Сећаш се како су изумрли диносауруси?

Када радим поподне, имам врло мало времена с децом, оно пре него оду у школу, јер кад се вратим у 11, или су већ у кревету, или су на путу, зуби, пиџаме, то. Зато устајем рано, чак иако сам легао у ситни сат. Пола сата, пола сата. Навикао сам се да будем с њима. На крају, то су и моја деца, и моји мали, а све већи, пријатељи, и моји пажљиви слушаоци, чак и када ораторијуми потрају и преко пола сата. А признаћете, слушалаца је све мање, сви би да говоре и стално. А неки идемо и даље, па и записујемо.

Убуџио сам аларм за 7.36 да бих им нешто спремио да понесу за ручак, кад, Вера све већ спремила, те бескористан, одлазим да се олакшам, поравнам подочњаке, очешљам власи дивље косе и коврџе брадуљице, мало се гледам у огледало тражећи знакове старости и трагове младости.

Све се одвија уобичајеним ритмом између јутарње природне лењости и ужурбаности учествовања у свету на одговорни начин. Док се обувају, цедим пасту и видим да је Вера већ умешала „сос“ од туњевине, маслина и танушних листића свеже шаргарепе – љуштилицом за кромпир ти она то. Мешам све то и ценим да има довољно и за њихов ручак, а да ће и баабо моћи да омасти брк зором.

Наставите читати „Сећаш се како су изумрли диносауруси?“

Мирис младости

Испред пекаре је ред, који води у пекару.

У огледалцету, вишеструком, у пекари, видим једну девојку. Једе бурек. Није лепотица, али је лепа. Она је млађа од мене око двадесет година.

Дочекам ред, узмем триста са сиром, станем поред ње. Она једе брзо, као мушкарац.

Ја једем полако, усправно, лагано приносим четворозубац на који су набодени тесто и сир зубима, па дувам да се олади.

Подсећа ме помало на неке девојке које су ми биле драге, или сам чак у њих бивао и заљубљен. Не мазе, кукумавке, нежене принцезе – него лафице, спремне и на мушке акције, а не само на крему, шминку, шоп.

Можда је скоро све у претходном пасусус генерализација каквих има колко оћеш ( то јесте генерализација) , али тако ми је некако деловала.

Девојке зване рибе, не кучке – кад сам био млађи момак ја – биле су далеко разноврснија бића него што ја умем да опишем.Али, понешто, ипак – умем.

Јео сам полако, без жеље да полетим ка кафи, ка Шибету, и ка још једном дану који ће донети и ово и оно.

Она је прва завршила, и , излазећи из пекаре, накашљала се, мушки.

Помислио сам – била је синоћ на журци, попила је пар пива, и одрала пола пакле лакија.

Наставите читати „Мирис младости“

Три боје: Не сери

[Последњи део трилогије Рáди, Труди се, Не сери,
пројекта Министарства бесплатних савета, при Влади премијера Славимира Стојановића Футроа]

Аутобус је из Дебра дошао крцат. Налазимо три раздвојена места на претпоследњем и последњем седишту. Спуштамо ранчеве и силазимо да још то мало времена проведемо са нашима. Ми матори се боље претварамо да је све у реду, да је растанак само привремено стање и да ћемо се већ на лето поново грлити. Деца су видљивије збуњена. Заправо, тужна. Њих мање интересује будућност. Хоће сад, и хоће све. Неко ће после поласка аутобуса и заплакати, али још увек се сви усиљено смејемо и шалимо. Шофер опомиње да је време поласка, мало бродском сиреном, а мало турирањем Бенца.

