С оне стране..

’’Кад ћете да напишете нешто о духовном узрастању?’’
’’Вероватно кад узрастем’’, одговарам кроз осмех али нешто мислим – може ли човек да зна уопште да ли је узрастао и који је то ниво раста..
У односу на шта или на Кога..
Загледан у икону Христову, реципрочно својим слабостима – трудим се да више ништа не мерим јер сам схватио да ми је мерни инструмент непознаница.. 

Чуо сам много паметних ствари, срео умне људе – умније него што ћу ја икада бити, али оно што ме увек одушеви једностано је човек, једноставан човек.. 

Став је у корену речи, али не и у једноставном човеку..
Ти људи вас готово никад неће засенити јер својим врлинама не заклањају Сунце..
Они су ту да нас изнесу и понесу на чистину, како нови човек не би пропустио ни један зрак Сунца..
Једноставност је оно чему теже и најкомплексније теорије, чак и већина људи, ма колико компликовали – теже једноставности..али не и једном јединственом ставу..
Упрости..
Опрости..
Данас и није похвално рећи некоме да је прост човек..
Раније, док човек није постио само храном, верујем да је простодушност била везана само за људе који су опростили свима..

Пост упрости, опрости..
Један став у односу на све, са Свиме..
Однос из љубави..

Наставите читати „С оне стране..“

                                                  Пут на који се поново можда спремаш

Можда се спремаш, а можда си и спреман….

Кад сам кренуо, било је скоро тринаест часова, Minor threat је звучао из звучника (песма о томе да осећају кривицу што су бели – с том разликом у односу на савремене црно беле трендове што су је они саставили и изводили пре скоро четрес година), песма коју волим, због певања, и хардкор гитаре, а текст ми није толико битан, јер не осећам кривицу што сам бео (мој деда и наши дедови нису упрезали црнце)

Брзо сам возио, 140, 150, идући ка граду који се изриче уз вашар …

Имао сам шта и да видим …

* * *

Пре него што сам кренуо, дан – два пре, нисам знао хоћу ли ићи, у два града на Ш.

Стога, мало сам се спремао, можда сам се спремао.

Више у мислима.

За други Ш, на граници са НДХ, било је врло вероватно.

За први Ш, што има вашар, мање.

Али путовати се мора, а живети не (парафраза изреке из Феникије)

Наставите читати “                                                  Пут на који се поново можда спремаш“

Ваздух и кад стигне

Дуго нисам писао, па ако ћемо право.

Дуго нисам ни нешто друго.

Шта да радиш?

Ништа, тераш, као и до сада…

Леђа ме болела, са фудбала – Бата воли да одшкрине врата од свлачионице, да сви који прођу виде паламаре … Промаја је дохватила све испод рамена.

Стога, мажем маст за коње, истуширан, ошишан, на леђа. Леђа су топла. Бол је, бар на сат, два, нестао. Али има још што боли, а то се мало заборави, не може да се намаже – па опет дође – не пролази брзо…

* * *

Јутрос седимо код Цвије. Кафа је скупа, конобарице су младе, друштво је авантуристичко. Ту смо Сики, Жути и ја – а доћи ће Пегаз, ако стигне. Жутог сам тек упознао, али брата му знам од раније, ишао је са нама на ЈНА, пре десет година.

Сики је довео Жутог. Тај колоритни човек одлежао је, као и Барон, дугу робију. Уствари, још дужу. Осам година. Има жену, има два сина. Има леп осмех, широка леђа, лагано говори.

Уме да се понаша.

Наставите читати „Ваздух и кад стигне“

Ваздух и како до њега

Дуго нисам писао, па сам звао буразера из Баната, само да га чујем. Јесен је на Душановцу, а био сам и у доњим пределима, где је још понешто остало старо. Ту је и сервис Крбачевић, ту и кафана, ту и седиште, одскора, још једног мултинационализма (испостава, ако ћемо)

Прсти лете по тестатури (тастатура ми мало некако не ваља) грашак је за ручак, родбина је исто у јесени. Пола године стрицу. А синоћ, издалека, преминуо куму ујак, што је био у Сарајеву, под опсадом, пре четврт века, и кусур.

Бог и истина. Ми, људи.

Синоћ зет блистао на фудбалу, а уз зета и ја. Окренусмо од  3 0 и 6 3 – па на крају би 6 8  – за нас. Лепо кад се побеђује. А и био је добар фудбал, са одмерним фаулирањем.

Наставите читати „Ваздух и како до њега“

Прах, пра шина

Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона.

-Сигурна сам да ће те следеће године примити у болоњску Кинотеку! Сан је био тако јасан, тако стваран, то није само сан, то је указање!

Од тог сна прође пет година, а мене не примише у Кинотеку. А није ни да сам се нешто и нудио. Једно време, чинило ми се да бих тамо могао бити кориснији и себи и свету, уместо што учествујем у незајажљивом механизму конзумеризма, на страни њене пропаганде, својим „модним“ фотографијама.

Та је Кинотека једина функционална филмска кућа која привлачи моју пажњу у граду премалом да има развијену филмску индустрију, ипак је то некакав италијански Ниш. А кад кажем филмска кућа, не мислим на продукцијски центар, далеко од тога, али, ето, поред кинотечке архивске и приказивачке активности, има и велику лабораторију за рестаурацију филмова. Свакако је боље дању пропуштати кроз прсте километре триеспетице и шеснае, него штикласте ципеле и зекице за бебице, које од пелена треба Павловљевим методом створити клијентима Арманија и Долће Кафане.

Наставите читати „Прах, пра шина“

Савијен пред истином

Кроз мој ум пролази песма
о Јовану Дамаскину,
а паралелно теку и мисли
о сланини, и вину

Кроз мој ум не теку
јасно скројене теме и речи;

Кроз њега севају и таласи и муње
и премало тога што заправо лечи

Савијен пред истином, величином Бога
али и повременим златним сазнањем 
ја ипак остајем и слабашан човек,
спутан животом – и васпитањем

Али и спонтан, радостан некад
полумртав па жив –  и жедан свега

Тако је заправо и са тобом,
и с њима –
као и кад погледам и њу – и њега…

за Варлама Шаламова

Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром.

Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавају му да заврши реченицу – громогласни аплаузи. Ни ситнијих људи, ни бучнијег самокажњавања самошамарањем шака.

Атмосфера јесте узаврела, али се нико не усуђује да зноји. Паркет је климав и чује се климт његових ребара под ногама узбуђених првака, а не ђака. Мирише на, за ову изванредну прилику, свеже утрљан терпентин, да и та сиротиња коју имамо буде пркосна. Мирис опија, Прецедник следи драматургију коју ножем можеш сећи, али не и прекинути, а ја се одједаред нађох пред њим, на сред учион’це, пред табулом разом.

Наставите читати „Ноћна мора уочи Успења“

Ком(л)адићи

Био сам на мору. Спавао сам по четири сата поподне, и опет целу ноћ у цугу (са паузама за штип, штиби-дибип). Можда, јер сам се скинуо с кафе. Спавајући када сам уморан, без инсистирања на високом, икаквом, учинку. И тако пет дана. Онда сам схватио да је време да се повучем из породичног крда. Пошто је ташта остала с мојима, имао сам џокера. А тих пет дана, сем што сам сањао, највише сам се играо у води с Андрејем, мала лопта, велика лопта, шлауф швимен на пучини, без гаћа, роњажа, а био је и дан глисера; море валовито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено.

Прошлог лета, на том истом месту, у првој слободи након катанчења, сунце је сјало много светлије, са више наде се дисао слани морски ваздух, а сад је нека нит, не само носталгије за слободом, изгубљеном као детињство напуштањем мајке отаџбине, таква некаква нит, је вазда пресецала небо. Или су то били прашкови непознатог порекла испуштени из савезничких авиона?..

Наставите читати „Ком(л)адићи“

Депорте и његова деца

Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и то буде јасно, мене кркљанац не занима и не призивам га, али, ту и тамо, треба показати очњаке, и вербално и шакомуглаву. Срећа, па су људи око мене веома фини и разумеју себе и друге, те и мене опуштају својим просветитељством.

Сад, то што ће од јесени да људе као што сам ја прогласе за искључиви разлог ширења заразе делте, епсилон и (’де си) зете, па ће кренути са изолацијом и концентрацијом у некакве концентрационе комплексе, то је други пар папуча. Има их силесија већ спремних, по США, по Канади, а од јуче има један и у Лондону, почасно назван по једном јунаку нашег времена – Новакс Ђоковић.

Наставите читати „Депорте и његова деца“

Јутро кад су ланчали звеци

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме)

Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.
Али, више није ноћ. Јутро је.
Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.
Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.
Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.
Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим и Мића“.

* * *

Али уз мало среће иду тужне успомене. То су моја минимална, а прва одвајања од куће. Имао сам четири године. Шеснаест година касније, када сам кренуо у Лондон, да тамо животарим  – није ми било тешко као када сам у вртићу, са четири године (тугу памтим) бивао примораван да поједем сав пире. Била је ту нека много строга васпитачица, имала је дугу кику.

И тада, у вртићу ,,Мића и Аћим“, кратки зимски дан трајао је дуго, у мом детињском регистру дужине. Имао сам утисак да родитељи долазе по мене касно у ноћ. Заправо, долазили су вероватно око пет, пола шест поподне – када би се већ смрачило. Тај долазак био је празник.

Син Секе Сабљић ишао је са мном у тај вртић. А Сека је играла, тада, у некој серији. Рецимо нека Истра, коју су Италијани окупирали, Други рат – то је место радње, и време.

И, ваљда, бану Жабари Секи на гајбу (не Секи, јел, него лику који она тумачи) и крену да јој силују сестру (лик). Иако сам био мали, ја сам то из прикрајка, код куће, видео – и то је оставило утисак на мене. Јер, видео сам и да је Сека (лик) извукла утоку из неке фијоке и испрепуцала зле црнокошуљаше.

Али, и мимо тога, било је у тој епизоди неких, да кажем, милијих голишавих сцена. Тада, мени детету, било је важно да је Сека (лик) испуцала зликовце. Ипак, видео сам и голотињу.

Наставите читати „Јутро кад су ланчали звеци“
%d bloggers like this: