Међа

У међувремену ништа није остало..
Међа времена и простора прегажен је човек..
А хтео сам само да будем у току..
Сад брзак делим са изгладнелим сомом сам са собом.. 
Поломила ме стена 
или оно што на њу наноси 
што са собом носим..
И више од тога..
Све чиме сам се хранио, 
сад једу паразити..
и брже ћу се ја разградити,
него све о чему сам бринуо..
Дубоко је дно али 
ни до пола вере у човека.. 

Изван свега тога, 
тог тока, 
прости рибар једноставност мреже гледа 
стрпљиво чека и ако не очекује ништа.. 
Из све те воде, издвојиће се једна суза.. 
То није кап која прелива, 
већ покајање које спашава.. 
Свака је звезда позадина тами
путоказ промени, 
па и мени.. 
Пао јесам али не и пророда коју носим..
Тргнух се и отргну се ветар од гране.. 
Понеће мене и све што нисам могао поднети 
сам попети.. 

Касно је.. 

Опрости, 
сому и овом потонулом створу.. 

Дете моје, 
давно сам престао да ловим,
мрежу пуштам јер волим
и сад не живим да заробим, 
него да ослободим.. 

И шта ће сад бити? 

Сом ће у воду, 
а ти полако ка Богу.. 

Не знам како да захвалим? 

Иди и не греши више..

Пред Крстом

Плашим се.

Све мислим.
Шта би Ти на мом месту урадио?

Знам шта би урадио.
И дивим ти се због тога.

Знам шта би урадио.
Поново би драговољно пострадао
Јер такав Си
Човек.

Јеванђеље о посту

Из књиге Тумачења светог Јеванђеља – омилије владике Николаја

Могући човек..


Пуцам у промашај и исповедам се искушењу..
да ли је могуће
грешком правде грех оправдавам..

Прижељкујем награду,
само да бих је одбио..
Тешко је одолети себи..
Болест првог реда,
а само сам хтео своје место..

Охолост не трпи понизност..
Оба су слабост
али прва тражи и храброст..

Историја пише извесно,
а песник могуће..
немогућност помирења није утопија..
У толико и ја,
тешко се мирим са собом..

Будим сећања јер сам успаван..
Нема ту ничега..
Осим стварности,
која ме прогања..

Свет ми смета јер сам другачије хтео..
Није исто
тражити, тражити и непрестано тражити
и
трагати, трагати и коначно се смирити..
Ништа више није исто..

Још једна рута

Док читам текст БОИХТИИТА
који ми посла
далеко од Београдске вароши –
причу о Чонграду писао сам пре месеца два
али ти је, у место поред језера
тек пре неки дан, послах ја

Док мислим какву фотку уз ових стотинак речи 
да пошаљем, да видиш и чујеш где сам
желим да ти кажем још и ово
тренутно нисам ни жедан, ни гладан, ни бесан

Бол у леђима ломио ме је  
од Вршца, у среду 
да израчунам – дана пет
Када сам попио мидокалм и налгезин
потпуно је престао
бол у леђима, клет

Сада поново читам Достојевског, 
опет су у очима сузе
– какав осећај за људе –
горде – и оне што готово пузе …

Ово што писах то је да наставимо
нит што нас веже, у духу и послу
опет сам далеко од куће, куме
ближи Подгорици, него Ослу …

%d bloggers like this: