Корона-циркус

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 12’’]  

Лекино Брдо (а и где би друго сада био, осим ако бих морао)

Среда,  25. март 2020.

18:23, сада, док почињем

Постоје људи који су на мене оставили утисак, али није било прилике да се видимо, или просто није било могуће, због даљине и разних међуљудских и других односа. Или зато што су ходали земљом пре мене…

Тако је то.

Волео бих да сам срео Формана. Или мог прадеду, Веселина. Формана је срео мој пријатељ, Мијовић – анегдота о том догађају прича се и данас (ја је свакако причам).

Мог прадеду одавно више нико на свету не зна. Погинуо је на Церу, када се придигао из рова да узме цигарету – метак му је просвирао срце. Уствари никаквог свирања ту није било. Него насиље, често међу људима, са разним облицима и исијавањима. Било је то, ако се не варам, а да не гледам на нету да ли је био август, у августу 1914. године.

[Пише: Сташа Томић]

[Време читања: 9’ 28’’]

Godinama ništa noću nisam sanjao. Toliko da sam se pomirio sa tom činjenicom i da sam počeo da verujem da se ljudima to uopšte i ne događa. Slušao sam ljude na grupnoj terapiji na koju sam povremeno odlazio kako prepričavaju svoje snove i sebi govorio kako su ti ljudi, uglavnom već skoro srednjovečne žene, verovatno blago klimakterične i samim tim pshihotične. Kada sam tih nekoliko puta kada mi je stvarno bilo potrebno odlazio kod terapeutkinje, jednom sam joj uzgred pomenuo kako već godinama nikad ništa ne sanjam, na šta je ona samo zabrinuto zavrtela glavom. Dobro pamtim taj pogled na njenom licu, jer sam ga samo nekoliko puta video. Čak ni terapeuti nekad ne uspeju da sakriju svoju duboku ljudsku zabrinutost i na taj način umire svoje anksionzne pacijente, tj. klijente, kako to oni vole da nas zovu.

Mislim da nam je danas deveti dan kako smo u ovoj nekoj nazovi izolaciji. Ja se stvarno trudim, jer mi je više nego jasna ozbiljnost situacije, toliko da svaki put kada sam bio primoran da izađem, a to je bilo u proseku svaki drugi dan, sam ipak uspevao da nađem neke apoteke koje imaju alkohol i sredstvo za dezinfekciju i kupovao u potpunosti moje dnevno sledovanje tih magičnih bočica. Drugi ili treći put, pred tom istom apotekom sam čak razmišljao kako ću da slažem apotekarku da moram da kupim još dve bočice jer kupujem i za sedamdesetogodišnju komšinicu kojoj je naravno lično predsednik preko televizije zabranio izlazak iz kuće. Kada sam došao na red ipak sam odlučio da ne lažem u ova teška vremena, prevashodno jer je moj devetogodišnji sin Aleksa bio pored mene. To je došlo dotle da me je juče moja supruga lepo zamolila da bi sada stvarno morao da prestanem da kupujem sredstva za dezinfekciju i da ih imamo dovoljno. Ali moji pokušaji izolacije u ovih devet dana podrazumevaju i jučerašnje iskustvo u Lidlu prepunom ljudi, u kome sve kase rade punom parom toliko da se preko razglasa i ne čuje više ono njihovo: „Molimo šefa smene da otvori kasu broj 8!“ Ja onda malom plastičnom bočicom sedamdesetoprocentnog alkohola prskam sve živo što ću dotaći. Moja majka, gospođa Mramor, kako je zovu, koja je sama već dvanaesti dan u stanu u Ljubljani je prateći italijanske vesti čula kako kaže najpametniju rečenicu u celom ovom ludilu: „Tretirajte svakog čoveka kao da ima koronu.“ Ne mogu ni da zamislim kako se to pravilo primenjuje na ukućane jer se moji stalno sprdaju kako sam ja već preležao koronu jer evo već šestu nedelju se nekoliko puta dnevno, ozbiljno suvo zakašljem. Taj kašalj sam preneo i na svoje ukućane tako da i oni evo već nekoliko nedelja se zakašlju tu i tamo, tako da ta deviza u našem domaćinstvu nema nikakvog smisla, ali u jednom prepunom Lidlu je ništa manje nego najava za horor u mom hipohonderskom svetu. Za jednog ozbiljnog hipohondera poput mene, u Lidlu mi je bilo još bitnije da, iako sam imao masku koju mi je tašta sašila, da sam nekoliko puta kada mi je nadošlo, uspeo da umirim i sakrijem moj suvi kašalj od unezverenih i gladnih srbčića u jeftinom nemačkom kapitalističkom luna parku.