Дрво

Живим у католичкој земљи. У време празника, нарочито, веома идеализујем Мајку Отаџбину. Маштам како је дивно бити међу људима који славе Васкрс. Овде и кад славе, не славе. И Божић и Ускрс само су нерадни дани, када се манијакално троши маса новца. Можда би тако било и у Србији, да се има та критична маса? Што човек више има, виши су му зидови око дворишта. Где је Срећа?

„Маја! Маја!”

Пита ме јуче Андреј:

-Је л’ се каже Ускрс, или Васкрс?

-Ја мислим да пошто је Исус васкрсао, да се каже Васкрс.

-Мени је лакше Ускрс.

-Зови како волиш.

Шетали смо јуче поред Канала. Ишли смо до Обореног Дрвета. На путу назад, дошли смо до једине клупе на читавом потезу; он је кренуо да копа гранчугом, која се скршила с оног Дрвета при паду. Кратка, дебела, са некаквим кљуном с једне стране. Тиме је копао. Ја сам се жмурећуи сунчао, а он у тишини ровао. Беше око 3 поподне.

-Је л’ знаш, мили, да је пре… 1987 година Исус, негде баш у ово време, умро на крсту?

-А, тата, ко га је убио?

-Римљани.

-Мрзим Римљане.

-Али, види, они су само извршили оно што су Јевреји захтевали.

-Зашто?

-Исус је чинио чуда, лечио болесне, само једном речју је подизао на ноге непокретне, једним додиром враћао вид слепима.

-Давао им витамин Це?

-Давао им, чак, и нови живот. Сећаш се Лазара, твог другара богословца из Призрена?

-Сећам.

-Е, он је добио име по Лазару кога је Исус оживео. И онда су свештеници мислили да је он мађионичар, чаробњак, врачар. А кад им је рекао да је Божји син, тад су ови отишли и тражили од Пилата, који је био гувернер тамо…

–Governatore?

-Да, тражили су да га казни, јер је то што је Исус рекао била највећа увреда за Бога, тако су свештеници мислили.

-Ако ја кажем да сам твој син, то је мени лепо.

-Мени је то најлепше, али свештеници нису препознали да је он син, мислили су да је преварант. Ко зна, ваљда зато што је све било тако једноставно и мирно, без сценских ефеката. Он је чинио чуда, али није волео да се то зна, није се рекламирао. Знао је да ће то неко да види као лошу ствар. И, ето, ови су то видели лоше и зато су тражили да га Пилат осуди и убије.

-А како је Исус стајао на крсту.

-Закуцали су га ексерима.

-???

-Кроз дланове, овако, и ту, кроз стопала.

-Ја бих умро…

-Види, тако је тада био кажњаван сваки криминалац.

-А Исус није био криминалац.

-То знамо ти и ја, али руља је тада била под утицајем свештеника, који су их распаљивали.

-Али, тата, и отац Серафим је свештеник. А отац Андреј и отац Бенедикт су монаси. Они не распаљују?

-Не, мили, они су хришћани, они воле Христа. Ако распаљују, распаљују љубав према Христу. А они свештеници који су тражи да убију Христа су били јеврејски свештеници.

-Мрзим…

-Немој да кажеш кога мрзиш, не смем то да напишем, скочиће неко и на нас. Него саслушај све шта је било. Јер, све је повезано и сви ту имају своју улогу.

-А тај governatore?

-Пилат? Па, он је био судија на суђењу Исусу. И кад је чуо како Исус говори, знао је да не треба да га осуди, јер је невин.

-И што онда?

-Види, римска империја, то су ти као данас американци. Они су свет држали под војничком чизмом, у ствари, сандалом – сандале су носили римски војници. Пилат није хтео да ту крене нека побуна, да л’ није мао довољно војске, шта ли, али можеш мислити колико су Јевреји инсистирали и чиме су све претили. Чак, види ово, пошто је тада био вееелики јеврејски празник – Песах – Пилат је понудио да ослободи једног од затвореника и народ је толико био љут на Исуса, да су тражили да се ослободи један што се звао Бараба…

-Ти мени некад кажеш да сам бараба!

