Кад?

Кад бих могао да више не желим да пишем..
ни мање..
Само да се смирим..
Да пожелим добар дан..
Кажем слава Богу..
а да то заиста мислим..
осећам..
осећам да би то било довољно..
поплаве ће однети и маске..
сахране ће разбити раздаљине..
ближа нам је смрт..
човек зна само за страх..
не зна, па тражи утеху у разуму..
чак ни разумевање нема везе са тим..
не ставља ум човека на последње место,
него љубав..
ако је има..
да је има, не би нико реч написао..
свет би занемео..
само бисмо ослушкивали..
и радовали се..
без разлога..
смех је само условна слобода..
срећа одговор на тражење..
привремена умирења, до коначног одумирања..
али ако се смирим..
Кад бих могао да напишем ’’кад’’, уместо ’’ако’’..
баш тад..
а до тад..
праштајте..
Јер док тај тренутак не дође,
причаћемо само оно што код другога не слушамо,
а чућемо само речи хвале..
сагласје праћеника прекрива све нијансе нечињења..
гледамо на сат из убеђења да смо ми ти који меримо..
а време нас је премерило..
часовник ми служи да измерим непређене дужине..
служи..
е мој робе..
праштајте, последица година падања..
деценија несмирености..
сад је 12:42..
ништа се не би разликовало и да је пет до 12..
више трчим, него што ходам..
али и даље не стижем..
удахни,
дисање је несвесна радња,
а свесно чињење исте доводи до..
само до кисеоника..
а мисли су исти..
Нису чисте..
пођи од себе..
бих – да могу да се препознам..
не, не, не може човек да буде слика утехе или похвале..
то су само сенке доживљаја..
не желим бити то..
не могу, то није у бити..
и не само мени..
немир припада свима..
али и васељења..
само да..
да..
баш то..

318

Смрдибуба коју нисам отерао..
По први пут..
У Кампсади смо се молили..
Она усрдније од мене..
Нисам смео..

’’Не ваља се смејати на гробљу’’,
а ваљамо се у сопственом нечињењу..
Као што ни највиши пилон не указује на созерцавање висине,
већ просту палост низине..
Тако и ми, мислимо да су леђа та која трпе,
а не душа
и за њу је лакше попити, него се помолити..
Никако да стигнемали ту сам..

По чину лаик, лаје о свему..
Упозорава на себе и чини све да се уклопи..
можда ми се учинило..
Вероватно..
верујем, није лоше мислио..
Мислим да непрестано померање указује на стајање у месту..
јер кад Христос није циљ, онда све друго постаје средство..

Коначно..
изместио сам се..
ипак су око мене иконе..
318-ти дан како сам ту..
Богом бојим, па се не бојим..
Чак ни промаје..
Одакле сад дува?
Опет са запада..
Врата, врата..
„Двери, двери, са мудрошћу пазимо.“

Дај ми да разумем да волим
и ако не разумем..
Да се отиснем..

Пловидба ко пловидба,
почиње одвајањем од обале..
Тишину одсутног оца, ремети немир детета..
Мајка је ту али није довољна..
Без тројице, јединство није потпуно..
Јединственост је у употпуњавању другога..
Али, друго је то..

Дуле здушно посматра рукотворине,
жуљевите руке говоре да би и он то могао..
Па покушава..
Свештеник жарко обилази иконе и благослови народ..
Оптерећен очињим видом,
никако да се загледам,
па се у свему огледам..

Душевност ми надилази дух..

Трудим се да макар не подилазим никоме,
на првом месту себи..

„у миру изађимо.“

Све наставља истим током,
обала је ипак исто што и река..
Не познаје страну јер препознаје један ток..
Тек смо на пола пута и нико не гура другог..
Друго је то, око последњих места се мало ко отима..
Мало је таквих места, где се прва места не заузимају..
Задобијају их само последњи..
а ово је последње местона којем сам могао да замислим себе..

На послетку,
добро ми је овде бити..

Баш ту не осећам потребу да ме цене јер сам осетио вредност,
изван себе сам
и не вреде ове речи..
сабирају само оно што бих да поделим..
Делић свода,
који ништа не своди на мање од могућег..

Дуга прича..
Не бих да се понављам..
Непоновљивост се једном догађа..
Готово сваког тренука..
Има томе више од хиљаду година,
а мање од постојања времена..
Кад је сво бреме стало на остављеног,
али не и напуштеног..
Не напушта ме тај осећај
да је све стало у једну рану,
кроз коју се сви можемо исцелити..
Бити целина
само ако пожелимо..
А док то не дође
протећи ће из ње још много река
али и обала..
А људи ко људи,
бираће стране или ће гледати у реку..
А они који се (п)отисну,
служиће Току..

Путовање

Скопље, понедељак, 15. новембар 2021.

Гледам неки интересантни кулинарски путопис Џејмија Оливера, када је овај био млад. Лако и лепршаво, подиже апетит, а попио сам и једну лозу, па се спушта неки вештачки рај на уморно слепо око. Размењујем са зетом пар доскочица у вези са јучерашњим фудбалским победама Македоније и, нарочито, Србије. К’о да је петак вече. Одједном, свест да се истовремено, на пар километара ваздушном линијом, Мајка моја и наша, бори на Живот и смрт, дишући на шкрге.

Не изговарам ништа, а и шта бих могао… Почињем да се уживљавам у моју фантазију изазвану бљеском мученичког Њеног положаја. Фантазија, јер је не виђамо већ данима, само ми остале утиснуте страшне слике њених видео позива у којима вапије да је оданде извучемо. И пребацисмо је у приватну клинику, али чудо беле медицине није драматично другачије онде, него у државној. Рачуни, заиста, заиста јесу. Него, за то имамо решење. Кредити дубоки као дубоке државе које су уништиле јавно здравство.

Гледам Џејмија, не могу Мајци да приђем, за руку да придржим, па или да се од тога придигне, или да на пут крене, са блех музиком, не могу ништа од тога, али могу Богу да се молим. То је, изгледа, једино што могу.

А заслужила је да храбро разбијем врата одељења, нађем је на неком другом спрату неке болнице, пребацим је преко рамена и донесем кући, да је загрлим и да је молим за опрост што више нисам могао и нисам знао. А немам храбрости ни за то. Ухапсиће ме, оптужити за убиство сопствене Мати. Јер, доктори, а не лекари, кажу: „Боримо се до последњег даха, нико нема право да о животу и смрти другога одлучује“. Видим, видим… Како је окрутно било буђење у овој новој стварности, где се болеснику негира најјачи лек – људски додир…

А, можда, да ипак улетим горе, да је подржим за руку, па макар црк’о?

Нека буде Воља Твоја…

Вакуум

Скопље, среда, 10. новембар 2021.

Недостатак ваздуха нема звук.
Зато је Васељена, веле, тиха.
А кад нема звука, нема ни ономатопеје.

Још одмалена, дубоко сам био зачуђен оним јединственим двоструким самогласником. Сада схватам да је то зато што је вакуум, за мене, једна немогућа ономатопеја.

Заробљен између удица тог двоструког „у“ често бивам ових дана. Између кукавичлука и храбрости, између моје мајке и моје деце, између сна и јаве, између смрти и Живота. Одједном живим и разговарам са псом. Одједном ћутим сатима сваки дан. Одједном се Богу молим упорно, певајући. А нисам у келији, него саам у свету.

Садашњост је јака, и закуцава ме ту. Једино је преплашеном уму бежанија у измишљено сутра када ће бити, једном смрт, једном Живот, па трипут смрт, па једном Живот, па молитва, па Живот, па Живот, па Живот. И опет – смрт.

Нека буде Воља Твоја.
Лако је рећи, тешко је препустити се.

Данас се препуштам тако што шетам пса, усисавам кућу, пуштам машину за веш, јадам се електричној хартији, носим флашицу јогурта у болницу. Сутра ћу се, можда, препустити тишином и топлином срца. Сад сам пуст. Праштај…

Нека буде Воља Твоја.

Не ако, него кад дође час

Јак сам, задригао, волу реп бих могао, свет гледам одозго док ми чело исписује правилну синусоиду у самоувереном ходу. Млад нисам, него сам зрео, сладак плод. Сладак и сунцу, сладак у срцу, сладак и црву.

Све је прошло, и то ће проћи. Синусоида ће се пресвући у обрнуту експоненцијалу, реп у џеп, снага у крту несавитљивост, ништа што дође неће бити ново под капом небеском. Само ће мој мали животић имати да се буњка, знам га, одавно живимо заједно.

Моја су деца још нејака и сада је природно да ме гледају одоздо и да ме озбиљно схватају кад им велим да ме послушају у оном часу, и испоштују жељу да последње своје удисаје у свом кревету одлежим, спремајући једини пртљаг за то путешествује – одсјаје светлости са њихових лица. Томе се они сада чуде, зашто ли уопште о томе говорим, али кажу да ће бити како будем желео. Како би другачије и одговорила деца која свог оца и поштују и воле?

А, ето, јуче смо сеја и ја нашу матер, коју и поштујемо и волимо, одвели у болницу, иако јој је милији био кревет сопственог дома. Сам Господ зна када ће и како узети и кога, а нама је само страх од раке, и неугасива потреба да завиримо у будуће, не бисмо ли избегли ону чашу. И тако, водећи се лептировима у стомаку и ароганцијом интелекта, решисмо да одиграмо партију коронарног рулета и предамо мајчицу на бригу непознатим људима, уздајући се у њихову непознату добру вољу, непознату стручност и све оно што бисмо пожелели да имају они који камен у злато знају да претворе да би сачували ту сићушну пулсацију живота, који само о љубави према деци и унуцима виси.

И тако нам се открилише вратанца будућих дана, где заслужисмо исто од своје деце, не ако, него кад дође час.

Слатке и муке

Корона-цирк је постао начин живота. Тешко је све утиске средити, а камоли нешто смислено изрећи. А, има ли уопште и потребе изразити сопствене ставове? Наравно да има, па макар и о свему. То није само људска потреба и право, него би требало да буде и обавеза. Обавеза Љубави према себи, према ближњима, чак и према непознатима, јер и они ризикују да буду наши ближњи – када нас једном упознају. Самоизражавање је и обавеза Истине; наравно, тамо где је она пожељна. Јер, будимо реални, лаж је омиљена људска играчка и шири се опаком брзином исто као и – види врага! – корона.

Пре пар дана чуо сам интересантну причу о нечем сличном: била нека жена и отишла код Светог Серафима Саровског на исповест:

Нисам, Оче, много грешила. Само сам оговарала комшиницу, али јој никакво зло нисам учинила. Можеш ли ми отпустити грехе?
-Могу, само се прво мораш вратити кући и донети ми једну кокош. На путу до манастира, чупај јој перо по перо.

Она жена се порадова и хоћко оде по кокош. На путу до манастира, по старчевом налогу, черупала је перо по перо и кад је најпосле стигла, она кокош је била већ полугола.

Наставите читати „Слатке и муке“

С оне стране..

’’Кад ћете да напишете нешто о духовном узрастању?’’
’’Вероватно кад узрастем’’, одговарам кроз осмех али нешто мислим – може ли човек да зна уопште да ли је узрастао и који је то ниво раста..
У односу на шта или на Кога..
Загледан у икону Христову, реципрочно својим слабостима – трудим се да више ништа не мерим јер сам схватио да ми је мерни инструмент непознаница.. 

Чуо сам много паметних ствари, срео умне људе – умније него што ћу ја икада бити, али оно што ме увек одушеви једностано је човек, једноставан човек.. 

Став је у корену речи, али не и у једноставном човеку..
Ти људи вас готово никад неће засенити јер својим врлинама не заклањају Сунце..
Они су ту да нас изнесу и понесу на чистину, како нови човек не би пропустио ни један зрак Сунца..
Једноставност је оно чему теже и најкомплексније теорије, чак и већина људи, ма колико компликовали – теже једноставности..али не и једном јединственом ставу..
Упрости..
Опрости..
Данас и није похвално рећи некоме да је прост човек..
Раније, док човек није постио само храном, верујем да је простодушност била везана само за људе који су опростили свима..

Пост упрости, опрости..
Један став у односу на све, са Свиме..
Однос из љубави..

Наставите читати „С оне стране..“

                                                  Пут на који се поново можда спремаш

Можда се спремаш, а можда си и спреман….

Кад сам кренуо, било је скоро тринаест часова, Minor threat је звучао из звучника (песма о томе да осећају кривицу што су бели – с том разликом у односу на савремене црно беле трендове што су је они саставили и изводили пре скоро четрес година), песма коју волим, због певања, и хардкор гитаре, а текст ми није толико битан, јер не осећам кривицу што сам бео (мој деда и наши дедови нису упрезали црнце)

Брзо сам возио, 140, 150, идући ка граду који се изриче уз вашар …

Имао сам шта и да видим …

* * *

Пре него што сам кренуо, дан – два пре, нисам знао хоћу ли ићи, у два града на Ш.

Стога, мало сам се спремао, можда сам се спремао.

Више у мислима.

За други Ш, на граници са НДХ, било је врло вероватно.

За први Ш, што има вашар, мање.

Али путовати се мора, а живети не (парафраза изреке из Феникије)

Наставите читати “                                                  Пут на који се поново можда спремаш“

Ваздух и кад стигне

Дуго нисам писао, па ако ћемо право.

Дуго нисам ни нешто друго.

Шта да радиш?

Ништа, тераш, као и до сада…

Леђа ме болела, са фудбала – Бата воли да одшкрине врата од свлачионице, да сви који прођу виде паламаре … Промаја је дохватила све испод рамена.

Стога, мажем маст за коње, истуширан, ошишан, на леђа. Леђа су топла. Бол је, бар на сат, два, нестао. Али има још што боли, а то се мало заборави, не може да се намаже – па опет дође – не пролази брзо…

* * *

Јутрос седимо код Цвије. Кафа је скупа, конобарице су младе, друштво је авантуристичко. Ту смо Сики, Жути и ја – а доћи ће Пегаз, ако стигне. Жутог сам тек упознао, али брата му знам од раније, ишао је са нама на ЈНА, пре десет година.

Сики је довео Жутог. Тај колоритни човек одлежао је, као и Барон, дугу робију. Уствари, још дужу. Осам година. Има жену, има два сина. Има леп осмех, широка леђа, лагано говори.

Уме да се понаша.

Наставите читати „Ваздух и кад стигне“

Ваздух и како до њега

Дуго нисам писао, па сам звао буразера из Баната, само да га чујем. Јесен је на Душановцу, а био сам и у доњим пределима, где је још понешто остало старо. Ту је и сервис Крбачевић, ту и кафана, ту и седиште, одскора, још једног мултинационализма (испостава, ако ћемо)

Прсти лете по тестатури (тастатура ми мало некако не ваља) грашак је за ручак, родбина је исто у јесени. Пола године стрицу. А синоћ, издалека, преминуо куму ујак, што је био у Сарајеву, под опсадом, пре четврт века, и кусур.

Бог и истина. Ми, људи.

Синоћ зет блистао на фудбалу, а уз зета и ја. Окренусмо од  3 0 и 6 3 – па на крају би 6 8  – за нас. Лепо кад се побеђује. А и био је добар фудбал, са одмерним фаулирањем.

Наставите читати „Ваздух и како до њега“
%d bloggers like this: