Јутро је и види се покрет

Рано је и зора, устати се мора…

Уз гужву која понекад постоји у свету у коме и ја постојим

Уз леђа која ме боле само мало док не штрецну

Уз злу и наопаку музику и још горе речи које су слепљене

(мењај Иване станицу, не препуштај се горем и најгорем)

Уз неки тофу сир одвратан ко назив

Уз улицу по имену Максима Горког (Алексеј Максимович Пјешков – комуњаре су волеле те надимке – Бора Јуриш, Мита Глодач, друг Троцки, друг Црни, Гвоздени, Челични – али руку на срце нико  није писао као Алексеј Максимович, то му се мора признати…)

Уз улицу идем, полако

Уз улицу идем полако јер имам летње гуме,

а и човек који ме је учио да возим, чика Веља,  стално је говорио:

„Полако Иване, полако… уживај у вожњи…”

На пијаци гледам како се тезга по тезга буди, гледам каталог који чине прилично различити људи

Има ту и нека прастара екипа – коју чине Јова Ексер и Бора Глиста – то су старци који се окупљају на тезги која готово никад не ради, и играју шах, екипно. Јова је капитен једне, а Бора друге екипе. Један од њих двојице био је тајгер, својевремено (Таксиста), а други је радио са покојним Тозом, који је био наш комшија. Ту је и погонски вињак, а ту је и древна стомаклија.  

Има ту и Ружица, млада али крезуба Циганка, које ми увек буде жао, а да она то никад не зна – па купим неки цвет, не сваки пут, али купим, па понесем већ како кад, и коме где… Ружица је била покојна сестра мог оца, коју никад нисам видео, умрла је у детињству, пре него што је могла да постане моја, или било чија тетка… (Препала се кад су Немци наишли, много се препала – и… имала је седам година, и неке лепе, црвене минђуше)

Има и једна што јој не знам име, лепа, ради у пекари. Кад је нешто питам, увек се збуни, али није много стидљива. Мозак јој ради око 25 на сат. Мислим да је још неко приметио да она јако добро изгледа, а неко можда зна и више – например да изгледа још боље кад је гола – тако да на низ начина може да аванзује (Ма откуд ти знаш – ако ти ниси поштен, откуд сад она да није… Јел само зато што је лепа?) па например и да се рецимо запосли у секретаријату, или да буде посланица, пошто вероватно никада у историји парламентаризма није било (Нашег или њиховог?) више млађих а глупљих посланика на једном месту (А можда и није глупа, можда БАШ треба да буде посланик, откуд ти то све знаш?)

Има и горих ствари, али неке прилике и људи не могу се избећи, у свој својој… ономе што је супротно од људске величине, а да наравно не мислим на величину у фунтама, пудима, килограмима или…

А има и неких младих људи чије друштво волим и који тек иду по стазама неизвесним, чудним, тешким – али и изненађујуће лепим, и то треба, треба итекако…

(Него шта… живот је чудо… али не праве се чуда сваки дан…)

Тако идем по пијаци, у рану и хладну зору, са свешћу да за пар недеља дан постаје дужи, а ноћ краћа.

❊ ❊ ❊

(Нису то дидаскалије, него очеве речи, негде у свести, па дошле, и поређане мало другачије него кад их он говори)  .  .  .

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

<span>%d</span> bloggers like this: