Прах, пра шина

Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона.

-Сигурна сам да ће те следеће године примити у болоњску Кинотеку! Сан је био тако јасан, тако стваран, то није само сан, то је указање!

Од тог сна прође пет година, а мене не примише у Кинотеку. А није ни да сам се нешто и нудио. Једно време, чинило ми се да бих тамо могао бити кориснији и себи и свету, уместо што учествујем у незајажљивом механизму конзумеризма, на страни њене пропаганде, својим „модним“ фотографијама.

Та је Кинотека једина функционална филмска кућа која привлачи моју пажњу у граду премалом да има развијену филмску индустрију, ипак је то некакав италијански Ниш. А кад кажем филмска кућа, не мислим на продукцијски центар, далеко од тога, али, ето, поред кинотечке архивске и приказивачке активности, има и велику лабораторију за рестаурацију филмова. Свакако је боље дању пропуштати кроз прсте километре триеспетице и шеснае, него штикласте ципеле и зекице за бебице, које од пелена треба Павловљевим методом створити клијентима Арманија и Долће Кафане.

После онога сна не будем лењ, него пресавијем електронски табак, па ситну књигу напишем директору Фаринелију, волим да мислим да је неки даљи рођак оног кастрата. Неки је касни јул…

Укратко, предложим стварање посебног одељења у архиву, где ће се скупљати филмови који имају везе са е/имиграцијом, и, оно што је мом срцу ближе, радионице документарног филма за имигранте, као начин да им се да нека практична наобразба, и омогући глас групацијама које иначе остају затворене у себе и не улазе у осмотичне односе са земљом у којој су се обрели. На крају крајева, човек који је на гуменом чамцу прешао преко Средоземног мора, заслужује да о свом богатом животном искуству понешто и каже.

Одговор је стигао после две недеље. Кратак, јасан:

-То је величанствен пројекат. Видимо се следеће недеље?

И нисмо се видели баш следеће недеље, нападоше дишу годишњи одмори, али се видесмо у септембру, након благог пресовања, јер је величанственост, изгледа, избледела на сицилијанском сунцу, или већ ко где летује.

-Драго ми је да смо се упознали годподине Стојанов. Хтео сам да Вас одмах упитам – како планирате да финансирате пројекат?
[???] Па, ја сам се управо зато обратио Вама, јер Ваша кућа већ поседује архиске фондове и инфраструктуру, и за архив емиграције, и за радионице. Морали бисмо добавити још само неколико комплета за снимање, камера/микрофона, али претпостављао сам да то, за кућу вашег калибра, не би требало да представља проблем.
-Ах… Знате како је, ни нама баш не цветају руже (rosa, rosae – femininum). Морао бих да видим са секретаријатом за културу, или са секретаријатом за социјална питања, али ми сами то не можемо да исфинансирамо.
-Штета.
-На вези смо.

Нисмо остали ни на каквој вези, али сам прошле године на сaјту кинотеке видео гореописану радионицу документарног филма за имигранте. И ако, нека, ваља. Ако ме се сете на Дан безбедности – сете.

Него, нисам хтео о томе. Друга је Кинотека актуелнија ових дана. И опет је швеста свему крива. Седимо у башти скопског Александар Паласа, дечаци тобоганизују, па пикају лопте, па се мало свађају, а ми уживамо у облацима који нас полако скривају од афричког ветра, док сркћемо кафућина.

-Дај баш да видим шта игра у Кинотеци, имају летњу баштицу, па можда буде нешто интересантно. – и загреба Сеја по телефункену.
-Ма, јок, пусти тај телефон, какви филмови. Дај, бре, да причамо.
-Чек, чек! „У част двадесетогодишњице венецијанске премијере Прашине Милча Манчевског, посетиоцима ће, уз сваку купљену карту, бити поклоњен троструки ДВД филмова прослављеног македонског режисера”. Опа!
-Опа-цупа! Ако не због филма, сјатиће се народ за поклон! Тражиће се карта више…

Ја сам Прашину, још ономад, покушавао више пута да погледам, али ме је етно-џез филма Пре кише оптерећивао огромним очекивањима. Она су ми дозвољавала да филм пратим само до сцене у којој Лјук, каубојац-снајокрадица, гледа у неком париском кину филмске журнале о дивљем Истоку. Иако јако заинтригиран ликом ћелавобрадатог Даскала (δάσκαλος – учитељ), који са својом „бандом” ради Султану о глави, те је, последично, сáма Даскалова глава уцењена на 12000 златника,  ту негде бих гасио машину, обесхрабрен свом том еклектиком. Ваља подвући да се све ово одвијало увек пред неким малим екраном, што се према учествовању у љубавном чину односи као гвиркање кроз кључаоницу.

И сам алав на три дивидија, пожурио сам моју Соју, којој је ујкан обећао кафенисање, тојест, разговор насамо о свету и животу, да одемо и купимо карте још у седам. Никад се не зна, навалиће буљук филмофила и пензионера, можда. Долазимо до Кинотеке, платно је лево од улазне капије, разапето на једном од зидова, пластичне баштенске столице груписане по две и размакнуте по пропису, све у свему педесетак места за седење. Мрак ће, ваљда, пасти за сат. На капији нас дочекује редар. То му је званична функција, пише му на грудима. Нисам видео редара још од кад су нереди постали доминантни на овим просторима. Сад је, ваљда, све у реду.

-Можемо ли да купимо карте већ сада?
-Како да не, само тренутак… Блага! Блага! ’Оће људи карте, дођи!

Блага је тамо негде десно, у комплексу незваничне кинотечке баште, на клупи. Оставља шољетину кафурде и прислања цигар на невидљиву пепељару. Није узнемирена што је прекидамо у најомиљенијем балканском нарко-ритуалу. Чак је – блага и љубазна. Nomen est omen

-Извините, Блага, на ометању. Хтедосмо да узмемо карте, дивидијеве да не раздате, то нас секира. Колико је карта?
-100 денара (200 динара).
-Дајте ми, молим Вас, две.

Утури нам две кутијешине са по три ђивиђија и ми, рано је још, с филмовима под мишкама кретосмо у ђир. Соја је новопечена архитетка, крећу јој студије за који дан, па једва чека и машта, те о томе и приповеда. Сећам се и сâм како сам почео студије филма, такође ратне, ’99. Што ’но рече онај Шваб и његова даволска клика – нека интернационала ковидизма буде прилика за нови почетак, или тако нешто, па хоће на дугме да угасе свецки компљутер, тако нешто. Мюмјкэ…

Напред, назад, баке, деке, ми смо опет испред апоКинотеке! Улазимо први, иако је већ десет до пројекције. Соји препуштам избор места, али кад видим да бежи негде у страну, ваљда да не смета, шта ли, ја не издржим, него седнем ближе средини. Ипак, у кину, сви смо у милости перцепције. А ја не бих волео да смањим наше шансе за успех, шта год то било.

Ту је и мали од палубе, мрнарска маја, управо избегао из пубертета, он и шкљоца фотке оскудне публике, ваљаће за сајт, он ће и стиснути плау на плејеру, он и пушта музику из филма, пре филма. Јесте, то је онај волонтер, омиљени радник свих фирми, који ради за „искуство” или, као што је у оваквим храмовима културе случај – за престижот. Музика Кирила Џајковског бије бубњић, баш га је младац одврнуо, кад тек – загрме преко разгласа – звоњава телефона! Да није из филма? Али, филм није почео? Не, него је малцу стигао позив на телефон с ког је пуштао музику! Тако ја замишљам кућни биоскоп. Него, шта ја хоћу за 200 кинти? А још су ме и подмитили ђивиђијевима да се не бих освртао на ситне несавршености, муву у супи и то…

Док ја јетко/саркастично о свему томе коментаришем, и о дечку и о мајци и о шајци, Софија ме гледа и све се труди да сакрије ту једну мисао, коју на један или други начин, преносе неке танане споне, та иста крв која тече нашим жилама, и јасно јој читам из плитког и убрзаног дисања – Ацика, ја те не познајем као оваквог смарача… Сва срећа, креће фиљм, па ми је то вађевина.

Кад то крете да пуца, прикова ме сасвим за призор! Пројекција – стакло, и поред сенке крошње дрвета коју је улична лампа бачала на платно, дарујући публикуму од 15 људи двоструку пројекцију; звук – огроман, који хтео-не хтео усисава и – оно најважније – филм који у својој фикцији има више историјске истине него књиге које данас у (не само) македонским школама, индоктринирају, а не поучавају.

Признајем, поверовао сам у ту филмску историју најјаче кад је Лјук, снахокрадец и ловац на Даскалову главу, окупио најопакију од многих банди, које су туда харале, а та банда је носила кечад и клала дивље и вешто.

Али утисак стварности те историје не долази од препознавања овог фолклорног детаља, него од сировог третирања насиља, чињења зла зла ради, али без естетизације тарантиновског типа. Није прскање крви и сеча гркљана тај ужас на који нас упућује демијург, него оно што човека-звер покреће да крв лије. Узрок, а не последица зла. Један од најбјешњих из Лјукове банде, ћелави с перчином, креће да стрже панталоне са дечака кога је управо упуцао у груди, а овај је на издисају, лежећи потрбушке. Креће да му скида панталоне с јасном као ноћ намером. Срећа па му Милчо нечијом пушком прострели главу и овај не оствари веће зло од убиства – поништавање достојанства људске смрти.

Наизглед неочекивано, ни по стилу, ни по епохи, ни по сензибилитету, Прах се братими са Рубљовим Тарковског, најживльим сведочанствием средњевековља, том историјом људи изнад историје победника. Оба целовита света су плод дуготрпељиве и даноноћне бриге над кључајушчом ретортом оне двојице Словена. Случајност?

Питајте Достојевског.

Савијен пред истином

Кроз мој ум пролази песма
о Јовану Дамаскину,
а паралелно теку и мисли
о сланини, и вину

Кроз мој ум не теку
јасно скројене теме и речи;

Кроз њега севају и таласи и муње
и премало тога што заправо лечи

Савијен пред истином, величином Бога
али и повременим златним сазнањем 
ја ипак остајем и слабашан човек,
спутан животом – и васпитањем

Али и спонтан, радостан некад
полумртав па жив –  и жедан свега

Тако је заправо и са тобом,
и с њима –
као и кад погледам и њу – и њега…

за Варлама Шаламова

Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром.

Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавају му да заврши реченицу – громогласни аплаузи. Ни ситнијих људи, ни бучнијег самокажњавања самошамарањем шака.

Атмосфера јесте узаврела, али се нико не усуђује да зноји. Паркет је климав и чује се климт његових ребара под ногама узбуђених првака, а не ђака. Мирише на, за ову изванредну прилику, свеже утрљан терпентин, да и та сиротиња коју имамо буде пркосна. Мирис опија, Прецедник следи драматургију коју ножем можеш сећи, али не и прекинути, а ја се одједаред нађох пред њим, на сред учион’це, пред табулом разом.

Наставите читати „Ноћна мора уочи Успења“

Ком(л)адићи

Био сам на мору. Спавао сам по четири сата поподне, и опет целу ноћ у цугу (са паузама за штип, штиби-дибип). Можда, јер сам се скинуо с кафе. Спавајући када сам уморан, без инсистирања на високом, икаквом, учинку. И тако пет дана. Онда сам схватио да је време да се повучем из породичног крда. Пошто је ташта остала с мојима, имао сам џокера. А тих пет дана, сем што сам сањао, највише сам се играо у води с Андрејем, мала лопта, велика лопта, шлауф швимен на пучини, без гаћа, роњажа, а био је и дан глисера; море валовито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено.

Прошлог лета, на том истом месту, у првој слободи након катанчења, сунце је сјало много светлије, са више наде се дисао слани морски ваздух, а сад је нека нит, не само носталгије за слободом, изгубљеном као детињство напуштањем мајке отаџбине, таква некаква нит, је вазда пресецала небо. Или су то били прашкови непознатог порекла испуштени из савезничких авиона?..

Наставите читати „Ком(л)адићи“

Депорте и његова деца

Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и то буде јасно, мене кркљанац не занима и не призивам га, али, ту и тамо, треба показати очњаке, и вербално и шакомуглаву. Срећа, па су људи око мене веома фини и разумеју себе и друге, те и мене опуштају својим просветитељством.

Сад, то што ће од јесени да људе као што сам ја прогласе за искључиви разлог ширења заразе делте, епсилон и (’де си) зете, па ће кренути са изолацијом и концентрацијом у некакве концентрационе комплексе, то је други пар папуча. Има их силесија већ спремних, по США, по Канади, а од јуче има један и у Лондону, почасно назван по једном јунаку нашег времена – Новакс Ђоковић.

Наставите читати „Депорте и његова деца“

Јутро кад су ланчали звеци

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме)

Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.
Али, више није ноћ. Јутро је.
Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.
Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.
Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.
Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим и Мића“.

* * *

Али уз мало среће иду тужне успомене. То су моја минимална, а прва одвајања од куће. Имао сам четири године. Шеснаест година касније, када сам кренуо у Лондон, да тамо животарим  – није ми било тешко као када сам у вртићу, са четири године (тугу памтим) бивао примораван да поједем сав пире. Била је ту нека много строга васпитачица, имала је дугу кику.

И тада, у вртићу ,,Мића и Аћим“, кратки зимски дан трајао је дуго, у мом детињском регистру дужине. Имао сам утисак да родитељи долазе по мене касно у ноћ. Заправо, долазили су вероватно око пет, пола шест поподне – када би се већ смрачило. Тај долазак био је празник.

Син Секе Сабљић ишао је са мном у тај вртић. А Сека је играла, тада, у некој серији. Рецимо нека Истра, коју су Италијани окупирали, Други рат – то је место радње, и време.

И, ваљда, бану Жабари Секи на гајбу (не Секи, јел, него лику који она тумачи) и крену да јој силују сестру (лик). Иако сам био мали, ја сам то из прикрајка, код куће, видео – и то је оставило утисак на мене. Јер, видео сам и да је Сека (лик) извукла утоку из неке фијоке и испрепуцала зле црнокошуљаше.

Али, и мимо тога, било је у тој епизоди неких, да кажем, милијих голишавих сцена. Тада, мени детету, било је важно да је Сека (лик) испуцала зликовце. Ипак, видео сам и голотињу.

Наставите читати „Јутро кад су ланчали звеци“

Οργιя

Алфа …………….. α
Бета ……………… β
Гама ……………… γ
Делта ……………. δ
Епсилон ……….. ε
Зета ………………. ζ
Ета ………………… η
Тета ………………. θ
Јота ……………….. ι
Капа ……………… κ
Ламбда …………. λ
Ми ………………… μ
Ни …………………. ν
Кси ……………….. ξ
Омикрон ……… ο
Пи …………………. π
Ро ………………….. ρ
Сигма …………… σ
Тау ………………… τ
Ипсилон ……….. υ
Фи …………………. φ
Хи ………………….. χ
Пси ……………….. ψ
Омега ……………. ω

Δελτα ће на јесен, па онда редом.
На то можемо рачунати
Са сигурношћу.
Бизнис план
Је прецизан.

Менаџер је шепави,
Није маршал.
Зато, је’те,
Пи’те,
Весел’те се!

И ја сам био,
И вина пио,
И још ми мокар језик!

Ако моћни старци гледају у мрак,
Што би свет иза њих остао да сија?
Нека ово буде им последња жеља,
Нека ово буде им последња
Оргија.

Шпанац у летњој балади

Божидар Зеремски, док описује
походе
Ивана Шпановића Шпанца
понекад погреши, пермутује,
или реч ,,кроз“ напише ,,кроуз“
или тако нешто

После се све то види

И без обзира на то 
на те грешке
сасвим људске, и неретке
он ипак замишља Шпанца
човека сличног многим људима,
а опет непоновљивог, као што су људи, и иначе;
само што је тешко другоме признати
непоновљивост
нарочито ако је мала, или сублимирана – 
или је људи и неће, него би да буду
неки одраз, слика неке слике,
Шиља са рекламе;
а испадну меко кувано јаја
у бољем случају …

А није је лако признати ни кад је видљива
али тада се, како понекад видимо, види …

И, тако дакле, Шпанац лети кроз ноћ
ка Бановом Брду
пубови га заустављају
возио је 75
а морало би 50
а и они
нису били где иначе стоје
дакле и они бејаху 
малкице непоновљиви …

Тек, након плаћања онога што се морало платити
наступило је јутро
па кафа у погрешном кафеу
па куповина пармезана
па пијац …
Један дан не баш препуњен, 
Али не ни лош

Наставите читати „Шпанац у летњој балади“

Шпиц, штикла, и то

Цврчци цврче ли цврче.
Не бројим фреквенцију цврка,
Гледам у телефон.
Војна аеронаутика каже – 27.
Што ли, онда, цврче, кад није врело?
Мада аеронаутика, иначе, често маши.
Можда је боље да бројим цвркут
Четрнаест секунди,
Додам шест и
Помножим са пет деветина?

🎥

Гледали смо синоћ кошаркашке квалификације за Олимпијаду, где се Италија намерила на домаћина квалификација – Србију. И, пре него дођемо до суштине ствари, мала регресија на тему идентитета.

Рођен сам у Југославији – новој – од родитеља, који су, такође, рођени у Југославији – новој – а њихови су родитељи рођени, неки у турско, а неки у Југославији – старој – о којој су се сви изјашњавали јако лепо, нарочито они којима је нови режим запленио имања и пар парова дућана.

Био сам једини у разреду који се није презивао на -ић, и морам признати да сам јако желео да се презивам на -ић. Чак, пошто је Бугарска граница на десет километара од школе, неки су ме називали тутом бугарином, а ја сам њих звао да изађу у школско, да се тачно договоримо о номенклатури. Испостављало би се да сам невешт на речима, па бих морао да објашњавам гестикулацијом. Онда би се у школи прочуло да то нису теме братства и јединства и да је боље са мном играти фуцу, јер нисам волео оштре стартове, него техничку игру, шпиц, штикла, и то.

Наставите читати „Шпиц, штикла, и то“

Фудбал, жене и вода

Знате, Поштивани читаоче, кад се узме у обзир фудбал, мишљења су подељена.

Затим, кад се узме у обзир Други светски рат.

Затим, како би требало да изгледа школа, и матура.

Или маргиналније појаве, као Басара, например (видите како и ја делим мишљење)

Али, Ви већ знате , нема потребе да вам објашњавам.

Него, ако већ читате, ево.

* * *

Гаги јутрос носи доручак Гоци. Она је лепа, изгледа да има више 40 него скоро 50, колико заправо има.

Флертује та жена, често.

Гаги је мој школски, има мали ресторан у тржном центру – па разноси доручке и ручке около, коме треба и ко плати.

Гоца је ноктарка, скоро се развела.

Од Гагија је тражила два јајета за доручак.

Кад јој је донео, рекао је:

,,Ова два и моја два, то су четири…“

А она је рекла, уз мали (лепа је Гоца, да поновимо – онако, зрела) осмех:

,,Зваћу те ако ми зафали…“

Наставите читати „Фудбал, жене и вода“
%d bloggers like this: