Корона-циркус

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, srijeda 12. avgust 2020.

Carinik je mlad. Tek mu je 19. Službuje tu od februara. Ali već mnogi zaziru od njega. Oči mu siju strah. To je važno za jednog carinika. 

– Kuda, pita? – U Crnu Goru! – Tamo ne može, vrti glavom. A i pasoš vam ističe kroz koji dan! – Zato i idem u Crnu Goru. Da izvadim novi. – Ne idete. Tamo ne može, rekoh vam. – Ali zašto? – Ne dam ja! 

Prekriva rukom pločicu na uniformi. – Bolje da mi ne upamtite ime. Mislim, bolje po vas. I pokazuje u pravcu zapada. – Tamo možete po pasoš…  Za sad!

Наставите читати „Blickrig na Majni“

1

На послу је углавном досадно. Конзервација је постала рутина, а ја сам се повукао из лабораторије у једну завучену, напуштену канцеларију број 34, одакле вучем све конце, наводно. Зврцну ме на локал, па им кажем шта да раде. Или само легнем на под (на браћалину стару струњачу на којој је спавао док је користио овај офис као лични штек, док је још увек радио као возач), читам у себи поезију. Соба 34 закључана изнутра. Централна климатизација ради. Милина.

Но, сад ме хвата депресија. Канцеларија постаје тесна. Шетам у њој као по самици, патике ми остављају траг на поду. Пратим га упорношћу Елмера Давежа из цртаног филма, те се и ја вртим у круг јурећи свог Дугоушка.

Видим да и колеге које сусрећем по ходницима националне библиотеке нису у бољој форми. Ако не смрде на ракију, обично се вуку попут зомбија, споро, бесциљно, изгубљених погледа. Кад је ракија у игри, све је исто, само је поглед мутњикав, а усне развучене у неприродан осмех.

Можда је то све због колективног лудила у којем је планета овог лета.

Или нас је, напросто, појела монотонија библиотекарства и алкохолизма. Две бесмислене научне дисциплине. Јесте, поред неспорног алкохолизма у којем све доктор до доктора ради у нашем колективу, и оно библиотекарство је некаква наука.

Наставите читати „О дипстерима, куму и мудрим говедима шумадијским“

Болоња, уторак, 28. јул 2020.

Драги Божјидаре,

Сањам ти ја како читам писмо од тебе, електрично, у коме пишеш да би волео да кренеш са продајом пиратских дискова у СКЦ-у, па ме питаш да ли бих се и ја укључио у посао. Мислим се како је тај посао passé, а и како више није ни могуће тиме се бавити, па ми пада на памет да ти предложим нешто друго.

О томе већ говоримо уживо, на улици некој излоканој, низбрдној. Ту је и нека група људи с нама, млађарија. Предлажем ти/вам да уместо продаје дискова кренете са клубом за живе свирке, јер сви имате бендове (имам утисак да је ту био и Милош Стошић), а где су бендови, ту је и пиво и забава и мисија.

Кренемо, онда, нас двојица да се дрибламо, баскета. Онако, на улици. Ти имаш лопту, ја  браним, али ти муну дватри лакта, па се ја нарогушим, успем да ти узмем лопту, па ја кренем у нападу да лактам. Па се и ти нарогушиш, заузврат. Попиздимо обојица и неко од нас набије лопту ногом и она оде горе на други спрат на неку велику терасу. А тамо је неки челави, за зајебаним ожиљком у префронталном делу главе, исече ножем, да нас, децу, научи памети, те нам је, искрижану, у некој кеси, баци доље.

Наставите читати „Сан гараган“

Док у јануару ове године тражим по ормару шта да обучем, сметен као да идем на испит са немогућим шансама за пролаз, размишљам како је цело то наше дебилисање и урлање поред касетофона са укљученим снимањем, тамо код Дрлета на гајби, спасило екипу депресије.

Наилазим на зелену кошуљу од лана, која је у довољно добром стању да не мора да се пегла, па се одлучујем за њу. Све смо касете изгубили. И Дрле и Дража и ја. Расткове можда још увек негде стоје, у стану у Сарајевској. Ко зна сад…

Он и Дрле имали су Баба Пелагију, а Дража је са њима двојицом творио Једне од многих. Сам Дража био је Тужни Вепар, док је Дрле имао сопствени соло пројекат под псеудонимом Ди Џеј Пластик Фејс. Бориша је фурао свој Бурек с месом има витамине, а ја сам у родној Шумадији свирао у Трулим Пацовима и Трули хепи бојлерсима. Растково уметничко име у покрету било је Супер Турбо Мега Сецко. Један добри шваба га је звао Секо, погрешно спелујући његов потпис.

Козељник, озбиљан музичар и гитариста тврдог градског метал бенда, лудео је од Растковог назови хобија, тј губљења времена са нама. Бенд им је патио, јер се наш другар квалитетно зајебавао са гомилом лудака, запостављајући свој матични позив, бас гитару и редовне пробе. Бирао је хаос и приземни хумор, те су га убрзо и шутнули из дет метал састава.

Наставите читати „О рђању Растка Металног (парт ту)“

Глас му је био милији у довикивању из сопствене собе. Нисмо морали да се гледамо се гледали, а чули смо се. Чини ми се и јасније и тачније него кад терминаторски премеравам мигове (нису авиони), гегове (нису шаљиви), фацијалисе (нису иманентни) и гримасе (нису аутентичне). Људима је непријатан мој поглед. Сматрају да их непрестано анализирам. Нису далеко од истине. Посматрам људе око себе још од вртића који нисам волела.

○●○

Вероватно су бројне гнојаве ангине од којих сам свако мало побољевала биле присутне да бих што мање боравила у вртићу. Сећам се доктора који је мојој мајци рекао: „Она није за колектив!“ То, међутим, у другом контексту, више одговара мојој стварној природи.

Наставите читати „Сопствена соба*“

Упознао сам га још онда, у оно време. Успео, као и много што шта, да га заборавим у међувремену.

Зато, који ред о њему, док још увек памтим детаље. Чисто да могу да се навратим касније. Да себи не дозволим да ми поново нестане из сећања.

Као што рекох, упознао сам га још онда…

Натријум хлорид

Стојимо у реду, ћутке. Један по један. У тишини.

Оној непријатној. А знам барем неколико врста тих тишина. Једну од оних финих, меких, поред девојке која ме је очарала, а са којом нисам морао да прозборим више од три речи да би ми било лепо, памтио сам као нешто тајанствено и суптилно, ван уобичајеног, као спори ход кроз сан. И као нешто што је само моје и њено. Наша тишина.

Данас је ово одсуство звука другачије. Чекамо да нам сипају со. Кухињску.

Испред мене су две цуре, подједнако збуњене као и ја. Иза мене мирно стоји онижи, буцмасти тинејџер са дугом, масном косом и тамном мајцом на којој је назив мени непознатног скандинавског бенда. Ред се простире још који метар иза њега. Глава до главе, скоро до излазних врата просторије.

Наставите читати „О рђању Растка Металног (парт ван)“

Античке грчке трагедије биле су део култа, религиозна светковина у част бога Дионизија. У класицима Есхила и Софокла олимпијска божанства су свеприсутна и управљају трошним животима земаљских хероја. Еврипид је, пак, друкчији. Он је у жижу своје креативне пажње поставио човека. Међутим, да би приступио играма морао је у радњи својих трагедија да има и богове, зар не? Зато би их уметао на крају, готово механички, како би нешто прокоментрисали и дали завршну реч о вечности и пролазности.

Нека не замере зналци, јер ове су штуре натукнице само генералне линије које још нису ишчилеле из корпуса знања које сам зарадио на студијама књижевности. Није, на крају, ни циљ да овде ширим даље о томе. То помињем само како бих унапред открио Еврипидов механизам, који и сам намеравам да применим и у корона циркузијаду уведем нешто што са њом самом нема везе, али ми је драго срцу, као што су Еврипиду острашћени људи.

Наставите читати „Уљбуљ савај“