Корона-циркус

Шпанац се буди
и тад – замало да поново заспи

Али чује се бургија
са трећег спрата
комшиница затим
што урла на кера
у ходнику
и камион 
коме место
није ту где јесте
али Београд се гради
у висину, иде …

Онда Шпанац малко устане,
али малко.
Тако да више седи.
Док седи,
држи главу у рукама
кратко
па је враћа на рамена

Плови – у сећања, у нека времена
од пре пар дана и пре пар лета;
oднекуд, чује лет – зујање
и потом се одигра муњевита експлозија..

Експлодирао је, 
између Шпанчевих дланова,
комарац, 
крајем октобра.

Потом  даје императив
себи самом
пет десет петнес двајес –
и устаје, на леву, па на десну ногу …

Опет мирише јесен
Иду возови и трамваји
Последњи дан за папуче
И за шетњу, у цумаји

Мирише дуван кроз ваздух
И лишће од ветра лети
Дувам пљугу на углу
Удишем дим, на пети

Кичма ме боли па отуд
Мењам се – део по део
Тражим кроз окрет лагани
Где бих, да одморим, сео

Посматрам свет што клизи;
Ужурбан, млади пар
Понекад – можда ме виде
Ко неку прастару ствар …

Много тога је написано, пише се, скоро сваки дан. Сад људи више читају са екрана – на аеродрому, на билборду, на телефону, на лаптопу. Тако и пишу.

Много тога је написано, али мало је прочитано. Кад смо били у аскари, Симке, мангуп, са Дорћола, говорио је „Све је написано, али нема ко да чита…” Симке је био у праву. Ипак, чудни су то, неухватљиви пориви, код нас људи, па пишемо и даље.

Много тога је написано, али не вреди много, па и није штета што људи не читају (али је штета што не читају Аготу Криштоф ) – или, кад читају, читају оно што им се гура под нос – например оно што рекламира Лагуна, или оно што рекламира билборд испред СКЦ-а, рецимо роман Драшковића Вука. Па то све некао испадне више неко мочвариште, него лагуна…

Наставите читати „Јесен кроз Устаничку улицу“

’’Бога ми, није добро’’..
’’Нек нам је Бог у помоћи’’..

Бога помињу, а ни у човека не верују..

Просечни разговори, људи који верују да су давно премашили просек..
Ко, шта?
Можда си и урадио нешто али и тај рад је у служби поређења са бескорисношћу свих других..
Коме, чему?
Нећу ни до трећег падежа стићи, једни ће одустати, а други – једних без других нема..
А није тачно?
Никад и није било,
боље него сад..
Никада до сад нисмо ми имали прилику да собом мењамо свет..
Утопија..
Не, не, полако..
Дајте шансу овом уверењу..
Прва ствар, тачно је – ја не могу да зауставим ратове..
Нисам чак ни у стању да започнем једну најобичнију тучу..
Јер то није мој свет..
Моја грешка,
требало је у старту да дефинишем реч свет..
’’define’’ – оивичити, оганичити
на меру личног раста у љубави..
А ко сам ја и шта је лично(ст)?
Грешни човек недостојан назвати се православним хришћанином, и живим као да Господ само мене посматра..
Индивидуа која је кроз заједницу оличностила своје постојање и као таква почела да личи на Човека..

Наставите читати „Реците свима да није тачно..“

„Не могу да ти пожелим победу, и не смем да ти пожелим пораз. Желим само, да твој избор, који је неизбежан, буде добровољан. После тога, ништа више није тешко, веруј ми…”

Руси, пре 83 године

Неколико различитих људи – свако у своје време – кажу ми да сам најбољи под притиском, да најбоље функционишем када има много различитих послова. И сталих напона.

Међу тим различитим људима су и мени блиски људи.

Мени, сада, није до притиска. А није ми ни до посла. Доста тога сам урадио, надам се да ћу урадити још – али сада би требало да одмарам. Иако ми није ни до одмора.

Сећам се почетка Дневника о Чарнојевићу
„Es ist herbst. . . . .

Непреводив је на немецки – највећи, а непреводив.

Тако је можда и са немалим бројем људских осећања. Отуд, мање-више, и извођачи уметничких радова, саморекламери (и ја сам ту негде) маркетиншки радници и ејч арови, пројекти, менаџери у образовању, немарни неимари и…

Гомиле људи тумарају, покушавајући да радом или привидним радом одагнају нелагоду или чак очај због свега онога што бисмо волели да осећамо или да други осећају, али, ето, нема…

Покушавајући да преведу осећања у нешто опипљиво, људи су се изгубили у интернетским шумама, горама, тиздина летин малеринама…

Кажем, нисам ни ја бољи, и ја се бојим.

Али понекад – неко баци фину рукавицу, не на двобој – него на дуел – да се нешто дода…

Тако почињу радови – а међ њима, јакако, има и добрих.

И – сетићеш се сусрета на Каленићу – какда смо планирали оно што сад завршавамо…

И – хвала ти, не само због рада – добро смо радили – него и зато што си ти међу малобројнима који ми кажу – одмори, не пиј кофеин – не пиј медену ротквицу (римује се са ткицу).

И – што ми кажеш – да не морам под притисак. И – што је још боље, кад кажеш, не дрвиш много, него идеш даље. А ипак бринеш.

Помирио сам се са тим да многе људе из моје блиске близине не интересује ни шта радим, ни како сам.

А ја шта радим волим да тртљам, а како сам, са људима, све мање. И добро, не бринем ни ја за друге, толико – али хтео сам да напишем неки мали рецимо одговор на Певаљку.

Свакако сам скренуо, другде.

Али, да знаш, ето…

И ја сам нека певаљка, стога ево:

Дан је био леп
Пушио се цвет
Звао ме је Кнеле
Д идемо у свет

Урођен за касно
И за рано пре
Ево теби дајем
Ове речи –
гле, гле гле ….

Лепа, у центру пажње. Што због лепоте брене њене, што због трештања музике која с њом сарађује. Додај томе алкохол, који успављује друштвене окове, те жеђ некаква за нечим може да утекне за трен и уваља се у мало блата.

Јер, тешко је бити херој. Поштен, значи, не лаже, не краде, не уцвељује децу и удовице. Лакше је прасетина, шприцер, певаљка, дрека, све то у лепим оделима да свему томе да какву-такву пристојност. Све док се не крене са пливањем по центру плесног подијума застакљеног ознојеном срчом, скидањем у пекарку и даља крв. То је, заправо, срж тог и таквог догађаја. Ту се стиже самопрегором јетре, синапси и центара, пристојност је, заиста, другостепене важности.

Дакле, ту смо. Катарза, која има цену. И нека има, не жалимо платити! А замисли да није било певàљке? Неко би рекао, замисли без алгохола, замисли без кравате, без кафанских, танких трбушастих чаша, направљених да прскају у срчу, као оно стакло на шоферкама, а да не убивају. Али, ми хоћемо да замишљамо догађај без певàљке.

Па, без певàљке је све сасвим бесмислено. И свадба, и крштење, и испраћај у рат. Нарочито испраћај у рат.

Јер, за шта човек ратује, ако не због песме? Песме о љубави, о пријатељству, родини, мајци отаџбини, али о песми са том и том темом. А није неважно ко је пева. Јер, та(ј) је медијум. Као твитер, као фејсбук, ертеес, хепи телевизија, Београд 202. Оно што преноси електромагнетне таласе, као слику, као звук, а некад и као ласер по ласер, палача.

Или кинетички пројектил, па опет рептил.

Жилави!

Шалу на страну, али жене заиста завиде мушкарцима. И неко ће помислити да је то због неравноправности у заради, у приликама за каријеру, опуштања груди након периода дојења, због браде које мушкарци смеју да пусте и још им лепо стоји. Ипак, ствар је много дубља и, на корист и као оправдање женама, потпуно независнa од њихове воље, или избора.

Када девојчица постане девојка, што се крвљу оглашава и у многим културама је слављено као завршетак првог животног циклуса, девојка са човеком постаје жена, и биолошки бива спремна да носи дете. Нека је то онај период који почиње око тринаесте године.

Зато се девојке нагло преобраћају, и телесно, а нарочито ментално. Постају много практичније и све чвршће ходају по земљи, са обе ноге, филтрирајући претходно детиње понашање на веома строг начин, грозе се претходних себе и стиде својих фотографија од прошле године, а нарочито дечјих фантазија. А сва је та ујдурма на снази, јер за самих девет месеци могу да се преобразе још више – у мајку – те, на време, одбацују непотребни баласт маште.

Наставите читати „Завист“