
и подсвесно
се пуштам
пустио сам
надсвесно
и посежем за сећањем
јер ходати сам знао
заборавих само
да скоро сам пао
готово увек
Ти си ме дочекао
ниси чекао
Био си ту
сваки пут
упркос погрешном путу
веровао си
у исправност путника
да ће се исправити
до последње станице
бити Твој ат
васкрсења зрак
и кренути за Тобом
С Богом..