Празник

Болоња, уторак, 8. децембар 2020. – Свети Климент Охридски

Хладан туш, 45 секунди. Брзи и дубоки удисаји одговарају на температурни изазов. Почиње да ми се врти у глави, трне ми кожа на темену, трне и мисао, само страх никако. Ваљда нећу да паднем у несвест? Погледавам на штоперицу кроз стакло туш кабине, још 15 секунди. Дисање се успорава, као да је близина циља уплашила страх. Добро је. Успећу.

Како је чудно да само 45 секунди у читавом дану може да кондензује некакав смисао. Тих неколико тренутака борбе са самим собом буде у мени мир и елан. Онда схватам да миран немам шта да кажем. Могао бих Бога да славим, али то није за овде. Не надо. Као што не треба звецкати бројаницом, а крст треба носити испод мајице и на леђима, јер је ордење за прси.

Хор Сретењског манастира мисли ми мрси. Чак не ни мисли, чак ни не мрси, него ми осећања испошћује. Ако је крепкост посно осећање. Мушки гласови, храбри и благи, од самог вазДуха изливени. Глад нека стоји, за смислом, за јединством. Овде – с људима, онде – Бог ће знати, Бог ће и дати, ако Бог да.

Људи умиру. Људи се рађају. Људи тек треба да постану.

Људи умиру од вируса страха, вируса мрака, вируса који будућност своди на петак и суботу вече, никад недељу ујутру.

Људи се рађају, ја тек јутрос, и као лептир који сања да је човек и има један дан, жури да остави трага треперавим постојањем, непредвидљивим кретњама крилаца, чије шаре подсећају на очи боје Охридског језера.

Људи могу да постану, да потерају свиње из Дома, изрибају његове подове и испуне га мирисом цвета пустињског тамјановца.

✥ ✥ ✥

Овде се данас слави Безгрешно зачеће (лат. immaculata conceptio). Слави – је крупна реч. Људи, једноставно, не иду на посао, они који га још увек имају. Тако је, уосталом, и са Божићем и Ускрсом. Као да је „опамећивање” мобилне телефоније ускратило могућност комуникације са дубином времена. Мада није сасвим јасно шта је узрок, а шта последица.

Било како му драго, моји су јуче ујутру отишли у некакву бању на два дана. Искористили су прилику да путују док се још може, јер од 21. децембра до 6. јануара најновији декрет забрањује кретање између градова. Моја госпа каже да ће то, највероватније, бити једино празнично путовање. И нека су, језерце се пуши, борови зелене, а поглед пуца не далеке Алпе.

Ја сам изостао, јер моја фабрика не практикује спајање празника са викендима. Мора да се ради, продаја цвета, народ се и даље дави у куповини беспотребних дрангулија и прња, можда сада више него икада, пошто је људски контакт сведен на минимум, а потреба за њим често изроди најчудаственије манифестације. Срећом су ту маркетиншке агенције да усмере ту потребу у правом сурогат смеру. Сајтови и картице су отпорне на вирус, још од ономад, кад је господин Гејц измислио у комплету и компјутерки вирус и компјутерску вакцину, популарни антивирус. Сила је он. Силесија, ујдурма и булумента, и гунгула приде. Моремајкемуга…

Чек, чек, не иде. Шта је мајка крива? За сина је Отац одговоран.

„Господе Исусе Христе, Боже наш,

прими од мене недостојног слуге Твога молитву за непријатеље моје и наше,

и опрости нам све грехе наше,

буди милостив свим непријатељима нашим који нас мрзе, или вређају,

или прогањају, или муче,

и немој им судити како заслужују,

него по великој милости Твојој обрати их све:

неверне правоверју и побожности,

а верне да се уклоне од зла и чине добро – како не би нико од њих погинуо, због нас,

недостојних слугу Твојих.”

➣ ➣ ➣

Имам још оних румунских кора, па сам мислио да вечерас направим две тепсије кромпируше за дочек дечице. Вера се увек жали на празилук и лукове уопште, али кад гладна пристигне, знаће и празник луку да опрости. Већ имамо поуздане статистичке податке на које можемо да се ослонимо у вези са тим. Испричаћу им за хладни туш и вежбе дисања, Вера се јуче, преко телефона, јако заинтересовала за то, мада нисам сигуран да их још треба излагати окрепљујућој хладноћи.

Ето, вирус страха не да се успавати. Вероватно сам се довољно загрејао од последњег туширања, па поново ушао у комфорног себе, који воли чарапе, а и папуче, и то анатомске, а воли и да једе, од три до шест пута дневно, па и црвено винце да припија. Било како му драго, ја ћу им рећи шта о томе вели онај чича који се хладноћом челича и лечи дубоким дисањем, показаћу им шта се са мном збива док сам на удару хладне воде, и страх и храброст, па нек виде сами шта у себи могу да ископају.

Тешко је увек се сетити, још теже и применити, али децу треба, најпре, детаљно информисати, и не само дозвољавати, него и охрабривати да сами доносе одлуке, величајући грешке као планинске превоје и кланце, који воде до долине спознаје. Јер без поцепаних колена нико није научио да хода усправно, а без поломљеног комшијског прозора и припадајуће табане код куће, нико није научио играти фудбала. Ризик, бато. А сад? Сад је ту плеј стејшн и о’лајн другари. Шта ли они могу да поломе? Можда једино бубњиће укућанима… А са бубњићима и јаја, онима што на њима седе.

❖ ❖ ❖

Не знам зашто, падоше ми напамет Џунгуојанци, па за њима и Сакартвељани и сви они народи и појединци који губе своја имена у преводима. Ваљда је то последица рушења вавилноске куле. А сада видимо да се гради и друга, коронарна. Могуће да ћемо прво пасти ми, армија поробљених џаконосаца, дрводеља, зидара, клесара и сваковрсних физикалаца, али сасвим сигурно ће и она пасти. Шта ли ће бити последица тог пада? Више нико неће разговарати ни са ким, него ће сви гребати по екранима персоналних аутокомуникатора? Немогуће. Не би се човек спустио на ниво бесловесног нокта и допустио да у црном испод њега, међу јајашцима гузних црвића и микроорганизмима, буде више живота и интелигенције.

Кад сам био мали, не знам зашто, волео сам, посебно пред спавање, да лизнем прст, оквасим зид, размекшам малтер, огребем ноктом и посисам. Али, то није било црно, него светлоплаво, небесно, испод ноктију. Ваљда ме зато никад није сврбело с дуге стране тракта. Хигијенска небесно плава боја, њоме фарбајте зидове дечјих соба. И сеците деци нокте. И не дајте им да гребу екране, него колена, па макар и крварили. То се онда намаже кантарионовом уљем и зацели очас посла. Док се отворени преломи нс души ни титанијумским шрафовљем не ушрафише. А што да се ломи, кад не мора? Петнаест минута пажње више дневно и топао загрљај, уместо менталне цуцле.

А може и хладан туш.

С Праздником!