Корона-циркус

Док возим по некадашњој периферији
По нечему што није било прерија
Али је било замља сељака на брдима
Мало испод средње Еуропе
Гледајући из средње Еуропе
А сада је граница Врачара и Вождовца
И квадрат стана је преко два сома

Док возим, слушам MINOR THREAT
Нашао сам стари диск у колима
Па сам се право да вам кажем и обрадовао
Слушао, па пре него што сам овде почео да добујем 
По пластици
Добовао сам по воланској пластици
Мало певушио, мало заурлавао
Док возим, био сам мамуран
Али сам ипак успевао да видим 
Свет око себе, мало напред, мало назад, по ретровизору
И тако то

И видео сам жену која ме је јако подсетила на једну коју
Добро знам – не само лик, лик помало –
Него грађа, став, зелене панталоне и сив, лепо скројен капут
Фигура, и наочаре чак

И – онда – можда због тога – док сам возио –
Сетио сам се како је мој син полетео у загрљај, док је још био у вртићу –
Свом омиљеном стрицу, мом брату, који је био поред мене 
(али то уствари није био мој брат, већ човек налик на њега)
Толико сличан мом оригиналном брату
Да сам и ја био преварен очима, али нешто краће него мој мали син
А када је син схватио, мало се постидео
(а човек је имао став, наочари, боју – па чак и кариране лоне из којих мој брат тада није излазио)
Тај тип је погледао у мене, па се и благонаклоно осмехнуо
Када сам му рекао:
,,Ви сте мој брат…“
Схватио је.

,, …већ видим себе како стојим поред једне од оних песникиња у замраченој просторији пуној дип хауса, тинејџери се клате а ми изазивамо непотребан немир код сваког који нас угледа , ви морате, назовите, објасните, да, да, како вам је откад сте се вратили у родно место, колега, добро је, професоре, само, сад нам затварају месну библиотеку, борите се, боримо се, свуда затварају,  све гасе, гасе, професоре, и, кажете, овде су падале бомбе, па, лепо је, лепо. “ 

Угљеша Шајтинац   ,,Оде све”

Чује се кочница 

Не раскрсници Његошеве и оне друге

Али не дешава се судар, не чује се урлање или слично

А то је све можда и зато што ја одлазим у другом правцу

Као и много пута до данас – и после

                                                  . . .

Чезнем да видим брата из веселог  Баната

Па да кренем на Југ, да још једном до обале дођем

Чезнем да Партизан некако узме титулу наредне сезоне

Да поносан, после тога – Устаничком улицом прођем

                                                 . . .

Вози ме тајгер на усељење и усеравање код Бишкета

Па прича, и он, каже, има душу …

А кад опази колегу из Беотаксија, а колегу сам видео и ја –

проурла (на ти смо већ пет минута):

,,Јеси видо – овај исти онај певач … што је сад умро …како се зове ….а да….

Марјановић … онај што је певао по Русији …ти си млад (пази пази) .. ааа – знаш…

А ко зна – можда и овај мој колега лепо пева …. па и њега прозову Ђока … хе хе хе ….“

Тако ми тајгер, из фирме Пинк, приповеда …. 

Наставите читати „Ко то тамо негде кочи“

Врбашки и ја седимо у ,,Броду“, пијемо добар алкохол и чекамо Мишића.

Мишић је завршио историју на Принстону, зна свашта, фокусиран је као микроскоп – и има енергију, упркос блиским педесетима.

Врбашки ме молио да се нађемо са њим. Хоће нешто да објави, књигу једног америчког писца, Жерарда Херстона, па пошто је Мишић открио тог Амера, Врбашки мисли да је поштено да му понуди хонорар, за предговор. Зна ред, и поштује правила – и људе.

Али, неће од тога бити ништа.

Не говорим шта мислим, јер и није толико битно да ли сам у праву. Врбашки и ја се добро слажемо, а и добро пијемо добар алкохол, и чекамо.

Касније, било је већ 22 часа, ето га Мишић. Узима банку, и скоро два сата дроби о британској доминацији – од Карађорђевих времена, преко опијумских ратова, Дизраелија – до Првог и Другог рата, па данас.

Али, дроби тако да га слушамо.

Ја све уморнији и одузетији, а Врбашки као да је тек устао, те као да уместо пива и вотке пијемо кафу – слуша – и ту и тамо понешто дода.

Мислим се, штета што није дан, све би ово било боље. Мада, није ни овако лоше.

Наставите читати „Боље је не издати књигу него издати пријатеља“

Током два дана прошао сам стотине километара.

Био сам на планини.

Тамо живе планинци, јаки људи.

Један од њих ми каже да је температура пре неки дан била само седам степени.

Његова жена, витална старица (њему је 70, и лепо се смеје) каже да се некада јако тешко живело – и ја јој одмах верујем; на крају крајева, и ја сам тешко живео (али сигурно не тешко као она, у том смислу тешког физичког рада …градска деца најчешће не знају шта је то) али то није круна нашег разговора.

Круна нашег разговора био је смех, не онај грохотни, већ онај лагани, пријатељски, над животом и његовим притокама.

А за мене, без обзира на ситне потешкоће, ових дана има обиље живота.

Када смо се, послом, послом отишли, послом се враћали – дакле кад смо се са планине спуштали – брзо сам возио.

Возио сам пребрзо и Милошем Великим.

Судар ме је затекао у Београду, тајгер се закуцао у мене на аутокоманди.

Мало ми је улубио браник, али сам га пустио.

То се све десило јер је камион испред мене прошао на црвенкасто, па сам стао да ме не удари, а тајгер није стао.

Наставите читати „После пролаза и пораза“

За покојног Флеку

Не читај текстове своје, ни пријатеља
бивше
то уме да се заврши чудно
а не – како се
иште

Не жури у понор дубок, од алкохола
црни – 
него се дисциплином – и трудом –
бар малчице
заврни

Не пишем, наравно, ово, 
теби –
покојном, прописно –
ал свашта је у овом свету,
огољено,  дописно

Чежња је сведена на телефон
инстаграм курир и фејс;
на име што звучи –  а није –
фотошоп –  скралет –  и грејс

Да узмем кредит нећу
Нити имам од кога 
слобода значи идеал
и мањак лика свога

Каин је Авеља убо
и уби за сва времена –
питање питања свих
на наша паде рамена…

Живот ће пронаћи пролаз кроз бетон…

За Б.Ћ.Ш – а

Иван Шпановић Шпанац
ономад се поново срео
са својим имењаком
Иваном Гвозденовићем званим Грозни
Они су и имењаци, и исписници, 
А Грозни се јако дуго бави репом.
Шпанац понекад каже Грозном 
Да је он панкер међу реперима
(иако има косу ко хипи)  
а овај му пак говори шта мисли
и колико стигну, кажу један другом шта имају, 
виде, осећају.
Кад је Шпанац био млађи
волео је хардкорпанк
а реп никако није …
Али песме Ивана Гвозденовића Грозног
и неких његових репера
биле су нешто посебно;
биле су оригиналне, промишљене и вредне – 
биле су нешто ново – и значајно…

* * *

Пре неки дан, када су се поново срели
причали су, кафе пили, шетали, па се растали
Грозни је после послао Шпанцу своју нову песму.
Шпанац је затреперио као младић
(иако није волео реп, а од трепа му је било и мука)
снимио је песму на флеш
отишао до кола
окренуо кључ
и кренуо на Врачар
Песма је трештала из кола, 
Шпанац се веселио
ишао овде и онде
слушајући ритам и речи 
које су враћале живот у његов полупропали дан
идеје су се појављивале
као и нека нада које подуже нема, бар у музици …
Срео је и Шушка
коме се такође свидела песма
па Ајдару који не разуме речи
али ђуска
па потом своју жену, пред гражом, 
која му је рекла да смањи
а он је појачао
па је она отишла
до комшинице Тање
да јој прича о свом мужу који никако да одрасте
или су причале о Јовани, Маји, Зорани
или о послу, старим родитељима, рецептима
или већ о чему су хтеле, ко зна …
Иван Шпановић Шпанац потом је отишао у свој стан
И почео да размишља како да пошаље Грозном
Неки скроман знак захвалности
Јер –

Живот ће пронаћи пут кроз бетон.

Понекад изгледа да си толико исцрпљен
да не можеш да мислиш, нити да дишеш
понекад изгледа да други имају више и боље,
и да је неправда, са мрачном оштрицом,
одабрала тебе, да сече
и да не да мир
Бранко каже да свет овај није Сунцу једина брига
али ја осећам да могу и морам
иако често мислим као и ти – 
Када сам исцрпљен, када не могу да мислим, 
када једва дишем и гледам или слушам оне који 
нешто не раде како ваља
иако су вешти у презентацији
нешто не ваља
Али то, мора бити, знају и сами
Док ходам по Душановцу
чекајући да се деси нешто
што се и деси
видим старицу како једва прелази улицу
и бојим се да јој помогнем, да је не увредим
иако није требало да се бојим
Касније, носим пуну кесу из продавнице 
мојој трудној комшиници до гајбе
Онда ме зове Шојка
дуго се нисмо чули 
каже да дођем, да ми нешто покаже 
и да причамо о Дијаболи
то је његов брат
навијач, набадач, 
мој школски
што смо заједно крали у самопослузи
али он се после усавршавао
а ја сам имао среће
савесне родитеље
или можда нисам имао муда
ко ће га знати …
Онда седам у кола
идем до семафора, оштро скрећем ка доњим 
пределима Душановца
и идем ка Најновијем Београду
возећи мало преко стотке
Касније, у прескупој Шојкиној гајби
играм се са деветком
мазим хладну цев
он се смеје 
каже да људи са Брда знају са хероином
али не са гвођем
слабо гађају, треба да вежбају
Шојка ме звао да причамо
о животу
о његовом брату
пијемо кафу из скупог апарата
Шојка мало зуне са сребрне тацне
нуди и мене
Кажем му да је та Авенија задовољства за мене затворен

-Ко је затворио – пита Шојка
-Ја сам је затворио – кажем.

Он ми показује слику Шумановића коју је купио 
мени очи заискре
никада такву ствар нисам држао у рукама
а гвожђе и тацне јесам
нису ме учинили бољим, 
али су ме учинили таквим какав јесам
Неће да ми каже одакле му
па и не питам поново.
После, причамо о нашој браћи
тражимо неко решење
иако то уствари није до нас
али знамо да можемо да разговарамо
јер смо, ето, у понечему јако слични…

* * *

Пишем ти све ово, онако како иде
нисам у тоталној форми, 
али идем.
Желим ти бољу форму него што је ова моја
што и себи желим
желим ти снагу да трајеш
памет, и чуку.
Чекам наставак, чекам доживљаје са ранча –
али, као што си рекао 
полако, када буде време.
Мајка је била у праву…

-Ти знаш.

А што трпиш, отрпи.
То нам, из бриге, нису говорили.
Да смо знали шта све морамо – теже би нам било…
А овако, добро је – па ће и боље бити.

* * *

Сањам море, Русију и Охрид…

Болоња, субота, 15. мај 2021.

Често, пречесто се све изокрене наглавачке. Ту не мислим на дечје жртве у најновијем лажном религијском рату, о томе не смем ни да мислим, јер трнем. То за сада остављам храбрим и седим главама, и бежим у покушај схватања сопствених грешака, којих, како званична статистика казује, има довољно да би човек застао и о њима артикулисано размислио. И спрам тих жртава, свакакво је самопреиспитивање једно велико ништа. Тишина молитве би била далеко кориснија. А не прдеж о тешком, а лепом искуству живота који ми је додељен.

Но, живот Палестине и Израела ми се јављају само у сликама филтрираних вести, посредованих срачунатим медијским операцијама, која свака претендује на једину истину. А ја немам други извор искуства о тој земљи, па, коме онда веровати? Ја, на жалост, или срећу, тамо нисам био и не познајем никога ко тамо живи.

Сем једног човека – Маруана Канаша.

У пролеће 2001. неким сам се чудом нашао у малом, универзитетском, бившем источнонемачком градићу, Илменауу, као импровизовани седмодневни учитељ филма „Међународне студентске недеље”. Био сам смештен у стану са Михаелом, једним од организатора „Недеље” и двојицом његових цимера, косијанером чије име остаје у магли сећања, али забезекнутост жанром музике коју је свирао врло добро памтим. Имао је рок групу која је свирала сваке недеље – по црквама.

-Па, како би ти назвао то што свирате?
-То је… Јеванђељски рок!

Наставите читати „Три боје: Рáди“

Шибе прилази маторој Циганки –

која би могла да буде и Кубанка, Порториканка, 

и Гркиња, и Јерменка

али је, ето, Циганка – 

то све на пијаци

која је добила име по Влајку Каленићу

И пита је –

да ли може да јој да 100 динара за кутију?

To je кутија

лимена

метална

симпатична, очувана, из прошлог века

са неком прошловековном рекламом

и Шибе је одма смешта у неки свој мождани регион.

Можда ће је препродати, можда ће је неком дати

можда ће је убацити у неку трампу

а можда постане и сталак – за лампу… 

Циганка на то поприми полупорторикански поглед

нарогуши се, и пита

,,Јел ти мислиш да сам ја луда?“

Шибе је пита 

,,Па колко онда?“

А она се малко откамени, па каже, ни пет, ни шес

,, 200 …“

Шибе јој да, и узме своју нову кутију.

* * * 

Гонзалес се скоро развео

није му много жао

и не изгледа да му је жао

ал опет, овако, кад помисли човек

ипак су он и Невена били у браку 

скоро четврт века

Син Бојан је на сигурном, у Енглеској,

студира код Невениног брата

у неком делу Лондона

код станице Остерли 

или тако нешто

ко ће све да памти

Имају по стан, два, три

и били су у браку, па сад више нису

што је било било је 

а што није било биће

јер свет се окреће

а и људи, кад неко прође…

* * *

Шпанац пре неки дан претрну

гледајући неког маторог како претрчава улицу

код Душановачке поште

умало да га покупи дваесшестица у спусту

низ Крушевачку

али матори уз полуплесни скок

некако измаче

После је Шпанац видео типа, у граду, 

и знао је да ће га описати Шибету

(који воли и егзотику

више него што је Коча волео Леку, 

а овај Титу, а Тита прво Стаљина, 

па партију,

па Амере

а и егзотичне девојке, редом)

јер Шибе поред ретро предмета 

воли да види и ретро људе –

али посебно урбане мајмуне, и тако те…

Тек, тип је имао истетовирани Калашњиков на врату

нешто мало бижутерије око зглобова

и мајицу која упућује на тв криминал

са неком полумафијашком поруком

иначе, био је јако ситан

у друштву још једног, ситнијег…  

* * *

Јутро је.

Има ту мало рутине.

Ипак, пију кафу, и причају – Шибе, Гонзалес и Шпанац…