Подношљива тежина постојања

Док иде,
киша и ветар мешају му се на лицу
упадају у очи и за врат
носи кишобран 
али га не отвара
из неког разлога

Иде
доскора висок скоро 190
одскора вероватно мање, 
од повијања и старења – 
које је почело 
када су обрве 
кренуле да расту 
као код његовог старијег брата
ратног ветерана са Косова
који неће имати децу
Бог није дао

Наставите читати „Подношљива тежина постојања“

Незаборавно летовање

Београд, Звездара, понедељак, Дан младости 2020.

Замишљам да су ми свраке попиле мозак и да сам отишла у туристичку агенцију да уплатим летовање.

Што је још луђе, овога пута мора да буде гига-мега-сега-full-врх аранжман, јер ћу трећи пут да се отиснем на обалу Турака Османлија. Познато је да је и трећа срећа али и да три пута бог помаже.

У агенцији су ми предочили подугу хигијенску листу ради предупређења заразе од короне. Што је хотел луксузнији, разуме се, и мере су драстичније.

Док ми објашњавају како ће одмор из снова да изгледа, у мојој глави се увелико снима филм.

Наставите читати „Незаборавно летовање“

Писмо пријатељу

Бентивољо, понедељак, 25. мај 2020. – Дан младости

Здравствуј, Мили,

Данас је, ево, седамдесет седми дан откако сам Ти послао прво писмо, прво коронарно у низу. Чудан је овај поспрдан назив – коронарни. Иако је настао из потребе да се насмејем, да Те насмејем, ипак има везе са срцем, са жељом да будем срчанији у сваком смислу.

Чим ми је стомак рекао да је све ово једна паклена превара, хтео сам да Ти одмах пишем, да с Тобом поделим и то, и сво остало бисерје које сам временом ископавао на информационом ђубришту. Јер, ваљда знаш, сваког дана мислим на Тебе и Твоје – на наше. На крају крајева, својта је једино имање које је на човекову корист. А куће, аутомобили, племенити метали и готовина, то је, испаде – немање. Јер немаш времена, оно једино време свог живота, за заиста важне ствари, па испустиш све. И то немање је и довело до овога где смо сада. Да свако зида високе зидове око себе, трудећи се да заштити своје немање од уљеза.

Наставите читати „Писмо пријатељу“

76. дан – Једноставни дан

Болоња, недеља, 24. мај 2020. Свети Ћирило и Методије

Спавао сам десет, или једанаест сати. Легао рано, устао касно – одморан. Кафу не пијем што сам онемоћао, него што волим. Уместо доручка, крећем да кувам ручак. Гулаш недељом постаје традиција. Колико архентинске говедине, толико и по пута празилука. Плус димљена туцана паприка пакована у Чешкој. Произведена, вероватно, у Кини, а димљена у танкеру на путу до. Не знам каквог је квалитета, али је одличног укуса, тачније, ароме.

Ручамо за великим столом, а не за оним на извлачење и расклапање у кујници. Он је малецан, али има свој рад. Реално је за троје, па се збијемо и, чак, добронамерно гуркамо. Он је бржи, а велики сто је – већи. Сто институција. Кад дођу гости, па га расклопимо, буде квадратног облика. Црн. Монолит. Ето нас сада, где једемо за њим, за Трпезом, задовољни, мирни.

Госпожа излази до паркића да се види с неком мајком, а ја у игру с децом. Мало ми Андреј показује књигу о рептилима, сад су му крокодили хит, мало ме Верица тинејџ-плачним гласом пита шта да ради, јер јој је досадно. Одобравам досаду и охрабрујем да истраје у процесу, ко зна шта може да се из тога изроди. Па, мало фризбија по дијагонали дневне собе. Онда се они нешто џапају, па ја делим правду, и жалим помало што је то у том тренутку најкреативније што је досада изродила. Нека, биће боље следећи пут.

Наставите читати „76. дан – Једноставни дан“

Лето и изненадне ситуације

Тих дана Пендула се није осећао добро. Слабо је спавао, слабо је и радио – осим што је пар пута изашао „на кваку“. Слабо је и излазио; тек да попије три, четири пива код Сталкета, на Душановцу. 

Камби, напротив – оран и за рад  и за све видове дружења; и алкохолно, и уз супстанце, и уз спорт, реинкарнацију и рекреацију – али и за изненадне акције, кад падне мрак.

У сумрак, сви смо код Пендуле на гајби. Тачније, на тераси. Правимо му друштво.

То је велика тераса, приземна, до улазних врата у кућу.

За једним столом Пендула чита новине, а за другим, уз лозу, бистри се оно што се не зна, али се мисли да се зна.

Цојпика, Камби и ја (који сам Шоне, а зову ме Барбика) водимо далекосежну расправу о руско – српско – америчким односима. Прво, о домету пројектила, па о сибирским ресурсима, а затим у дебату уводимо и кинески фактор.

Наставите читати „Лето и изненадне ситуације“

Лудаков говор

Рим, уторак, 2. новембар 1982.

»Који предак говори кроз мене?! Не могу да истовремено живим у својој глави и у свом телу! Зато не успевам да будем само једна личност! Способан сам да се осетим као бескрај ствари истовремено!

Право зло нашег времена је што нема више великих мајстора! Пут нашег срца је покривен сенком! Треба слушати гласове који се чине бескориснима, треба да у мозгове препуњене канализационим цевима, зидовима школа, асфалтом и документима установа за социјални рад, уђе – зујање инсеката!!! Треба испунити уши и очи свих нас стварима које би биле на почетку Великог Сна! Неко би требао да виче да ћемо направити пирамиде! Није важно ако их онда не изградимо!!! Треба хранити жељу!.. Морамо да развлачимо душу на све стране, као да је чаршав који се може развући до у бескрај!..

Ако хоћете да Свет иде напред, морамо се држати за руке! Морамо се помешати, такозвани здрави и такозвани болесни! Еј, ви, здрави! Шта значи ваше здравље?! Све очи света су упрте у јаругу у коју упадамо! Слобода нам не треба, ако немате храбрости да нас гледате у лице! Да једете са нама, да пијете са нама, да спавате са нама! Управо су такозвани здрави довели свет до ивице катастрофе!!!

Наставите читати „Лудаков говор“

Биофриз

Болоња, петак, 22. мај 2020.

Идем до центра да жени узмем гел против болова. уштинула је неки нерв, вероватно радећи јогу. Тешко хода, јечи, али бицикл може да вози без проблема. Каже она.

И тако, њих троје одоше бициклима поред Канала, на дечји рођендан. Први након почетка цирка. Мало се бринем, да се госпожа не скрка негде, па да је нејач после извлачи, али гоним те мисли, шта ће ми? Уместо бриге, дајем педалама ветра, па у фармацију, по Биофриз, јуче сам наручио, рекоше стићи ће после 5 данас.

На ову страну сам ишао само једном, у Корона Животу, и то, у исту апотеку, па ме скембала финансијска. Контрола, без казне, с упозорењем на могућност даље провере. Сећам се тадашњих пустих улица. Сад?! Све врви. Сунце је строго, али праведно, па се све распилавило – мушко и женско, младо и старо. Примећујем интересантан појав – што се више ближим центру, маске су све редовније. Кажу да је јуче у једном великом парку, полиција напеналила неку бебиситерку, јер је скинула маску да попије кафу – 280 €вропа. Не знам колико је тачно. Али је кохерентно са досадашњим владањем Владе. А чуо сам да је и неки момак од 23 године, после два сата трчања са маском – издахнуо.

Гласине су, у најбољем случају, врло слободно базиране на чињеницама, али прецизно откривају стање духова. Маска се, дакле, носи не зато што јој се признаје функција, него зато што је намет, под претњом новчане казне. А ако хоћеш да казниш Италијана, удри му по џепу. Заправо, то је универзална ствар.

Наставите читати „Биофриз“

Аугментатив

Болоња, четвртак, 21. мај 2020.

Заиста, веома мало треба. Пролеће и дозвола за излазак. Шетња са, или без маске, али увек са крајичком ока осетљивим на присуство органа, униформисаних, или цивилизованих.

Као да се читав свет претворио у жути аутобус, у који си мирно ушао, откуцао свој #БусПлус, али ти се, свеједно, желудац преврће кад риџа приџе. Криви смо, то је аксиом. Мислим, такав је диктат. И, пошто се читава организација људи тиме бави професионално, мозга само о томе 40 радних сати недељно, а викендом – не, можемо се само надати да ће, на крају, и то одрадити траљаво, као и све остало. (Из режије ми јављају како је готово извесно да се тим пипавим послом баве неки странци, зналци, масно плаћени новцем испошћених пореских обвезника.)

Наставите читати „Аугментатив“

Апоптоза и некроза

Дигитализација је одвела филм-индустрију далеко од филма-носача као материјала на који се сликала слика. Сада су ту дискови и разне врсте тврдих меморија које томе служе. Кажу, било је неминовно еволуирати. Кажу, даје већу слободу ствараоцима. Истина, теоријски се може снимати безброј дублова истог кадра, али да ли то искључује онај критички избор који сваки стваралац мора да донесе да би раздвојио жито од Кукоча? Кажу, много је јефтиније, а буџети филмова никада већи. Нека све то и буде. Али, шта са свим тим производима, једном када се изађу из фабрике? Хоће ли се чувати на хард диску, на флешкици? А шта ако дуне нека незгодна олуја са сунца, богата магнетитом? Све то може да – пуффф – нестане за трен ока. Зато, и само зато, Кодак је поново отворио постројења – архиви света вапију за филмом!

Из истог разлога, кеш не може нестати. Моћници света вапију за кешом! Потребан је за подмазивање где шкрипи у механизму моћи. Јер, кеш се теже прати и лакше га је прати. Зато ће коферче увек бити привилегија подмазанога, штавише, његов симбол, а не регистровани банковни трансфер са припадајућим CRO бројем. Кеш је демонски кључ, љигави passepartout. Кеш и моћ су као учкур и гаће.

Наставите читати „Апоптоза и некроза“

71. дан – Ћинхунгтао

Болоња, уторак, 19. мај 2020.

Поштовани купац
Здраво
Веома тужан примио твој захтев за враћање робе
Молим пошаљи слике неисправних производа
Одговорићемо фабрици
Ако је ситуација тачна поново ћемо ти послати нови пакет
Нисам ти пружио задовољавајућу услугу молим те да разумеш
Спреман сам да ти пружим задовољавајућу услугу
Молим отказивање захтева за враћање робе
Надам се твом опроштају и разумевању
Желим теби и твојој породици здравље
Пријатељ из даљине
Ћинхунгтао

▶︎ ▶︎ ▶︎

Спорни артикл наручио сам 24. априла. Андреј, који је од почетка добровољно нам наметнутог затвора умислио да је хијена, почео је да се саживљава и са другим животињама. У датом тренутку, то је био гепард.

Пао му је зуб, па је захтевао исплату припадајућег бонуса од стране „ville di zubi”. У нашој кући постоји још један ентитет задужен за исплате истог додатка, али по Вериним извештајима, агенција „Ratoncito Perez” (Mишић Перес) је у заостатку већ четири зуба. С друге стране, Вила Зубић, или Зубић Вила, како је писало у прозивнику школског дневника, редовно је исплаћивала и, у конкретном случају Андрејеве тројке, великодушно предложила да уместо кеша, оних пет €врића, допринесе један велики зидни тапет са гепардом, у складу са могућностима коронарних транспортера, то јест, да стигне кад стигне. Прихваћено је усклицима одобравања.

Наставите читати „71. дан – Ћинхунгтао“
%d bloggers like this: