Пан-Дан осамнаести (где ће Мића за викенд?)

[Време читања: 6’ 46’’]

Болоња, петак, 27. март 2020.

Не знам више је ли уторак, или недеља. Једина координата су ми панданови, и као да је, Боже ме прости, рачунање времена кренуло од нуле. По том, новом, Куроновом календару, ја бих био рођен у 46. години п.К. (пре Курона), што ме пласира у род преисторијских људи. То би, такође, значило да је седамнаестог дана после Куроне, Свјетска здравствена организација јавила прве знаке успоравање пандемије у Италији, и тиме би 17/1 (јер, месеци губе своја имена у Куроновом календару) постао датум-чињеница историје, те би био и обавеза будућих он-лајно ђака другог разреда, (макар) италијанских основних онлајно школа, да тај датум запамте онако како смо и ми памтили неке датуме: тако да их знамо, макар нас наша учитељица у сред ноћи пробудила и испитала. (Мени је, иако маленом и наплашеном, та претња била несувисла, јер сам знао да би учитељицу, кад би си се само усудила да на врата нашег стана покуца у зла доба, мој отац дочекао и испратио о истом трошку и само с једном једином псовком, али – кроз зубе.)

Наставите читати „Пан-Дан осамнаести (где ће Мића за викенд?)“

Један дан Бошка Милосављевића Данца пре Куроне

[Пише: Данац Шпанац]

реме читања: 3’ 18’’]

„Неусаглашеност са средином чији си неодвојив део, или излет ка месту на коме ниси био, и никад више бити нећеш.”

Тако ми нешто иде кроз главу, док ходам.

Кренуо сам до оближње продавнице, која припада ланцу продавница. Ипак, ова је посебна. За мене.

Ту раде неки људи и жене који ми знају име. Понекад попричамо. Живи смо. Мало одобримо једни друге, мало и ободримо. Мало и ћутимо.

Мало помало.

Понекад, дођем ту са празним флашама. Понекад, дођем по још, са празним флашама и уплетеним језиком који не прати мисли које после, по фрагментима, сутра, тражим – без већег успеха.

Наставите читати „Један дан Бошка Милосављевића Данца пре Куроне“

ПАДМИНИ ДАН (кад су сви људи једној круни поплочали пут)

[Пише: Саша Цветковић]

Београд,

Двоброј за среду-четвртак, 18-19. март 2020.

Желео сам за драге –  код куће и све у расејању – љубитеље домаће речи да призовем мастионицу и перо, и ,,Дан шести“, и дан шести, и ко зна шта све не, са свим припадајућим асоцијацијама за сведоке, а призвах ово:

1333, петнаест година пре почетка приче о Кир-Ангелосу, на древни се Китај оборише грдне невоље. Свих се пет Елеманата – Ватра, Вода, Земља, Метал и Ваздух – на жуте људе подигоше. Суша у лику мршаве жене празних дојки, која се хранила сопственим месом, опустоши зиратне долине река Кианг и Хоан, а трудни облаци родише јата скакаваца што до кости обрстише крајине Хоукуанг и Хонан. […]

И даље, до ових редова:

25. марта 1345, у један после подне, сретоше се Сатурн, Јупитер и Марс у Кући Водолије. Познаваоци небеских знакова задрхташе. Сусрет Сатурна и Јупитера доносио је смрт, Марса и Јупитера пошаст. […] (Борислав Пекић, Нови Јерусалим).

Наставите читати „ПАДМИНИ ДАН (кад су сви људи једној круни поплочали пут)“

Braće Nedića

Sveti Nikola. Pola Srbije slavi. Druga polovina ide.

Radujem se viđenju sa ljudima, od kojih neke vidjam samo tada, ali i to malo mi je drago, tome slave služe. Da se resetuje. Ponovo se sretneš sa drugima, a i sa sobom kroz njih

Ulica Braće Nedića, lepa prizemna kuća, sa puno istorije i u njoj i oko nje.

Domaćin slave, otac mog prijatelja, sada pokojni, čika Zoran, pušta Ray Charlesa -„Georgia on my mind“.

Nežni, rapukli glas nas grli i prati u noć.

Čika Zoran, Doktor, veliki je car.

Npr. kupio je glanc novu Vespu u svojoj 63-oj godini života.

Наставите читати „Braće Nedića“

Станко

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 12’’]  

Лекино Брдо (а и где би друго сада био, осим ако бих морао)

Среда,  25. март 2020.

18:23, сада, док почињем

Постоје људи који су на мене оставили утисак, али није било прилике да се видимо, или просто није било могуће, због даљине и разних међуљудских и других односа. Или зато што су ходали земљом пре мене…

Тако је то.

Волео бих да сам срео Формана. Или мог прадеду, Веселина. Формана је срео мој пријатељ, Мијовић – анегдота о том догађају прича се и данас (ја је свакако причам).

Мог прадеду одавно више нико на свету не зна. Погинуо је на Церу, када се придигао из рова да узме цигарету – метак му је просвирао срце. Уствари никаквог свирања ту није било. Него насиље, често међу људима, са разним облицима и исијавањима. Било је то, ако се не варам, а да не гледам на нету да ли је био август, у августу 1914. године.

Наставите читати „Станко“

Mali Mi

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, srijeda 25. mart 2020.

***

Imamo ovdje, u Beču, jednog komšiju sa Bosfora. Ponekad zažalim što stanujemo u toj novoj zgradi, u urbanom dijelu grada udaljenom 15 minuta od glavnog trga i katedrale Svetog Stefana i 10 minuta od najljepšeg bečkog dvorca Šenbrun, u suprotnom smjeru. Jer da živimo u nekom tirolskom selu, štajerskoj oblasti ili Obervaltersdorfu možda bi taj naš komšija uzgajao stoku. I možda bi, kao većina tamošnjih vrijednih mještana – držao krave. Znate, one krupne, jedre, mlijekonosne – ko sa omota za „Milka“ čokolade. E vidite, tada bih poželio da mu crkne – makar jedna od tih krava!

Nemojte mi, uvaženi čitaoče, prerano suditi zbog te moje zlobne želje. Krave su, držim, jako dobrodušne životinje, pitome i pomalo melanholične. Vječito u nekoj svojoj zen fazi. I prvi na sebe bacam kamen zbog same primisli da se jednom takvom dragom stvorenju, ni krivom ni dužnom, nešto ružno desi. Zapravo, kamenje je fijuknulo već u naslovu ove blog-burleske čiji je naziv „Mali Mi“ sasvim na mjestu. To „Mi“ odnosi se na komšiju i na mene! A koliko smo mali obojica – i to će se pokazati. Zapravo, samim tim što sam na nekog ko me je gađao kamenom, bacio takođe kamen a ne hljeb, dovoljno me degradira da ostale svoje „malosti“ ne moram ni da ističem. A to što sam kamenom uzgred „usmrtio“ i njegovu jadnu, izmišljenu kravu stavlja mi dodatne okove srama, koje ću da nosim dok god moja robija traje. Ali i on će nositi svoje. Mada toga još nije svjestan!

Наставите читати „Mali Mi“

Стари велемајстори

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 3’ 29’’]

Постоје велики људи који учине да се сви око њих осећају малим.
Али истински велики људи су они који учине да се
сви људи око њих осећају великим.
К. Г. Честертон

Једног дана напунио сам 40 година. Сада, неколико година касније, не баш много ни пуно али неколико, сећам се временских прилика које су обележиле тај не баш најславнији дан – када сам почео да бивам мушкарац у најбољим годинама. Било је хладно, али снега није било.Чини ми се да је био јануар, или фебруар, можда и март…

Али, одлично се сећам очевог педесетог рођендана. Тада ми је изгледао као старији човек, али никако старац. Мислим да бих волео да будем у његовој педесетогодишњој форми, ако опет добацим до округлог броја. Видећемо.

Ипак, те године, са 50, последњи пут играо је фудбал са мном и екипом из Друге економске. Мој отац је био бољи фудбалер од мене и брата. Имао је сјајан дриблинг у месту и одличан шут, разноврсан. Био је луцидан – па тако и данас понекад изненади, углавном неким исказом…

Наставите читати „Стари велемајстори“

Пан-Дан петнаести (трениг)

[Време читања: 13’ 36’’]

Болоња, уторак, 24. март 2020.

Јутрос сам устао необично рано за пандемијске услове, фртаљ иза десет. Моја госпожа, учитељка, држала је часове предшколцима, на струју. Толико је викала, ваљда није чула добро, или је понела бајка о пролећу, коју је причала, шта ли. Углавном, успела је да ме кроз двоја врата и три зида пробуди.

Ова писанија се, по правилу, одигравају ноћу. Ем је тишина, ем не радим пекарку, па могу да се пружим. И, такође, по правилу, заспивам после четири. Косови увелико поју кад затворим врата, и од терасе, и од топа. Лапа топа. Зато је десет и фртаљ цик зоре за мене, а и зато што сам се брзо навикао на добро. Спавам, у просеку, десет сати.

До избијања целосветске пандемије патио сам, ако могу тако да се изразим, од персонализоване пандемије неиспаваности, у око ме пљуни ако лажем, последњих петнаест година. Зато сам у ово смутно време решио да сем терапеутике писанија и високих доза витамина Ц, имунитет буџим дугим, заправо, потребним сном. И тако дођосмо до магичне бројке „10”.

Наставите читати „Пан-Дан петнаести (трениг)“

Kako sam upoznao Spilberga

[Пише: Сташа Томић]

[Време читања: 9’ 28’’]

Godinama ništa noću nisam sanjao. Toliko da sam se pomirio sa tom činjenicom i da sam počeo da verujem da se ljudima to uopšte i ne događa. Slušao sam ljude na grupnoj terapiji na koju sam povremeno odlazio kako prepričavaju svoje snove i sebi govorio kako su ti ljudi, uglavnom već skoro srednjovečne žene, verovatno blago klimakterične i samim tim pshihotične. Kada sam tih nekoliko puta kada mi je stvarno bilo potrebno odlazio kod terapeutkinje, jednom sam joj uzgred pomenuo kako već godinama nikad ništa ne sanjam, na šta je ona samo zabrinuto zavrtela glavom. Dobro pamtim taj pogled na njenom licu, jer sam ga samo nekoliko puta video. Čak ni terapeuti nekad ne uspeju da sakriju svoju duboku ljudsku zabrinutost i na taj način umire svoje anksionzne pacijente, tj. klijente, kako to oni vole da nas zovu.

Mislim da nam je danas deveti dan kako smo u ovoj nekoj nazovi izolaciji. Ja se stvarno trudim, jer mi je više nego jasna ozbiljnost situacije, toliko da svaki put kada sam bio primoran da izađem, a to je bilo u proseku svaki drugi dan, sam ipak uspevao da nađem neke apoteke koje imaju alkohol i sredstvo za dezinfekciju i kupovao u potpunosti moje dnevno sledovanje tih magičnih bočica. Drugi ili treći put, pred tom istom apotekom sam čak razmišljao kako ću da slažem apotekarku da moram da kupim još dve bočice jer kupujem i za sedamdesetogodišnju komšinicu kojoj je naravno lično predsednik preko televizije zabranio izlazak iz kuće. Kada sam došao na red ipak sam odlučio da ne lažem u ova teška vremena, prevashodno jer je moj devetogodišnji sin Aleksa bio pored mene. To je došlo dotle da me je juče moja supruga lepo zamolila da bi sada stvarno morao da prestanem da kupujem sredstva za dezinfekciju i da ih imamo dovoljno. Ali moji pokušaji izolacije u ovih devet dana podrazumevaju i jučerašnje iskustvo u Lidlu prepunom ljudi, u kome sve kase rade punom parom toliko da se preko razglasa i ne čuje više ono njihovo: „Molimo šefa smene da otvori kasu broj 8!“ Ja onda malom plastičnom bočicom sedamdesetoprocentnog alkohola prskam sve živo što ću dotaći. Moja majka, gospođa Mramor, kako je zovu, koja je sama već dvanaesti dan u stanu u Ljubljani je prateći italijanske vesti čula kako kaže najpametniju rečenicu u celom ovom ludilu: „Tretirajte svakog čoveka kao da ima koronu.“ Ne mogu ni da zamislim kako se to pravilo primenjuje na ukućane jer se moji stalno sprdaju kako sam ja već preležao koronu jer evo već šestu nedelju se nekoliko puta dnevno, ozbiljno suvo zakašljem. Taj kašalj sam preneo i na svoje ukućane tako da i oni evo već nekoliko nedelja se zakašlju tu i tamo, tako da ta deviza u našem domaćinstvu nema nikakvog smisla, ali u jednom prepunom Lidlu je ništa manje nego najava za horor u mom hipohonderskom svetu. Za jednog ozbiljnog hipohondera poput mene, u Lidlu mi je bilo još bitnije da, iako sam imao masku koju mi je tašta sašila, da sam nekoliko puta kada mi je nadošlo, uspeo da umirim i sakrijem moj suvi kašalj od unezverenih i gladnih srbčića u jeftinom nemačkom kapitalističkom luna parku.

Наставите читати „Kako sam upoznao Spilberga“
%d bloggers like this: