Корона-циркус

Еј, несрећни ти човече, грано поломљена..
Не постојимо ми или они..
Постојимо ми са њима и они са нама..
У првој беседи патријарх Порфирије каже: ’’Исповедам, да се немам чиме похвалити, осим слабостима својим.’’
Срећно нам, верници..
Срећа је да смо верници, па можемо да поверујемо у недостојног, да ће постати достојан..
У палог, да ће устати..
Уплаканог, да ће се радовати и веселити..
Срено нам, верници..
Срећа да верујемо, па сваког дана или макар сваке недеље, се молимо и помињемо и оглашене..
И за непобожне да се Теби обрате..
А да ли ово боли, па боли свака непристојност..
Чак и најокорели криминаци знају, да се породица не дира..
Замислите колико боли кад се дира у нешто што је веће од породице..
Боримо се против медијског мрака..
А душе све тамније..
Руке не ширимо, брату се не радујемо..
Човек се употпуњује или се не употпуњује, а за тако нешто други му никако не смета..
Чак и онда кад му тај други стави омчу око врата..
Чак и тад, ми срећни да смо верујећи, испуштамо вапај:
Господе, опрости им јер не знају шта раде..
Изгубимо ли ту нит, остаћемо само мит..
Наставља патријарх Порфирије: ’’загледавши се свако од нас у своје срце, заправо може рећи: човек је једини вирус у свету. Једини који чини разне дисбалансе у хармонији коју је Бог створио’’
Сигуран сам да човек и кад ствара дисбалансе, то не ради из лоше намере, већ из недостатка љубави..
Волео би да је вољен, чак и кад невољно ради то што ради..
А ту смо сви исти..
Тражимо да нас неко призна и да за своје бивствовање добијемо признање..
Ми смо позвани да будемо со земљи, а не да солимо једни другима ране..
Знам и сам где ме боли, не мораш притискати моју слабост..
Нисмо ми овде да нам буде добро, него да видамо ране једни другима..
А једини лек је љубав..
Боље ће лечити незнавени човекољубац, него школовани мракољубац..
Јер нама болеснима на првом месту треба утеха, па онда све остало..
Ако остане времена..
Праштајте..
Христос Васкрсе..

Пошто што да не тема је кућа, ја сам био на Душановцу. Стил личи, можда јесте, а можда и није да јесте, а ипак може.

Тамо су куће међу којим замишљам Столета кога је Ћуприја донела, имагинарног, у мој крај. Замишљам да је насликан на зиду – Зли дечак, господар краја…

Нема дринске Ћуприје, нити нечег другог босанског (осим Суље) у мом имагинарном цртању онога што је симболично и више од тога везано за мој и наш Душановац. Него је Столета донело то од иза Јагодине, ка Нишу – тамо је доносиочева кућа, била, и можда остала… 

То све мало, кратко замишљам. 

Јутро је већ напорно, опет сам лоше спавао, али идем да возим – такав је посао, и ја то све – волим.

Док пролазим, тамо су куће, старе, приземне, са баштицом – а поред је пре не знам колико никао аутопут. На једној кући је таблица, на њој пише –  

,,За очитавање струје идите код Сретене у број 12“ 

Ја ходам, дан након стричеве смрти, одавно нисам млад, а киша је, и то. Стрица ће сахранити у четвртак, тамо где лежи и Веселин, ког су донели са Цера, хиљаду деветсто петнаесте… Ићи ће отац, и синови. Па опет мисли и развуку се усне; певам, у глави, у дуету – оно што синови певају оцу:

,,Не треба нам у Кладуши Швабо – већ нам треба Фикрет – Абдић – Бабо! “

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, nedjelja 7. februar 2021.

Sinoć je u Beču padao snijeg. Snijeg se na italijanskom kaže „neve“”, na finskom „lumi“, na japanskom „juki“ (雪)! Romantika stala u četiri slova, bogomdana da se otpjeva uz balalajku. Na bilo kom od ovih jezika. Pa i na našem. I na ruskom. Ili na francuskom – „než“ (neige)! Kakvi izrazi za nešto tako suptilno. Tanano. Meko. Prefinjeno. Nježno.

A na njemačkom snijeg se kaže „šne“ (schne). To „š“ satkano od grubog štofa nikako ne pristaje uz rominjanje pahulja. Ali već jutros, duž bečke ulice Graben to više nije bio snijeg. Ni neve, ni lumi, ni juki. Čak ni než. Već prava bljuzgavica izranjavana kišnim kapima kojoj jedino i pristaje ta njemačka šneee-nokla od riječi.

Pečati istorije

U toj gnjecavoj smjesi ostaju ljudske stope izmiješane sa tragovima konjskih kopita i točkova kočija, kao kakvi crni pečati na carskom ukazu. Njime se obznanjuje da je istorija ispisana baš na svakom od tri stotine i dva koraka, koliko ta ulica broji.

Ako je Trg Svetog Stefana sa katedralom – srce Beča, onda je Graben, u svom blještavilu i raskoši, glavna vena koja vodi do crkve Svetog Petra. I još dalje do palate Hofburg. Ili do onog bircuza gdje je mladi student Crnjanski sa prijateljima igrao bilijar kad ga je zatekla vijest o atentatu na Ferdinanda. Iako je Mocartova kuća na svega stotinjak metara odatle, u Ulici Domgase, pričalo se da je najpoznatiji stanovnik Beča kraće vrijeme živio baš tu, na broju 17, na Grabenu. Dakle, istorija nije prolazila tom ulicom. Ta ulica je Istorija.

Ali ako pitate Bečlije po čemu je Graben najčuveniji, svi do jednog odgovoriće isto: po spomeniku Svetom trojstvu. Ili Stubu kuge, kako ga još zovu.

Где је моја кућа? То сложено питање прати ме од најнежнијег доба.

Сем погане нарави, наследио сам и комад те дилеме од мог ћаће који је, живећи далеко од куће, родне куће, још од своје осамнаесте године, одувек сањао да се тамо кад-тад врати. Ствар постаје унеколико јаснија ако додам да је био официр народне армије, Југословенске Народне Армије, тако се то тада и звало и писало свим великим словима, јер је и Армија била велика, и јака. Што се интелигенције и корупције тиче, за то вас упућујем на ток и исход десетодневног рата у Словенији, па судите сами. Наравно, свему је водила катастрофална политика, и пре тог рата, и за време њега, и после, ову данас и да не помињем. А прва жртва тог рата био је један војник – Македонац. Толико о Вардару и Триглаву.

Правило које је владало у ЈНА било је да се официри, подофицири и војска распоређују по територији Југославије по кључу – „далеко од родне републике”, то јесћ, далеко од очију, далеко од срца. Хрват је ишао у Македонију, Црногорац у Србију, Србин у Хрватску, Шиптар у Зајечар, а Македонац, видели смо, у – Словенију. Словенац, пак, у Генералштаб. Тако се, кажу, избегавало стварање националних армија. А тако се, такође веле, кроз такозване „мешане бракове”, некакве тамо воћне салате људских односа, слабио етнички, а јачао југословенски üберидентитет, који и сам својатам. Битољ + Сарајево + Зајечар створили су од мене неку врсту етничког Франкенштајна најфиније нечистоће, којој имам да захвалим и билингвалну ситуацију, која се, током, развила у хексалингвалну.

Други интересантни ефекат мог мешанства био је да је од нашег породичног четверца битољска фамилија била удаљена најмање 450 кила и метара, а сарајевска 451. То су била два крака нашег личног бермудског троугла. А због оног километра вишка смо, ваљда, много ређе ишли у Сарајево, али смо ишли рађе, и због тог „чудно певљивог српскохрватског језика”, како сам у то време дефинисао језик Сарајлија, ја и дан данас кад чујем Нелета Карајлића, као да сам чуо род најрођенији.

Ометен у развоју али не и у осећају..
Осећања која имам, покушавам да опишем кроз наизглед сасвим обичну слику тј. догађај..
Отац и син шутирају лопту на ливади..
Реткост..
Отац и син шутирају лупту, у свим временским условима..
Чудо Божије..
Отац и дементни син шутирају лопту, у свим временским условима и готово сваки дан..
Е то је већ прича за Јеванђеље..
Ми Хришћани верујемо или не верујемо, да је већина тих прича измишљено и да је то ван наших домета – односно онога што називамо реалним животом..
Али..
Све изговорено пре ’’али’’ обично пада у воду..
Али шта се дешава кад све ово доживиш и видиш..
Како да се не постидиш..
Упитан над узалудности..
Изнова гледам понављање:
Син подиже руку, као да ’’центрира’’ за победу на светском првенству..
Отац га храбри..
И изнова и изнова једнако неспретно погађа лопту..
Љути се на себе али и са нестрпљењем чека поновни покушај..
Више од годину дана их посматрам и из перспективе нас напредних и амбициозних, незајажљивих и неустрашивих – ту напретка нема..
Нема ту ничега..
Ничег осим апсолутне љубави..
Отац проводи време са сином, вежбајући вештину – узалудно..
Да ли је тако?
Ми се хвалимо и хватамо за калупе, које смо сами осмислили и измерили мером сопствених алузија о савршености..
Свако одступање од исте те форме, прогласили смо деформитетом..
Мислимо да све разумемо, а заправо ништа не осећамо..
Ништа до сопствене надутости собом..
Меримо све, па и време утрошено у мерењу и нестрпљењу..
Шта каже рачун?
Сви параметри показују и да је тај несретни центаршут прецизнији од свега у шта ми гаћамо и ка чему циљамо..
Лаза Костић је написао Први пут с оцем..
Е да је ово видео..
Сваки дан с оцем..
Шта би тек тад рекао и ко би му поверовао..
Ко још верује у љубав
и одступање од сваке форме..

„Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Васкрса, а данас је српски Велики Петак“..

Свети Сава је највећи Србин који је живео, живи и живеће..
Принц који је постао монах..
Господар који је одабрао да буде слуга..

Ових дана, ми – његови далеки потомци (даљи него што треба), расправљамо о споменику оца Светог Саве, Симеону Мироточивом..
Кажу неки: проблем је величина јер долази до изражаја наша низина..
Други опет кажу, проблем је цена..
Трећи веле, архитектонски се не уклапа са канализационом структуром Калуђерице..
И кончно неко уочи, баш уочи празника, да Стефан Немања уместо крста, у руци држи мач..
Омг.. Што би рекли наши стари..
Добро је да је ту..
Таман држао у једној руци асепсол, а у другој тоалет папир јер такав смо народ сад..
И зато данас прослављамо српски Велики Петак, а не Васкрс..

Свети Сава плаче, свети Симеон миром точи, а ми се ево растачемо непрестано..
Расипамо..
Растајемо и у расејању распињемо..
А зашто?
Да бисмо били у праву?
У односу на кога?
У односу на Христа и Светог Саву – ми смо свакако искривљен лик..
Нисмо чак ни наличје..
Уместо просветитеља – у школе смо ставили слике владара, инвеститора и онога што данас држи пажњу али не и будност..

А ми?

На семафору, уз Сунце што укосо иде
Са осећајем да свако је од нас крив – због свега
Глeдам људе у аутомобилима око себе
И гомилице прљавог, окопнелог снега

Прилази  дете, бело Циганче
Што можда никада није била нечија ћерка
Прилази мирно, полако, опрезно, 
Док покрет руку мојих – на волану – мерка 

Не мислим много, него као аутомат
Код мењача узимам  – и ситницу дајем
Мало касније, узбрдо, уз Максима Горког
Размишљам о сврси – и зашто још трајем?

Велики руски мајстори прича
На ум ми падају, док живот живим
Опет се спрема зима – цича –
А волан лаганo удесно кривим

Излазим код Шибета, на кафу са шлагом
Жељан бољег света него ли овај што је
Па шаљем поруку брату млађем, драгом, 
Да одговори, дал зна, Игњат Јоб – ко је?

Испаде потом, да он зна и више
Лепо је кад младост да изненади уме
А након кафе, скроз оран – дишем
И полазим да заменим летње гуме…