Стидим се. Али морам да будем искрен… Никад нисам читао Хандкеа. Ето. Мислим, јесам, од тада. Али га нисам читао док није добио Нобелову награду за то што је српској страни дао шансу. Иако је награду, заправо, добио за свој књижевни рад. И то ме баш чуди – како је неко ко се тако значајно изложио, могао да дође до тако значајног признања. Сигурно је дошло до грешке у матриксу. Како било, драго ми је због њега и драго ми је због нас. Јер ми јесмо народ са пуно мана, али нам је, некако, и даље јако стало до правде. И некако је праведно што је Петар Хандке добио Нобелову награду, упркос томе што је нудио контра верзију званичном наративу да су Срби не зли, него – зло.
А он је то могао из једног, рекао бих, кинетичког разлога – зато што воли да се креће, да цепа ципеле пешачећи. Није седео пред екранима да пије информације с јединог бунара, него се покренуо, дошао, прошао, проходао, упознао, додирнуо те неке људе, које је и званични и незванични Запад групно прозвао кољачима, чим је Југославија почела да крвари. Личним опитом и искуством онога који пише приче, схватио је да је то прича, конструкција која је згодна у том тренутку, и која ће да донесе некоме неку ситну ћар. Јер, колико човек заиста може да понесе са собом у гроб?
Наставите читати „Говор камења“