25. дан – Уз шишу и рахат локум

[Време читања: 5’ 55’’]

Болоња, субота, 4. април. 2020.

Рачунам време – то ми је некакво сидро: данас је татин рођендан, за три дана биће шест година откако радим у фабрици фотографија, за петнаест дана – Воскресение, кога не бива без Смрти.

А истог овог 4. априла, пре тачно десет година, Васкрс сам славио у сиријској православној цркви у – Дубаију.

Давно, чини се у прошлом животу, био сам део једног, са временске дистанце могу рећи, важног удружења документариста. Дивна времена. Екипа креативаца, сабораца, идеалиста – занатлија, на крају крајева. И дух колектива. Сви су радили све, режирали, снимали камером, снимали микрофоном, сви гледали и дискутовали свачији снимљени материјал, а монтирали су они који смо то знали. Као резултат свега тога – произвело се маса добрих филмића. Био је то мали клан, често тако природно бива.

А како то још и чешће бива, комунизам и ренесанса није потрајала дуго. Наш Президент, зваћемо га Мића (јер, снимио је пар јако добрих филмића), умислио је да је то друштво више његово, него осталог плебса. Истина, радио је он много више на администрирању удружења од било кога. Али је за то примао и плаћу, коју је сам себи одредио. Човек ради – човек треба да заради. Поштено. Танте за кукурику. Али, некако се поистоветио са свим тиме, као са сопственим чедом, као мајка која дете треба да сачува од оца, зато што овај детету дозвољава да у новим панталонама седи и копа по земљи, те детету даје негативан хигијенски инпут, да не кажем – пример. Тако нешто, у недостатку боље слике, постпартум-хистерично.

Е, сад, ако на својој кожи ниси осетио развод, а само си чуо о изненадној количини међусобног поливања фецесом двоје, до јуче загрљених, људи, замисли тек тај паклени физиологијум у коме учествује дванаесторо дупеглаваца. Јесу, фракције су две, она режимска (жена) и она опозициона (муж), али воље за намазивањем је дванаест, и сви шмрковима лансирају своје најсмрдљивије мутљаге преко зида, на другу страну. Јер, у том браку, постојала су деца, и постојала је имовина – две основне препреке на путу ка срећном разводу. Деца су били филмови, имовина – компјутер, пар камера и микрофона, и пар звучника (истина, активних). Из овога схваташ да клање није било за територију, него за Царство Небеско.

Сви су били жедни Правде.

И добро, разбуцало се то, свако је добио пендрек по идеалу, коме микрофон, коме тастатура, а још неко време, потом, гађало се отровним мејловима, док није примењено филтрирање електричне поште, менталне хигијене ради. Свако је отишао својим путем, да претура по сопственој утроби и тражи свој орган кривице у свему томе, и са својим стидом што је учествовао у коначној гозби хијена, као најпрождрљивија од свих – матрона (жене су увек криве).

Пет година након почетка те лепе приче, десило се да, са танким емигранстским стажом, доспем до дебелог пословног аранжмана у – Дубаију. Жена и једногодишња шћер остадоше у Болоњи, а ја, момачки, пређох на следећи ниво гастербајтена. Као што ни Трамп не прича о својим билијардама, тако ни ја нећу овде о тежини тог најмаснијег залогаја у мом радном стажу. Рећи ћу, само, да је преко те масти било и погаче, плаћене авионске карте, плаћен такси кроз пустињу, до студија и назад, и плаћен стан са базеном у дворишту.

Истина, сâм сам кувао.

О самом документарном пројекту немам много шта да кажем, није ни важно. Важан је био кинтаки, јер смо у Болоњи били до гуше у дуговима, важна је била плажа поред чувеног челичног једрењака Бурж Ал Араба. Важна је била контејер-кафетерија БУ КТАИР, ту, одмах преко пута те плаже, где сам са рибарима свих земаља уједините се јео њихову свеже уловљену рибу и гледао их како ми се смеше, задовољни чињеницом да су данас живи, и да са њима, ето, седи и једе један белац, па кућа части црни чај суперзаслађен кондензованим млеком.

BU QTAIR CAFETERIA

Важан је био и – базен у дворишту.

Јер, са 33 ноћна Целзијуса и 60 % влаге у ваздуху, април у Дубаију (једно прошло доба, носим га у мислима из војничких соба) се не подноси без клима уређаја. Зато сам, пре спавања, радије бежао у базен. Морао сам кришом, јер је после девет био званично затворен. То ми је све лепо објаснио портир, Индијац, са предивним тиркизним турбаном на обрађалој глави, прекидајући један ноћни, испоставиће се, илегални базен-баден. Јер, ако нема спасиоца, нема ни купањца. А спасилац, и он има душу.

А душу имају и таксисти, који су и мене одушевили – својим животним причама. Јер, тих месец дана, упознао сам их макар четрдесеторицу, на полусатном транспорту кроз пустињу до студија и назад. Неки су више говорили, неки мање. Ипак, прича је увек била иста. Дођу сами у Дубаи, без породица, раде једанаест месеци годишње по дванаест сати дневно, без иједног слободног дана, 333 радна дана у низу, па оду кући на месец дана одмора. Јер, сви, по правилу, сем своје уже породице, издржавају и ширу фамилију, бар двадесет душа. Издрже (ако издрже) по две, три године, па се црни, к’о крпе, врате одакле су и дошли – Индију, Пакистан, Бангладеш…

Међу њима је неприкосновени шампион био – крезуби Расул из јужне Индије. Он је, тада, терао тринаесту годину таксирања оним 333-темпом. Са три зуба у глави.

-Јеси ли ожењен?

-Јесам, ал’ чим сам се оженио, дошао сам у печалбу.

-И, чекај, враћаш се кући једном годишње на месец дана?

-Аха… Са’ћу, ускоро, за два месеца. Једва чекам да упознам мајмлађег сина. Он ми је трећи. Машала!

-Како мислиш, да га упознаш?

-Па, родио се тек пре месец дана, а ја сам ту – радим стално.

-Аууу, па честитам! Извини што те питам, за мене је то врло необично. А, да знаш, мало ти и завидим.

-Што, господине?

-Па, ти си за тринаест година брака, провео тринаест месеци са својом женом. Ви сте се, такорећи, тек венчали!

Искезио је непостојеће зубе, изненадивши се овом подмлађујућом математиком. Смејем се и ја, а недостају ми моји већ после петнаест дана. Смејемо се да не бисмо плакали. А и чему плач? Разумемо се. Браћа смо. Добро нам је у том тренутку, у таџи-махараџи…

Видевши све те људе, робове у тој људској пустињи, јер такву је оставио за собом песак, повлачећи се пред огромним, тек отпакованим LEGOградом, почео сам мање да кукам над својом судбом клетом, схвативши да је овде довољно што сам бео, па да будем у горњем делу ланца исхране. Дању прдуцкам у монтажерску фотељу, на 23 свежа степена окружен мирисом еспреса и свеже пресечене лимете, а ноћу се незаконито чварим у базену – сасма сам – о трошку фирме.

Не сери, бре, Стојанове!

И, у том самобичевању због малодушја дотадашњег живота, и неправди нанесених и својти и Курти и Мурти, сетим се и свеже ранице оне коначне гозбе хијена, можда и зато што је тих дана до мене допрео глас да наш бивши, али увек Президент, снима филм у – Дубаију(?!). Дубока је ноћ, сви спавају у комшилуку, чује се само хук филтера за воду и преливање воде преко ивица базена. На небу, огроман месец, ни крвав, ни бео.

Зрео.

Дух некакав, мекота нека, спусти се на мене. Истрчах гологуз и оставих мокре трагове по хладном мермеру климатизованог фоајеа, цедећи се све до улазних врата мог гастер-боравишта.

Скуцах електо-писамце, са великом Надежи:

– Здраво Мићо, рече ми Деки неки дан да треба да дођеш у Дубаи. Не знам какав ти је распоред, али ако имаднеш времена могли бисмо макар за Васкрс на неком роштиљу код мене засести, уз шишу и рахат локум. Ево мог моба па се јавни или хитни неки мејл.
+971 055 927 85 35
, Алекс

И тако, на данашњи дан, пре десет љета, тата је напунио шездесет три; и би Васкрс, и прославих међ православном сиријском браћом, поклонивши се иконама црних епископа.

А Мића се не јави, ни гласом, ни словом.

Молим Бога да никад није добио моје писмо.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: