Особина чуда

Оног тренутка када се чудо оствари, оно престаје да буде чудо.

Документарни филм рађен по класичној драматургији, где наш јунак има циљ и кроз филм пратимо његову борбу за превазилажење разних препрека на путу ка том циљу, упоређен са историјским документарцем, јесте као џез импровизација упоређена са извођењем музике по прецизној партитури. Пако Де Лусиа је, говорећи о првој сарадњи са Џоном Меклакланом и Алом Ди Меолом, два велика мајстора џез-импровизације, рекао да га је сваки дан, након проба са њима, јако болела глава, и то не због ког пехара вина „тинта“, него зато што није никада пре тога импорвизовао, а страх од грешке на том непознатом терену га је великом тежином притискао у слепоочницама. Затим, кад су га колеге џезери увели у тајну, више није могао да престане да имповизује.

Импровизујући, уметник, конкретно, музичар и филм-хаџија, загазе у реку живота и хватају рибе голим рукама, свако својим мрежама од тананих жица.

И опет, истог тренутка када се чудо догоди, оно самим остваривањем престаје да буде чудо. Јер, чудо се не дешава сваки дан, то је изузетан, редак, немогућ догађај. Ето, на пример, сетимо се, не чак ни Христовог дизања Лазара из четвородневне смрти, него Халејеве комете, која се јавља сваке седамдесетшесте године, отприлике. Чак је и ово „отприлике” део чуда, јер кад би комета долазила у дан, или час тачно, то би убило ону могућност да, можда, ипак не дође. Неизвесност је неопходна особина чуда.

И тако, један наш драги брат оболео је од тумора. Неколиких тумора. И то су му све саопштавали сукцесивно, један по један. Позвао сам га да крене са нама у манастир Црну Реку, где се чувају мошти Света Петра Коришког. Нека се преда њему у руке свете, неће сигурно бити нуспојава.

-Не могу, имам компјутер заказан за петак у 11, чекам дуго на то снимање. А све, као, преко везе. Ма, оће да им турим неку сланину, да то подмаже боље. Радо бих дошао, али не могу да пропустим термин, мора да знам шта имам све унутра.

-Ајде, па можемо из манастира одмах после летурђије, ту смо за два и по сата, тврди оћец игумен, стићи ћемо до компјутра.

-Не знам, ту су две границе…

-Не, не. Једна граница и једна линија административног раздвајања, или којим оно беше редоследом? Нема ни везе, битно да није граница.

-Добро, нек не буде, али ми је, свеједно, тесно. Не смем да изгубим термин.

Не може, не може, није једна мука. Ну, кретосмо из Скопља сеја и ја, са мушким подмладком. Као да смо кући дошли. Непознати, а познати људи нас дочекују у непознатој планини, и госте; отац игуман уводи у манастир уклесан у стену; велики збор светих људи је ту уграђено, вели. Црква је изграђена унутар пећине, и испосница, па су вратанца мајушна, а стропови ниски. Ја, будал, коментаришем:

-Ово је манастир за мале монахе – па се још шеретски осмехнем, врло самозадовољан.

-Не, него је за мале људе, а велике монахе – праведно и лепшим осмехом опомиње оћец игумен.

После сам мало заћутао док су други говорили, и, још лепше, док смо слушали тишину. Оћец каже да мора то да брендира. Ја одма питам је ли за стакло, или тетрапак с једва мало алуминијума? Свакако, мислим се, манастирску тишину треба паковати у еколошком паковању. А он бира – конзерву. Каже, мораће да траје дуго, дуго. Као војнички месни нарезак, мислим се ја, сећајући се неког коктела вакцина, којима сам бризган да бих могао да једем конзерванс сваке врсте, потпуно – безбедно. Ал’ тад је био Торлак-Торлак, а не Торлак-Новартис, или који да је сада. Оно, бре, Торлачина!

И управо је зато једина видљива последица бризгања била што ми се поломило пола зуба шестице. Срећом, војни зубар накалемио је дивну денталну скулптирицу од живиног амалгама и савршено симулирао сломившу зубну кост.

Светитељеве мошти целивамо, дечаци кажу, лепо мирише, иако је мртав, Петар из Корише. Након поклоњења, ја опет детиње, питам, можемо ли још један круг. Их, каже отац, и не питај. Навалисмо, али православно-прилично, без лактова и убрзаног дисања. Ко појасни, ко земни поклон, ко метанију, свако по чину и старешинству. А сви – Љубитељи Светих Моштију. К’о неки бенд. ЉСМ. Љаксем, што на словеначком, значи – ја сам земљорадник.

И, свашта је још било, и вино се, чак, пило, православно-прилично. Ал је сеја мудро замислила, да салијемо Светитељев благослов у нешто што ће наш мили брат моћи до тела да стави, да га телесно здрави. На поклон брату отац игуман одреди један икс-ел, зелене боје, с дидаскалијом – Манастир Црна Река, Светог Архангела Михаила.

Одох до црквице, оне за мале људе, а велике монахе, ставих мајицу на кивот, да се натапа мојом сасвим скромном молитвом, и обиљем чуда невидимог. Уз то, упослио сам брата Никона да излије једно црно-бело светлописно звонце, као сведоџбу да је мајица лежала на кивоту. И са молением да то изгледа као из средњег века, где смо тренутно били у милости да сапостојимо, из нашег времена улазећи.

Е, сад, све лепе описе људске љубави коју у намастиру доживесмо сви у тој размени од цигло двадесет сати, то све прескачем, јер нисам вичан уметности речи. Нека се, у овој хроници, зна да је то овде неописиво, јер хитам самом чуду.

Петак свиће, онај компјутерски петак када ће, најзад, дијагностићи закуцати своје окрутне дефиниције и решити којом муком медецина мора да мучи да би оздравила нашег брата. Јутрење креће у шест сати. Црквица пуна монаштва, искушеника и поклоника, нека буде туцет људи. Пуна, јер је мала и у својој маленкости је зближила као што велика не може. Као да смо на нечијем длану. Сви учествују, сви певају, колико знају и умеју. Светац мироточи. Или је неко случајно посуо миришљавим уљем, свеједно. Добар је дан добро кренуо. Према Југу возим ја, клинци подцикују, ем им је досадно у колима, ем су ђавли навалили да нас поново маме. Трудиме се.

Силазиме с планине, сеја добија роуминг сигнал. Брат се одазива, каже, стигли резултати, нема метастазе; оно што је на дебељаку може лековима, па и интервенцијом, ако баш устреба. Она страшна широка мрља, усред стомака, што је видео први искусни лекарадиолог, не показује се на другом налазу. Ствар је локална.

Али, ето, и трећи пут, пошто се десило, није заслуга чудодејствија доброга свеца, него чудесне технологије, коју, срећом и овде имаме. Фотоапарата за унутрашње органе.

Алилуја! Алилуја! Алилуја!!!

А какве везе има Бог са филмом?

„У играном филму, редитељ је бог. У документарном филму, Бог је редитељ.“

Добродошли у Ултра Тркач Србије

Добродошли у Ултра Тркач Србије..
Постоји много заједница или тренинг кампова, који за циљ имају да промене човека..
Више или мање у томе и успевају, што јесте и те како добро за појединца..
Ово је једина заједница чији чланови мењају исту..
Тркачи који су довољно дуго ту, собом су мењали и Ултра Тркач..
Толико су велики утицаји, да у збиру ни један тркач не може никад да надрасте заједницу..
Ма колико појединачна промена била велика, кумулативно заједница непрестано постаје нова, несагледива и плодоносна..
А сваки сусрет са нечим новим повлачи преиспитивање себе..
Упитаност у свакодневници најчешће са собом повлачи сумњу али не и код нас, у нашој заједници..
Самосагледавање долази тек када се добро загледамо једни у друге и тек у очима другога можемо да поверујемо да смо већи од сваког питања или било ког досадашњег (са)знања..
Сезона је убирања плодова и сви причамо о роду, а мало ко о родитељу – било да га пишемо великим или малим словом..
Истоварали смо пре неки дан шљиве, раговарали о квантитету и квалитету..
Добар род, усагласисмо се..
На другој страни, то дрво, тај воћњак и Родитељ већ су нови и припремају се за поновно рађање, без секунде наслађивања собом..
Ултра Тркач је дао пуно плодова који су засладили животе многих, макар то био и тренутак заборављања на горчину свакодневнице..
Причам о људима који све ово посматрају са стране, који дочекују плодове као што смо ми дочекали онај камион шљива..
Богу хвала и то је део процеса..
На првој страни, у првом реду, у самом расаднику – сваки тркач собом сади и расађује све те плодове и кад стигну плодови он је изнова занесен орањем или узором – заборављајући да је он/она тај који је део сваке бразде..
Синоћ након тренинга, преузимам Бранковог дрона од Дулета, да докторка пошаље данас аутобусом за Чачак и питам Дулета је л успео шта ново да монтира из Црне Реке..
Каже: ’’привикавао се ових дана на нови посао и био мало уморан од викенда у Туману али ево сад је добро Богу хвала, само да успавамо Богдана и радим – нашао сам баш добре звукове..’’
Ово је само једно вече и само један човек..
И док будемо гледали плодове Црне Реке – сигуран сам да ће се неко пробудити, неко искрено плакати, неко присетити да није нико..
А тркач ко орач, биће у новој бразди и питати се чиме смо заслужили тако плодно земљиште..
Слава Богу..
www.ultratrkacsrbija.com

Мрави

Читао сам у књизи Приручник за чишћење једног будистичког монаха, како је појава инсеката у кући последица недовољног труда укућана код чишћења. Пошто је за будисте сваки живот светиња, уместо убијања инсеката, монах саветује да треба с пажњом очистити после припреме сваког оброка, па ће они сами отићи.

Четири или пет година у нашем стану није било никаквих напасти (то се не односи на људе). А онда, појавио се, најпре, мали караван мрава који је ишао од врата терасе до испод фрижидера, а оданде – нигде; вероватно су радници имали различите и појединачне мисије и кретали се у тројкама, ситним тачкастим тројкама, јер ово су градски мрави, безмравињаци. А кад нема много ларви на грбачи, и прохтеви су мањи.

Имамо, на крају крајева, разноразне биљке у саксијама на тераси, па је нормално, чак и природно, да има и других облика живота. На њих можеш само да се осмехнеш, јер си ти, човек, Творцу налик, омогућио, створио некакав екосистем. И, добро, то је трајало пар година. Ситни мравци, коме сметају? Али, зло и наопако, људска је слабост и снага да уређује свет.

Наставите читати „Мрави“

Духовник моје душе..

Самац насупрот усамљеника.. 
Први се бори за свевремености, а други са опустошености духа савремености..
Избор првих помаже и другима да се изборе..
Монахос (самац) је попут оног светионика, који трпи буре како се морепловци не би насукали..
Стоји постојано изнад стене и пази на море којег се одрекао..
Бурне мисли и немирне таласе је одбацио али не и онога који лута.. 
Човеку који надилази себе узалудно је подилазити собом..
Тако и њему..
Ромило.. Отац..
Не знам ништа о њему, нисам га чак ни срео..
Испоставиће се да ће ме пратити кроз живот..
Поготову сада, од кад је отишао..
Учинило ми  се у једном тренутку да ћу завршити као усамљеник, престрављен да нисам достојан пострига самца..
Чинило ми се да ће ме талас сломити, да ништа од мене неће остати..
Глас који подели зрак на пола, а мене преполовљеног зацели..
’’Истина, то ми је рекао и отац Ромило’’..
Не знам, не знам ни ко је он..
’’Да, да, он је мој духовник, много се моли за све нас’’..
Јадан он са свима нама, настављам даље без смера..
’’Рекла сам му’’..
Правим се да не знам, само да бих чуо још једном..
’’Па то, да имам осећања… према теби’’..
И.. Је л’ ти рекао да се манеш ћорава посла?
’’Питао ме је је л’ могу да се смирим пред тобом..’’
Ниси ваљда лагала човека, покушавам да страх прекријем иронијом..
Опрости, добро је да је макар једно од нас двоје у миру..
“Јесте и биће’’..

Духовник моје душе и духови који ми не дају мира..
Као и с’ почетка ове приче,
први ће бити последњи и издићи ће се изнад сваког реда али у складу са поретком,
само како би се нашли они који траже…
Подигли они који падају..
Надали они који страдају..
Охрабрили сви који страхују..
Тако и ми..
Гласовне промене сам научио у школи али о духовним променама није било речи..
О промени из ’’ја’’ у ’’ми’’..

Имамо обичај да кажемо да је неко отишао прерано, несхватајући да тако узимамо на себе улогу оног који мери време, оцењујемо шта је мало или много и занемарујемо чињеницу да је неко живео изнад времена..
Тако и ти, оче.. 
Духовниче моје душе..
Молитвеник не иште живот вечни, него целу вечност..
За све нас..
И кад помислимо да је неко од нас тј неко од наших духовника отишао – грешимо, само су променили улогу у вечности..
Сад више ниси светионик, него сидро у вечности..
Усидрење за све нас које сте помињали у молитви..
Помени оче,
и мене кога ти је само једном поменула.. 
Само овај пут (желим), духовниче моје душе..
Помени оче, нас и благослови будући брак.. 

Захвалност..

Првог септембра славимо девет (9) година оснивања Ултра Тркача..
За ово кратко време много тога се десило, нешто смо и урадили..
Нећу опет о бројкама, осећам да је доста људи већ ’’преврнуло’’ очима и помислили: сад ће о браковима, деци, филмовима.. Бла, бла..
Као да је то учмала свакодневница, а не нешто друго..
Ма не, сад ћу само о личним осећајима..
Последњих три године је доста тежак период за мене, и не знам на коју ’’фору’’ сам преживео тј знам, Богу хвала..
Кад сам био на коленима, Ултра Тркач је устао..
Могли сте да одете – нисте..
По први пут озбиљније разговарали, око много ствари се нисте усагласили али једно нисте доводили у питање..
А то је жеља да будете ту за мене, макар кроз питање на које и сам нисам имамо одговор..
Да разумете ћутање..
У међувремену ствари се нису нешто промениле, само мој однос према њима..
Кад човек престане да се односи према стварима, онда ослободи свој потенцијал да воли..
Мислио сам много, помишљао свашта али ништа што је било део промисли..
Кад су отишли митрополит Амфилохије и владика Атанасије схватио сам нешто, што ми је дуго требало да прихватим..
Дато ти је да носиш, онда се носи са тим као Човек..
Много тога ми је живот ускратио, што би реко уметник ’’знам шта значи нема’’ али једно није – људе, свуда и увек..
Нисам се окренуо, а да се још двоје људи није покренуло да ми помгне..
Молио сам се..
Много..
Да се нешто промени, да се померим, изместим..
Нисам ни мрднуо, а свет сам почео да гледам другим очима..
Скинуо мрену очекивања..
И увидео да сам све време имао оно о чему многи не могу ни да сањају..
Заједницу..
Различитих, чудних, лудих људи..
Бољих од онога што ја могу да будем и свакако много већих од онога што у њима будим..
Апсолутни склад неусклађених душа..
Ако не пређем на ствар ускоро ће одустати и најистрајнији..
Првог септембра бих хтео да вас позовем на наше венчање..
Овај брак је директна последица свега претходно написаног тј проживљеног..
Нема тог сценарија у којем бисмо могли да се сретнемо докторка и ја..
И да смо се у којем случају срели, већ улазимо у жанр научне фантасике – она
студент медицине са Косова и Метохије (никад није била на Кошутњаку), а ја бивши студент диф-а – који готово никад не иде са Кошутњака (осим кад Радивојевић узме карте за позориште)..
Чак и у том неком случају, брзо би одустала од реанимације пацијента који упорно одбија да му неко послуша срце..
Ништа од тога не би било могуће, да није видела у вама знаке и мог живота..
Као и свега што смо проживели заједно..
Дато ми је и да по нешто напишем..
Али још нико није описао захвалност..
’’А ја што ћу’’ али (сад знам) са киме ћу..
Почели су и да ме препознају по вама и вашим делима, чак и да ми приписују оно што ми никако не припада..
’’Онај који иде за мном јачи је од мене, чије ципеле нисам достојан носити;’’
Зато вас и позивам све, било да сте трчали са нама или само сањали кроз нас – да вам се захвалим на свим помислима и молитвама..
Да поделимо тренутак који смо заједно изградили..
Слику коју смо собом осликали јер какви смо данас – такви ћемо бити у вечности..
Појединачно би се нашло свашта што би нас од исте одвојило али овако саборни и сами смо неопходне нијансе Истине..
Слава Богу на свему..
Нек нам да снаге да изнесемо све своје слабости и да кроз њих разумемо све немоћи другога,
за нас првог..
Првог септембра бих волео да се окупимо сви у недовршеној цркви, са свим нашим несавршеностима..
Волим храмове који немају све зидове осликане јер онда
је лакше да замислим све вас на њима..
Као вечностне личности..
У знаку љубави,
чак и оне коју нисмо умели, знали или смели да искажемо..
Тешко је рећи, ево и сад муцам и пишем себи у браду..
Зато вас позивамо и молим да се неустручавате јер сву захвалност о којој и сада невешто говорим, моћићете да осетите само кроз све нас на окупу..
Човек и прохода тек онда кад има коме да иде у сусрет..
У то име и да се сусретнемо..
Добродошли..

А до тад..

Да ли би радије ходао планинама или чувао неко дете..
Тражила смисао у бесмислицама овог света или чекала неког човека да се пробуди из сна који живи, попијете кафу и подржиш га да будан сања..
Не, не..
Ниси чувао неку децу, него ходао планинама..
Да, ни ти ниси чекала..
Јурила си да свки бесмисао ублажиш собом и бригом за оптанак смисла..
Може да буде збуњујуће..
Неко дете, неки човек..
О томе сам мислио јер то је разлика, која у збиру даје вас двоје..
Твоја човечица и твој човек..
Ваша деца..
И онда..
Научићете да стрпљиво уједначите корак и једно другом смирите дисање..
Осмислите време, којем Лила даје додатни смисао..
Толико ће свега бити али најмање бесмисла..
Биће много тешко јер имамо много више разумевања и стрпљења за себе самe..
Али више никад нећете бити сами, а ни исти..
Неко каже друга, оваква или онаква, половина – трећина или целина..
Ја бих рекао да сте једно другоме успон узрастања, до мере раста Христовог..
Будите једно другоме могућност..
Ништа више..
И будићете се са могућношћу, да будете могући у немогућем..
Никад више нећете бити једно, чак ни када ваша деца буду довољно стасала – да превазиђу ваше кораке и пожеле да дишу још разређенији ваздух..
Тек тада ћете употпуности знати, да вас је данашњи дан УТРОЈИЧИО..
А до тад..
Волите Бога и праштајте, како себи – тако и својим недовршеностима..

Живот ме носи, два

Четвртак, 19. мај, Болоња

Опет ме хвата неки страх. Како и неће кад само гледам ратне извештаје. Схватам, ни Џони Деп, ни Путин, нису имали избора. И да јесу, нису их изабрали, него нас ево.

Ми, свакако, желимо мир. Али су између нас и мира све веће гомиле мртвих, непрегазивих, као гарант будуће мржње. Каже неки монах другоме брату:
-Откако сам се замонашио, ништа заклано нисам појео.
-А ја нисам ниједном ноћу легао да спавам, а да нисам опростио својим непријатељима.

Наставите читати „Живот ме носи, два“

У односу СА нама..

У односу ’’на’’ и у односу ’’са’’.. 
Ово се односи само на нас.. 
У односу НА планету земљу, данас је дан исте; 
али у односу СА њом, данас је Велики петак.. 
’’Ни страшни суд неће бити страшнији од Великог петка’’.. 
Бог није створио прво мушкарца, него човека.. 
А тај човек у односу СА човечицом, доби свој облик и то што јесте.. 
Наравно из своје слободе, која им је дата, одабраше да себе погледају у односу
НА Бога, природу и љубав која им је дата.. 
И тада се десило прво отпадање тј отпад.. 
Тако запрљани, непрестано покушавамо да очистимо околину – како бисмо се у њој огледали.. 
Између Великог петка и Дана планете, а у односу НА написано, дешава  се и  спомен жртавама геноцида и холокауста у ндх.. 
У односу НА све то понекад тихо споменемо и ако споменик готово да у нашој (мајки) земљи немамо.. 
А шта имамо? 
Пре нешто више од пола века деца су убијана у логорима, бебе паковане у тегле и сви заједно бацани у незагађену природу и прелепе јаме.. 
Данас је технологија узнапредовала.. 
Папир се лакше рециклира, а човек перфидније меље.. 
Но, да се вратим на односе.. 
Пре само пар дана, Христос је ушао у Јерусалим  и то је једина свечаност у његовом животу.. 
Пролазак кроз капију милосрђа, дочек људи на улицама и опште усхићење.. 
Народ ко народ, мислили су да у односу НА њих долази неки нови земаљски цар, са бољим политичким програмом и социјалном заштитом.. 
У односу НА, а не однос СА.. 
И зато данас, само пар дана након свечаног дочека, 
и даље одјекује: „Распни га, распни“.. 
Христос – женик, Богомладенац, 
и данас страда али није поражен.. 
Време пролази, а ми се не померамо.. 
Само се повремено, у огледалу страдања, препознамо у другом облику али готово увек само у односу НА Богомладенца и женика Христа.. 
У односу НА све то, младенци се изнова и изнова жене, венчавају и заклињу на вечну љубав.. 
Попут Богомладенца, у ту свету тајну улазимо кроз велику свечаност али налик људима који су на Цвети дочекали Христа – ми своју љубав, наду и веру градимо у односу НА другога – а не СА другим.. 
И онда, на жалост, након усхићења, а у присуству адвоката (неки се можда и Пилатом зове), унакрстно урламо „распни га (је), распни“.. 
Зато смо данас распети између бачене флаше и палог човека.. 
А Бог као Бог, само ћути и гледа да не види.. 
Јер кад Би запамтио све што је видео (срећа па није злопамтило), не би нас опрао ни један обнољвиви извор енергије, азил за животиње или хуманитарне  смс поруке.. 
Сташније од било које нуклеарне електране је човек неспособан да воли и човек ускраћен за љубав.. 
Величанственије од најлеших делова природе је покајани човек и дете које воли.. 
И више од васељене – највише планине, најдубље дубине, најлепшег цвета и првог птића лета; више од свега – Бог воли човека.. 
јер само за њега тј нас и за однос СА нама, дао је и своје најдраже.. 
Дао нам је јединородног сина.. 
’’Бог је постао човек, да би човек постао Бог’’.. 
Тако је предвиђен однос СА нама.. 
А ми као ми, скупљамо ђубре и псујемо мајку, 
исту ону која нас је родила јер сви ће се усагласити ’’једна је мајка’’.. 
Част изузецима – захваљујући којима повремено и удахнемо чистог ваздуха.. 
Они јесу изузеци али нису изузети..
У односу НА њих, немамо никакву шансу.. 
Срећа, па се ти изузеци не управљају према нама, 
већ желе да се усправљају СА нама.. 
Знате их и ви, знамо их сви.. 
Само ако се замислимо, сетићемо се и препознати: 
у погледу детета, у тишини пријатеља, 
у оном комшији који не тражи ништа – осим Онога који у свему и са свима.. 
И зато је данас наша једина шанса разбојник са крста.. 
Јер у овом тренутку нашег распећа, поред свог жамора и шапутања, 
опет ће нам се један Човек директно обратити и у тренутку свог страдања
мислити и на наш преображај.. 
Али не у односу НА нас.. 
Већ само Са нама..

%d bloggers like this: