Шпанац у разним тим неким

Шпанац,
го до појаса, 
у шорцу са грбом Партизана
бели је шорц
пуни кантицу са водом
једно 7, 8 литри
излази испред зграде
па полива цвеће
птује, тује, или тако нешто – 
никад није знао
Помало, каже му жена – почиње да личи на оца
не само због ћелаве главе
или опсесивних мотива
или због сличне линије, при цртању
него и због једне врсте подсмеха;
а тој врсти излаже и себе
и, наравно,  друге.
Тај подсмех је некада горак, каже она,
некада и није
и у њему се, можда, види још нешто 
што не виде ни Шпанац ни његов отац –
а постоји, како да не постоји.
То му је све жена казала раније, тог дана,
па он то мало премеће кроз главу
док залива; чују се сирене,
а потом
неки саможиви кретен пролеће својим аутомобилом
кроз улицу возећи 
отприлике 
педесетак миља, на час ….
Шпанац види да људи демонстрирају 
силу и моћ
своју непобедивост
ранг и сјај
ето његов комшија например
који у сумрак, док Шпанац полива цвеће
долази, и паркира џип где му два места нису.
Шпанац га лепо замоли да помери кола мало
овај их помери, једва, колутајући очима
Шпанац помисли да му нешто каже
па онда схвати да су то ћорава посла
попне се у стан
обуче мајицу
па полако крене, низ Ибарску, у кладионицу –
да попије пар пива, сам или са Дулетом и Тозом
(ако дођу)
и да навија, за Мађаре против Немаца.
Слабији су, фудбал је то,
а  и ретко се пружа таква прилика ….

Хтео сам,

Хтео бих да кажем седам осам – до хиљаду речи
О оним бољима – и вишим
О онима који су умели, смели, могли
О оним скромним, тишим …

Но потанак је мој дар;
Упорност – много већа …
Али  још нисам кувана нога
Ни Весићева везана врећа

Много  ствари нећу сазнати – док не умрем
Понешто никад нећу признати – да не умем
Стога ево га, само оволико – уочи поноћи
Ако неког орасположи – и мени ће помоћи

* * *

Осећам поново, изнова, све јачи и јачи бол у плећима.
Не би људи веровали, а и кој ће им –
Да причам шта сам све чуо на наставничким већима

Осећам и нешто као осећај, док ми мисао, нова, титра;
Ако бих речи нашао, па распремио – 
Оживела би их Пантина електрична ђитра …

Више о добрим Американцима и Русима, а нешто и о злим Русима и Американцима, илити – новела о куги и туги, кузи и тузи

Свега ми је преко главе…

Доста ми је људи који не умеју да разговарају без саркастичне претпоставке, саркастичке упадице и саркастичног закључка, а све док говоре о племенитим достигнућима, углавном личним, а ако нема личних, оно – њихових народа. Љубав, мудрост, страдалништво, поезија, хумор, па опет, Љубав.

Мене је политика одувек одбијала смрȃдом свог нечовјештва. То је, вероватно, нека траума из детињства. Сконцентрисана моћ која се поиграва људским Животом на исти начин на који су то радили олимпски богови у античким трагедијама, само што то ради траљаво, јер по људски, и тиме крвавије, јер без узвишености појмова правде и части.

Каже мени једна моја верна читатељка, такорећи, прародитељка, да јој недостаје оног хумора с почетка циркуса. – Много филозофираш, није то више… – не завршава из урођеног осећаја такта. Што не треба мешати с дипломатијом. Филозофирам је велика реч за то што ја радим, али прихватам термин у значењу које је подразумевала опаска – пуно буке ни око чега.

Наставите читати „Више о добрим Американцима и Русима, а нешто и о злим Русима и Американцима, илити – новела о куги и туги, кузи и тузи“