-Ето, то је тај! А Бараба је био лопов и убица.

-Ја нећу да будем убица!

-Нећеш, мили, то се тако каже.

-Нећу да ме зовеш тако!

-Никад више! Него, Јевреји траже од Пилата да ослободи Барабу, а Исус оде са још двојицом на распеће. Тако те закуцају, па се онда мучиш док не умреш. Три сата се Исус мучио, од поднева, до три сата.

-Мрзим Римљане!

-А да знаш само шта је све било пре суђења и на путу према том брду где су га разапели, како су га мучили. Ма, иди… Боље да ти не причам.

-Шта је било?

-У ствари, откуд ја па знам шта је тачно било. Видео сам у неком филму. Ал’ је изгледало као да је стварно било тако. Али слушај ово, кад је Исус био разапет, небо се та три сата смрачило, било је као у сред ноћи, мркли мрак. А кад је умро, била је велика олује, страшно је грмело и севало. Тад су сви схватили да је Исус заиста Божји син, јер су видели се Бог наљутио, али је било касно. Иако им је Исус опростио, јер нису знали шта, у ствари, раде.

-Ја им никад не бих опростио! Мене би много болело! Мрзим Римљане и те свештенике!

-Али, мили, Исус је после два дана Васкрсао. Знаш, кад су дошли да га помажу мирисним уљима, њега више није било у гробу. Тада нису закопавали људе у земљу, у ковчезима. Он је био умотан у бело платно натопљено мирисним уљима и такав сахрањен у једној пећини, сахранити значи сачувати, а сачувати треба тело за васкрснуће. Био је, значи, сачуван у једној пећини, а врата су била затворена стенчугом. И кад су те жене дошле, стенчуга је била померена, а пећина празна. А анђео их је питао зашто траже живога међу мртвима, то јест да Исус није мртав.

-Је л’ Гаврило?

-Ваљда. Он стално говори људима добре вести. И, рекао им да је Исус жив и да седи с десне стране Оца.

-А је л’ отишао код Оца са телом?

-Па, ваљда… Он је имао људско тело, али је Божји син, а Бог све може. И тако, да га свештеници нису мрзели и да га Римљани нису разапели и убили, не би био васкрсао и постао Вечно Жив, а ми бисмо се целога живота плашили смрти. Замисли да се стално плашиш. Као што се сви стално боје короне, па мисле да ће да се заразе ако те у очи погледају. Замисли да се тако плашиш цео живот.

-Тата, ја нећу да умрем…

-Нећеш мили, не брини. То јест, твоје тело и моје тело, некад ће се уморити, и онда ће умрети. Али наша душа – никада. Замисли да смо ти и ја две чаше воде. На столу смо, једна поред друге. Деси се нешто, и ја, чаша, паднем са стола и поломим се у хиљаду комада. А вода из мене-чаше се распе наоколо. Нема тог смрт-лепка што може да за лепи све те стаклиће. Домаћица покупи стакло метлом, па усисивачем, а воду покупи крпом, трулексом неким. Исцеди ту воду у судоперу. Вода кроз канализацију дође до неког канала, овог поред нас што тече, на пример, одатле у реку По, а онда у Јадранско море. А под сунцем море испарава и на небу ствара облаке. Све остало знаш. Облаци, киша, потоци, реке, мора, океани, облаци… Вода је увек ту. Тако је и смрт почетак вечног Живота. Е, сад, пошто не знамо како је тачно тај вечни Живот, можемо да се плашимо, као се човек плаши не мрака, него онога што у том мраку можда чучи.

-А, тата? Је л’ се плашиш ти смрти?

-Плашим се бола пре смрти. То да. И помало живота. А оно после?! Биће стална песма!

-А је л’ се плашиш короне?

-Ма, пусти корону, ’ајмо ми да фарбамо јаја!

-А је л’ могу да понесем кући ово дрво?

-Понеси. Колико их имаш кући?

-Па, имам четри оне велике трске и једну малу. Ово ће да буде шест. У ствари, овде ћу да сакријем, у траву код ограде, па да имам други пут кад шетамо да копам.

-Како хоћеш.