Корона-циркус

Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и то буде јасно, мене кркљанац не занима и не призивам га, али, ту и тамо, треба показати очњаке, и вербално и шакомуглаву. Срећа, па су људи око мене веома фини и разумеју себе и друге, те и мене опуштају својим просветитељством.

Сад, то што ће од јесени да људе као што сам ја прогласе за искључиви разлог ширења заразе делте, епсилон и (’де си) зете, па ће кренути са изолацијом и концентрацијом у некакве концентрационе комплексе, то је други пар папуча. Има их силесија већ спремних, по США, по Канади, а од јуче има један и у Лондону, почасно назван по једном јунаку нашег времена – Новакс Ђоковић.

Наставите читати „Депорте и његова деца“

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме)

Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.
Али, више није ноћ. Јутро је.
Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.
Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.
Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.
Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим и Мића“.

* * *

Али уз мало среће иду тужне успомене. То су моја минимална, а прва одвајања од куће. Имао сам четири године. Шеснаест година касније, када сам кренуо у Лондон, да тамо животарим  – није ми било тешко као када сам у вртићу, са четири године (тугу памтим) бивао примораван да поједем сав пире. Била је ту нека много строга васпитачица, имала је дугу кику.

И тада, у вртићу ,,Мића и Аћим“, кратки зимски дан трајао је дуго, у мом детињском регистру дужине. Имао сам утисак да родитељи долазе по мене касно у ноћ. Заправо, долазили су вероватно око пет, пола шест поподне – када би се већ смрачило. Тај долазак био је празник.

Син Секе Сабљић ишао је са мном у тај вртић. А Сека је играла, тада, у некој серији. Рецимо нека Истра, коју су Италијани окупирали, Други рат – то је место радње, и време.

И, ваљда, бану Жабари Секи на гајбу (не Секи, јел, него лику који она тумачи) и крену да јој силују сестру (лик). Иако сам био мали, ја сам то из прикрајка, код куће, видео – и то је оставило утисак на мене. Јер, видео сам и да је Сека (лик) извукла утоку из неке фијоке и испрепуцала зле црнокошуљаше.

Али, и мимо тога, било је у тој епизоди неких, да кажем, милијих голишавих сцена. Тада, мени детету, било је важно да је Сека (лик) испуцала зликовце. Ипак, видео сам и голотињу.

Наставите читати „Јутро кад су ланчали звеци“

Алфа …………….. α
Бета ……………… β
Гама ……………… γ
Делта ……………. δ
Епсилон ……….. ε
Зета ………………. ζ
Ета ………………… η
Тета ………………. θ
Јота ……………….. ι
Капа ……………… κ
Ламбда …………. λ
Ми ………………… μ
Ни …………………. ν
Кси ……………….. ξ
Омикрон ……… ο
Пи …………………. π
Ро ………………….. ρ
Сигма …………… σ
Тау ………………… τ
Ипсилон ……….. υ
Фи …………………. φ
Хи ………………….. χ
Пси ……………….. ψ
Омега ……………. ω

Δελτα ће на јесен, па онда редом.
На то можемо рачунати
Са сигурношћу.
Бизнис план
Је прецизан.

Менаџер је шепави,
Није маршал.
Зато, је’те,
Пи’те,
Весел’те се!

И ја сам био,
И вина пио,
И још ми мокар језик!

Ако моћни старци гледају у мрак,
Што би свет иза њих остао да сија?
Нека ово буде им последња жеља,
Нека ово буде им последња
Оргија.

Божидар Зеремски, док описује
походе
Ивана Шпановића Шпанца
понекад погреши, пермутује,
или реч ,,кроз“ напише ,,кроуз“
или тако нешто

После се све то види

И без обзира на то 
на те грешке
сасвим људске, и неретке
он ипак замишља Шпанца
човека сличног многим људима,
а опет непоновљивог, као што су људи, и иначе;
само што је тешко другоме признати
непоновљивост
нарочито ако је мала, или сублимирана – 
или је људи и неће, него би да буду
неки одраз, слика неке слике,
Шиља са рекламе;
а испадну меко кувано јаја
у бољем случају …

А није је лако признати ни кад је видљива
али тада се, како понекад видимо, види …

И, тако дакле, Шпанац лети кроз ноћ
ка Бановом Брду
пубови га заустављају
возио је 75
а морало би 50
а и они
нису били где иначе стоје
дакле и они бејаху 
малкице непоновљиви …

Тек, након плаћања онога што се морало платити
наступило је јутро
па кафа у погрешном кафеу
па куповина пармезана
па пијац …
Један дан не баш препуњен, 
Али не ни лош

Наставите читати „Шпанац у летњој балади“

Цврчци цврче ли цврче.
Не бројим фреквенцију цврка,
Гледам у телефон.
Војна аеронаутика каже – 27^∘.
Што ли, онда, цврче, кад није врело?
Мада аеронаутика, иначе, често маши.
Можда је боље да бројим цвркут
Четрнаест секунди,
Додам шест и
Помножим са пет деветина?

🎥

Гледали смо синоћ кошаркашке квалификације за Олимпијаду, где се Италија намерила на домаћина квалификација – Србију. И, пре него дођемо до суштине ствари, мала регресија на тему идентитета.

Рођен сам у Југославији – новој – од родитеља, који су, такође, рођени у Југославији – новој – а њихови су родитељи рођени, неки у турско, а неки у Југославији – старој – о којој су се сви изјашњавали јако лепо, нарочито они којима је нови режим запленио имања и пар парова дућана.

Био сам једини у разреду који се није презивао на -ић, и морам признати да сам јако желео да се презивам на -ић. Чак, пошто је Бугарска граница на десет километара од школе, неки су ме називали тутом бугарином, а ја сам њих звао да изађу у школско, да се тачно договоримо о номенклатури. Испостављало би се да сам невешт на речима, па бих морао да објашњавам гестикулацијом. Онда би се у школи прочуло да то нису теме братства и јединства и да је боље са мном играти фуцу, јер нисам волео оштре стартове, него техничку игру, шпиц, штикла, и то.

Наставите читати „Шпиц, штикла, и то“

Знате, Поштивани читаоче, кад се узме у обзир фудбал, мишљења су подељена.

Затим, кад се узме у обзир Други светски рат.

Затим, како би требало да изгледа школа, и матура.

Или маргиналније појаве, као Басара, например (видите како и ја делим мишљење)

Али, Ви већ знате , нема потребе да вам објашњавам.

Него, ако већ читате, ево.

* * *

Гаги јутрос носи доручак Гоци. Она је лепа, изгледа да има више 40 него скоро 50, колико заправо има.

Флертује та жена, често.

Гаги је мој школски, има мали ресторан у тржном центру – па разноси доручке и ручке около, коме треба и ко плати.

Гоца је ноктарка, скоро се развела.

Од Гагија је тражила два јајета за доручак.

Кад јој је донео, рекао је:

,,Ова два и моја два, то су четири…“

А она је рекла, уз мали (лепа је Гоца, да поновимо – онако, зрела) осмех:

,,Зваћу те ако ми зафали…“

Наставите читати „Фудбал, жене и вода“

Између ,,није лоше“ и ,,Аууу матори па то је лудило мораш да видиш …ааааа, ВИДЕО СИ … ПА РЕЦИ !“ има доста места.

И на хартији има доста места, она трпи све …

Равнам табане по стану, спремам се да отворим прву конзерву и гледам Кончаловског, дишем, боле ме очи, добио сам диоптрију и за близу.

Прошао је сумрак, па ми је боље. Видим у бескрајном плавом интернету да има неки тип ког занима не Мекартни него Макарти – па помислим да видим  – шта каже. Бојим се, разочараћу се.

Али не бојим се много. 

Данас ми се зној сливао на очи када сам био на једној малој приватној писти – долазили су неки Руси па је мој бивши пријатељ инсистирао да и ја идем. Вођен знатижељом која је већ побила ешалоне магараца кренуо сам, и дочекао Русе, који су, по обичају, каснили.

Наставите читати „Између“

,, …Смешна девојка
крстари тексасом
можда за хиљаду долара месечно
осуђује америчку интервенцију
отвара шкољке 
тражи унуке Џингис – кана 
вашу дефиницију демократије 
а ја постојим овакав какав јесам 
уз пола литре пива 
и три пржена јајета 
на пространој тераси хилтоновог хотела 
осам векова касније 
са електронским језиком 
у чардаку 
ни на небу ни на земљи “

Мирољуб Тодоровић ,,Осам векова касније“

             

Наставите читати „Док читам новине у очевој кући“

Шпанац,
го до појаса, 
у шорцу са грбом Партизана
бели је шорц
пуни кантицу са водом
једно 7, 8 литри
излази испред зграде
па полива цвеће
птује, тује, или тако нешто – 
никад није знао
Помало, каже му жена – почиње да личи на оца
не само због ћелаве главе
или опсесивних мотива
или због сличне линије, при цртању
него и због једне врсте подсмеха;
а тој врсти излаже и себе
и, наравно,  друге.
Тај подсмех је некада горак, каже она,
некада и није
и у њему се, можда, види још нешто 
што не виде ни Шпанац ни његов отац –
а постоји, како да не постоји.
То му је све жена казала раније, тог дана,
па он то мало премеће кроз главу
док залива; чују се сирене,
а потом
неки саможиви кретен пролеће својим аутомобилом
кроз улицу возећи 
отприлике 
педесетак миља, на час ….
Шпанац види да људи демонстрирају 
силу и моћ
своју непобедивост
ранг и сјај
ето његов комшија например
који у сумрак, док Шпанац полива цвеће
долази, и паркира џип где му два места нису.
Шпанац га лепо замоли да помери кола мало
овај их помери, једва, колутајући очима
Шпанац помисли да му нешто каже
па онда схвати да су то ћорава посла
попне се у стан
обуче мајицу
па полако крене, низ Ибарску, у кладионицу –
да попије пар пива, сам или са Дулетом и Тозом
(ако дођу)
и да навија, за Мађаре против Немаца.
Слабији су, фудбал је то,
а  и ретко се пружа таква прилика ….