Гора зелени

Данас сам поново чуо ту мисао како је најлепше када пада киша. То није честа пригода, али кад се деси, мени се истог тренутка пале лампице и већ сам до пола прегорео фитиљ. Пролеће и лето је Бог дао човеку да га награди, да му да наду. Шта уради у остатку године, то је додатак. Понекад размишљам о томе како људи воле меланхолију и да се осећају боље када замисле себе на прозору како очима траже плави круг, па још у њему звезду. Мора да је ту то зрно мудрости, било да се прати властелински, попут неког енглеског научењака из осамнаестог века, или пак куршлуски, дотрајало, као код каквог нашег филма чије име личи на песму Константина Симонова.