Шпанац пише писмо

Понекад изгледа да си толико исцрпљен
да не можеш да мислиш, нити да дишеш
понекад изгледа да други имају више и боље,
и да је неправда, са мрачном оштрицом,
одабрала тебе, да сече
и да не да мир
Бранко каже да свет овај није Сунцу једина брига
али ја осећам да могу и морам
иако често мислим као и ти – 
Када сам исцрпљен, када не могу да мислим, 
када једва дишем и гледам или слушам оне који 
нешто не раде како ваља
иако су вешти у презентацији
нешто не ваља
Али то, мора бити, знају и сами
Док ходам по Душановцу
чекајући да се деси нешто
што се и деси
видим старицу како једва прелази улицу
и бојим се да јој помогнем, да је не увредим
иако није требало да се бојим
Касније, носим пуну кесу из продавнице 
мојој трудној комшиници до гајбе
Онда ме зове Шојка
дуго се нисмо чули 
каже да дођем, да ми нешто покаже 
и да причамо о Дијаболи
то је његов брат
навијач, набадач, 
мој школски
што смо заједно крали у самопослузи
али он се после усавршавао
а ја сам имао среће
савесне родитеље
или можда нисам имао муда
ко ће га знати …
Онда седам у кола
идем до семафора, оштро скрећем ка доњим 
пределима Душановца
и идем ка Најновијем Београду
возећи мало преко стотке
Касније, у прескупој Шојкиној гајби
играм се са деветком
мазим хладну цев
он се смеје 
каже да људи са Брда знају са хероином
али не са гвођем
слабо гађају, треба да вежбају
Шојка ме звао да причамо
о животу
о његовом брату
пијемо кафу из скупог апарата
Шојка мало зуне са сребрне тацне
нуди и мене
Кажем му да је та Авенија задовољства за мене затворен

-Ко је затворио – пита Шојка
-Ја сам је затворио – кажем.

Он ми показује слику Шумановића коју је купио 
мени очи заискре
никада такву ствар нисам држао у рукама
а гвожђе и тацне јесам
нису ме учинили бољим, 
али су ме учинили таквим какав јесам
Неће да ми каже одакле му
па и не питам поново.
После, причамо о нашој браћи
тражимо неко решење
иако то уствари није до нас
али знамо да можемо да разговарамо
јер смо, ето, у понечему јако слични…

* * *

Пишем ти све ово, онако како иде
нисам у тоталној форми, 
али идем.
Желим ти бољу форму него што је ова моја
што и себи желим
желим ти снагу да трајеш
памет, и чуку.
Чекам наставак, чекам доживљаје са ранча –
али, као што си рекао 
полако, када буде време.
Мајка је била у праву…

-Ти знаш.

А што трпиш, отрпи.
То нам, из бриге, нису говорили.
Да смо знали шта све морамо – теже би нам било…
А овако, добро је – па ће и боље бити.

* * *

Сањам море, Русију и Охрид…

Три боје: Рáди

Болоња, субота, 15. мај 2021.

Често, пречесто се све изокрене наглавачке. Ту не мислим на дечје жртве у најновијем лажном религијском рату, о томе не смем ни да мислим, јер трнем. То за сада остављам храбрим и седим главама, и бежим у покушај схватања сопствених грешака, којих, како званична статистика казује, има довољно да би човек застао и о њима артикулисано размислио. И спрам тих жртава, свакакво је самопреиспитивање једно велико ништа. Тишина молитве би била далеко кориснија. А не прдеж о тешком, а лепом искуству живота који ми је додељен.

Но, живот Палестине и Израела ми се јављају само у сликама филтрираних вести, посредованих срачунатим медијским операцијама, која свака претендује на једину истину. А ја немам други извор искуства о тој земљи, па, коме онда веровати? Ја, на жалост, или срећу, тамо нисам био и не познајем никога ко тамо живи.

Сем једног човека – Маруана Канаша.

У пролеће 2001. неким сам се чудом нашао у малом, универзитетском, бившем источнонемачком градићу, Илменауу, као импровизовани седмодневни учитељ филма „Међународне студентске недеље”. Био сам смештен у стану са Михаелом, једним од организатора „Недеље” и двојицом његових цимера, косијанером чије име остаје у магли сећања, али забезекнутост жанром музике коју је свирао врло добро памтим. Имао је рок групу која је свирала сваке недеље – по црквама.

-Па, како би ти назвао то што свирате?
-То је… Јеванђељски рок!

Наставите читати „Три боје: Рáди“

Шибе, Гонзалес и Шпанац на кафи

Шибе прилази маторој Циганки –

која би могла да буде и Кубанка, Порториканка, 

и Гркиња, и Јерменка

али је, ето, Циганка – 

то све на пијаци

која је добила име по Влајку Каленићу

И пита је –

да ли може да јој да 100 динара за кутију?

To je кутија

лимена

метална

симпатична, очувана, из прошлог века

са неком прошловековном рекламом

и Шибе је одма смешта у неки свој мождани регион.

Можда ће је препродати, можда ће је неком дати

можда ће је убацити у неку трампу

а можда постане и сталак – за лампу… 

Циганка на то поприми полупорторикански поглед

нарогуши се, и пита

,,Јел ти мислиш да сам ја луда?“

Шибе је пита 

,,Па колко онда?“

А она се малко откамени, па каже, ни пет, ни шес

,, 200 …“

Шибе јој да, и узме своју нову кутију.

* * * 

Гонзалес се скоро развео

није му много жао

и не изгледа да му је жао

ал опет, овако, кад помисли човек

ипак су он и Невена били у браку 

скоро четврт века

Син Бојан је на сигурном, у Енглеској,

студира код Невениног брата

у неком делу Лондона

код станице Остерли 

или тако нешто

ко ће све да памти

Имају по стан, два, три

и били су у браку, па сад више нису

што је било било је 

а што није било биће

јер свет се окреће

а и људи, кад неко прође…

* * *

Шпанац пре неки дан претрну

гледајући неког маторог како претрчава улицу

код Душановачке поште

умало да га покупи дваесшестица у спусту

низ Крушевачку

али матори уз полуплесни скок

некако измаче

После је Шпанац видео типа, у граду, 

и знао је да ће га описати Шибету

(који воли и егзотику

више него што је Коча волео Леку, 

а овај Титу, а Тита прво Стаљина, 

па партију,

па Амере

а и егзотичне девојке, редом)

јер Шибе поред ретро предмета 

воли да види и ретро људе –

али посебно урбане мајмуне, и тако те…

Тек, тип је имао истетовирани Калашњиков на врату

нешто мало бижутерије око зглобова

и мајицу која упућује на тв криминал

са неком полумафијашком поруком

иначе, био је јако ситан

у друштву још једног, ситнијег…  

* * *

Јутро је.

Има ту мало рутине.

Ипак, пију кафу, и причају – Шибе, Гонзалес и Шпанац…

Шта те па брига

У овом стању, чини ми се, не бих волео да упознајем ни себе ни друге.

Пролазност осећања упознао сам  сасвим добро – то ми даје површну наду.

У граду је 11 степени, али има Сунца, људи трчкарају, ја паркирам, и идем по фокачу.

Мислим се – писаћу куму. Он разуме.

Ту где сам стао, нашао место, сетим се како смо једном седели покојни Небојша и ја. Отприлике, тада је имао година колико ја сада. Читао је новине када сам дошао, па смо пили кафу и причали. Донео сам му дарове и неку заосталу лову, али он се више радовао самом гесту, него свему уосталом. Није то тако одавно било, али ми се чини да је прошло петнес година. А није, него мало више од пет.

Поред ,,Мањежа“ не мирише лепо – могло би се написати и тачније, али као да би то помогло било коме да дочека лето.

Наставите читати „Шта те па брига“

У одбрану печења

Ако посматрамо једну државу као биће, аналогно људском бићу, можемо рећи да оно биће трпи утицаје споља, других држава, на пример, али и има унутрашње своје биће, у конкретној аналогији, народ. Ако у народу не постоји слога, чак су позиције две доминантне скупине онолико супротстављене, као позиције власти и опозиције, као монархиста и комуниста, као четника и партизана, вакцинољубаца и вакциномрзаца, е, онда долази до неминовног биполарног поремећаја и државне шизофреније. Тада је немогуће да се оно биће ујутру пробуди и с еланом крене да нешто ствара. Оно лежи премлаћено најпре несаницом, а онда и љутим кошмарима, снујући параноично о томе ко му све ради о глави, и изнутра и споља. И онда креће упирање прстом у Албанце и Шиптаре, Хрвате и Словенце, Русе и Амере, Немце и Кинезе, мада су ови последњи увек представљени као бенигни произвођачи јефтине игле и локомотиве на ползу читавог света. Не кажем да у све ове не треба упирати прстом, нарочито у велике играче, чије тајне службе рове и роварећи продубљују народну шизику, али као код сваког развода, свако нека погледа у дубину бића и покуша да се присети трауме из детињства која га је ту и довела, у то стање кривице и мржње самога себе. Па онда нека шаком углаву, то јест, упире прст.

Tакозване „спецслужбе” су оно место где се срећу спољашњи утицаји и унутрашња шизофренија, некаква кожа оног државног бића. Говорећи о универзалним карактеристикама ових, иако мислећи на службе „оног” времена, један упућени човек је у камеру изговорио:

Наставите читати „У одбрану печења“

Са вером у лудост и Хармсу!

„Све узвишено је тако тешко, као што је ретко.“

Спиноза

Пре него што заденемо беџ којим другима саопштавамо да верујемо науци-научницима а не сујеверју-идиотима или своју фотографију уоквиримо рамом вакцинисања мислећи да тако шаљемо поруку како смо образовани и рационални, ваљало би да ту науку и тај рацио, којим се китимо, подвргнемо самом себи.

Кићење разумом није никаква савремена тековина већ стара вековима и миленијумима. У нашој цивилизацији почело је са Грцима а после се пренело у „западну културу“ на разне начине. (Дакле нисмо напредни, ни најмање, ако се китимо разумом, то прво ваља знати). Ипак, Спинозу можемо назвати оцем оног што што данас сматрамо „научним“.  Он је први саопштио да истину не треба тражити у Библији, већ у математици. Сигурно климате главом и слажете се са тим? То је тако разумно. 2х2=4, то је истина и нема друге истине сем те. Математика нам зато једина и може рећи шта је то истина и њој се сваки „разуман“ човек покорава.  Данас кад неко помене науку требало би да нам прва асоцијација буде математика. „Верујем у науку“  је заправо  „Знам да је 2×2=4“. Ко би „разуман“ довео у питање тако нешто. Само се необразовани, затуцани и сујеверни људи не покоравају тој чињеници, или „неки који „само“ философирају“ или „само пишу песме“ или…, тј. раде неке бескорисне ствари које су ван математике-које нису у њеној природи. Ипак, могло би се поставити питање колико се природа  саме математике-науке променила, односно, да ли је истоветна самој себи или је постала нешто друго?

Зашто се философија (љубав-чежња (фило) према мудрости (софији), која је мајка свих наука,  данас тако гура у страну? Зашто је готово погрдно рећи за неког да је философ? Не делује ли сумњиво да деца одбаце своју мајку која их је однеговала и подигла.  Да о њој говоре све најгоре и да њен значај за свој успех умањују на све начине. Дешава се да мајка одбаци децу али обрнут процес готово је, што би сте рекли, „неразуман“?  Зашто и како су, ако су, деца (науке) одбацила мајку (философију)?

Наставите читати „Са вером у лудост и Хармсу!“

. . .

Знаш, морам да ти кажем нешто…
Није ништа страшно…
Мислим, ми смо причали о свачему, али чини ми се да ништа није било овако озбиљно…
Макар за мене…
Ово друго су биле свакодневне анегдоте, оно што се прича уз рад, чисто да шихта прође… Драгоцено и једино време нашег живота, а да брзо прође…
Истина, у тим нашим разговорима улазили смо и у дубину… Више ја, који сам се разметао искуством и елоквенцијом, а ти си широких очију слушала… На крају крајева, ја сам старији, видео сам света, учио школе, већа ми је плата него твоја…
И сад…
Све те гледам…
И то ме мучи…
Знаш… Ја ништа не тражим од тебе… Само хоћу да ти се исповедим, јер се надам… Да ће ми откривање те страшне тајне развејати ту страшну тајну… Или је макар… Или је макар учинити подношљивијом…
Знаш, ми радимо заједно већ десет година, а ја се тачно сећам тренутка када сам се загледао у тебе…
Мислим да нисам давао никаквог знака да то нешто треба да значи… Јер сам се чувао… Јер не желим да то нешто значи… На крају крајева, имам децу, имам жену коју… Скоро, па, волим… Тешко је после двадесет година брака рећи, заиста, шта је љубав… После… Безбројних расправа… Клања око безначајних ситница… Али, после двоје деце одгледане с великим пожртвовањем, посвећеношћу и љубављу… Зато кажем, скоро, па је волим… Посредно, преко деце… Ако може да постоји некаква посредна љубав… Јер, на свету има свачега. Чуо сам једног човека да изговара: „Моја бивша мајка…” А она жена је била жива… Само што, изгледа, није била жива и за оног сина. Бивша мајка, шта је то?.. Како било, мислим да и моја жена мене скоро, па воли!
А и ти!.. Имаш човека… Од своје најраније младости… Па, није десет година живота тек ништа… Сад, ако је он био твој једини… То не значи да он не може да остане твој једини… Ја сам последњи који жели том дугом трајању да стане у крај… Еј! Тога нема више!.. Такове дуговечности…
А ја… Ја те гледам… Са задовољством и са великим страдањем… Јер знам да та фантазма не сме да се оствари…

Наставите читати „. . .“

Džemper za katedralu

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, nedjelja 4. april 2021.

Veličanstvenost i ljepota jedne građevine upravo su srazmjerni njenoj uobraženosti i narcizmu. Tako bar mišljah kad sam, prije dosta godina, prošao pored katedrale Svetog Stefana, prvi put. Stajala je na istom mjestu gdje i posljednjih osam vjekova. U samom srcu glavnog bečkog trga koji, kao i ona, nosi ime prvomučenika stradalog braneći istinu Hristovu. Kažu da je tog dana kad je arhiđakon Stefan kamenovan, iz daljine, na jednoj uzvišici, sve to posmatrala Presveta Bogorodica u društvu Jovana Bogoslova. I molila se za njega. Tren prije nego je ispustio dušu, Stefan će izgovoriti riječi: „Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj!“

Gospode, ne uračunaj Mi grijeh ovaj – ponavljao sam i ja mnogo puta, tražeći oprost za nepravdu koju sam nanio najuzvišenoj od svih katedrala. Prvi naš susret prošao je skoro nezapaženo. Čuo sam do tada štošta o njoj, o njenih 200.000 crijepova kojima je obložen krov što prikazuje austrijske grbove… Znao sam i za taj južni toranj koji iz milošte zovu „Štefl“. Tada mi ličaše na kakav žirafin vrat. Toliko nadmenosti i kaprica, toliko arogancije i samoljublja u svakom metru od ukupno 137, koliko je visok. I u svakom od 343 stepenika koja vode do vrha. Ne samo da je opčinila ljude, nego je i sam zakon morao da se povinuje katedrali.

Imperatorovom uredbom nijedna zgrada, nijedan toranj, nijedna crkva ne samo u Vijeni, nego u čitavom carstvu, nije smjela „porasti“ do tih 137 metara i tako nadvisiti „Štefl“. Zar to nije sindrom maćehe koja samozaljubljeno gleda u ogledalce i postavlja ono čuveno pitanje?

Odmah mi je bilo jasno da taj nadmeni dugajlija, kao vrhovni kardinal primorava jadne ljude da se spuste na koljena i puze pred katedralom. Evo kako: od hiljade i hiljade turista koji svakodnevno šetahu trgom, bar trećina njih poželi da se slika pored katedrale. Ali da bi istovremeno „uhvatio“ i slikanog i vrh „Štefla“, onaj koji fotografiše mora da klekne i usmjeri objektiv iz žablje perspektive ka tornju koji probija oblake. Tako, gledano sa strane, fotograf izgleda kao da kleči pred Njenim Visočanstvom i ljubi joj skute.

Наставите читати „Džemper za katedralu“

Празговори

Чини ми се да сам, уопште, ћутљив. Не знам је ли то добро, или лоше. Сигурно је да је нека мешавина та два. Није ни важно. Тако је како је. Ком се свиди, добро је, а ком се не свиди, добро је. Мени се, углавном, свиђа. Сем када људи са којим седим, међусобно разговарају жустро и добру количину фртаља сата, а да ме ни не погледају. Кад год могу, изађем из такве ситуације. Без драме, али са горчином. Горчина овде, Стојановића онде, и како да се човек не огорчи?

Једном ми је једна пријатељица поверила да је боравила у Лази заједно са женом једног познатог глумца. Обе су покушале да се лише живота. Сад, да ли су друговале не знам, али су сигурно заједно пиле, свака своју дозу. А ја сам купио једном свеће од бивше жене Бориса Тадића, па шта? Јесам ли због тога порастао? Нисам. Јесам ли се унизио што сам то поменуо? Јесам. Не среће се жена јавне личности сваког дана. Свако хоће свој део славе и хвале, па се гребе. Ето једног лица гордости.

Свакако, тада сам размишљао најпре да је чудо да су уопште живе, и једна и друга. Да су на истом месту, и у исто време, ни то није случајно. Мало сам се питао зашто ли су хтеле да се униште, сасвим, и тело и душу, али само мало, јер нит сам хтео да испитујем моју пријатељицу о њеним разлозима, нити бих могао разумети и да ми их каже. Истина је да нисам хтео ни да све бацим на њен самоубилачки карактер, јер то је лако и не води разумевању живота и смрти, који су свакако већ довољно херметички затворени за смисаону анализу.

Наставите читати „Празговори“

Шиља и Паја

„Ту сам ја, ми живимо на Вождовцу, и … тако, шљакамо по цео дан. Развозимо алу фолије и неке готивне плочице – радимо Београд – а одемо и до Инђије и Зрењанина – тако – најдаље…

Ово је мој друг Шиља – што се мене тиче …

Волим да слушам радио, идем у кладионицу понекад и играм фудбал са Сискетом, Бибијем, Алеком, Крлетом, Ајдаром,  Грицком …

Суботом идем на бувљак или у Бубањ поток па пазарим старе играчке. После препродам. Може ту фина лова да се узме.

Често радим нешто што ми се не ради. Возим до града, возим из града. Свирам кад ме исеку, свирам кад дуго стоје.

Мог друга Шиљу то нервира – он је човек мирољубив, миран.

Кад путујемо, слушамо радио. Волим Бајагу, а волим и Сениду.

Њу волим, а ове што циче ко мачке, а мисле да су и певачи и мангупи – све до једног би их послао у Скелу.

Кад возим, све радим. Идем жутом, прелећем преко пешачких, летим по аутопуту  – а на Славији, кад није гужва, улетим и у контрасмер.

То сам све научио од ћалета.Он је био таксиста беотаксија, а био је и неко мудо у синдикату.Од њега сам научио и да причам са пандурима кад ме зауставе.

Наставите читати „Шиља и Паја“
%d bloggers like this: