Корона-циркус

Јутро и после тога

[Пише: Диодоно Ђентиле]

[Време читања: 2’ 41’’]

Лос Анђелос, 4. април, Лекино Брдо

Смирај дана. Два никшићка, два скупља пива у специјалној рерни за пиво, великој, званој тераса.

Није баш Лос Анђелос, али није ни све што пише.

Није будала који не зна да чита – већ онај што чита и све верује што прочита. А тек кад у игру а одавно су ушли уђу и они што баратају сликом и ликом и супермаркетом – игра постаје скупља и за паметног – глупља. Али, временом и паметни легне на руду.

Настави са читањем

Блогословље

Празнословље једног блогослова..

Реч која нема тежину..
Дуго времена сам се питао да ли је то до написаног или доле потписаног..
Размишљам још, да ли овај леп дан зна да је ванредно стање..
Шта и да зна, да ли би се онда натмурио, забринуо..
Да ли би жалио себе и нас..
Сва је прилика да нема ништа од тога данас..
Пси лају, птице цвркућу и трава несметано расте..
Теодор и Алексеј (моји синовци) су се сакрили (где и иначе), да изненаде бабу која долази са посла (кад и иначе)..
Ја то посматрам из изолације, на сигурном..
Чекам да Зорица (горепоменута баба, а моја мајка) опере руке (и иначе их је често прала) па да се питамо..
Шта сте радили?
Рекох: премерили сваки метар дворишта, вежбали, пишкили на дрво (само Теодор и Алексеј) и тако..
Седимо један до другога и гледамо ка Букуљи..
Осећам да она ипак више посматра мене, него пејзаж..
Не могу да утврдим да ли брине или ме само жали, мада ту и нема неке разлике..
Не пита ме ништа јер зна да немам шта да кажем или не бих рекао, што је опет исто..

Настави са читањем

Изолација 04

На фотогарфији изнад је непознати и за сада неидентификовани објекат, изолован у Борићима*, непосредно уз Ибарску хајвеј. Овај објекат није клупа, није ни део стола, нити нечег парковски употребно-сличног, могао би евентуално да буде део неке хендмејд балван-справе за телесну фискултуру на отвореном, али сада овако изолаован личи на неки поп-арт-парк објекат, кукурику-редимејд, али само до пола, јер је само до пола изолован. Централни балван му је скроз у изолацији, док су два носећа блавна, паралелни један другом и у додиру са тлом, само делимице у изолацији, а делимице јок.

Настави са читањем

25. дан – Уз шишу и рахат локум

[Време читања: 5’ 55’’]

Болоња, субота, 4. април. 2020.

Рачунам време – то ми је некакво сидро: данас је татин рођендан, за три дана биће шест година откако радим у фабрици фотографија, за петнаест дана – Воскресение, кога не бива без Смрти.

А истог овог 4. априла, пре тачно десет година, Васкрс сам славио у сиријској православној цркви у – Дубаију.

Давно, чини се у прошлом животу, био сам део једног, са временске дистанце могу рећи, важног удружења документариста. Дивна времена. Екипа креативаца, сабораца, идеалиста – занатлија, на крају крајева. И дух колектива. Сви су радили све, режирали, снимали камером, снимали микрофоном, сви гледали и дискутовали свачији снимљени материјал, а монтирали су они који смо то знали. Као резултат свега тога – произвело се маса добрих филмића. Био је то мали клан, често тако природно бива.

Настави са читањем

Изолација 03

2. април 2020. Кукурикухил. Београд

Данас је освануо најлепши дан од почетка ове године, и то није првоаприлска шала, иако је чинодејштвујућа корона у међувремену постала свеприсутна и код нас, уосталом док ово пишем први април је већ за нама, а ускоро ће и други. Што би се рекло ја се налазим у својеврсном лимбу између ова два дана. Почињем да пишем док се још увек људи шале, или им је све друго само не до шале, иако је први април, а завршићу ово своје настављејшујуће писаније под радним насловом „Изолација 03” највероватније негде у поодмаклом другом дану четвртога месеца. Овај дан је најлепши и због сунца, које полако тупи зубе баба Марти, и по ко зна који пут нам доказује да оно не може и неће да му се приписује тај придев зубатости, који га прати чим је хладно у његовом присуству за доба године када хладноћи није ни место, а ни време.

Настави са читањем

Кратка путања са муријом пре 20 банки…

[Пише: Боголюбъ Карич]

[Време читања: 3′ 36“]

Послеподне је у Београду, општина је Вождовац, град је Београд, комшији цвили пас, нека деца су добра, нека нису, пензос из зграде прекопута моје мало сиђе до улице, извири, обиђе пар ситних кругова (као да чека жандаре, па ако наиђу да тркне у зграду, мало авантуре, јер где је авантура ако нема шансе да те мурија дркне), намигне ми и ја њему, комшиница фризерка иде негде под маском али фигуру и ход јој знам.

Добро спавам, добро и превише. Почео сам да тренирам, у низу дана. Два дана тренинг, дан одмора, два дана тренинг, дан одмора – дан тренинга, и данас је дан тренинга – па сутра одмор. На гајби, разуме се. Скромни су то тренинзи, да се разумемо. Склек један, па устанеш, окренеш се на другу страну, па два, па се опет окренеш, па три – па опет лагано устанеш, протегнеш се, дишеш – па четири. Догурам до 54, укупно.

Настави са читањем

23. дан – Шведска горчица

[Време читања: 6’ 39’’]

Болоња, среда, 1. април 2020.

Кад је кренула коронарна пропаганда, уср’о сам се. У делићу секунде помислио сам на сопствену гузицу, на сопствено асматично детињство, и да ли ме историја болести сврстава у „циљну групу”. У делићу секунде.

Прави страх, у громадама, наишао је при помисли на ситну децу, посебно на старамајку. Подужа је листа хроничних болести које је годинама притискају, ту је дијабетес, ту је притисак. И ту је дугогодишње лечење које, као свако лечење код белих доктора (ретко лекара), слабо шта лечи.

Настави са читањем

Путања кроз дан

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 54’’]

Лека’с Хил, среда, априлилили 2020.

Јутро је. Пре седам је. Свиће, без Сунца. Враћам се да спавам. Мало ме је страх да сан не оде преко 10 – јер онда претешко заспим кад поноћ прође…

Иначе, добро спавам ових дана. Пронашао сам неку рутину; тако рецимо доручкујем бар сат до два после устанка из кревета, затим пустим да прође 15, 20 минута.

А онда, тераса. Кафа у гранулама са зашећереном водом, врелом, преко гранула. Лагано је пијем, а цигарету палим тек после другог гутљаја. Тај први дим који увучем у плућа је добар (луче се лучења – физичари, ботаничари, хемичари, апотекари – сви они то знају боље) а оно ресто је онако.

Настави са читањем

БАСМЕ И БАСМАТИ (PİRİNÇ)

[Пише: Саша Цветковић]

[Време читања: 0,7 km и пар штапина лаки страјка]

Београд, Борча, уторак, 31. март, 2020.

Почетак је кад сам се ја родио
А краја нема *

* Из збирке највећих мудрости људским устима изговорених. И највеће књиге, одмах после Књигe,

Б. Нешић, В. Рупник: Оловка пише срцем, БИГЗ, Београд, 1972. (ил’ било које издање)

Душа мекана. Крофнаста, чиста. Слути, не, ЗНА!

А то је по Духу.

Без века – дугог, понекад не довољно, а кратког, опет, понекад, не довољно; ороченог, са каматом – учења,

без тутора, нагомиланог искуства што чешће замути поглед него изоштри,

без саплитања о грешке.

И поновног устајања.

До једног саплитања превише.

Настави са читањем

Пан21Дан (Концерт на сајмишту)

Како крете изолација, груну и велика економска криза. Сналази се ко како зна и умије. Олајн платформе одавно су очекивале свој тренутак, а и разне структуре власти – сав је пуебло на жици и гугла вугла.

Тако и јунаци нашег кратког сказа, Цане, Антон и Лукас. Састали се преко Зума да размотре конкретне акције за амортизацију кризе, конкретно, на музичкој сцени. Јер, ево, Рамбо већ успјешно стримује своје концерте од куће, а ми шта ћемо, куд ћемо, морамо са Лукасом да се удружимо, не бисмо ли шта брже и боље.

Настави са читањем

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this:

Подели ово:

Like this: