Пан-Дан десети (тестамент)

[Време читања: 6’ 19’’]

Болоња, четвртак, 19. март 2020.

Сву ноћ су врата од терасе остала отворена. Ни ноћу више није толико хладно, а и покривам се великим вуненим ћебетом; увек сам замишљао да је јунак оне песме, Ја имам два метра. То ћебе, димензија 200 х 220 самтима, купили су моји родитељи на једном од грчких летовања. Овде већ њушим да ћу ти нешто и слагати, не хотећи, јер и сам верујем у истинитост сопствених сећања, која, признајем, нису најкристалнија. У сваком случају, осуђен си на моју верзију приче о ћебету.

Дакле, ћебе је купљено у Грчкој. Нису родитељи, него је мајка за то одговорна. Ћебад (вунана), постељина (чисти памбук), завесе (цицане), суђе (емајлирано), ствари од свакодневне користи за целу породицу, то је била мета њених шопинга. Отац је био заинтересован више за крканлук, и уопште, за личне потрепштине. То је, дакле, ћебе имало и близанца (двојајачног), које је остало негде у бази, у Зајечару.

Пошто су ћебад двоперсонска, прва им је намена била коришћење у брачној соби мојих родитеља. А, онда, када је с отказивањем пројекта „Југославија“, отказан и брачни пројекат мојих родитеља, ћебад су добила неки негативни симболични предзнак. Мајка се, с одласком оца, заувек, иселила из брачне собе, а ћебад остала на дну гомиле ствари на кревету и у соби, која је постала складиште непотрепштина, недозрелих за право ђубриште. Никад се не зна кад ће ти шта затребати.

Настави са читањем „Пан-Дан десети (тестамент)“

Пад-Дан девети (све по списку)

[Време читања: 89,46€ ≈ 2’ 58’’]

Болоња, среда, 18. март 2020.

Данас је мој ред да чекам ред. Изабрао сам Лидл. Тамо имају најјефтиније био банане, као и лешнике, орахе, пириначмлеко. Узећу и мало замрзнутог поврћа, колико да попуним празнину у замрзивачићу, ракиштину (за дератизацију), а и меда, доста меда (био). Шећер прескачемо колико можемо, мада смо јуче палачинке, умућене са кестеновим брашном, мазали кремом од лешника, разуме се, органским, али шећерли.

Издалека је изгледало сувише добро, нигде реда. Кад сам сјахао и везао коња, схватио сам да су врата, на која обично улазим, забрављена, те да морам на она друга, иза угла. А, тамо…

Молим Аутора да се јави ради потписивања
Настави са читањем „Пад-Дан девети (све по списку)“

Планови и како одједном нестану

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 40’’]

Београд, Лекино брдо, уторак, 17. март 2020.

Пре неколико дана, тачније у прошли четвртак, почело је… Наравно, почело је још раније, у Кини, када је тамо био Марко Поло… уствари пре, много пре…
Мало претерујем.
Добро.
Овако…

Био сам на путу са млађим братом. Био је четвртак, март, дванаести. Нисмо били далеко, него у Сопоту. То је градић недалеко од Београда, на обронцима планинице Космај, у коме сам радио пре готово петнаест година. Сада понекад одем, послом и задовољством (код мене то, као и код многих људи, некад иде заједно).
Требало је да након обављеног посла и задовољства (рибља чорба, за ручак) идемо даље, ка Тополи, па ка Крагујевцу – и да се у ноћ вратимо. Било је добро, у почетку, а није било лоше ни доцније, мада су се планови променили, тачније, не би што би планирано.
Када смо обавили своје занатске радове, па чак и срели, накратко, легендарног председника општине – упутили смо се до видиковца на Космају, а затим обишли још пар знаменитости. Успут, разговарали смо. Поред нас двојице била су ту и наша два пријатеља, фини људи, вредни.
Разговарали смо, шалили се, а кад смо урадили што је планирано и кренули на мали излет, пре ручка, зазвонио ми је телефон. Крагујевачка посла су отказана.
Врло су фини били моји послодавци из Крагујевца, речено ми је да настављамо где смо стали када се ситуација примири, да ће то све сигурно бити где је стало, али, до тада – ништа.

Настави са читањем „Планови и како одједном нестану“

Пан-Дани шести и седми (затворништво)

[Време читања: 4’ 28’’]

Болоња, понедељак, 16. март 2020.

Дакле, ја сам од јуче код куће са породицом.

И, морам рећи, чини се да су фини неки људи.

Непознати Наполетанац

Како је напољу, не знам. Од петка, како сам се вратио с посла и извршио темељну дератизацију робе и лица, нисам помолио нос даље од кућног прага (лажем, изашао сам да тамјаном окадим ходник). Не жалим се, али схватам да сада напољу може да се дешава било шта, а да ја и даље верујем да хара смртоносни вирус. Срећа, те још увек може да се изађе до дућана, па да се, успут, осмотри.

Контам да су сада сви на мрежи (ево, управо ме на телефон зврнда неки телемаркетинг) и да, сем размене хорор прича, као кад се бабе окупе око мрца, па у паузама нарицања дижу атмосферу причама са гробља, дакле, сем хорора, са мрежа се и обилато купује на струју. Електрична економија цвета! А чујем да се и у Матици, где је од јуче и званично изванредно стање, захваљујући залагањем само једног човека, оног „рек’о сам ти све, а поменуо те не, ипак сада знају сви да си то ти”, да се у Матици, дакле, организује структура за лансирање сјајног дваеспрвовековног пројекта – телевизијске школе (?!). Именују се учитељи/це добро-вољци/вољке да се снимају, наравно за исту ону плату, шта би ти хтео у овој ситуацији, леба преко погаче, ионако имате летњи распуст?!

Настави са читањем „Пан-Дани шести и седми (затворништво)“

Марко Поло и Кина

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 27’’]

Краљево, недеља, 15. март 2020.

Добра ствар је кад не мораш, а ипак радиш – јер мислиш да је потребно, важно, вредно, или волиш. Или, како би се све то одједаред рекло – осећаш потребу.

Кад сам био мали, дакле почетком осамдесетих двадесетог века – још нисам био заљубљен у фудбал. Помало бих га играо у школи, јако лоше. Сада сам далеко бољи. На утакмице нисам почео да идем, нити да навијам за Југославију, тадашњу државу народа и народности.

Помало сам почео да се интересујем за Партизан, који ће доцније играти најважнију споредну улогу у животу мом, мог брата и многих наших другара и познаника. Волео сам да читам, рецимо Анта Станчића, Емилиа Салгариа, епске песме, бајке, приповетке… И волео сам цртаће, али и телевизијске драме, серију ,,Вук Караџић“ или ,,Шогун“, пре тога.

А још пре, мислим, ишла је серија о Марку Полу. Био сам јако мали, пет или шест година. И тада ми је било невероватно да је Марко Поло отишао у Кину и на том путу провео двадесет година. Шта све није видео, доживео, однео, донео. Памтим једну сцену где  видимо како сурови Кинези кажњавају једног од њих (или то беху Монголи, и њихови канови) тако што га изгазе коњима. Али, прво га прекрију плахтом неком, јер коњ неће намерно да згази човека. Али, човек, хоће.

Настави са читањем „Марко Поло и Кина“

У тазбини

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 30’’]

Краљево, субота, 14. март 2020.

Никад нисам умео вешто да користим рачунарске технологије и погодности које та знанија дају. И ево, натерам се да покушам, и постигнем неки минимум – а то ће се заправо видети када овај текст буде објављен, ако буде.

У мом регистру поимања појава и људи – у свест ми се увек више урезивало оно што бих читао са артије, него са екрана – тог огледала нечега што је и даље нејасно шта је.

Прво, не бих да претендујем – али део мене почива на претензијама. Купио сам ,,Недељник”, пре два сата, у Краљеву, због наслова – ,,Књига о Милутину” победила је ,,Нашу одбрану”.

Није та књига ништа побеђивала, а понајмање албум бенда или оно што уз тај албум иде, и није само Шаперово.

Настави са читањем „У тазбини“

Пан-Дани четврти и пети (пан-годишњи одмор)

[Време читања: 9 минута.]

Болоња, субота, 14. марс 2020.

Статистике укупног италијанског пандемијског искусства (подаци од јуче у 18:20):

Укупних случајева: 17 660

Укупно позитивних: 14 955

Хоспитализованих са симптомима: 7 426

У кућној изолацији: 6 201

Отпуштених / излечених: 1 439

На интензивној нези: 1 328

Преминулих: 1 266

Позитивни на вирус заменица министра образовања, Анна Аскани и заменик министра здравља(?!) Пјерпаоло Силери.

Јуче сам се једва пробудио. Закаснио сам на посао два сата. Ни речи прекора. Због ситуације, шта ли?

Број маскираних колегиница је у драстичном порасту. Сада су и рукавице свеприсутне. Сви су намагнетисани. У мимоходу, људи, попут два негативно намагнетисана ентитета, полукружно мењају путању кретања. Успостављају се пешачки кружни токови. Иако се у очима чита нелагода због очигледног избегавања, чита се и одлучност да се примени шта је год потребно. Већ је ушло у крв.

Отуд ми је, потпуно спонтано и неочекивано, пало на памет да узмем недељу дана ферија. Да се наодмарам и наспавам, што је увек корисно за унутрашње одбрамбене механизме, да смањим број контаката, да са пристојне дистанце осмотрим развој догађаја, а и да десетак дана будем близу породице, којима, делија какав јесам, уливам осећај сигурности и припадајућу имунолошку снагу.

Шефика је одмах одобрила ферије, иако регуларна процедура захтева две недеље најаве. Чак, срећан, похвалио сам се колегици, која је фоткала, ту на комшијском чаробном фото-столу.

Настави са читањем „Пан-Дани четврти и пети (пан-годишњи одмор)“

Пан-Дан трећи (#стежесе)

[Време читања: 8’ 56’’]

Болоња, четвртак, 12. март 2020.

Службени гласник / Одлука Председника Савета министара 11. марта 2020.

„1) Oбустављена je малопродаја, са изузетком продавница хране и основних намирница, наведених у Анексу 1. […] Остају отворене трафике, дуванџинице и апотеке. У сваком случају, између људи мора бити загарантована сигурносна удаљеност од једног метра. […]

2) Обустављају се делатности угоститељских услуга (укључујући барове, пабове, ресторане, сладолеџинице, сластичарне), са изузетком мензи и сталних угоститељских објеката на уговорној основи, који гарантују сигурносну удаљеност од једног метра. […]

3) Обустављају се активности у вези са личним услугама, укључујући фризере, бербере, козметичаре) сем оних које су одређене Анексом 2. […]

4) Остају загарантоване, у складу са хигијенско-санитарним правилима, банкарске, финансијске и осигуравајуће услуге као и активности пољопривредног и зоотехничког сектора пољопривредне прехрамбене прераде, укључујући ланце снабдевања робе и услуга. […]”

И тако даље, и тако све даље. Метар, по метар.

Укратко, дозвољена је следећа путања: кућа – пос’о – банка – супермаркт – апотека – болница – са’рана – кућа. И тако дан за даном, пред коцкастим екраном.

Добро, очекивано, нарочито после јучерашње излетниче атмосфере у нашем парку, и шире. Пролеће и хормони пробијају блокаду тврдих администратора. „Ерос, Танатос – јајца ин патос”. #’БешВирус

Настави са читањем „Пан-Дан трећи (#стежесе)“

Пан-Дан други (рупа у закону)

[Време читања: 7’ 12’’]

Болоња, среда, 11. март 2020.

Уморан. А тек је почетак. Циркуса. На послу су поделили маске. Сви као да су преконоћ израсли исте чудне њушке. Њушке што се каче иза ушке. Људи се гуше. Ал’ трпе, да буде боље. И пизде, уједно.

Цица из мензе у поверењу ми је, сва усплахирена, рекла да имамо у фирми четири заражена, али да нико о томе не прича. Мислим да је била неурачунљива, с обзиром на недостатак кисеоника. Од маскирања. И жиле на њеном врату су вриштале о томе.

Данас сам ишао бициклом на посао. Д’онде и назад има +/- 30 километара вкупно. Пошто је узалудно кретање ограничено, ово моје смислено, посла ради, користим за дисање ваздуха и разгибавање телеса. Тако да полиција може да ми под прозор. А леп, сунчан, прави пролећни дан беше днес. Топлота сунца греје, а свежа ветрица лаганог бициклистичког кретања хлади. Дивота. Као кад је био мир.

Настави са читањем „Пан-Дан други (рупа у закону)“
%d bloggers like this: