[Време читања: 2’ 53’’]
Болоња. понедељак, 23. март 2020.
-Добар је, тата, овај вирус.
-Зашто мислиш, Веко?
-Ако сам у болници и ако треба да умрем, није. За човека, можда, није добар, али је добар за угрожене животиње. Можда успеју да се сада опораве. И природа, биљке. Вечерас сам са терасе видела много звезда, као никада.
-Ја мислим да је читава ова пауза човечанства, макар ова у Италији, у Болоњи, јер не можемо стварно знати како је игде где нисмо (а тренутно смо затворени у кући, па и ту није све најјасније), дакле, ова пауза саобраћаја и фабрика које се пуше и ова тишина, могу само да користе природи. Види, одједном је захладнело онолико. Вратила се зима, а пролеће било пожурило већ у јануару. Ма, у децембру! Прошле су само дветри недеље лаганијег кретања људског мотора, а зима се, комотно, вратила. Можда је сад на реду глобално захлађење? Бака каже да је у Скопљу снег од јутрос. Микица ми из Зајечара шаље фотке, праве, зимске. А у јануару било 24 степена. Бог постоји…
–[Вера спава…]
Нисам отишао на посао јутрос. У недељу поподне писала ми шефика на воцап да смо и ми затворени макар до трећег априла. Тек ћемо видети како се ствари буду развијале. Годишњи одмор се прелива у принудни. Добра је ствар што нећу морати устајати у 4:20 за пекарску, јер ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за пан-дан.
И тако, ноћас, кад је младеж позаспала, беше после поноћа, седох да одгледам „Тежину ланаца III” Малагурског. Небојша ми, с врелом препоруком, посладе током дана свеж линк, премијерно је објављен на туби. А Небојша не препоручује често.
И, ето, смирила се ноћ, па почех…
Мила Мајчице…
Слично сам се осећао кад сам први пут био у Високим Дечанима, са истим тим Небојшом, и када нас је, групу италијанских пријатеља и нас двојицу, убрзо након литургије на којој се замонашио, отац Бенедикт провео по цркви. И тада сам се постидео силног незнања и схватио да је тај монах, Сицилијанац и католик по рођењу, већи Србин и Православац него многи домородачки Срби, и још већи него што ћу ја икада бити. Кришом сам плакао кад сам схватио да стојим под полијелејем изливеним од претопљеног оружја у Косовском боју палих српских витезова. Италијански гости су са ужасом схватили све, и шта американци, данашњи турци изјелице, траже и зашто Срби то не могу и не смеју да изгубе. И ја сам то, и тек тада, најдубље схватио, али и осетио да сам, за разлику од Италијана, и лично одговоран за опстанак, и те цркве и тог манастира, као и свих цркава и манастира на Косову и Метохији, и да ако они и даље споља остану тврди, а меки изнутра, и српски народ ће опстати. И то не само онде, него и у тескобној Србијици, јер је Србија без Косова – кућа без прозора, храм без олтара, земља злог господара.
Та моја лична одговорност врло брзо је пронашла и конкретан начин да нешто опипљиво урадим. Филмом треба допринети, јер ја то знам да радим, вежбао сам. Знао сам тачно и какав документарац. Е, сад, од тог мог преображаја, од те моје тврде одлуке, прошло је – три и по године.
А онај момак, Малагурски, који ми је вазда изгледао као хистерични пубертетлија, он је засукао рукаве и направио озбиљан, Озбиљан Филм. И ако је у моћи филма да макар мало мења све(с)т, овај ће променити.
То није уметност. То је филмски, одбрамбени РАТ.
И тако, гледајући тај филм, све ми се вратило. И ратови, и пактови и, буквално, све, баш све што сам јео за вечеру пет сати пре тога.
И жуч, доста жучи…
Пријатељу, опрости што ти одузех драгоцено време. Боље би било да си га у разбијање ланаца уложио.
Корона-циркус 