Љубимо се још једаред, улазимо у бус. Кад, тамо, наших ствари нема. Пет младића, нека буду тридесетогодишњаци, и сви обучени у неку црвеноцрну комбинацију, засели су на задње седиште са ставом средњошколаца на екскурзији, и мумлају нешто показујући на седиште, два реда испред. Тамо су, разумевам из гестикулације, јер мумлају на црвеноцрном језику, тамо су наше ствари, поред старца у касним седамдесетим. Практично смо деложирани, она петорка се самопрогласила администраторима територије, и одлучила да је наше место тамо негде, па нек се ми организујемо. Почињем да кувам, али знам да морам да искулирам, ваља дисати исти овај ваздух још двадесетак сати. Децу смештам на претпоследње седиште, а оног старца из реда испред молим да пређе код комшије, што он, у стилу старе гарде, прихвата као најнормалнију конфигурацију за путовање с децом, да будем ту, испред њих. Старик у селидби додаје да иде у Италију да пријави пребивалиште, десет година је радио земљу код газде, па да неку пензијицу добије, има године за поштовање. Тихо и одмерено, са спикерском дикцијом звучи његов пушачки глас. Захвалан сам му и за услугу, и за његово присуство.

Наставите читати „Три боје: Не сери“

Човек који ми није брат, али ми је сигурно неки подаљи рођак

Док возим по некадашњој периферији
По нечему што није било прерија
Али је било замља сељака на брдима
Мало испод средње Еуропе
Гледајући из средње Еуропе
А сада је граница Врачара и Вождовца
И квадрат стана је преко два сома

Док возим, слушам MINOR THREAT
Нашао сам стари диск у колима
Па сам се право да вам кажем и обрадовао
Слушао, па пре него што сам овде почео да добујем 
По пластици
Добовао сам по воланској пластици
Мало певушио, мало заурлавао
Док возим, био сам мамуран
Али сам ипак успевао да видим 
Свет око себе, мало напред, мало назад, по ретровизору
И тако то

И видео сам жену која ме је јако подсетила на једну коју
Добро знам – не само лик, лик помало –
Него грађа, став, зелене панталоне и сив, лепо скројен капут
Фигура, и наочаре чак

И – онда – можда због тога – док сам возио –
Сетио сам се како је мој син полетео у загрљај, док је још био у вртићу –
Свом омиљеном стрицу, мом брату, који је био поред мене 
(али то уствари није био мој брат, већ човек налик на њега)
Толико сличан мом оригиналном брату
Да сам и ја био преварен очима, али нешто краће него мој мали син
А када је син схватио, мало се постидео
(а човек је имао став, наочари, боју – па чак и кариране лоне из којих мој брат тада није излазио)
Тај тип је погледао у мене, па се и благонаклоно осмехнуо
Када сам му рекао:
,,Ви сте мој брат…“
Схватио је.

Ко то тамо негде кочи

,, …већ видим себе како стојим поред једне од оних песникиња у замраченој просторији пуној дип хауса, тинејџери се клате а ми изазивамо непотребан немир код сваког који нас угледа , ви морате, назовите, објасните, да, да, како вам је откад сте се вратили у родно место, колега, добро је, професоре, само, сад нам затварају месну библиотеку, борите се, боримо се, свуда затварају,  све гасе, гасе, професоре, и, кажете, овде су падале бомбе, па, лепо је, лепо. “ 

Угљеша Шајтинац   ,,Оде све”

Чује се кочница 

Не раскрсници Његошеве и оне друге

Али не дешава се судар, не чује се урлање или слично

А то је све можда и зато што ја одлазим у другом правцу

Као и много пута до данас – и после

                                                  . . .

Чезнем да видим брата из веселог  Баната

Па да кренем на Југ, да још једном до обале дођем

Чезнем да Партизан некако узме титулу наредне сезоне

Да поносан, после тога – Устаничком улицом прођем

                                                 . . .

Вози ме тајгер на усељење и усеравање код Бишкета

Па прича, и он, каже, има душу …

А кад опази колегу из Беотаксија, а колегу сам видео и ја –

проурла (на ти смо већ пет минута):

,,Јеси видо – овај исти онај певач … што је сад умро …како се зове ….а да….

Марјановић … онај што је певао по Русији …ти си млад (пази пази) .. ааа – знаш…

А ко зна – можда и овај мој колега лепо пева …. па и њега прозову Ђока … хе хе хе ….“

Тако ми тајгер, из фирме Пинк, приповеда …. 

Наставите читати „Ко то тамо негде кочи“

Боље је не издати књигу него издати пријатеља

Врбашки и ја седимо у ,,Броду“, пијемо добар алкохол и чекамо Мишића.

Мишић је завршио историју на Принстону, зна свашта, фокусиран је као микроскоп – и има енергију, упркос блиским педесетима.

Врбашки ме молио да се нађемо са њим. Хоће нешто да објави, књигу једног америчког писца, Жерарда Херстона, па пошто је Мишић открио тог Амера, Врбашки мисли да је поштено да му понуди хонорар, за предговор. Зна ред, и поштује правила – и људе.

Али, неће од тога бити ништа.

Не говорим шта мислим, јер и није толико битно да ли сам у праву. Врбашки и ја се добро слажемо, а и добро пијемо добар алкохол, и чекамо.

Касније, било је већ 22 часа, ето га Мишић. Узима банку, и скоро два сата дроби о британској доминацији – од Карађорђевих времена, преко опијумских ратова, Дизраелија – до Првог и Другог рата, па данас.

Али, дроби тако да га слушамо.

Ја све уморнији и одузетији, а Врбашки као да је тек устао, те као да уместо пива и вотке пијемо кафу – слуша – и ту и тамо понешто дода.

Мислим се, штета што није дан, све би ово било боље. Мада, није ни овако лоше.

Наставите читати „Боље је не издати књигу него издати пријатеља“

После пролаза и пораза

Током два дана прошао сам стотине километара.

Био сам на планини.

Тамо живе планинци, јаки људи.

Један од њих ми каже да је температура пре неки дан била само седам степени.

Његова жена, витална старица (њему је 70, и лепо се смеје) каже да се некада јако тешко живело – и ја јој одмах верујем; на крају крајева, и ја сам тешко живео (али сигурно не тешко као она, у том смислу тешког физичког рада …градска деца најчешће не знају шта је то) али то није круна нашег разговора.

Круна нашег разговора био је смех, не онај грохотни, већ онај лагани, пријатељски, над животом и његовим притокама.

А за мене, без обзира на ситне потешкоће, ових дана има обиље живота.

Када смо се, послом, послом отишли, послом се враћали – дакле кад смо се са планине спуштали – брзо сам возио.

Возио сам пребрзо и Милошем Великим.

Судар ме је затекао у Београду, тајгер се закуцао у мене на аутокоманди.

Мало ми је улубио браник, али сам га пустио.

То се све десило јер је камион испред мене прошао на црвенкасто, па сам стао да ме не удари, а тајгер није стао.

Наставите читати „После пролаза и пораза“

Три боје: Труди се

Први мај 2021. Велика Субота

[Наставља се „Ради”…]

-Хало…
-‘Де си, Куме?
-Шта радиш?
-Ево ме на Гружанском језеру.
-Откуд?! Ти оде прекјуче за Скопље!
-Па, реко’да попијемо кафу.
-Па, хоћемо! Где си на Гружанском језеру?!
-Ја сам код хотела „Мај соул“.
-Знам где је! Знам где је, човече! Па, је л’ то ради?!
-Па, данас је Μεγάλο Σάββατο, као Ернесто Сабато, хоће худи Серб да Богу омиља, и три-четир дана, и проактивно и ретроактивно Васкрс да слави, те тако ни „Моја душа” не ради. А има и кад ради…
-Са’ ћу да дођем! Са’ ћу да седнем у кола и да дођем, то је то! Чекај, да видим… Можемо и у Книћу да се нађемо…
-Како хоћеш.
-Па, чекај, како сад ово, шта се дешава?!
-Ја сам са маленом отишао за Скопље, у четвртак. И пошто је путовање било предуго, девет сати, ја решим да не могу да је пустим да се опет бусом враћа, прво што је сама, друго што би се измалтретирала, па зато нађем ауто да рентам за данас, јер кад крену празници, нико не ради. Тако да сам је сада предао деди, њени имају на језеру нешто, викендицу, шта ли.
-Ма, супер, ево седам ја у кола сада и ‘ајде да… ‘Ајде у Книћу да се видимо, то је то! То место је много лепо и ту је то Бумбарево брдо, то је прелеп део света, ‘ајде… Иди у Кнић, то ти је близу, ‘ајде, ево, ја седам у кола и…
-‘Ајде, ‘ајде.
-Ха-хА!

Нисам препознао Бумбарево брдо, али сам зато, на прву, нашао отворену, и то етно, кафану. Сан сваког гастоса, идентитетски препек суштине припадања прото племену, дакле, привремени одушак од гледања у дубину бесмисла, у онај – штасмос. Космос ме је сместио ту.

Уваљујем изнајмљеног Ситроена скопских таблица и сиве боје, иако је дискутабилно може ли се сива сврстати у боје, или, пак, спада у мешавину присуства и одсуства светла.

Било како му драго, уваљујем ауто на посед комшијског киоска, очекујући минимални отпор територијалним претензијама потпуног дођоша, не изазивајући, пак, ни најмању подозривост киоск-госпе, можда зато што има тетрисовских проблема за гомилом непослушних гајби Зајечарца, док такорећи с два прста у обема рукама ноншалантно држи две гајбе изнад висине њеног псујућег погледа и спорадичних артикулација компримованог ваздуха у некакво љутито звучање страно познатим живим језицима. Компримује она то само у себе, да ближњег, да шефа, да муштерију не увреди, али ипак, у дубини своје душе, осећа тежину тих гајби, и ових у ваздуху, и оног кривог торња који гради, и оног живота који јој је скривио.

Наставите читати „Три боје: Труди се“

Пелагијска Аргосија угледала копно

За покојног Флеку

Не читај текстове своје, ни пријатеља
бивше
то уме да се заврши чудно
а не – како се
иште

Не жури у понор дубок, од алкохола
црни – 
него се дисциплином – и трудом –
бар малчице
заврни

Не пишем, наравно, ово, 
теби –
покојном, прописно –
ал свашта је у овом свету,
огољено,  дописно

Чежња је сведена на телефон
инстаграм курир и фејс;
на име што звучи –  а није –
фотошоп –  скралет –  и грејс

Да узмем кредит нећу
Нити имам од кога 
слобода значи идеал
и мањак лика свога

Каин је Авеља убо
и уби за сва времена –
питање питања свих
на наша паде рамена…

Шпанац и музика што трешти

Живот ће пронаћи пролаз кроз бетон…

За Б.Ћ.Ш – а

Иван Шпановић Шпанац
ономад се поново срео
са својим имењаком
Иваном Гвозденовићем званим Грозни
Они су и имењаци, и исписници, 
А Грозни се јако дуго бави репом.
Шпанац понекад каже Грозном 
Да је он панкер међу реперима
(иако има косу ко хипи)  
а овај му пак говори шта мисли
и колико стигну, кажу један другом шта имају, 
виде, осећају.
Кад је Шпанац био млађи
волео је хардкорпанк
а реп никако није …
Али песме Ивана Гвозденовића Грозног
и неких његових репера
биле су нешто посебно;
биле су оригиналне, промишљене и вредне – 
биле су нешто ново – и значајно…

* * *

Пре неки дан, када су се поново срели
причали су, кафе пили, шетали, па се растали
Грозни је после послао Шпанцу своју нову песму.
Шпанац је затреперио као младић
(иако није волео реп, а од трепа му је било и мука)
снимио је песму на флеш
отишао до кола
окренуо кључ
и кренуо на Врачар
Песма је трештала из кола, 
Шпанац се веселио
ишао овде и онде
слушајући ритам и речи 
које су враћале живот у његов полупропали дан
идеје су се појављивале
као и нека нада које подуже нема, бар у музици …
Срео је и Шушка
коме се такође свидела песма
па Ајдару који не разуме речи
али ђуска
па потом своју жену, пред гражом, 
која му је рекла да смањи
а он је појачао
па је она отишла
до комшинице Тање
да јој прича о свом мужу који никако да одрасте
или су причале о Јовани, Маји, Зорани
или о послу, старим родитељима, рецептима
или већ о чему су хтеле, ко зна …
Иван Шпановић Шпанац потом је отишао у свој стан
И почео да размишља како да пошаље Грозном
Неки скроман знак захвалности
Јер –

Живот ће пронаћи пут кроз бетон.

%d bloggers like this: