[Време читања: 13’ 36’’]
Болоња, уторак, 24. март 2020.
Јутрос сам устао необично рано за пандемијске услове, фртаљ иза десет. Моја госпожа, учитељка, држала је часове предшколцима, на струју. Толико је викала, ваљда није чула добро, или је понела бајка о пролећу, коју је причала, шта ли. Углавном, успела је да ме кроз двоја врата и три зида пробуди.
Ова писанија се, по правилу, одигравају ноћу. Ем је тишина, ем не радим пекарку, па могу да се пружим. И, такође, по правилу, заспивам после четири. Косови увелико поју кад затворим врата, и од терасе, и од топа. Лапа топа. Зато је десет и фртаљ цик зоре за мене, а и зато што сам се брзо навикао на добро. Спавам, у просеку, десет сати.
До избијања целосветске пандемије патио сам, ако могу тако да се изразим, од персонализоване пандемије неиспаваности, у око ме пљуни ако лажем, последњих петнаест година. Зато сам у ово смутно време решио да сем терапеутике писанија и високих доза витамина Ц, имунитет буџим дугим, заправо, потребним сном. И тако дођосмо до магичне бројке „10”.
Јутрос се уставих на броју „6”, па реших да, из самоизолацијске радозналости, проверим имам ли још увек моћне надбубрежне жлезде за целодневну вожњу и поред недовољно сна. Ништа кафа, ништа ракија. Пост је. Али, зато, кукурузне пахуљице, лешници, кокосово брашно, суве шљиве, кестенов мед, све то удављено пиринчаним млеком – читав чабар, лажем – получабар.
И, једна жлица витамина Ц!
Деца су, свако на неком уређају, један на топу, лапу, а други на таблети, испратила преподневну и ранопоподневну наставу. Вера каже да је много досадно и да је боли глава од сталног буљења у екран. Слабо се види, слабо се чује, а ја јој кажем да проспе чај (без меда) по тастатури. Тако се, у доба пандемије, бежи из бежичне школе. Ја треба да те учим?!
Прође и тај, обавезни део дана… Ипак, важно је да останемо бритка ума, да спољашња статичност уступи место унутрашњој динамици. Мало да из стварности устукнемо у неки свет у коме и даље постоје исти они планови које смо имали пре демије, да се онде бавимо некаквим оплемењујућим инжињерингом, па и да оданде нешто нестварно у стварност донесемо, лепу мисао, поштовање за родитеље (оба, ко је срећан да их има), осећај блискости са сестрама, са браћом, храброст, спокој, Веру у Лепу Истину.
Са последњег од тих путовања донео сам сећање на једну посебну божићну есемес посланицу, примљену одавно, онда кад су есемесови били новотарија. Отац Игњатије, монах манастира Тврдош, а мој Зајечарац, заједно смо и у извиђачима били, захвалио се на честиткама поруком коју и дан-данас кристално памтим:
Драги оче Ацо,
нека ти Рад и Осмех
буду Штит и Мач
и победићеш.
Твој Иги
Путовало се ових дана и даље, у потрази за сличним благом. И та борба нека вечно траје. Сада, пак, дошло је време за разгибавање телеса. Ваља изаћи после три дана из пиџаме у бели свет – дворишта. Поштујмо слово закона. А закон, сем рекреативног кретања у строгој близини места сталног пребивалишта дозвољава и свако сврсисходно кретање, без права импровизације – најосновније потребе и шлус! Зато кажем Андреју да се обуче, он јадничак није изашао недељу дана, али зато трчи кроз кућу на све 4х4, позајмљујући сопствено тело, некад ми се чини и ум – великој пегавој хијени, толико је узнапредовала његова моћ емпатије. Искрено, први пут чујем да се неком од свих животиња из саване највише свиђа хијена… Него…
Спремај се, идемо по воду!
Ту, на уласку у парк, има томе по године, инсталирали су, како бих то назвао, „самоуслужни полуаутоматски пуњач филтриране воде”, у народу надаље познат као – СППФВ. Полуаутомат, јер мораш да убациш десетопарац (или њи’ову картицу) за сваки литар, подметнеш флајку под пипу и притиснеш дугне. А, искрен да будем, уместо у стакленке (јер пластика аутоматски отпада), воду точим у – експрес лонац. Изгледа смешно, али мене леђа више не боле. Ем је од инокса, ем је много лакши него осам стаклених флаша, колико, иначе, воде може да попије, ем… Па, то је то, у ствари. Мало ли је?..
Андреју је први пут да примењује нови протокол за излазак из куће: отварање улазних, у овом случају, излазних врата, прескакање црте која дели изолацију од пандемије и упадање право у патике, које су увек паркиране испред врата, јер припадају свету пандемије. (Како ли ће га, тек, изненадити протокол за улазак?)
Носимо лонац, носимо фризби, а из гараже ћемо задужити и тротинет. Иако се ради о будућој игри и необавезној и необузданој упораби физикус луденса, план је германски прецизан. Идемо, најпре, по тротинет, па крећемо на воду. Успут осматрамо ситуацију (извиђач у детињству, извиђач у војсци, не прецизирам какав, да не одам војну тајну). У зависности од затекнуте ситуације на терену, одлучујемо има ли простора за изоколни повратак кроз паркић, путем којим се рађе иде, ових дана. У случају контроле, аууу!!! Заборавио сам личну карту! (Зовем Веру да ми преко терасе добаци новчарку, унутра је све.) У случају контроле, личну карту имам, зато шамар немам, а имам и СППФВ картицу, са 6,35 €вропских динара (63 литра реверзном осмозом филтриране воде и петопарац приде).
Имамо доказе насушне потребе, пун експреслонац ледене воде. Валидан алиби.
Код нас, у Зајечару, народ иде стално на чесму по воду. Артешке су чесме, верујем, главна карактеристика града, у коме, сем тога – и нема много чега, сем славног Зајечарског пива, које и само дугује своју фаму истој тој води (понешто и агресивној Хајнекеновој кампањи). Макар је тако било, док је братија није кренула приватизова’. Не Хајнекенову кампању, него воду. Љута се борба бије, док градске чесме, једна по једна, усахњују. Али, Бог постоји…
Сипали смо воду, видели човека с псом, човека с цигаретом, човека који намешта импровизовану маску и једног – што ћеца под праску…
(Ту сам Андреју покрио очи, да се не саблазни.)
Торбу с претислонац смо окачили на кваку, јер је за улазак у кућу требало активирати протокол деконтаминације. А зашто?
Сиђосмо у двор. Игра са једним тротинетом је изгледала овако:
Подваријанта 1) Андреј има трот, а ја јок. Тркамо се од сивог бемвеа до црне кие, и назад. Па онда мени трот, а њему јок.
Пдврјнт 2) Андреј – трот, а ја каскам поред њега, без утрке, око суседне зграде у смеру супротном од казаљке.
Пдврјнт 3) Све то, сад у правцу казаљке на сату.
Пдврјнт 4) Он – уз казаљку, ја – низ, па кад се сретнемо, шпринт до сивог бемвеа.
Награда је била – за прво место – цика, за друго место – вриска, а за треће – утешна – упала мишића.
Пређо’мо на фризбирање, али је ветар хујао, брујао и фризбајн бачао по аутима, да сам само чекао кад ће први комша на нас да проспе сву акумулацију пандемијске панике, а с добрим изговором да је наша пластична летелица, тежине 65 грама, додирнула челичну шасију његовог бемвеа. Батали. Ајмо још неки круг око зграде.
Па, повратнички протокол. Отвори врата (на којима још виси претис). Изуј прву патику, па згази с ону страну – линије разграничења. Другу патику ти изувам ја, а ти, оп, па кад тамо будеш, не пипај ништа. Правац, тераса, скидај са себе једно по једно и бачај у машину. И тако, до гола. Уствари, захладнело је. Гаће, мајца, и правац купатило.
А ја ћу, док сам још контаминиран, да обришем стубиште, хаустор и степениште.
Јер, ми, кућни савет, не плаћамо чистачицу. Кад смо се уселили, затекли смо такво стање и мене живо интересује како је до тога дошло. Зграда мермерног стубишта, са уљаном сликом три фазана у снегу у фоајеу, испод слике – украсни сточић од бамбуса и стакла. И то годинама нико не краде. Можда зато нема чистачице? Можда зато станари радије сами и на смену рибају своје степениште?
Ове сам теорије испредао док сам пред вратима чекао материјале са слободних територија – овалну кофу с оцеђивачем, до пола пуну петопостотним раствором варикине, као и кончани моп са штапом (крпу на дршку). Телефон у џеп, јер ваља одржавати везу с командом, а и мало музике из крештавог звучничића да нам живи живи рад (као да мртви може да живи). Паде ми на памет Сарајево, моји Папоњци и Аврами и – хаустор, та нова и чудна реч мог детињства, коју сам тамо научио, у бакином Хаустору, у улици Благоја Паровића (данас Паромлинска), поносан.
Одатле, пустих вихор низ лобању – Хаустор – Рундек – Љубав се не тржи…
Музика одзвања у уском ходнику хаустора, опе’, све чекам да неки комша изађе, па да крене да дроби, носисмо се летњи дан до подне. Поче грло да ме боли, помислих – ево је, мечка на моја врата. Ал’ није мечка, неће слонче у лонче, него сам се нагутао испарења, па ако од тога не крепам, нећу ни од оноликих испарења алкохола код деконтамине. Све у свему, престао сам да пијем, шта ће ми, имам инхалације сваки други дан. Него се бојим за децу, кад све ово прође, како ће да превазиђу апстиненцијалну зукри.
Побегох из ходника, поштујући деконтамину, и, свлачећи се на ветровитој тераси, онако добрано ознојен, помишљам да је истина да ћемо са овим мерама избећи курону, али ћемо фасовати беле мишеве и ишијадигузе. Ал’ нема везе, још смо млади, па под душ.
Чиста коса, чисто бедро, чиста пиџама – трилинг асова. У следећа три дана, те три ствари стариће заједно, јер, пиџаму нећу скидати, нити косу шишати, нити бедро, хммм… Крљати? Нека остане. Е, па кад је тако, макар да се мајци појавим на портабл апарату у свом сјају свежине, да се за здравље питамо.
Ено, и тамо се десило. Сениори да никако не излазе вани. Али има неки прозорчић, типа, од 5 до 11 ујутру могу да изађу, тад корона још спава, јер је сву ноћ морила светом, па одмара.
Мајка за затворску досаду не брине, има гомилу ствари да попегла, па ће јој за данас бити доста тренинга. А за следеће дане има у подруму шта да сређује, па таман, низ степенице, уз степенице, са другог спрата на минус први и натраг, то је сумасумарум 39 степеника. А, на крају крајева, има и црне ортаке, па ће да дижу 120 кила на бенчу, док слушају гангста реп и пуше варикину. Знаћи, то ние проблем.
Али је проблем што је пукла нова даска на старој веце шкољки. Улаже се амандман на декрет! То јест, нека се неко усуди да тврди да клозетска даска није есенцијална потреба. То, ако немаш чучавац у кући. А све радње које продају клоз. дас. су декретом затворене. И коме да се старамајка обрати за решавање ове ванредне ситуације?!
И, видиш, ту се све сакупља у жижу, сав твој ранији живот, сво твоје искуство, припремали су те баш за овај тренутак; јединстван и непоновљив ти, јединствен и непоновљив он – тренутак.
Знаш како, мајка. Кад сам живео у студентском дому Карабурма, у заједничким вецеима није било дасака. А није било ни чучаваца. Па су се испољиле три различите иницијативе, да тако кажем, три школе мишљења.
Једни су били новинари. Они су новинама покривали голу карамику, па наседали на фору.
Други су били планинари. Они су се пели на голу карамику и одозгоре избацивали падобранца. Укратко, спец. јединице.
А највећи шмекери су били – сурфери. Е, ти су ти имали свак своју даску, па под мишку до плаже, а онда, сваки хватао свој талас. Господски.
Рече мајка да за сада примењује стари метод Папоњака – селотејпа и жице – и да је добро што сам јој донео оне западњачке траке, јаке су и пријањају добро, а и може да бира – силвер или црну. А да оно о новинарима метнем у блоговље, можда неком, сем витамина Ц и такав савет буде добродошао у ова времена без клозетских дасака.
Сад стварно морам да прекинем, од госпоже ми на воцап стиже линк са тубе за романтичну песму Серђа Ендрига „Далеко од очију, далеко од срца”. Идем да је испитам, шта је тачно тиме хтела да каже.
Корона-циркус 