Инсерт Шпанчевих мисли из шетње

Божидар Зеремски се пробудио, протегао
Било је ту почешавања 
И осталог
Мамуран је Божидар
Мамурни су и они што су били с њим
Сем једног који је пио швепс
Тај је возио
И тако мамуран,
Божидар замишља Шпанца …
,,Шпанац иде уз Брдо
Брзо иде
Брзо размишља
Брзо и замишља
Не само људе и шта ће са њима
И не само оне друге људе
Зване жене
И шта са њима и хоће и неће
Него и руке …
Шпанац виђа хиљаде истетовираних руку 
На дан
Али данас је видео једну девојку, скоро девојчицу
Са рукама истетовираним до лаката
Па онда још једну, такође малу
Са великом црвеном тетоважом
Па онда још једну, крупнију
Са неколико написа на себи, неке ситне речи
Реченице, и то ..
Тужно му то некако
Не баш као она прича из ,,Апокалипсе“
О брду ручица
Али опет тужно
Међутим има и других ствари које Еспањол замишља
(Или да будемо недвосмислени – које Божидар замишља да Шпанац замишља)
Например какав ће бити сусрет са Ивкетом и Астериксом
За неколико сати, у Скадарској улици
Тамо где су некада одлазили као студенти, као неки људи 
Који одавно више нису
Шта ће бити, шта се отворити
Шта ће рећи, и мислити, тамо …

Кратко, просто сведочанство

Иако би можда требало, не почињем одмах да трчим, већ тек кад напустих дрндобус, који би ме, да нисам изашао, одвео и до Железника. Некоме је он веома значајан и неко му се можда чак и нада или га проклиње због људских разлога који људи дају нељудима, овде конкретно машинама, али ја га користим нехајно, тек две станице, а и то, јер ми гори под ногама. Гори, јер је упекло и кад ће ако не сад, али мало више јер се до пуног часа морам појавити у теретани, а број преосталих минута може се избројати на прсте обе руке. То да касним није новост, можда само онима који читају ове редове, али тешим се да је и намерно, јер сам тако испланирао дан. Ствар је таква да се за јефтинију, студентаријску верзију чланарине у теретани морају поштовати неки рокови, а ја, хвала Богу, не дозвољавам да те рокове не развлачим. Дани су дуги, бар тако делује ујутру, па се човек полакоми да се не мора баш ни мало журити, те се онда од свих тих силних сати време разводни у тек неколико, ионако слабо организованих. И већ тако, размишљајући мало о томе, али мало и о средњошколцима који ми иду у сусрет, с обзиром да се теретана налази у непосредној близини једне еминентне београдске гимназије, за коју је моја и отац и мајка и маћеха, почињем да трчим пречесто проверавајући пролазно време. Замало промашујем неку фину бакицу која се полако ненамерно немарно гега ко зна где, а онда се у глави и помало у браду расправљам са њом где је сад пошла и хоће ли да је стрефи сунчаница или ко зна шта грђе. Провлачим се између чопора гимназијалаца, моје некадашње сабраће, али их гледам испод ока – Боже, ко ли их тако облачи и мисле ли они, заиста, да су заправо тако паметни колико су им коментари цинични. Остало је још неких 150 секунди, а испред мене око 15 степеника, ма свака част и бакици и гимназијалцима, и ја сам био и бићу нејасан људима око себе. Већ фино знојав улазим у хлађени и гласни простор са сад већ другом смешном композицијом и конотацијом, али већ самоуверен и циничан, јер брига, макар тренутних, више немам – проглашавам победу. Испред мене су двојица, па још две иза пулта, које, логично, уписују ову двојицу. Један само предаје картицу, други попуњава формуларчић, али није ово баш ред у пошти. Пролази и то некако брзо, ја проверавам џепно огледалце и видим да је остало негде тачно између 60 и 0 секунди. Пружам картицу, добијам и ја лист папира, остало ми је још да потпис оставим шмекерски. Стигао сам до десетог слова, што ће рећи, и више од пола посла је већ обављено, али стани, чекај! Иначе незаинтересована, али сада поприлично љубазна девојка ме зауставља и хоће нешто да каже. И једно је шта би било интересантно и поетски да се чује, али друго је оно како јесте, те ми се извињава, правда и говори како је куцнуо час – не може ми откуцати картицу. Говори да је до система, да није до ње и ко зна шта још што нисам слушао. Траје дуже сад оних 15 степеника и сав тај исти пут натраг. Немам баш коментара, чак ни за исту ону бакицу која ми сад иде у сусрет, нити за гимназију, чак ни за човека са сламнатим шеширом и јагодама, који се фрља ценама као да смо у Енкориџу или Владивостоку. Вероватно не бих реаговао ни да их дели бесплатно, са све личком капом на глави. Прођем мало, цедим се, па узимам телефон и почињем да снимам редом гласовне поруке о свом разочарању, преиспитујући свој живот, како често бива, и у ширем кругу од једног малог промашаја. Нема никога о томе да слуша, нема никаквих вести ни о Пријовићу у Звезди, тако да ми преостаје само да гледам и проматрам. Већ сам чак и заборавио на најнеопходнији ми телефон, кад видим да се ипак неко и појавио ко би хтео да чује. Видим доста сложеница са кореном „ха“, а видим и закључке о мојој туги и претуги. И, иако свестан да је илузија преко тог медијума неминовна, замишљам и у њој налазим нешто стварно, па и сам почињем да се смејем. Примећујем да више не региструјем, већ чак почињем да тумачим и памтим, па користим и тих неколико дневних сати. У то стиже и вест о једном, па и о другом занимљивом догађају ове недеље и дочекује се и следећи дан.

Сећаш се како су изумрли диносауруси?

Када радим поподне, имам врло мало времена с децом, оно пре него оду у школу, јер кад се вратим у 11, или су већ у кревету, или су на путу, зуби, пиџаме, то. Зато устајем рано, чак иако сам легао у ситни сат. Пола сата, пола сата. Навикао сам се да будем с њима. На крају, то су и моја деца, и моји мали, а све већи, пријатељи, и моји пажљиви слушаоци, чак и када ораторијуми потрају и преко пола сата. А признаћете, слушалаца је све мање, сви би да говоре и стално. А неки идемо и даље, па и записујемо.

Убуџио сам аларм за 7.36 да бих им нешто спремио да понесу за ручак, кад, Вера све већ спремила, те бескористан, одлазим да се олакшам, поравнам подочњаке, очешљам власи дивље косе и коврџе брадуљице, мало се гледам у огледало тражећи знакове старости и трагове младости.

Све се одвија уобичајеним ритмом између јутарње природне лењости и ужурбаности учествовања у свету на одговорни начин. Док се обувају, цедим пасту и видим да је Вера већ умешала „сос“ од туњевине, маслина и танушних листића свеже шаргарепе – љуштилицом за кромпир ти она то. Мешам све то и ценим да има довољно и за њихов ручак, а да ће и баабо моћи да омасти брк зором.

Наставите читати „Сећаш се како су изумрли диносауруси?“

Мирис младости

Испред пекаре је ред, који води у пекару.

У огледалцету, вишеструком, у пекари, видим једну девојку. Једе бурек. Није лепотица, али је лепа. Она је млађа од мене око двадесет година.

Дочекам ред, узмем триста са сиром, станем поред ње. Она једе брзо, као мушкарац.

Ја једем полако, усправно, лагано приносим четворозубац на који су набодени тесто и сир зубима, па дувам да се олади.

Подсећа ме помало на неке девојке које су ми биле драге, или сам чак у њих бивао и заљубљен. Не мазе, кукумавке, нежене принцезе – него лафице, спремне и на мушке акције, а не само на крему, шминку, шоп.

Можда је скоро све у претходном пасусус генерализација каквих има колко оћеш ( то јесте генерализација) , али тако ми је некако деловала.

Девојке зване рибе, не кучке – кад сам био млађи момак ја – биле су далеко разноврснија бића него што ја умем да опишем.Али, понешто, ипак – умем.

Јео сам полако, без жеље да полетим ка кафи, ка Шибету, и ка још једном дану који ће донети и ово и оно.

Она је прва завршила, и , излазећи из пекаре, накашљала се, мушки.

Помислио сам – била је синоћ на журци, попила је пар пива, и одрала пола пакле лакија.

Наставите читати „Мирис младости“

Три боје: Не сери

[Последњи део трилогије Рáди, Труди се, Не сери,
пројекта Министарства бесплатних савета, при Влади премијера Славимира Стојановића Футроа]

Аутобус је из Дебра дошао крцат. Налазимо три раздвојена места на претпоследњем и последњем седишту. Спуштамо ранчеве и силазимо да још то мало времена проведемо са нашима. Ми матори се боље претварамо да је све у реду, да је растанак само привремено стање и да ћемо се већ на лето поново грлити. Деца су видљивије збуњена. Заправо, тужна. Њих мање интересује будућност. Хоће сад, и хоће све. Неко ће после поласка аутобуса и заплакати, али још увек се сви усиљено смејемо и шалимо. Шофер опомиње да је време поласка, мало бродском сиреном, а мало турирањем Бенца.

Љубимо се још једаред, улазимо у бус. Кад, тамо, наших ствари нема. Пет младића, нека буду тридесетогодишњаци, и сви обучени у неку црвеноцрну комбинацију, засели су на задње седиште са ставом средњошколаца на екскурзији, и мумлају нешто показујући на седиште, два реда испред. Тамо су, разумевам из гестикулације, јер мумлају на црвеноцрном језику, тамо су наше ствари, поред старца у касним седамдесетим. Практично смо деложирани, она петорка се самопрогласила администраторима територије, и одлучила да је наше место тамо негде, па нек се ми организујемо. Почињем да кувам, али знам да морам да искулирам, ваља дисати исти овај ваздух још двадесетак сати. Децу смештам на претпоследње седиште, а оног старца из реда испред молим да пређе код комшије, што он, у стилу старе гарде, прихвата као најнормалнију конфигурацију за путовање с децом, да будем ту, испред њих. Старик у селидби додаје да иде у Италију да пријави пребивалиште, десет година је радио земљу код газде, па да неку пензијицу добије, има године за поштовање. Тихо и одмерено, са спикерском дикцијом звучи његов пушачки глас. Захвалан сам му и за услугу, и за његово присуство.

Наставите читати „Три боје: Не сери“

Човек који ми није брат, али ми је сигурно неки подаљи рођак

Док возим по некадашњој периферији
По нечему што није било прерија
Али је било замља сељака на брдима
Мало испод средње Еуропе
Гледајући из средње Еуропе
А сада је граница Врачара и Вождовца
И квадрат стана је преко два сома

Док возим, слушам MINOR THREAT
Нашао сам стари диск у колима
Па сам се право да вам кажем и обрадовао
Слушао, па пре него што сам овде почео да добујем 
По пластици
Добовао сам по воланској пластици
Мало певушио, мало заурлавао
Док возим, био сам мамуран
Али сам ипак успевао да видим 
Свет око себе, мало напред, мало назад, по ретровизору
И тако то

И видео сам жену која ме је јако подсетила на једну коју
Добро знам – не само лик, лик помало –
Него грађа, став, зелене панталоне и сив, лепо скројен капут
Фигура, и наочаре чак

И – онда – можда због тога – док сам возио –
Сетио сам се како је мој син полетео у загрљај, док је још био у вртићу –
Свом омиљеном стрицу, мом брату, који је био поред мене 
(али то уствари није био мој брат, већ човек налик на њега)
Толико сличан мом оригиналном брату
Да сам и ја био преварен очима, али нешто краће него мој мали син
А када је син схватио, мало се постидео
(а човек је имао став, наочари, боју – па чак и кариране лоне из којих мој брат тада није излазио)
Тај тип је погледао у мене, па се и благонаклоно осмехнуо
Када сам му рекао:
,,Ви сте мој брат…“
Схватио је.

Ко то тамо негде кочи

,, …већ видим себе како стојим поред једне од оних песникиња у замраченој просторији пуној дип хауса, тинејџери се клате а ми изазивамо непотребан немир код сваког који нас угледа , ви морате, назовите, објасните, да, да, како вам је откад сте се вратили у родно место, колега, добро је, професоре, само, сад нам затварају месну библиотеку, борите се, боримо се, свуда затварају,  све гасе, гасе, професоре, и, кажете, овде су падале бомбе, па, лепо је, лепо. “ 

Угљеша Шајтинац   ,,Оде све”

Чује се кочница 

Не раскрсници Његошеве и оне друге

Али не дешава се судар, не чује се урлање или слично

А то је све можда и зато што ја одлазим у другом правцу

Као и много пута до данас – и после

                                                  . . .

Чезнем да видим брата из веселог  Баната

Па да кренем на Југ, да још једном до обале дођем

Чезнем да Партизан некако узме титулу наредне сезоне

Да поносан, после тога – Устаничком улицом прођем

                                                 . . .

Вози ме тајгер на усељење и усеравање код Бишкета

Па прича, и он, каже, има душу …

А кад опази колегу из Беотаксија, а колегу сам видео и ја –

проурла (на ти смо већ пет минута):

,,Јеси видо – овај исти онај певач … што је сад умро …како се зове ….а да….

Марјановић … онај што је певао по Русији …ти си млад (пази пази) .. ааа – знаш…

А ко зна – можда и овај мој колега лепо пева …. па и њега прозову Ђока … хе хе хе ….“

Тако ми тајгер, из фирме Пинк, приповеда …. 

Наставите читати „Ко то тамо негде кочи“
%d bloggers like this: