Дневник пандемије / Шатра од речи – плод је маште. Циљ овог програма је да забави, образује, насмеје и обрадује. Свака сличност са стварним личностима и догађајима је случајна. За проналажење одговарајуће терапије, обратите се лекару од поверења. Не пробавајте ништа од наведеног код куће, без присуства пунолетног лица. Истражујте, информишите се, мислите својом главом.
Док сам ишао на појило, покисао сам [тачка]
Изгледао сам као мечка, газио као мачка.
Сиви Аудио се парикирао, Фершо измарширао,
Врата отворена, трешти нека глазба,
Малени синчић напред везан заспа.
Гледам, Фершо нема флаше,
Неће се мешати у послове наше.
Појило обикаља, кружи,
Можда пази да се не окужи?
Кад, у ђубру, неке снаше
Оставиле дветри флаше.
И латекс једнократне рукавице,
Биле су и неке марамице.
Вирулентне, или не,
Фершо се не обазире.
Убаци новчић, стисну гумбић,
Пипа цурка, а Фершо флашу гурка,
Па све маши, ал не мари,
Фершо стари.
Кад је бег бијо циција у ноћи?
Немачка полиција неће доћи
Да им свира у фрулицу.
А весео је, их!
Цупкао би уз комшиницу.
Ал’ уз глазбе стих,
Само се љуља,
Смирен, тих.
Лево,
Десно,
Амплитуда иста...
Прешао је нула пет промила,
Заиста,
Заиста!
Не кудим, ни мишљу, ни оком,
Стојим, чекам, кунем се Истоком,
Да напуним и ја претислонац,
Филтер вода - здравља ослонац.
Ал’ Фершо, лисац стари,
Пуни ли пуни, ништа не мари,
Што ће здравље круном да превари.
Попијо је јако па је имун,
И синчићу је дао
Лимун,
Витамина Це.
Затвара флашу,
Ћути, добро је.
Испаркира брзо,
Надвоје-натроје.
Грува глазбу јаче,
Аматер пијанац,
Шкрипе му гуме,
Уз Весну Змијанац.
01.04.2020. Кукурику хил (Петлово брдо), Београд, Србија.
Ово што се види на фотографији, на крају дрвореда (а видеће се на следећој фотографији надам се боље) јесте уствари крај изолационе зоне, нама познате тренутно као Београд. Након тог белог зида, који се овде на фотографији препознаје само на основу сенки дрвећа које падају по њему, (као што се и корона препознај тренутно само на основу бројева и статистике, тј. своје медијске сенке, која свакодневно пада на нас) елем после тог овде ”невидљивог” зида почиње шира изолацона зона звана Србадија, Србијца, или просто Србија. Шире ова изолациона зона касније се граничи са другим сличним изолационим зонама, и тако докле год се геополитичка мапа овог нама познатог света разастире пред нама. Корона је свет успешно поделила на изолационе зоне. Вратил га је на његово нулто-геполитичко подешевање, што би се народско-компијутерашки рекло, ресетовала га је. Е сад да ли је то ресетовање стврно само гео-политичко, или пре свега банкарско-економско, до ког би дошло и без короне, али онда не би кривица могла да се навали неком невидљивом (као што је то тренутно случај са короном), већ би пала на нечија и те како видљива плећа? А то баш и није згодна ситуација. Хтедох нешто друго да кажем, док ово пишем тренутно сам уствари на једном такорећи изолационо-међузонском терену. Додуше унутар овог урбаног круга, али са директним погледом и на онај изолациои појас који почиње ту одмах изван ”зидина” града. Кад сам већ код града… Бели град опасан је белим зидом. Симболично или не, и један и други су видљиви, али зато корона није! Бели град чак уопште нимало није бео. Можда је баш у томе тајна његове видљивости? Међутим да отколнимо сваку сумњу око белине и видљивости. Овај бели зид је бар за сада још увек бео, али иако још увек бео, он је и те како видљив. То ме доводи до закључка да ова невидљива коронштина не може никако да буде бела!
Оставимо се сада коментара да их је било и непријатних. Да су се Римљани нашли у грозном чуду код Кане (на крају је Картагина ипак самлевена са земљом), да је Надал по…… после једног поена који је одигран како он није навикао, да је Бајко после Јојићевог шута…
Али ова пријатна су предмет овог мог малецког иступања.
Брат ме је изненадио када ми је пре неколико година рекао да његова жена и он очекују једно мало дете – да се појави.
Ортак ме је изненадио кад ми је јавио да учествујемо на једном фестивалу (страни неки фестивал…)
Ушао сам у нови животни ритам. Ово свакодневно сударање и насумично одбијање о кревете, тоалет-шкољке, столове, тањире, диване, столице, компљутере и остали неживи и живи инвентар наше основне јединице друштва, спонтано ми је доделило да живим трећу смену. И ту се, верујем, не разликујем од многог сапатника. Али, нас не интересује стереотип коронарног бродоломника, па се зато, одмах, враћамо у моју трећу смену.
Не жалим се. Примећујем.
Када постоји напетост, сва твар тежи да је се ослободи.
Нешто рикне, Нешто капне, Нешто цикне, Нешто лапне.
Ето, прошло је већ 5-15-25 дана од почетка овог стања измењене спољашњости. Рекло би се, стање је стало чепркати и по унутрашњости, али, за разлику од овог првог случаја, консеквенце и нису баш посве универзалне(омиљена, не баш веродостојна и спретна заменица за реч „истините“, обично поносно пришљамчена уз озбиљне цареве, какви су Нушић или Домановић – ако смем сасвим скромно да приметим). Ова полусметеност у рачунању полувремена резултат је честе људске слабости(или барем склоности) оличене у апатичном сливању у режим живота звани „дан по дан“. Ипак, то није сасвим тачно, с обзиром да у недостатку очевидних и опипиљивих доживљаја остају они(јасно као дан) много исцрпнији – унутрашњи. А они да груну, могу са свију страна. Лакше је, ипак, кренути им у сусрет, па се, са неком дозом радости, претерано, у мацуријанском стилу, облачим и напуштам сигурност дома свога.
КИЧМИНА КИЛА, ИЛИ ТИ ДИСКУС ХЕРНИЈА, ЗАДЕСИЛА МЕ ЈЕ БАШ НЕШТО ПРЕ ПРОГЛАШАВАЊА ГЛОБАЛНЕ ПАНДЕМИЈЕ И УВОЂЕЊА ВЕНРЕДНГ СТАЊА У ЗЕМЉИЦИ СРБИЈИ. МЕЂУТИМ, ТАД, ДА ЈЕ ТО КИЛА, НИСАМ ЗНАО, АЛИ САМ МОРАО ДА ОТВОРИМ БОЛОВАЊЕ И ЗАВРШИМ У УРЕГНТНОМ ЦЕНТРУ. ПРЕТХОДНО, ТОГ ВИКЕНДА СКОРО ДА НИСАМ МОГАО ДА УСТАНЕМ ИЗ КРЕВЕТА ДА МЕ ЈАК БОЛ НЕ ПРЕСЕЧЕ ГОТОВО НА ПОЛА. ДО УРЕГНТНОГ МИ ЈЕ ТРЕБАЛО ОКО 45 МИНУТА ОД УЛАЗА У КОМПЛЕКС КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА СА ГОРЊЕ СТРАНЕ, ИЗ ПРАВЦА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ И ХРАМА. НОГЕ СУ НЕКОЛИКО ПУТА КЛЕЦАЛЕ У КОЛЕНИМА. ПАР ПУТА ПОЖЕЛЕО САМ ДА КЛЕКНЕМ НА ТРОТОАР И МАЛО ОЛАКШАМ СЕБИ ТО ПУТЕШЕСТВИЈЕ. ТО ЈЕ ЈЕДИНА ПОЗА КОЈУ САМ ПРОНАШАО ДА МИ ОДГОВАРА. НИ СЕДЕЊЕ НИ ЛЕЖАЊЕ НИСУ БИЛЕ БЕЗБОЛНЕ ОПЦИЈЕ, АЛИ КЛЕЧАЊЕ ЈЕСТЕ. ИНАЧЕ ТАКО САМ ТЕ НЕДЕЉЕ ОПРАО КОСУ. КЛЕЧЕЋИ НА ПОДУ КУПАТИЛА СА ГЛАВОМ ОДМАХ ИЗНАД ОТВОРА СЛИВНИКА. ТАМО ГДЕ ЈОЈ ЈЕ И МЕСТО. МОЗАК ЈЕ ЗАПОСТАВИО ТЕЛО, АЛИ ЈА САМ МУ ТО ДОЗВОЛИО. САД СУ ПОСЛЕДИЦЕ ТЕ БЕСМИСЛЕНО ИЗДАТЕ ДОЗВОЛЕ СТИГЛЕ НА НАПЛАТУ. ОСЕЋАМ КАКО ОН КОРИСТИ ТЕЛО, КРИВИ ГА, ДОВОДИ У НЕКЕ ПОТПУНО УВРНУТЕ И НЕПРАВИЛНЕ ПОЛОЖАЈЕ САМО ДА БИ СМАЊИО СЕБИ БОЛ, ИЛИ АКО ЈЕ МОГУЋЕ ПОТПУНО ИЗБЕГАО ИСТУ. ДОЂЕ МИ ДА КАЖЕМ ”ЕПА НЕЋЕШ ГА МАЈЦИ”, ДА ТАЈ БОЛ НИЈЕ И МОЈ КОЛИКО И ЊЕГОВ. ПУТ ДО УРГЕНТНОГ БИО ЈЕ ДУГ И НЕИЗВЕСТАН. ТАДА ЈЕ ГРАДСКИ САОБРАЋАЈ ЈОШ УВЕК РАДИО. ЉУДИ СУ СЕ, КАО И ОБИЧНО У ЈУТАРЊЕМ ШПИЦУ, БЕЗ ОБЗИРА НА ЦУНАМИ КОРОНЕ КОЈИ СЕ НАДВИЈАО НАД СВЕ НАС, ТИСКАЛИ И НАБИЈАЛИ ЈЕДНИ НАД ДРУГЕ КОЛИКО ГОД ЈЕ ТО МОГУЋЕ. НЕКОЛИКО ТАКВИХ АУТОБУСАМ САМ ВЕЋ БИО ПРОПУСТИО ЗБОГ ГУЖВЕ, АЛИ ОНДА САМ У ЈЕДАН УСПЕО НЕКАКО НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ДА УСКОЧИМ. БИО ЈЕ ВСОКОПОДНИ ПА САМ МОРАО НА ЈЕДНОЈ УЗ ПАР СТЕПЕНИКА. ЉУДИ КОЈИ СУ СЕДЕЛИ ИЗА ВРАТА ВИДЕЛИ СУ МОЈУ МУКУ, АЛИ БИЛО ЈЕ ПАР ПРЕПРЕКА У ТОМЕ ДА МИ НЕКО УСТУПИ МЕСТО. ПРВО БИО САМ МЛАЂИ ИЛИ ТУ НЕКО СЛИЧНО ГОДИШТЕ ЊИХОВОМ, А ДРУГО, НИТИ СУ ОНИ МОГЛИ ДА УСТАНУ ЗБОГ ГУЖВЕ, НИТИ САМ ЈА МОГАО ДА СЕ ПРОБИЈЕМ И ДА СУ МИ УСТУПИЛИ ТО МЕСТО. ТАКО ДА ЈЕ ОПЦИЈА СТАЈАЊА НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ТРЕБАЛА ДА ФУНКЦИОНИШЕ ЦИРКА ТРИ СТАНИЦЕ. НЕ БИ ТО БИЛО МНОГО ДА ПРИ СВАКОМ КОЧЕЊУ, КРЕТАЊУ, СТАЈАЊУ АУТОБУСА И ПОНОВНОМ КРЕТАЊУ НА СЕМОФОРУ, ИЛИ СТАНИЦИ, ТЕЛО НИЈЕ ПРАТИЛО ИНЕРЦИЈУ, А ОНДА ПРИ СВАКОМ ТОМ ИНЕРТНОМ КРЕТАЊУ КАО ДА ЈЕ НЕКО ЗАДАВАО ЈЕДАН ДУБОК УБОД НЕКИМ ОШТРИМ ПРЕДМЕТОМ ТУ НЕГДЕ У ПРЕДЛУ КРСТА. НА КРАЈУ САМ СХВАТИО ДА ШТО СЕ ВИШЕ ТРУДИМ ДА СЕ ОДРЖИМ НА ЈЕДНОЈ НОЗИ И ЧВРСТО СТЕЖЕМ ШИПКУ РУКОМ ДА ПРЕДУПРЕДИМ ИЛИ САВЛАДАМ ИНЕРЦИЈУ ТО ЈЕ БОЛ ВЕЋИ. ОКРУЖЕН И СТИСНУСТ ГОМИЛОМ ДРУГИХ ТЕЛА, БОЉЕ МИ ЈЕ ДА СЕ ПРЕПУСТИМ ИНЕРЦИЈИ И ПОНАШАМ СЕ КАО ЏАК МЕЂУ ОСТАЛИМ ЏАКОВИМА У ТОМ ТРАНСПОРТУ. МИСЛИО САМ ДА ЋЕ ДРУГИ ЏАКОВИ ПРИМЕТИТИ ДА САМ СЕ ПРЕПУСТИО, ДА МЕ ОНИ НА НЕКИ НАЧИН СВОЈИМ ТЕЛИМА „ШЛЕПУЈУ“, АЛИ СУ ПРИТИСАК И ГУЖВА У ТРИЕСТРОЈЦИ БИО ТОЛИКИ ДА НИКО ОД ДРУГИХ „ЏАКОВА“ НИЈЕ НИШТА ПРИМЕТИО. ТРЕБАЛО МИ ЈЕ ДОБРИХ ПОЛА МИНУТА ДА СЕ ИСКОБЕЉАМ ИЗ ТОГ КРКЉАНЦА НА СТАНИЦИ КОД ХРАМА.
„Са страхом Божијим и вером приступите”.. То је и иначе пожељно али сада је преко потребно.. Сад заиста приступамо са страхом али од телесног страдања..
„Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и да је ово сама пречиста Крв Твоја.” Верујем, верујем, него.. човек на телевизији виче да неће бити довољно места на гробљима и то упорно понавља..
Можда је то проблем, што смо загледани у телевизор уместо у икону… У лик Христов..
Улазимо у четврту недељу спљоштавања епидемијске кривуље. На државном нивоу. Још од времена слободарске (-нске) Србије, опрезно приступам тумачењу феномена у апстрактном, алегоријском, симболичном кључу. Мош’ се лако зајебат’. Неко прича о свакодневном, приземном, а теби се учини да је то сувише тривијално – има ту још нечег. Дајеш духу и машти крила. Узлећеш. У мит. У еп. Мит је јако битан, молим! Ако смем да кажем, најбитнији. Ту нам је темељ. Што је фантастичнији, то боље (парафразираћу Зорана Мишића: фантастика приказује чудесно стварним, не представља стварност чудесном). Али се наратив о издајницима и плаћеницима није испредао уздуж и преко древних бојних поља. Фабрике су бомбардоване да би се ,,увалила“ туђа роба. Банке су уништене да би улетеле туђе банке. А неко је за то био фино плаћен, са стране и са стране. Ergo, страни плаћеник. Није да је све наше било најсјајније, али је било НАШЕ. Барем смо тако доживљавали. Да не говоримо о изневереним надама и промашеној мисли да су наше мисли – наше, што је након две пуне деценије уродило буђењем у потресној истини да смо, једноставно, били – скриптовани.
Због тога сам одлучио да убудуће будем буква. Тврда. Сува. Толико да ни Марко Краљевић не би могао да исцеди нити кап воде из ње. Па и ,,спљоштавање“ доживљавам дословно: у смислу бацања на патос и развлачења по улицама непокорних грађана (видесмо, у древној земљи Инђији тако раде). Само да објекти радње спљоштавања не буду пензионери, да испадају кукови, ломе се очале, прште штапови и лете зубала. Опет, међу њима су, чини се, најнемирнији духови у нама. Стари војно – жилава јаворина. Не либи се да иде мечки на рупу.
Није да сам кризирао, или можда, само малкице, али све сам јуче смислио. У ствари, јавило ми се одједном као већ готов план, а да нисам ништа планирао.
Синоћ, док сам радио на блоговљу, чуо сам Андреја како се чеше. Можеш мислити колико се драпао, кад сам га чуо у другој просторији. Има неке ситне осипе по стомаку, леђима, испод мишке, они долазе и одлазе, некад га муче мање, нека више, па престану. Мислио сам да је од кестена, па укинуо то. Онда, да је од велике количине витамина Ц, од јаја, од јагода, од парадајза, кукурузног брашна, меда…
Корона-циркус 