Болоња, уторак, 1. децембар 2020.
Данас сам испред фабрике, док се одвозила са паркинга у Ланчи Ипсилон, популарном Слончету, видео лепу младу жену, са којом се, на сувозачевом месту, уредно везан сигурносним појасом, возио огроман један, не црнац, него ружичасти, розе, пинк, али не пантер, него – меда. Шишано плишани.
Човек учи док је жив, то јест, све док посматра и пази свим расположивим очима. Матеметички гледано, говоримо о броју од нула до шест, иако никад нисам видео да неко има наочаре за треће око. Ипак, теоријске прецизности ради, знате, ипак смо у ери статистике и прецизног збрајања заразе, узмимо у обзир и случај монокла за треће окло.
Сем пажње, у учењу помаже и ко на брду ак’ и мало стоји. Ја сам седео у повисоком фабричком аутобусу, тој транзиторној капсули која ће мене и моју фабричку рају да превезе преко реке Стинкс назад у живот, и са те висине сам гледао, испоставиће се, и пазио.
И шта се онда дешава? Ко са брда ак’ и мало посматра Ланчу Ипсилон, лепу младу жену и њеног… Брунда, креће спонтано да римује са бунда, али тај се рукавац брзо затури. Али, зато онај други креће да се шири, од једноставног питања – зашто?!
Зашто та жена путује са Брундом?
Наставите читати „Наши горе листови хартије“Like this:
Свиђа ми се Учитавање...