Трећи дан, по Писму

Није дан за велике речи. А опет причам, јер свака би била мала пред Чином. За нас, грудве земље, највећим  у историји стварања. Почетку, великом, нисмо присуствовали.

Онај Борхесов краткопрозни леопард можда понајвише спава. Можда још највећи део живота проводи иза решетака. Али и тада ће те, ако се због љубопитљивости приближиш на канџомет, дограбити.

У муњевито кратком бљеску луцидности запитао се: Зашто? И одмах добио одговор одозго да је то да би га песник, пролазећи често испред кавеза, добро упамтио, како би га касније убацио у велику песму у којој ће постати симбол.

Lonza, leone, lupa.

Тешко се овај зверињак преводи на друге језике са очуваним консонантским сазвучјем песникове намисли.

* * *

Мало знам. А и то мало што мислим да знам, питање је колико разумем. Знам само да би требало да устанем и пођем ка светлу.

Ваља ми се изборити са зверињем да бих задобио оно малецно зрно горушичино.

Ваља размислити. Нешто запањује у синоптичким Јеванђељима. Три године су, према предању, апостоли ишли са Њим и за Њим. Били су ту кад је лечио болесне, сакате, прогонио духове нечисте, претварао воду у вино, хранио их хлебом и рибом, подучавао фарисеје шта стварно пише, јер су читали, а нису разумели… Преобразио се у светлост!  Све су то видели. А само на једном месту стиже изричита потврда. Знао је он да није Петар, Симон Бар-Јона, могао то од крви и меса. Не зато што је видео, додиривао га, руку му држао, ходао са њим, већ зато што му је то Дух открио.

-Успут, морам да одем до Јерусалима да бих страдао.

Одмах исти Петар, који је неколико стихова  раније постао тврди камен на коме ће црква бити саздана, скаче и ватрено изјављује да то неће бити. Саблажњава га покушајем да га одвуче са пута. И одмах га Христос прекорева: ,,Иди од мене, сотоно“.

Страшно је то. Чути такве речи изравно од Сина Бога живога. Посебно кад је он једини апостол који је изјавио право признање и добио кључеве Царства. Једини апостол који пре Пасхе исповеда, али не разуме. Сатана стаје између Христа и крста.

Нису разумели пре крста, нису га разумели на крсту, нису разумели празну гробницу.

Нису разумели на путу за Емаус. Ту га чак ни препознали нису. Развија се готово комична сцена у којој га запиткују зар није чуо шта се догодило у Јерусалиму. Па му препричавају, а он пажљиво слуша.

Бити ту и видети, како понеко тражи, није довољно. Није то ни апостолима пре две хиљаде година помагало да верују.

Помагао им је Он, тако што им је отварао Писмо и показивао им да је све већ записано. И отварао им ум да разумеју записано.

Препознали су га кад је благословио и ломио хлеб за трпезом.

Тада им се отвараше очи.

Разумећемо и ми, две хиљаде година касније, само кад отварамо Писмо и ломимо хлеб.

… Христе, и тридневен, јако от кита Иона,

                                                               воскресал јеси от гроба.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: