Корона-циркус

Пан-Дан четрнаести (угрожене животиње)

[Време читања: 2’ 53’’]

Болоња. понедељак, 23. март 2020.

-Добар је, тата, овај вирус.
-Зашто мислиш, Веко?
-Ако сам у болници и ако треба да умрем, није. За човека, можда, није добар, али је добар за угрожене животиње. Можда успеју да се сада опораве. И природа, биљке. Вечерас сам са терасе видела много звезда, као никада.
-Ја мислим да је читава ова пауза човечанства, макар ова у Италији, у Болоњи, јер не можемо стварно знати како је игде где нисмо (а тренутно смо затворени у кући, па и ту није све најјасније), дакле, ова пауза саобраћаја и фабрика које се пуше и ова тишина, могу само да користе природи. Види, одједном је захладнело онолико. Вратила се зима, а пролеће било пожурило већ у јануару. Ма, у децембру! Прошле су само дветри недеље лаганијег кретања људског мотора, а зима се, комотно, вратила. Можда је сад на реду глобално захлађење? Бака каже да је у Скопљу снег од јутрос. Микица ми из Зајечара шаље фотке, праве, зимске. А у јануару било 24 степена. Бог постоји…
–[Вера спава…]

Наставите читати

105,-

[Шкљоца: Микица Мих Андрејић]

Зајечар, понедељак, 23. март 2020.

Наставите читати

Оно унутра и оно вани, хладни пред нама сада су дани

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 3’ 25’’]

Београд, Leka’s Hill, недеља, 22. март 2020.

-Видео сам. Након десет метара узео си течност од продавца кокица и дезинфиковао руке!

-Јесте. Али сам ипак стегао руку коју си ми пружио…

(разговор два човека испред зграде РТС-а, један је сниматељ а други возач)

✽ ✽ ✽

Овај кратки дијалог, или инсерт из дијалога, делимично је измишљен. Делимично није. То, да за почетак најавим, није никакав позив на ребелију у виду руковања.

А и да јесте, мало ко би се сада руковао. И не треба, вероватно.

Али друго сам хтео. Данас, око 16 и 10, са кесом у којој је било неколико парчића тек припремљених лазања, и боцом алкохола у џепу (бочица, пластична – штета што није стаклена, са воткицом маленом) кренуо сам пут мојих родитеља, да им уручим то мало хране преко ограде. Њима је, мислим, увек било драго што имају троје деце, а сада им је још драже.

Наставите читати

Пан-Дан тринаести (#стежесејошјаче)

[Време читања: 5′ 36“]

Болоња, недеља, 22. март 2020, 2:07

Деца перу зубе, ја их мало гоним. Већ је поноћ, а они би сад баш да започну нову туру – нову гарнитуру игре. Шефица, такође, захтева мир, чистила је цео дан по кући, спремила ручак, спремила вечеру, нико јој није рекао хвала за све то, па има право, макар, на мир. Искрен да будем, ја сам први засукао рукаве. Усисао целу кућу и обрисао подове дезинфисијенсом. Она се прикључила, па онда и деца, и све је било дивно – радили смо нешто сви заједно. Најзад.

Кућу нам, иначе, чисти и спрема Хатижа, Мароканка, отприлике мојих година. Вредна је и брза. У мараму, док ради, понекад углави телефон имровизујући хендсфри, и ваљда, прича са јетрвицом, адамским кољеном. Ја јој увек кажем да ће тако, тим портабл уређајем, мозак претворити у пи’тије, а она се смеје. Или не зна шта су пи’тије, или мисли да се нешто шалим, шта ли. Можда зато што се увек смешим док причам с њом. Моја шефица је, пак, и њена шефица, те са њом комуницира техничким жаргоном и – увек озбиљно. Као про.

Наставите читати

Зора

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања, 2’ 47’’]

Београд, Лекино Брдо, субота, 21. март 2020.

Када смо мој пријатељ (аутор аутентичног романа о сатирању америчких домородаца (званих индијанци)) и ја седели, уочи ванредног стања, у кафани ,,Зора“ разговор је текао неусиљено.

Између осталог, и по томе знаш ко је прекопута.

Причали смо о искушењима, о рату у којем је он био а ја нисам, о нашим људима, о људима који су и наши и нису а говоре исти језик и физички се не разликују; причали смо о женама, о нашим женама, о заједничким познаницима, о браћи и пријатељима – и о путовању које нас је још више везало.

Донео ми је хонорар за једну нашу другарицу која живи на другом делу града, а завршила је неки део посла, око једне одличне књиге, па јој мој пријатељ, и кафански сапутник, и не само кафански, шаље новце путем мене.

У белој коверти, 80.

Наставите читати

Пан-Дан дванаести (шегачење)

[Време читања и посматрања: субјективно]

Болоња, субота, 21. март 2020.

Откако поче пошаст да хара у нашим крајевима, јер док је била далеко од очију, била је и далеко од срца, крете, сем пандемије страха, и контрапандемија смеха. Мало као подмех, а више ако став, буквално разбибрига.

Оно што следи биће хронолошка листа, по принципу „ин ордер ов апиренс” онога што ми је пристигло од добрих људи, разбибригара.

1. март

Наставите читати

Нови дани

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 43’’]

Београд, Лекино брдо, петак, 20. март 2020.

У трећем Шпанац разговара са Гораном Баретом
никада га није срео и никада га неће срести
али зато и постоје имагинарни светови
„Шпанске посланице”

Има једна песма винковачких „Мајки”, бенда који слушам скоро тридесет година. Тај бенд слушао је старији брат мог друга Марета, док смо се ми као клинци навлачили на панк, прве цигарете и друга пива.

Грађански рат био је близу, а 21. век далеко.

Маретов брат на нас је обраћао мало пажње. Мене је, ипак, не знам зашто, помало примећивао – повремено би ми позајмио неку касету – аудио касету – да преснимим. Например ,,Youth of Тoday”.

Имао је и многе плоче, техниксов грамофон, и собу у коју смо Маре и ја улазили кад он није био ту.

Песма коју помињем у наслову је Нови дани. Не бих много писао о тој песми, али послушајте је ако хоћете. То је песма о долазећој слободи.

Наставите читати

Пан-Дан десети (тестамент)

[Време читања: 6’ 19’’]

Болоња, четвртак, 19. март 2020.

Сву ноћ су врата од терасе остала отворена. Ни ноћу више није толико хладно, а и покривам се великим вуненим ћебетом; увек сам замишљао да је јунак оне песме, Ја имам два метра. То ћебе, димензија 200 х 220 самтима, купили су моји родитељи на једном од грчких летовања. Овде већ њушим да ћу ти нешто и слагати, не хотећи, јер и сам верујем у истинитост сопствених сећања, која, признајем, нису најкристалнија. У сваком случају, осуђен си на моју верзију приче о ћебету.

Дакле, ћебе је купљено у Грчкој. Нису родитељи, него је мајка за то одговорна. Ћебад (вунана), постељина (чисти памбук), завесе (цицане), суђе (емајлирано), ствари од свакодневне користи за целу породицу, то је била мета њених шопинга. Отац је био заинтересован више за крканлук, и уопште, за личне потрепштине. То је, дакле, ћебе имало и близанца (двојајачног), које је остало негде у бази, у Зајечару.

Пошто су ћебад двоперсонска, прва им је намена била коришћење у брачној соби мојих родитеља. А, онда, када је с отказивањем пројекта „Југославија“, отказан и брачни пројекат мојих родитеља, ћебад су добила неки негативни симболични предзнак. Мајка се, с одласком оца, заувек, иселила из брачне собе, а ћебад остала на дну гомиле ствари на кревету и у соби, која је постала складиште непотрепштина, недозрелих за право ђубриште. Никад се не зна кад ће ти шта затребати.

Наставите читати

Пад-Дан девети (све по списку)

[Време читања: 89,46€ ≈ 2’ 58’’]

Болоња, среда, 18. март 2020.

Данас је мој ред да чекам ред. Изабрао сам Лидл. Тамо имају најјефтиније био банане, као и лешнике, орахе, пириначмлеко. Узећу и мало замрзнутог поврћа, колико да попуним празнину у замрзивачићу, ракиштину (за дератизацију), а и меда, доста меда (био). Шећер прескачемо колико можемо, мада смо јуче палачинке, умућене са кестеновим брашном, мазали кремом од лешника, разуме се, органским, али шећерли.

Издалека је изгледало сувише добро, нигде реда. Кад сам сјахао и везао коња, схватио сам да су врата, на која обично улазим, забрављена, те да морам на она друга, иза угла. А, тамо…

*Молим Аутора да се јави ради потписивања*

Наставите читати

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

1. март

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this: