Корона-циркус

Глас му је био милији у довикивању из сопствене собе. Нисмо морали да се гледамо се гледали, а чули смо се. Чини ми се и јасније и тачније него кад терминаторски премеравам мигове (нису авиони), гегове (нису шаљиви), фацијалисе (нису иманентни) и гримасе (нису аутентичне). Људима је непријатан мој поглед. Сматрају да их непрестано анализирам. Нису далеко од истине. Посматрам људе око себе још од вртића који нисам волела.

○●○

Вероватно су бројне гнојаве ангине од којих сам свако мало побољевала биле присутне да бих што мање боравила у вртићу. Сећам се доктора који је мојој мајци рекао: „Она није за колектив!“ То, међутим, у другом контексту, више одговара мојој стварној природи.

Наставите читати „Сопствена соба*“

Упознао сам га још онда, у оно време. Успео, као и много што шта, да га заборавим у међувремену.

Зато, који ред о њему, док још увек памтим детаље. Чисто да могу да се навратим касније. Да себи не дозволим да ми поново нестане из сећања.

Као што рекох, упознао сам га још онда…

Натријум хлорид

Стојимо у реду, ћутке. Један по један. У тишини.

Оној непријатној. А знам барем неколико врста тих тишина. Једну од оних финих, меких, поред девојке која ме је очарала, а са којом нисам морао да прозборим више од три речи да би ми било лепо, памтио сам као нешто тајанствено и суптилно, ван уобичајеног, као спори ход кроз сан. И као нешто што је само моје и њено. Наша тишина.

Данас је ово одсуство звука другачије. Чекамо да нам сипају со. Кухињску.

Испред мене су две цуре, подједнако збуњене као и ја. Иза мене мирно стоји онижи, буцмасти тинејџер са дугом, масном косом и тамном мајцом на којој је назив мени непознатног скандинавског бенда. Ред се простире још који метар иза њега. Глава до главе, скоро до излазних врата просторије.

Наставите читати „О рђању Растка Металног (парт ван)“

Античке грчке трагедије биле су део култа, религиозна светковина у част бога Дионизија. У класицима Есхила и Софокла олимпијска божанства су свеприсутна и управљају трошним животима земаљских хероја. Еврипид је, пак, друкчији. Он је у жижу своје креативне пажње поставио човека. Међутим, да би приступио играма морао је у радњи својих трагедија да има и богове, зар не? Зато би их уметао на крају, готово механички, како би нешто прокоментрисали и дали завршну реч о вечности и пролазности.

Нека не замере зналци, јер ове су штуре натукнице само генералне линије које још нису ишчилеле из корпуса знања које сам зарадио на студијама књижевности. Није, на крају, ни циљ да овде ширим даље о томе. То помињем само како бих унапред открио Еврипидов механизам, који и сам намеравам да применим и у корона циркузијаду уведем нешто што са њом самом нема везе, али ми је драго срцу, као што су Еврипиду острашћени људи.

Наставите читати „Уљбуљ савај“

[Lettera – ит. – писмо]

Љубазниссиму господину
Александру Стојанову
Препоручено писмо на руке

Копнена лука Болоњa, Бентивољо, 4. јун 2020.
Предмет: Писмо дисциплинског спора

У складу са и за потребе чл. 7 Закона 300/1970 (Раднички статут) и важећих закона уговорних правила, оспоравамо следеће:

На дан 1. јуна 2020. године, око 10:00, у близини машине OBV за обућу, а у одељењу Аутоматизације, блока 15.1.2 Копнене луке Болоња, Ви сте намеравали да разговарате са колегиницом Де Ђорђо Данијелом, без одржавања сигурносне удаљености од 1 метра и без исправно подешене сигурносне маске.

У складу са и за потребе члана 7 закона 300/1970 (Раднички статут) и важећих закона правила уговора, подсећамо Вас да своја евентуална оправдања можете поднети у року од 5 дана од пријема овог писма.

Са поштовањем
Винс Принс Диша

Наставите читати „Letteratura“

Камби је говорио да цвеће разуме, али то само кад би причао са Владом Ашовом. Њих двојица су, сад кад то нешто мислим, заиста били људи који говоре и разумеју посебан језик – и биљака, и овако.

Понекад, Камби би ћутао данима – уз забавне активности, он би ипак ћутао.

Тада, ми који смо га знали, нисмо много питали. Видиш да је човеку тешко – али боље да му ништа не говориш, јер не помаже. Уопште, Камби је био од оних ретких људи – стварно се никад није жалио…

А и у тим потежим данима, одржавао је рутину. То је за њега био неки животни тренинг, такорећи. Можда не баш тренинг, али такорећи.

Наставите читати „Камби у аскари“

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, četvrtak 4. jun 2020.

***

Sunce je te subote u Beču, baš kao i svakog drugog dana, izašlo u 11 sati. A moralo je, po propisima lokdauna, da zađe tačno u 23 sata. Ali nije. Zašlo je osamnaest minuta iza ponoći. I kažnjeno je zbog toga. Da prestane da izlazi nekoliko narednih dana. Osim na stranicama bečke štampe. I da plati određeni novčani iznos. Ne Sunce. Već njegov vlasnik.

Pravopis zahtijeva da riječi: „Sunce“, „izašlo“, „zašlo“ i „lokdaun“ u ovom kontekstu stavimo pod navodnike. Ali izgledalo bi nekako nepravedno prema tim riječima. Kao da im stavljamo lisice i hapsimo ih. A nijesu učinile neki bogzna kakav prekršaj. Samo su se našle na pravom mjestu u pogrešno vrijeme. Baš kao i austrijski predsjednik Aleksander Van der Belen, koji je sa suprugom i dva prijatelja te majske večeri izašao u italijanski restoran „Sole“ (u prevodu „Sunce“) u centru Beča. Po sopstvenom priznanju, prvi put nakon izolacije zbog Kovida 19.

Наставите читати „Sunce u lokdaunu“

Љубавник који није био љубавник је престао да јој се јавља.

Пала је у кревет.

Препустила се очајању и малодушности.

Муж који није муж је рекао да неки тамо лик кога је видела неколико пута у животу није вредан да она пати.

Наравно. Ако пати, нека пати због мужа који није муж.

Муж који није муж је тешко поднео податак да се појавио други мушкарац.

Завапио је о својим осећањима ах, ах, ах, цвил, цвил, цвил.

Према себи, мисли она.

Према њој, тврди он.

Она је предмет, као кревет у коме се лежи. Својина. 1/1. Једино прихватљиво.

Наставите читати „Велика бела птица а није лабудица“

Болоња, субота, 30. мај 2020.

Да ли данашњи дан има право на своје име и презиме? Јесам ли га бацио низ воду, или сам нешто урадио? Не знам зашто ме често прогони то питање. Посебно у време викенда, када нема фабричког шума као згодног оправдања. И, уопште, одакле то да дан треба да се искористи? Шта то, заправо, значи? Сада, када је суботња ноћ ту, то ме заокупља.

Међу данашњим радњама не препознајем ни једну изузетну. Претпостављам да делим то осећање са свим данашњим тинејџерима, који нису као јучерашњи, из много разлога. Нема у мени оне врхунске сензације због које могу несумњиво рећи да сам данас живео. Да ме је живот даровао том реткошћу, која ми је открила скривене смислове, повезала неке испрекидане линије и учинила ме мудријим, или једноставно – живим.

У потрази за том посебношћу, у више наврата сам седао за рачунаљку, како бих се разрачунао са светом и, у крајњој линији, са собом. Имамо неке нерашчишћене рачуне, она и он, и он и ја. Седао сам. И устајао исто толико пута. Одлагао обрачун.

Наставите читати „Рука“

На слици: Ресторан на Монмартру: Фотографија: Архива аутора

 

Након окончане промоције књиге једног новосадског песника локалног домета, по добром старом обичају, домаћин скупа, повео нас је на вечеру у ресторан по сопственом избору. Убрзо смо се обрели „Код златног књижевника“, пар километара узводно од Моста слободе, на десној обали Дунава. Љубазни конобари су се истог часа створили крај наших столова и ставили нам се на располагање. После неколико уводних пића, на ред је дошао избор оброка, али се исти сводио на одговор на једно необично питање које су нам посвећени послужитељи љупко постављали: „Који је Ваш омиљени писац“? Наставите читати „Код златног књижевника“