Аугментатив

Болоња, четвртак, 21. мај 2020.

Заиста, веома мало треба. Пролеће и дозвола за излазак. Шетња са, или без маске, али увек са крајичком ока осетљивим на присуство органа, униформисаних, или цивилизованих.

Као да се читав свет претворио у жути аутобус, у који си мирно ушао, откуцао свој #БусПлус, али ти се, свеједно, желудац преврће кад риџа приџе. Криви смо, то је аксиом. Мислим, такав је диктат. И, пошто се читава организација људи тиме бави професионално, мозга само о томе 40 радних сати недељно, а викендом – не, можемо се само надати да ће, на крају, и то одрадити траљаво, као и све остало. (Из режије ми јављају како је готово извесно да се тим пипавим послом баве неки странци, зналци, масно плаћени новцем испошћених пореских обвезника.)

Суначце, шетњица и сладоледчић – нама деминутивчић треба.

Да заборавимо сваку пежоративчину.

Требало је два месеца да бисмо се ресетовали и пробудили опуштени, потпуно свикли на Врло Нови Свет. Контактless! Без контакта, без посла и, за велико, великиssимо чудо, без икакве бриге – потпуно бригаless! Ово је све нормално – што би рек’о Мута. Мутирали смо брже од набуџеног вируса.

И шта сад? Где ћеш на море? Грци се спремају. Лето је неминовно, летови су потврђени. Циркузијада ће само наставити да поприма нове облике у областима у којима је дошло до „попуштања мера борбе против”. Све ће се вратити тамо одакле је и дошло, са малим додатком природном друштвеном понашању – осећајем кривице због „варања” у превенцији. Јер људи не могу да се не рукују, не загрле, не пољубе, да не улазимо у дубље односе. Сада све то, плус осећај кривице. Да се разумемо, како ни о страху који осећамо, тако ни о кривици не одлучујемо – то нам је инстиктивна излучевина.

Дакле, треба кренути са унутрашњом борбом против те програмиране кривице. Јер се једино тако може угасити пандемија страхолажи и страховитог Владе. И, оно што је највећа кечига, свако мора самом себи да скроји противкривични панцир. Има информација, рецепата нема. Има сеоба, смрти нема!