36. дан – Једанаесестерциј

[Време читања. 12’]

Болоња, Велика среда, 15. април 2020.

Чим сам раскрилио очи, раном зором, око 13:35, дохватио сам телефон. Ружна навика. Од скора сам је покупио. Има триеседам дана. Како кретоше статистике да вијају. Коронарне сам испратио, као и сви, прпе и оријентације ради, првих дана, а онда сам се пребацио на ове овде, циргузате. Колико читалаца, одакле, из које земље. То ме је толико понело да сам почео и пријатеље да спамујем. Како шта напишем, ја – цап! – па извибрирам.

А пао сам и толико ниско да сам и фејкбук месинџер почео да рабим. То ми је једина реликвија из доба учествовања у том фејк ритуалу. Кад сам први пут поделио неки сказ, листајући контакте, сетио сам се давнозаборављених људи у чијем сам сајберживоту до пре три и кусур године учествовао сваки дан – нудећи сопствени сајберживотом у замену. Истина, учествовање је јака реч. Нешто сам шпијуниркао, јер су они добровољно допремали информације: шта једу, шта читају, какву музику слушају, где летују и са ким, јесу ли хомохетеролезбо, или су факултет који и где завршили, имају ли љубави у животу, или „је компликовано”, серу ли по Кучићу, или по Жинжићу. Чак и обавештајац-аматер може свашта да из тога научи о пријатељу, а махни један циљани алгоритам. Него, као и сви ми, на то, кажем – „Немам шта да кријем, нек прате, нек снимају, кјмјбемму…”

И, на то спамовање, како ваља и доликује, реаговао је један прика, класићи смо били на ФДУ, каже:

-Molim te nemoj da mi šalješ ove postove više.

-Нећу. Извини на сметњи. Здравствуј.

-👍🏼 (али онај фејк, плаве боје).

Остадох дуго, признајем, са питањем – чиме ли сам га оптеретио? И да ти не причам шта ми је све прошло кроз главу, срамота ме мало. Али све ме је то подсетило колико је клизаво „шеровање” и да треба бити обазрив да се и ту одржи безбедносна раздаљина од једног шера недељно. Рецимо.

Али, у потрази за публикумом, сфингтери су се опустили, те су шерови наставили да лете. Јавила се и друга врста реакције, по принципу око за око, шер за шер, а неретко и трошер за шер. А мене ништа од тога, на прву лопту, не интересује. А онда сам, ипак, неке теорије завере размотрио, неком Берлусконију са тангама наместо маске насмејао, неке лагане џезерице послушао, неке широм православног света синхронизоване молитве изговорио, прихватајући, тако, неку врсту шер-одговорност. Ипак, све су то информације филтриране и од бираног народа, ваља размотрити све што се може.

Враћамо се на статистике. До 9. марта просечни дрежд на телефону ми је био од 45 минута до сат и 35 минута/дан. А од онда – 5 сати/дну (!?). Мајко мила!.. Док нисам знао, а јутрос сам погледао, тај феномен сам највише осећао у катаракти десног ока, левој слепоочници и вратној грби. А сада, сва три могу све да салијем у број сати – 5. Да ли ће се од те конверзије катаракт развејати, слепо око прогледати, или шија исправити – не знам. Али знам да оних 21.645, људи колико је у Италији умрло од почетка циргуза од овог или оног узрока, неће васкрснути због пуког набрајања: нула и Један, ниси, Јеси, црн, Бео, болестан, Здрав, мртав, Жив. Бинарни систем не оставља могућност поезије. Али је савршен за електро-пословање. Ето нас, где смо, вазда и били, дебили (шп: débil – слаб).

Каже ми жена јутрос, око 13:54, да су неке њене пријатељице добиле поштом уплатнице за казне, јер су се удаљиле више од 200 метара од куће, без оправдања. За сада је све како декрет прописује. Али, у конкретним случајевима, интересантно је то да ове женщине нико и нигде није зауставио да их контролише. Претпоставља се, зато, да се кретање прати преко геолокације мобилног телефона, који, као и танга-гаће, може имати само једну сопственицу.

Болоња је и пре куроне (као и читава Италија), буџет добрано пунила саобраћаним казнама. Највише су фасовали странци (и нашки) због недозвољеног уласка аутом у центар града, у такозвану зону ZTL (zona a traffico limitato). То је постала једна од туристичких folk lār атракција, јер ко се није на ZTL опекао, тај у Италији није био!

А десило се и паши Кубанцу да је тридесет дана пролазио мотором кроз улицу (као и од почетка његовог талијанског времена), која је постала једносмерном управо тих дана, са саобраћајним знаком који стидљиво црвени иза крошње дрвета. Престао је, тек, кад му је стигла прва коверта. И, хтео-не хтео, ухвалио се у кредит да би платио глобу.

Сад, ваљда зато што нема туриста, а ни домаћих који ђирају на моторинима и у макинама, преостају казне због противзаконитог – пешачења. То је сигурна лова. Свако ће, кад-тад да пређе невидљиву границу од 200 метара, а информација је аутоматска – цинг! – датум, време, удаљеност, унапред попуњена поштанска уплатница са роком плаћања од 60 дана, право у поштанско сандуче. (Са стандардизованих тридесет дана закашњења, да би преступник невидљиве границе што дужи временски период злочинио и, не слутећи, опуштао сфингтере у слободној шетњи и уживању на слунцу, ловећи витамин Д неопходан за преживљавање куроне.)

Зато се ја спремам, ево, данас је дан транзиције, да најскорије ископам стари и мање паметни Алкател, са једнобојним екраном и типкама, па да контрастирам све статистике. Нула шерова, нула сати дреждања, мање шансе за кажњавање и корак ближе потпуном искључивању. Повратак у будућност фиксне телефоније. Сем ако не нахрупе ови вакцинаши. Е, онда би могло да постане врло чипаво…

Има и добрих вести. Око 14:03, пре доручка, стиже ми порука од шефике. Каже да је послала исту поруку на воцап групу, али пошто зна да избегавам исту (због спамовања?) шаље и мени, господину Посебном. Пита, у име шефкетовог шефкета, ко би од нас био вољан да се појави на послу пре трећег маја, до кад је Влада (не Пућин) продужила блокаду земље. То, у случају да фабрика фотографија добије окце за наставак рада.

У први час се насмејах, јер то можда значи да ћемо полако, полако кренути даље и са спољашњим животом. Онда, пиизда у мени помисли – А што да идеш да радиш, ако можеш да седиш код куће и примаш 80% плате? Унаточ унутрашњој дискусији која се одатле развила, обрадовао сам се (и пар сати касније јавио да рачунају на мене – нарочито шефкетов шефкет).

После касног доручка кретох да лепим магнете, који су се, падајући са фрижа, сваки надвоје – натроје. Помислих да је идеална прилика за фрижидерски туризам, да видимо где смо то били, а где су били они који су нам магнете поделили.

Њујорк се, на пример, три пута ломио. Једном Менхетн, једном бакља Кипа Такозване слободе, а сад су, ево, магнети поодпадали. Нисам био у Њујорку, брат Карлос јесте, више пута. А онде имам и пар друге браће, ал’ се слабо јављају.

Буенос Аиреса имамо неколико: један од тврде смоле и цртежом центра града са Обелиском, фали му један ћош, вероватно је испод фрижидера са осталим крш-колегама из других градова; има један од тврде гуме, двоје у танго загрљају, тај је падао, ал’ се није ломио; један са истим танго мотивом, испред типичне јарко обојене куће из кварта Бока, а све то надгледа Обелсик на коме је – алкохолни термометар – практиш, квадратиш, гут. Тамо сам био пар пута, али магнете нисам доносио. То је донирао брат Карлос, кад је са старим и његовим сениор друштвом испитивао Европу. А тад је оставио и онај Њујорк.

Кад се сетим какав смо му рођендан спремили… Мајко мила… Њих шесторица јешних и нас четворо укућана. Три кила таљатела, три кила рагуа и три литра чрнога. После нам је Чарли певао наполетанске канцоне, топлим и јаким тенором од кога подилазе шмарци и ломи се камење у чреву.

Боготà је, такође, у једном комаду. Падала, али – ништа. Чини се да је од некаквог армираног гипса, чим се није строшио. Рељефни, са пар зграда моделованих дечјом руком (тај стил), изнад града планина Монсерат, на врх планине – базилика, а поврх базилике – две звезде падалице. Ма, бобона! Успомена на први слет у Јужну Америку и документарац који смо тамо ђирали.

У носталгију ми се агресивно мешају рачуни који, прикљештени у троуглу између пластичног Бурж ал Араба, дрвене Власине и картонског Санторинија, висе као неки админ-дроњци са фрижа, подсећајући на неподмирене обавезе према електро-гас-водоснабдевачима и ђубрета прерађивачима. Ђубре правимо ми, иако смо последњи у низу; иницијатори и потрошачи. Али, технички, ми га бачамо, да тако кажем. И за коришћење инфраструктуре, то јест контињера, као и за пражњење истих – плаћамо ђубрад. А та ђубрад после то исто ђубре продају Кинезима. Не улажите у некретнине, имам сигурну дојаву да је то грана у пропадању, али ђубре?! Ђубради ће увек бити! Ако имате кинте, улажите у канте. С мас’. Такозване – кантаре.

Ево још једног доказа томе у корист. Ја већ две године исплаћујем пенал за неплаћено ђубре, јер су градски владари рачуне слали на адресу стана из кога смо иселили пре четири године. А кад сам се пожалио на чињеницу да ми уплатнице никад нису стигле, јер бих платио, као и све остале рачуне, рекоше ми да се, свакако, подразумева да ђубре мора да се плати, са уплатницом или без ње. То сви знају и то је моја обавеза. И то ме гледа у очи – нетремице. Правник. Из општине. Реко’ – боље да платим, него да га млатим, дебил сам (слаб) пред мафијашком организацијом, још ћу бајбокану за заглавим. Схватио сам тај пенал као кауцију за условну слободу у 24 рате, ал’ ево, и после 26 они и даље узимљу. Дедер се пожали некоме сад!

Гледам у тај фрижидер, презирем те рачуне, блокиран сам у злобном маштарењу. Срећом, деца завршише олајн школу, а ја Андреја под руку, Вера ме бојкотује, уствари, чула је од маме за њене пријатељице и куферте због шетњице, па – прпић.

Ja Андреја под руку, фотоапарат по глави шверц-шетача и – правац канал Навиле. Полусмрдљива је, али Природа која пружа отпор човеку већ 800 година. Сунце је, пачићи пливају иза патке, а паткòви се греју на сунцу и севају зеленим главеним перјем, зевају к’о паунови.

А јуче је невреме, вештачки изазвано Американцем, оборило огромно дрво, које је с десне обале, премошћујући канал, пало на леву. Сада само треба сачекати она два овна да се на њему заглаве. Нула и Један.

А, телефон?

Тај се сунца неће огрејати, нити канала нашетати.

10 мишљења на „36. дан – Једанаесестерциј

  1. Vaša pisanija su šetnje po makro i mikrokosmosu. Čitajući ih, gledam filmove u stvari. Autentična alhemija reči se preliva iz imaginarijuma vašeg bezgraničnog uma.

    Paranoično, čim je zarlaukao prvi prolećni povetarac koji je aterirao s podatkom da Česi zatarabljuju granice, pre odlaska u večernju iznuđenu prinudnu kupovinu potrepština, a nakon savladanog napada panike, tresnuta u glavu déjà vu PTSP-om iz 90-tih, isključila sam lokaciju na „prepametnom“ androidu. Ničeg tu pametnog nema. Osvrćem se na sopstveno postupanje.

    Budite srdačno pozdravljeni magični Aleksandre S.!

    Свиђа ми се

    1. Поштована Зверка,
      Утерасте ми лептире самољубља у доњи стомак. То и голица и боли, знате и сами. Ваше су речи крупне, разумљиво, налазите се са друге стране левка, где се од дурбина цевка шири и све изгледа веће.
      Најближе сте били кад споменусте филм. То ми се, признајем, веома допало.
      Макро и микрокозм волим и поштујем, а безгранични ум – не поседујем. Користим, као и Ви, бедних 5%.
      Оно што Ви препознајете, истина, другим речима описујете, јесте – игра. Микро и макроигра, аутентична игра речи, безгранична игра. А где је игра, ту је и – чигра. Е, ја сам Вам тај – Чигар.
      Него, хај’те се Ви нама придружите у нашем напору, фали нам женски глас, а сад, ето, имамо Вас.
      Здравствујте!

      Liked by 1 person

      1. Taman sam pomislila – ograditi se ili ne – unapred reći – ta nemojte se uobraziti što vas hvalim. Ujedoh se za jezik. Baba mi je govorila da je 2 santima duži no što pristaje običnoj ženi koju bi mužjak mogao da istrpi. Tako prokužena činodejstvujem i nerado se setim babe koja je opletala duž i niz, sve jasnije mi bivajući da je iz sopstvenog iskustva kazivala.
        Možda je razlog pomućenog vidnog polja sasvim egzaktan. Medicinski. Presenilna mrena. Da se upišem u isti tefter.
        Više mi se čini da ste kaleidoskop ili bih tako želela da vas vidim.
        Vrti se vrtuljak, trči trčuljak…
        Tja, zar sva grozomora i lepota nisu delovi svih naših životnih igara.
        Ak’ bi doprinela ženskinjim glasom družini mužjaka, rado ću se odazvati pozivu. Ko je ljubezni administrator, može mi uputiti na mejl gostujući poziv.
        Bivstvujte!
        P. S. Izvinite što ne koristim veliko V kad vas oslovljavam. To je rezervisano za pobedu. No, ne znam ni koju, ni čemu.

        Свиђа ми се

      2. Поштована Ретка,
        Администратора познајем одлично, али Ваш мејл никако, па ако бисте могли да га овде оставите, радо ћу му проследити. Наравно, ради се о услузи, коју сам, ради Ваших бистрих речи, вољан учинити Админстратору.
        Хвала – Администратору.

        Liked by 2 people

      3. Poštovani imenjače,
        Na muke me stavljate a možete iz komentara videti adresu. Da bih se zaštitila, a kažu da se štititi moramo, ovako ću otipkati: babeidede(at)gmail(dot)com. Radujem se pridruživanju, iako više čitanju lucidnih.
        Štovani s štovanjem…
        Hvala admine!

        Свиђа ми се

      4. Štovani,
        Mnogozahvalna sam na upućenom pozivu. Oberučke ga prihvatam. Verovatno su oku vašem babe i dede izmakle, jer su u dubokoj izolaciji, te prihvatam vaše izvinjuvanje. Nekako se strpih i istrpih.
        Hvala na dobrodošlici!
        Najsrdačnije Vam/Ti se zahvaljujem!

        Свиђа ми се

      5. Хвала Вам Ретка (или више волите Зверка?),
        Добили сте аутоматски апгреј, па ћете моћи одсад да сами пуштате речи у ветар, Администратор Вам је, као јединој звер-дами међу јагњади, бескрајно наклоњен.
        Хвала,
        Администратору

        Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: