Kako sam upoznao Spilberga

[Пише: Сташа Томић]

[Време читања: 9’ 28’’]

Godinama ništa noću nisam sanjao. Toliko da sam se pomirio sa tom činjenicom i da sam počeo da verujem da se ljudima to uopšte i ne događa. Slušao sam ljude na grupnoj terapiji na koju sam povremeno odlazio kako prepričavaju svoje snove i sebi govorio kako su ti ljudi, uglavnom već skoro srednjovečne žene, verovatno blago klimakterične i samim tim pshihotične. Kada sam tih nekoliko puta kada mi je stvarno bilo potrebno odlazio kod terapeutkinje, jednom sam joj uzgred pomenuo kako već godinama nikad ništa ne sanjam, na šta je ona samo zabrinuto zavrtela glavom. Dobro pamtim taj pogled na njenom licu, jer sam ga samo nekoliko puta video. Čak ni terapeuti nekad ne uspeju da sakriju svoju duboku ljudsku zabrinutost i na taj način umire svoje anksionzne pacijente, tj. klijente, kako to oni vole da nas zovu.

Mislim da nam je danas deveti dan kako smo u ovoj nekoj nazovi izolaciji. Ja se stvarno trudim, jer mi je više nego jasna ozbiljnost situacije, toliko da svaki put kada sam bio primoran da izađem, a to je bilo u proseku svaki drugi dan, sam ipak uspevao da nađem neke apoteke koje imaju alkohol i sredstvo za dezinfekciju i kupovao u potpunosti moje dnevno sledovanje tih magičnih bočica. Drugi ili treći put, pred tom istom apotekom sam čak razmišljao kako ću da slažem apotekarku da moram da kupim još dve bočice jer kupujem i za sedamdesetogodišnju komšinicu kojoj je naravno lično predsednik preko televizije zabranio izlazak iz kuće. Kada sam došao na red ipak sam odlučio da ne lažem u ova teška vremena, prevashodno jer je moj devetogodišnji sin Aleksa bio pored mene. To je došlo dotle da me je juče moja supruga lepo zamolila da bi sada stvarno morao da prestanem da kupujem sredstva za dezinfekciju i da ih imamo dovoljno. Ali moji pokušaji izolacije u ovih devet dana podrazumevaju i jučerašnje iskustvo u Lidlu prepunom ljudi, u kome sve kase rade punom parom toliko da se preko razglasa i ne čuje više ono njihovo: „Molimo šefa smene da otvori kasu broj 8!“ Ja onda malom plastičnom bočicom sedamdesetoprocentnog alkohola prskam sve živo što ću dotaći. Moja majka, gospođa Mramor, kako je zovu, koja je sama već dvanaesti dan u stanu u Ljubljani je prateći italijanske vesti čula kako kaže najpametniju rečenicu u celom ovom ludilu: „Tretirajte svakog čoveka kao da ima koronu.“ Ne mogu ni da zamislim kako se to pravilo primenjuje na ukućane jer se moji stalno sprdaju kako sam ja već preležao koronu jer evo već šestu nedelju se nekoliko puta dnevno, ozbiljno suvo zakašljem. Taj kašalj sam preneo i na svoje ukućane tako da i oni evo već nekoliko nedelja se zakašlju tu i tamo, tako da ta deviza u našem domaćinstvu nema nikakvog smisla, ali u jednom prepunom Lidlu je ništa manje nego najava za horor u mom hipohonderskom svetu. Za jednog ozbiljnog hipohondera poput mene, u Lidlu mi je bilo još bitnije da, iako sam imao masku koju mi je tašta sašila, da sam nekoliko puta kada mi je nadošlo, uspeo da umirim i sakrijem moj suvi kašalj od unezverenih i gladnih srbčića u jeftinom nemačkom kapitalističkom luna parku.

Tokom ovih sad već deset dana izolacije sam, kao najpriznatiji hipohonder u društvu, prolazio kroz razne faze. Već prve noći sam bio ubeđen da mi kreće groznica u sred noći. Suvi kašalj je već tu, valjda ću preživeti, pomislio sam – sve vreme se religiozno kljukam vitaminima. Ujutru sam se probudio i naravno da mi nije bilo ništa i onda mi je supruga skrenula pažnju da to veče nisam obukao pidžamu i da mi je naravno bilo hladno. Usledilo je samouverenih par dana uživanja u izolaciji, razmišljanjao sam o pozitivnim stranama izolacije, sanjario kako je ovo odlična prilika da napišem ne još jedan scenario za dugometražni film, već dva, od kojih bi drugi bio na engleskom, planirao sam ispunjenje sada već višedecenijskog sna da se preselim u vikendicu na nekoliko meseci, što tog dana nikad nije bilo očiglednije, sve dok se ponovo nije rodio tračak sumnje. Tako to ide kod nas hipohondera, sitan detalj ponekad ne mora da bude ni preterano osnovan je dovoljan da vas umiri na par dana. Slamke spasa se uvek hvataju oberučke. Ali i svaki taj tračak sumnje postaje seme za nove scenarije porodične tragedije; pogotovu u doba pandemije. Tako je taj sledeći put, mislim da je bio recimo četvrti ili peti dan izolacije, krenulo da me boli grlo. Odmah sam ujutru pristupio inače večernjoj ceremoniji, inhaliranju, ispijanju čaja od žalfije u nedozvoljenim količinama, prskanju raznih preparata u grlo i situacija se malo poboljšala, učinilo mi se. Par sati kasnije smo preko vajbera pričali sa prijateljicom koja je u našem društvu okarakterisana kao moja sapatnica, tj. hipohonderka, i ona se žalila na bol u grlu. Njoj sam naravno još pre više nedelja preneo moj suvi kašalj dok smo boravili na planini tokom zimskog raspusta, ali nas dvoje često imamo slične simptome – probada nas nešto ispod rebara sa leve strane, ali i oboje imamo senilne bake u devedesetim godinama o kojima smo primorani da se brinemo. Još jedna zanimljivost kod nas hipohondera jeste da kad čuješ da saborac hipohonder boluje od sličnih simptoma, to automatski anulira ili smanjuje simptome i vraća u normalno stanje. Drugim rečima svesni smo svoje hipohondrije. Tu sam sebi kupio još par dana duševnog mira.

Pre par dana sam sa sinom posle tri dana slaganja završio lego model autobusa iz filma Ko to tamo peva. Ispao je maestralno, naravno da sam ga okačio na fejsbuk i istog minuta su krenule da stižu notifikacije. Toliko da mislim da će mi možda sledeće godine Zukerbergov algoritam pokazati da je to bila moja najomiljenija fotografija među mojim nazovi prijateljima. Na postu sam naravno napisao i dobar kopi kako eto da nije ove pošasti, verovatno nikad ne bih imao vremena da posvetim tri dana igranju sa sinom, što je na žalost stvarno i tačno. I sve sam se više uveravao kako će ova novonastala situacija pozitivno uticati na naše živote i želeo sam samo o tome da razmišljam. Između ostalog sam počeo da hvatam sebe kako mi je u obraćanju supruzi sve češće iz usta izlazila reč „ljubavi“. Jahao sam na entuzijastičnom talasu još jedne male pobede. Ponovo sam se dobro naoružao magičnim bočicama sedamdesetoprocentnog alkohola i otišao u Lidl i u naletu entuzijasma ovog puta se obskrbio probranim hrskavim konditorskim proizvodima prelivenim tamnom čokoladom. Ali ne lezi vraže, pala je i prva žrtva korone u srbijici i predveče sam počeo da imam neki čudan osećaj u mišićima i rukama. Taj dan sam pročitao ispovest tj. detaljan prikaz hronologije razboljevanja od korone. Klasičan bol u mišićima je bio jedan od prvih sigurnih znakova. Kašalj mi je idalje bio tu. E ovog puta sam stvarno bio gotov. Odmah sam ponovo pristupio ispijanju nedozvoljenih količina čaja o žalfije što je u mom slučaju uvek prvi izbor i legao u krevet pokušavajući da dovoljnom količinom sna bar malo ublažim posledice koje neminovno slede. Brzo sam zaspao i tada se dogodilo čudo.

Probudio sam se kao i obično malo pre sedam, ali ovog puta sa vrlo jasnim snom u glavi. Kada sam ga kasnije do detalja prepričavao ljubavi svog života, zajedno smo se smejali i ona je kroz smeh izgovarala nešto tipa: to si ti! U snu sam bio primoran da idem na neku proslavu godišnjice marketinške agencije u kojoj sam radio pre više od deceniju i po. Morao sam da se smeškam ljudima koji mi nisu ostali u preterano dragom sećanju, a sve vreme sam gubio maicu ili duks tako da sam bio go do struka. Ljudi su mi se uglavnom kiselo smeškali, površno mi se obraćali, pokušavajući da ignorišu činjenicu da sam nepriklando obučen. Tek na kraju jedna od akauantica je pred svima iritantno upitala gde mi je zašto sam go. Kada se napokon okončala ta ujdurma, krenuo sam kući, ali sam ubrzo shvatio da sam zaboravio gde sam parkirao bicikl. Krenuo sam da ga tražim da bi ga na kraju našao ukradenog i uništenog od ljudi čija su lica izgledala kao da su finalnom stadiumu Variole Vere. Tada sam se u snu setio izolacije na koju sam potpuno zaboravio i odlučio da je najbolje da nastavim dalje i zaboravim svoj bicikl koji je inače jedan od mojih najdražih ovozemaljskih predmeta. Ovde sam se probudio. Odmah sam shvatio da se osećam sasvim okej i da me ni ovog puta nije pokosila korona i dok sam razmišljao kako je uzbudljivo bilo sanjati, shvatio sam da je bol u rukama verovatno bio od stalnog krivljenja i nezgodnog sedenja po podu dečije sobe dok je nastajao lego model autobusa firme Krstić. Ceo taj dan sam razmišljao ne toliko o blago traumatičnom snu, već o ovom predivnom iskustvu sanjanja posle toliko godina.

Sledeći dan je prošao bez većih hipohonderskih ispada, i mirno sam legao da spavam. Kada sam se probudio sledećeg jutra, dogodilo se novo čudo. Imao sam još jedan san da prepričam, i to kakav! Reći ću samo da su glavni likovi ovog sna bili Stiven Spilberg lično, moj otac i ja. Kako to biva u snovima u kojima glumi moj otac, sinopsis je bio bez većih zapleta – moj otac i ja kao odlazimo u neki kafić, malo neobavezno ćaskamo, i onda kao slučajno nalećemo na Spilberga; moj otac se pozdravlja sa njim, neobavezno sedamo za njegov sto, on je fantastično ljubazan kao da se znamo godinama, pričamo malo o filmu i iako nisam veliki poštovalac lika i dela ovog velikana, uviđam da ovaj čičica ima neverovatnu energiju i da tu ipak ima šta pametno da se čuje. Ja kao slučajno pokušavam da mu pičujem film na kome trenutno radim i čim izgovaram žanrovsku odrednicu horor komedije, uviđam da čičici splašnjava pažnja, ali on se trudi da sluša ostatak mog usiljenog izlaganja. Tu negde posle toga, čičica Spilberg vadi neku staru sjajnu hromiranu 16mm kameru, odlučuje da je uperi u mene, ja odmah kao iz topa krećem prirodno da mu poziram, on snima, to traje, ja razmišljam kako ta 16mm traka koja šišti puno košta, sve čekam kada će da reže, ali on nikako da pritisne stop. A kada to učini na kraju, čičica Spilberg kao završnicu fore vadi tablet iz džepa i pokazuje nam kako je sa te filmske kamere nekom novom tehnologijom sve to što je on upravo snimio, sada već na tabletu u tom predivnom filmskom kvalitetu. Tu se moj otac i ja oduševljavamo i tako se nekako zavšava taj san. Sada kada razmišljam sve je izgledalo kao da se dogodilo u nekom lokalnom kul dajneru pod kalifonijskim suncem, kakve sam često posećivao tokom mog desetogodišnjeg boravka u Americi, ali još bitnije je bilo što je moj otac sedeo pored mene, a Spilberg preko puta nas, kao da to nije ništa.

Moj otac je otišao sa ovog sveta pre sada već šesnaest godina. Imao je samo pedeset godina, bolest se pojavila nečujno i ubzo ga odnela. Umro mi je na rukama pre nego što sam se i osvestio. Ja se sve više bližim tim godinama i tako je nekako krenula i moja hipohodrija. Sada kada se prisetim, mislim da je i on bio tihi hipohonder, a i potajno je maštao velike snove o filmu toliko da je u jednom trenutku kao nezaposleni arhitekta sa svojih četrdesetak godina uspeo da se iz Srbije devedestih sa scenarijom pod miškom pojavi u LA-u na unapred dogovorenom sastanku sa tada već vremešnom Goldie Hawn. Zašto ona, nikad mi neće biti jasno, ali sećam se priče o njenim romantičnim komedijama i tome kako je ta njegova priča kao stvorena za nju. Godine su prolazile, Goldie nije bivala mlađa, a u toj njegovoj priči je bilo i nekih potpuno pogrešnih motiva poput fudbalskog prvenstva u sred Amerike. I niko bolje ne ume da obistinjuje velike snove od Holivudske mašinerije, ali malo ljudi shvata da je taj gradić pod predivnim kalifornijskim suncem ustvari mnogo uspešniji u uništavanju istih tih grandioznih i u stvari veoma krhkih snova. Tako je bilo i sa njim.

Sticajem čudnih okolnosti, nepunih godinu dana posle njegove smrti, ja sam dao otkaz u gore pomenutoj marketinškoj agenciji i snimio svoj prvi film. Kada sada pomislim, pitam se da li sam uopšte imao izbor: nas dvojica smo bili česti gosti na skoro praznim popodnevnim projekcijama u kinoteci koja nam je bila iza ćoška, do srednje škole obišao sam skoro sve bioskope u Beogradu kasnih 80-ih, na FEST-u sam još u osnovnoj školi gledao prve filmove Gus Van Santa, a dok sam bio u srednjoj školi, par godina pre nego što će se nekoliko mojih drugova navući na heroin, na video kaseti sam bio primoran da gledam Mlad i zdrav kao ruža. Njega često nije bilo briga da li su ti filmovi bili pogodni za decu ili nisu, i možda me je nekad vodio samo da bi ih i on sam pogledao, pa se nekih maestralnih ostvarenja poput Hjustonovog Mobi Dika sećam kao stravične traume, ali su me očigledno sigurno nečemu i naučili. Tako je moj prvi film bio o mom ocu, a dan pre početka izolacije sam na jedan konkurs predao projekat za nešto što će nadam se biti moj prvi celovečernji film. Videćemo šta će biti sa tim snom sad u doba korone.

Godinama posle smrti, otac mi je povremeno dolazio u snove. Svaki put je taj san bio izuzetno realan, samim tim jer nije bio preterano dramatičan. Mi bismo se uvek nalazili u nekom kafiću i kao najbolji prijatelji opušteno ispijali kafe, neobavezno ćaskali, sve dok ja u nekom trenutku u snu ne bih shvatio da je sve to san i da njega ipak više nema. Sećam se i sna u kome me je on lagao kako je bolje i kako je ozdravio, ali jutro je uvek činilo svoje i vraćalo me u realnost. Ti snovi sa ocem su i pored jutarnjeg buđenja uvek bili predivna iskustva, zato što su bili novi dragoceni trenuci sa njim. Ali snova je bilo sve manje u mom sve stresnijem životu. I onda kao da je neko pritisnuo dugme, snovi su u potpunosti nestali iz mog života. Blizu jednu deceniju sam bio hipohondrični zombi koji ustaje svako jutro bez snova koje može da prepriča. Sve do pre nekoliko dana, kada mi se moj otac vratio sav nasmejan, doneo mi san i upoznao me sa Spilbergom.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: