Непревазиђени Бобан…
Тон, камера…
Захвалност..
Првог септембра славимо девет (9) година оснивања Ултра Тркача..
За ово кратко време много тога се десило, нешто смо и урадили..
Нећу опет о бројкама, осећам да је доста људи већ ’’преврнуло’’ очима и помислили: сад ће о браковима, деци, филмовима.. Бла, бла..
Као да је то учмала свакодневница, а не нешто друго..
Ма не, сад ћу само о личним осећајима..
Последњих три године је доста тежак период за мене, и не знам на коју ’’фору’’ сам преживео тј знам, Богу хвала..
Кад сам био на коленима, Ултра Тркач је устао..
Могли сте да одете – нисте..
По први пут озбиљније разговарали, око много ствари се нисте усагласили али једно нисте доводили у питање..
А то је жеља да будете ту за мене, макар кроз питање на које и сам нисам имамо одговор..
Да разумете ћутање..
У међувремену ствари се нису нешто промениле, само мој однос према њима..
Кад човек престане да се односи према стварима, онда ослободи свој потенцијал да воли..
Мислио сам много, помишљао свашта али ништа што је било део промисли..
Кад су отишли митрополит Амфилохије и владика Атанасије схватио сам нешто, што ми је дуго требало да прихватим..
Дато ти је да носиш, онда се носи са тим као Човек..
Много тога ми је живот ускратио, што би реко уметник ’’знам шта значи нема’’ али једно није – људе, свуда и увек..
Нисам се окренуо, а да се још двоје људи није покренуло да ми помгне..
Молио сам се..
Много..
Да се нешто промени, да се померим, изместим..
Нисам ни мрднуо, а свет сам почео да гледам другим очима..
Скинуо мрену очекивања..
И увидео да сам све време имао оно о чему многи не могу ни да сањају..
Заједницу..
Различитих, чудних, лудих људи..
Бољих од онога што ја могу да будем и свакако много већих од онога што у њима будим..
Апсолутни склад неусклађених душа..
Ако не пређем на ствар ускоро ће одустати и најистрајнији..
Првог септембра бих хтео да вас позовем на наше венчање..
Овај брак је директна последица свега претходно написаног тј проживљеног..
Нема тог сценарија у којем бисмо могли да се сретнемо докторка и ја..
И да смо се у којем случају срели, већ улазимо у жанр научне фантасике – она
студент медицине са Косова и Метохије (никад није била на Кошутњаку), а ја бивши студент диф-а – који готово никад не иде са Кошутњака (осим кад Радивојевић узме карте за позориште)..
Чак и у том неком случају, брзо би одустала од реанимације пацијента који упорно одбија да му неко послуша срце..
Ништа од тога не би било могуће, да није видела у вама знаке и мог живота..
Као и свега што смо проживели заједно..
Дато ми је и да по нешто напишем..
Али још нико није описао захвалност..
’’А ја што ћу’’ али (сад знам) са киме ћу..
Почели су и да ме препознају по вама и вашим делима, чак и да ми приписују оно што ми никако не припада..
’’Онај који иде за мном јачи је од мене, чије ципеле нисам достојан носити;’’
Зато вас и позивам све, било да сте трчали са нама или само сањали кроз нас – да вам се захвалим на свим помислима и молитвама..
Да поделимо тренутак који смо заједно изградили..
Слику коју смо собом осликали јер какви смо данас – такви ћемо бити у вечности..
Појединачно би се нашло свашта што би нас од исте одвојило али овако саборни и сами смо неопходне нијансе Истине..
Слава Богу на свему..
Нек нам да снаге да изнесемо све своје слабости и да кроз њих разумемо све немоћи другога,
за нас првог..
Првог септембра бих волео да се окупимо сви у недовршеној цркви, са свим нашим несавршеностима..
Волим храмове који немају све зидове осликане јер онда
је лакше да замислим све вас на њима..
Као вечностне личности..
У знаку љубави,
чак и оне коју нисмо умели, знали или смели да искажемо..
Тешко је рећи, ево и сад муцам и пишем себи у браду..
Зато вас позивамо и молим да се неустручавате јер сву захвалност о којој и сада невешто говорим, моћићете да осетите само кроз све нас на окупу..
Човек и прохода тек онда кад има коме да иде у сусрет..
У то име и да се сусретнемо..
Добродошли..
А до тад..
Да ли би радије ходао планинама или чувао неко дете..
Тражила смисао у бесмислицама овог света или чекала неког човека да се пробуди из сна који живи, попијете кафу и подржиш га да будан сања..
Не, не..
Ниси чувао неку децу, него ходао планинама..
Да, ни ти ниси чекала..
Јурила си да свки бесмисао ублажиш собом и бригом за оптанак смисла..
Може да буде збуњујуће..
Неко дете, неки човек..
О томе сам мислио јер то је разлика, која у збиру даје вас двоје..
Твоја човечица и твој човек..
Ваша деца..
И онда..
Научићете да стрпљиво уједначите корак и једно другом смирите дисање..
Осмислите време, којем Лила даје додатни смисао..
Толико ће свега бити али најмање бесмисла..
Биће много тешко јер имамо много више разумевања и стрпљења за себе самe..
Али више никад нећете бити сами, а ни исти..
Неко каже друга, оваква или онаква, половина – трећина или целина..
Ја бих рекао да сте једно другоме успон узрастања, до мере раста Христовог..
Будите једно другоме могућност..
Ништа више..
И будићете се са могућношћу, да будете могући у немогућем..
Никад више нећете бити једно, чак ни када ваша деца буду довољно стасала – да превазиђу ваше кораке и пожеле да дишу још разређенији ваздух..
Тек тада ћете употпуности знати, да вас је данашњи дан УТРОЈИЧИО..
А до тад..
Волите Бога и праштајте, како себи – тако и својим недовршеностима..
Живот ме носи, два
Четвртак, 19. мај, Болоња
Опет ме хвата неки страх. Како и неће кад само гледам ратне извештаје. Схватам, ни Џони Деп, ни Путин, нису имали избора. И да јесу, нису их изабрали, него нас ево.
Ми, свакако, желимо мир. Али су између нас и мира све веће гомиле мртвих, непрегазивих, као гарант будуће мржње. Каже неки монах другоме брату:
-Откако сам се замонашио, ништа заклано нисам појео.
-А ја нисам ниједном ноћу легао да спавам, а да нисам опростио својим непријатељима.
У односу СА нама..
У односу ’’на’’ и у односу ’’са’’..
Ово се односи само на нас..
У односу НА планету земљу, данас је дан исте;
али у односу СА њом, данас је Велики петак..
’’Ни страшни суд неће бити страшнији од Великог петка’’..
Бог није створио прво мушкарца, него човека..
А тај човек у односу СА човечицом, доби свој облик и то што јесте..
Наравно из своје слободе, која им је дата, одабраше да себе погледају у односу
НА Бога, природу и љубав која им је дата..
И тада се десило прво отпадање тј отпад..
Тако запрљани, непрестано покушавамо да очистимо околину – како бисмо се у њој огледали..
Између Великог петка и Дана планете, а у односу НА написано, дешава се и спомен жртавама геноцида и холокауста у ндх..
У односу НА све то понекад тихо споменемо и ако споменик готово да у нашој (мајки) земљи немамо..
А шта имамо?
Пре нешто више од пола века деца су убијана у логорима, бебе паковане у тегле и сви заједно бацани у незагађену природу и прелепе јаме..
Данас је технологија узнапредовала..
Папир се лакше рециклира, а човек перфидније меље..
Но, да се вратим на односе..
Пре само пар дана, Христос је ушао у Јерусалим и то је једина свечаност у његовом животу..
Пролазак кроз капију милосрђа, дочек људи на улицама и опште усхићење..
Народ ко народ, мислили су да у односу НА њих долази неки нови земаљски цар, са бољим политичким програмом и социјалном заштитом..
У односу НА, а не однос СА..
И зато данас, само пар дана након свечаног дочека,
и даље одјекује: „Распни га, распни“..
Христос – женик, Богомладенац,
и данас страда али није поражен..
Време пролази, а ми се не померамо..
Само се повремено, у огледалу страдања, препознамо у другом облику али готово увек само у односу НА Богомладенца и женика Христа..
У односу НА све то, младенци се изнова и изнова жене, венчавају и заклињу на вечну љубав..
Попут Богомладенца, у ту свету тајну улазимо кроз велику свечаност али налик људима који су на Цвети дочекали Христа – ми своју љубав, наду и веру градимо у односу НА другога – а не СА другим..
И онда, на жалост, након усхићења, а у присуству адвоката (неки се можда и Пилатом зове), унакрстно урламо „распни га (је), распни“..
Зато смо данас распети између бачене флаше и палог човека..
А Бог као Бог, само ћути и гледа да не види..
Јер кад Би запамтио све што је видео (срећа па није злопамтило), не би нас опрао ни један обнољвиви извор енергије, азил за животиње или хуманитарне смс поруке..
Сташније од било које нуклеарне електране је човек неспособан да воли и човек ускраћен за љубав..
Величанственије од најлеших делова природе је покајани човек и дете које воли..
И више од васељене – највише планине, најдубље дубине, најлепшег цвета и првог птића лета; више од свега – Бог воли човека..
јер само за њега тј нас и за однос СА нама, дао је и своје најдраже..
Дао нам је јединородног сина..
’’Бог је постао човек, да би човек постао Бог’’..
Тако је предвиђен однос СА нама..
А ми као ми, скупљамо ђубре и псујемо мајку,
исту ону која нас је родила јер сви ће се усагласити ’’једна је мајка’’..
Част изузецима – захваљујући којима повремено и удахнемо чистог ваздуха..
Они јесу изузеци али нису изузети..
У односу НА њих, немамо никакву шансу..
Срећа, па се ти изузеци не управљају према нама,
већ желе да се усправљају СА нама..
Знате их и ви, знамо их сви..
Само ако се замислимо, сетићемо се и препознати:
у погледу детета, у тишини пријатеља,
у оном комшији који не тражи ништа – осим Онога који у свему и са свима..
И зато је данас наша једина шанса разбојник са крста..
Јер у овом тренутку нашег распећа, поред свог жамора и шапутања,
опет ће нам се један Човек директно обратити и у тренутку свог страдања
мислити и на наш преображај..
Али не у односу НА нас..
Већ само Са нама..
„Boo“
Предмет за ватру
Мало који упаљач остао је дуго код мене.
Један, са грбом ,,Партизана“, зипо, чувам годинама.
Добио сам га од пријатеља, и до сада га нисам користио.
Ено га, у фиоци.
Други, пластични, са грбом ,,Партизана“ дали су ми неки клинци, пре пар месеци.
И чувао сам га, док ми није испао на пумпи, оној баш ружној, лукоиловој, где се одваја пут – један ка Чачку, други ка новосадској вароши, и Пешти, Бечу, те Еуропи.
Кад је испао, тек што сам попио кафу и кренуо, па пребирао по џеповима да исконтролишем заборав, дакле кад је испао, нешто је пукло, није хтео да пали, и ја сам га бацио. Ту, у унутрашњици пумпе.
И иначе, често сам без упаљача. То ми омогућава да приђем људима, јер многи имају тај мали пламењач. Такође, то ми омогућава додатне покрете на које сам навикао, као и неку врсту одлагања паљења. Уосталом, у кафеима где седим, често има оних услужних шибица са рекламом и ја то узмем, па крешем, док траје. А има и људи.
Али има још један упаљач, који сам платио један еуро, у Италији, док сам тамо боравио.
Коме то, и зашто …
Тог дана, склапао сам очев 7, 62 (без икакве намере,
већ онако, да вежбам)
Опет сам се питао, где сам све био
Тог дана, док сам умереним темпом ишао у Темпо
Опет сам прошао поред куће мог кума
Тог дана, а и није то било по дану
Већ је пала ноћ
Те ноћи, видео сам поново
Да кућа више није ту
Уместо куће биће зградица, није велики плац
А те ноћи, дакле не током дана
Негде, у близини, замириса – марихуана
Те ноћи, мало пре него што ћу поред куће проћи
(мислим ту, где је била кућа)
Те ноћи, дакле, мало пре него што ћу проћи
Поред куће која више не постоји
Између две нове зграде
Страшно је смрдело нешто старо
Шпанац у Русији, у сећању…
,,Да ли разумеш запаљиве речи?”
Понешто, могуће, о томе знам…
,,Да ли ћемо потпуно расејани бити?“
На то не могу да одговорим, сам…
Пролеће је, и живот, поново, помало смисла има
Недалеко, ватра гори – а има и превише дима
У овом тренутку бомбе падају, опет по нашој браћи
Иако је пролеће дан је кратак – све је краћи и краћи
Бомбе су дакле присутне горе, има их изнад, и испод;
Почело је нешто јако сурово – и има трагичан исход
Сви ти људи, недалеко одавде, сада страховито пате
Да се то може, пробали би – време уназад да врате
У окружењу Кијев, Маријопољ, Донбас, и како чујем
Азов…
Понекад се осећам као Шпанац на Росинанти,
Понекад, као Иван – Карамазов…
Док уз Крушевачку ходам
Понекад имам жељу да пишем, али немам прави порив. И, заправо, не пише ми се.
Ипак, понекад пишем и кад ми се заправо не пише.
То је нека вежба духа и дисциплине.
И нек опрости, ако неко чита, ово о духу.
Ако помислите да је претенциозно ово што сада настаје, а биће у неком другом трену испред Вас – у праву сте.
Опростите.
Или, не читајте.
Јер, уистину, много тога што је написано не ваља. Многа писма, писмени задаци, новински чланци, есеји, путописи, приповетке, романи – чак и мемоари.
И свако ко седне да пише, можда помало мисли о томе. Нарочито ако седа овако.
Због дисциплине, и духа.
***
Читајући оне од којих сам учио, или читајући о онима од којих сам учио – или живећи са људима – пролазио сам кроз различите осећаје, догађаје и спознаје. И те три категорије, и друге, многе, мешале су се.
Наставите читати „Док уз Крушевачку ходам“
Корона-циркус 