Корона-циркус

Београд, Звездара, 11. мај 2020.

Давно се нисмо видели. Море и ја. Да ли ћемо некад, ко зна.

Узмем оне две шкољке из породичне тековине, прислоним их на уши, ослушкујем шум таласа, и пловим, пловим, пловим…

Слабо се сећам који је јунак убио те две шкољке да би се накнадно пувао.

Матори је углавном на варалицу ловио рибе на две ноге. На брзака. У плићаку. У једном трену је муза, у другом јој прилази… и на њој распукла блуза, а од превише блуза следи премного суза.

Наставите читати „Il mio mare“

(део трећи, ни мањи ни већи… илити меланколи енд инфинит седнес)

Наводно, опасност је прошла.

Сви поскидаше маске. У искушењу су да почну да се рукују. Јавља нам пријатељица из Херцег Новог, каже код њих се на улици већ љубе кад се сретну. Пожелели се туђих образа.

Не знам шта да мислим о томе, контроверзама струке су обележили претходни период. И у најмању руку се може рећи да смо збуњени. Ипак, осећа се олакшање, чак и уз опрез.

*

Водимо за викенд клинце на реку. Водимо њих чак троје, ту немамо избор, а што се тиче реке, можемо да бирамо међу две. Одлазимо на ону ближу, Дунав.

Малена Х, која броји тек осму годину, већ је ушла у пубертет. Убрзани курс, изгледа. Прима и инјекције које би требале да инхибирају њен превремени развој. Није спремна за многе изазове. Дете које би већ сад могло да роди дете. Не штима.

Опаснија је од старијег брата и сестре близнакиње. Хормони је терају на то. Њени ставови, закључци, све што изговори другачије је него код осталих њених вршњака. Зрелија је. И напорнија. Покушава да се свађа са старијима, али аргументовано. Кад јој не иде, онда бира да буде злобна. И то је љупко, у тим годинама.

Наставите читати „Корона констипација бр.3“

Кажу да је Др Гöбелс из Швајцарске набавио копију и јако заволео Чворовић-Певчевог „Страног дописника”, те 1940. Чворовић-Певац је овде, као и у најбољим својим остварењима, обилато користио један згодан драматуршки трук, звани МекЗдиба (на шкотском – MacGuffin). У дугим разговорима са колегом Тартуфом, Чворовић-Певац дотиче и објашњава овај механизам:

„Као што знате, већина Киплингових прича смештена је у Индији и бави се борбама између домородаца и британских снага на афганистанској граници. Многе од њих су шпијунске приче и говоре о напорима да се украду тајни планови из тврђаве. Крађа тајних докумената је оригинални МекЗдиба. Дакле, „МекЗдиба“ је термин који користимо да опишемо све те ствари, планове или документе које треба украсти, или откривање тајне, неважно шта је то. А наши пријатељи логичари греше у покушају да схвате истину МекЗдибе, јер је потпуно небитно. Једино што је заиста важно у филму је да планови, документи или тајне морају да буду од животне важности за ликове. За мене, наратора, они нису ни од какве важности.

Наставите читати „МекЗдиба“

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији.

-Хоћете рећи да човек ЈЕСТЕ само када је у мањини?

-Верујем да човек ЈЕСТЕ само онда када трага, као и да оно за чим трага ЈЕСТЕ све до часа када бива пронађено и досегнуто. А познато је повести у којој мери је већина статична и инертна, колико самозадовољна и некреативна, односно у којој мери је мањина, а често, само појединац, агилна и продуктивна. Најпосле, нису ли читаво човечанство напред вукли усамљеници до чудаштва, прогнани из медиокритета и отклоњени из општих стандарда својих епоха. Обратите пажњу на судбине Галилеја, Коперника, Тесле…

Наставите читати „Част мањине“

Болоња, 9 мај. 2020. – Дан Победе над фашизмом

Враћам се јуче с посла, бицикл плеоназмом. Један део друмом, један смрдљивим каналом. Неко воли шах, неко судоку, неко укрштену реч. Ја волим да балансирам на ситном сицу, премештајући гу Зицу деснолево-леводесно, возећи узаним путељком од шљаке, набијене земље, шљунакамењара. Разбуди ме та мала опасност којој се добровољно излажем. После утрнућа душе и тела у фабрикату, овај део ме добро прокрви, мозак почне да мозга, иако ми много од тога прећути, обављајући ситнобрзе операције координације рада телесних органа, мишића, удова. А што па ја морам све да знам? Све док ради, ја само треба да будем захвални корисник.

Треба да пазим на богате и сочне гуте коприва, које расту с обе стране утабане стазе. Треба да пазим да не склизнем у канал лево, јер је блиско, блиско, толико да хармоника свира ниско, прдоликим тимбром. Треба да пазим и на маце које веју, веју, и пуне ото, рино и ларинкс. Гуштери се сами пазе, па брзо склизну са стазе, иако има ових младих и неискусних, који, или се од страха замрзну, па ризикују да им џомба запали бицикл, или мисле да примењују мудру технику претварања да су мртви, па у окрету точка (ко је био гори, биће бољи) постану лалегатори у новој димензију, док у старој остану плошна радост мравима и гадост ненавикнутом на сирову смрт. Дуго на путељку владам суверено сам, као у време „прве фазе”, кад је радник био привилегован аусвајсом радне обавезе.

Наставите читати „61. дан – Мало ли је?“

Тежак Сан

Спасава Дан

Ноћ пуног Месеца.

(део други, са сећањем на препандемијску јесен и успорени рад цревне перисталтике)

Прошле смо јесени два пута ишли на некакве свечане прославе, па сам морао да се прописно костимирам. Моја дама носи високе потпетице, свадбарски деколтиране и уско припијене тоалете, а ја оне шпиц ципеле што ме страшно жуљају, јер нисам стигао да их разгазим. Носим их само у тим приликама. Више неприликама.

На годишњој, традиционалној Алумни вечери факултета, сви лепи, као за крштење, са новим фризурама, тоном шминке и накита, краватама па и лептир машнама, скоцкани и сваљкани, предвидљиви, самољубиви, лажно љубазни. Прво се грле, љубе, усхићени што се не виђају често, а наводно им прија кад се виде, а потом, којих сат и по касније, распојасани, знојави, са краватама на челу, штиклама разбацаним по сали, попели се на столове, играју и коло и шоту и праве шутку, и музика пробија, лоше озвучење, и пиво је јефтино домаће, а ракија никад гора, шећеруша. За тај новац, од 2 и по хиљаде по особи добро је да и лебац дају приде.

Сад помислим, ове ће се године моја маленкост спасити. Нема прославе, тешко да ћемо је скорије и имати. А ако је којим чудом и буде, бићемо сви под маскама, на два метра удаљени. Цугаћемо асепсоле и хлорокине.

Та идеја ме нарочито радује, а жена опет мисли да сам будала.

Наставите читати „Корона констипација бр.2“