Кад добијем на лутрији

Бентивољо, 10. децембар 2020.

– Кад добијем на лутрији, исећићу себи сисе! Нећу ни брадавице да оставим. Иде све, хоћу да будем потпуно равна!

– Шта то причаш, Еуђенија?

– А ако не добијем на томболи, питаћу мужа да дигне кредит. Има једна лепа песма о томболи, животу, лоповима из ФИФЕ и Марадони…

– Покој души… А што муж да дигне кредит за твоје диње?

– Па, ја већ отплаћујем минджу.

– ?!?!?!

– Oну минджу од аута, Пандицу. Златна ми је… Прошле године сам је узела. Иде супер, али је већ пуна ђубрета. То ми је друга кућа.

– Ма, види, довољно је да сад у суботу одвојиш једно два сата, побацаш сметље, испразниш пепелницу, метлица, или усисивач, трехнеш патоснице, влажном крпом покупиш прашине са волана и пластикарине. Буквално два сата. Два сата чишћења у годину дана, то не може да буде превише, дај.

– Мада, кад боље размислим, нисам сигурна да ће мој муж хтети да се решим ових титаничких цица.

– Што? Па кад их посеку, нек ти спакују за понети, па он може да их препарира, ако баш… Рукавице да направи. Футролу за наочаре. Или за мобилни! Ионако га стално држи у рукама. Или новчаник. Једну лопту за одбојку и једну за фудбал! Додуше, неће бити бубамара.

– Не могу да верујем да имам већ 54 године. Матора сам. И дебела. Ко бачва, све ми овде! А ноге су ми и даље добре, а, шта кажеш? Види какав лист имам…

– Оно што видим је да су ти тетоваже на надлактицама у врло лабавој вези са првобитном замишљу. То, да.

– А знаш да ме неко вече син ухватио како пушим ганџу.

– Шта, кријеш се од сина?

– Ма не, али не волим да ме види.

– Quid pro quo.

– E?!

– Танте за кукурику.

– Шта кењаш?

– Све је то само омама људских очију.

– Какав, сад, црни Обама?

– Омама! Изгледа да имаш бубњиће неког прадеде, а, Еуђенија?!

– Мрш! Немој да се дереш!

– И шта ти рекао мали кад те видео?

– Вели – Ти ће ми кажеш како иду брзине…

– Молим?

– Каже, хвала чика Момо, шта може да каже?! Видео шта је видео… И аудио… А моја терапеуткиња ми је рекла да се ништа не бринем за њега, јер сам тако грозан пример, да сигурно неће ни пити, ни пушити, ни иглама бушити, а ни хаљине шити. Шит^*, шит, само ми тај шит у глави… Ка’ ће пауза?

– Тек је кренула шихта, а ти би већ шита. Имамо још добар сат да дрљамо.

– Ко шита не скита. ’Оћеш бону?

– Јок, баталио сам, пропадоше ми зуби.

– Ма, ове су чоколадне, са гутљајем еспреса уместо срца.

– Па, што ћутиш?! Давај! Иако је поподне, чим кренем да фоткам гиље ем шимике, одма’ ми се приспава, к’о да је шес’ ујутру.

– То ти ка’ем, узми. Узми две! Јер ако не узмеш ти, појешћу ја. Већ сам десет од јутрос.

– Аууу, па ти немаш проблем само са шитем… Мада, срећа твоја што ми ово коронарно доба отворило очи за самопрегор и жртву у корист колектива. Дај три…

– Ма, рекла ми Жана да јој узмем макси паковање, оно од 32 комата, а после одустала, па су мени остале… Е, ал’ да нам пустиш неку музикицу, а да не буду они твоји документарци, и да не буду оне летурђије.

– Нису литургије, то су руске војне песме. Хор јесте намастирски, али песме су патриотске, световне. А и знаш шта? У оваквим ситуацијама увек ми је јако драго што сам ја господар звука. Тако да, ако ти се не свиђа музика, а ти се лепо пресели. Ено, види, имаш онај сто празан, па иди тамо… Али, ’ајде, опет ме пуца самопрегор. Ево, пустићу ти, на пример, на пример… Музику из Краља лава!

– Е, баш си колегијалан… Шта ће ми Краљ лав?!

– Под један, боље Краљ лав, него Краљ вла’. Друго, то ти је афричка музика. Ту ти је све сабрано, и ганџа, и реге, и раста, и Хајло Саласије, Ђа ово, Ђа оно, Ђа растафарај! Ко шита, бекрија Мита!

– Па шта? Не морам сад сваког црњу да волим. И баш ме брига, на крају крајева, пусти те твоје Русе…

– Нису то моји Руси. То су наши Руси.

– Моји нису.

– Море слушај, да није било Руса, и да није било Срба да подметну плећа оног давног столећа, не би се сад овде еспресо пио, него туркијана Џингис Кана. Мало захвалности за дубину историје, јер се онде мој народ жртвовао, сво мушко погибло, остале само бабе. А вама је страшно што не можете сваке пете године нов ауто на кредит да узмете. Џаба тетоваже, џаба шит и џаба жаба. Остави сисе, престани да ждереш, баци теве у ђубре, и диван. Крени да тренираш, па кроз дветри године са Дачом на ултрамаратон. Да видиш како ходање узбрдо рађа смисао. Е, онда ћу да ти кажем шта мислим о твојим листовима!

– Ну, что ты злишься, голубчик? Ебать… Я просто пошутила. К черту Билла Гейца! Давай, выпьем чаю, закурим…

---

* шит (енг. – shit – измет, фекалија, вного) – по тумачењу зајечарског стручњака за нарко жаргон, Меденог, покој души, шит је сленг за хашиш, а етимологију дугује карактеристичној боји говнета коју хашиш има.