Још једна рута

Док читам текст БОИХТИИТА
који ми посла
далеко од Београдске вароши –
причу о Чонграду писао сам пре месеца два
али ти је, у место поред језера
тек пре неки дан, послах ја

Док мислим какву фотку уз ових стотинак речи 
да пошаљем, да видиш и чујеш где сам
желим да ти кажем још и ово
тренутно нисам ни жедан, ни гладан, ни бесан

Бол у леђима ломио ме је  
од Вршца, у среду 
да израчунам – дана пет
Када сам попио мидокалм и налгезин
потпуно је престао
бол у леђима, клет

Сада поново читам Достојевског, 
опет су у очима сузе
– какав осећај за људе –
горде – и оне што готово пузе …

Ово што писах то је да наставимо
нит што нас веже, у духу и послу
опет сам далеко од куће, куме
ближи Подгорици, него Ослу …

Боихтиита

Нешто сам радио, ређао нови филм у низ,
Кад је Небојша Небо(дер) путујућ ка Фиренци
Свратио брата и сапатника да обрадује.
И нека је био и вина пио и још му мокар језик.

Истуширао сам се,
ни на крај памети ми није било да бријем браду.
После чела и надланица руку фабричког радника,
И браду сам светогорским уљима почастио.
Нека зрачи мирисни мир.

Пре фабрике ваља
Искршити јаја
Добровољно раширити ноздрвље
Да тиранија обезбеди безбедност фабрикама
Тражећ слину позитивну.
О мом трошку,
Јављам Куму Бошку,
Наравно.

Синоћ ми је Пинокио процветао.

Ружо моја, младост сам ти дала…

Шпанац кроз Чонград и Пешту

За Ивицу

„У животу све се спаја
и у везе ступа и неспојиво
птицу и крошњу упарио би свако
камен из праћке супротност је птици
па се ипак понекад споје”

Душан Гладић

                   

Уремили су Шпанца стару кајл
да крене поново ка Унгарији
која је била једном једно краљевство …

Сада –
у њој нема ћесара одавно
али остале су грађевине
куће
фирме
синагога
зграде…

У једну се уселио и Орбан
појавио се нови капитал
цвета проституциони туризам
помало бродови плове
помало крузери
има људи из Азије, Африке, Америке
али слабо причају
гледају у телефоне и планирају 
остатке дана 
и шта ће још

Шпанац иде кроз Будим преко Корвин Тера
па потом кроз Андраши
па кроз улицу Бајчета Жилинског
па ето га опет на Будиму
у потрази за Ђулом Крудијем
и још неком ситницом што је наслућује
али баш у пара – парчићима
малко, премалко …

У једном тренутку гледа споменик
што га је подигао Орбанов неимар
(у спомен тријанонској трауми)
у улици Алкањи, прекопута 
опште јавне куће
па кад приђе ближе
види да на њему, у мору имена
пише и ЧОНГРАД

Сети се да је јуче био у Чонграду
први
а вероватно и последњи пут у животу
идући ка Пешти
са једним блиставим младићем
а огромним човеком
и да је видео шта треба
избегао шта не треба
спојио хладно, угодно и носталгично
па потом ка Будиму наставио
вођен жељом, послом 
и обећањем, датим 

Увече, са људима –
по послу –
пије вотку.
Па вечерају.
Онда пију вино, 
шетају, нешто се и шале,
а мало и вичу
У кући на Рожадомбу, један инсистира,
по повратку из шетње,
да пију и коњак из Грузије

И поред тога што неће
и каже да не може
и поред тога што није спавао
ипак и он, са осталима, на крају, бије по флаши
Потом, спава како годинама није.
Буди се у подне, сув као барут.
Са притиском у ушима и бешици;
не више млад, ни леп
ни засићен, можда презасићен –
али са спознајом да ће ускоро
негде, неком, о томе 
приповедати…

Јагода

Седамдесетшести дан, седамдесетшеста ноћ

Откако је Мати преселила, изгубио сам речи.
Могу да говорим, понекад успем и да заплачем. Тако. Ћутим, гледам пред себе, у земљу, кроза људе. Можда жељно нехотећи тражим начин да пробијем невидљиву опну између светова твари и духова. Да Јој покажем жељу да Је видим осетим, па можда некако дође.
Данас ми је у парку забридело лево уво. Помислио сам да ме Је пољубила. Насмешио се.
Шта?
Зар није право време да се опустим склизнем у ирационално и захваљујем се топлом ветру око ува, као Најрођенијој?
Што?
Шта ме спречава?
Шта ће неко помислити?!
Сви већ мисле шта мисле, а све је то, углавном, грохотом ирационално. Човечанство је милијардерска скупина појединачних страхова. Шта ће ту моја вера да поремети?
Ниш.Та.

Пио сам превише кафе данас. Почео сам да се тресем. (као) Пао ми шећер. Скоро сам ишчупао ручку на вратима фрижидера. Видим теглу пекмеза. Отворену. Рукописом који и угласту латиницу ћирилично заобљава, написано – JAGODA.

И иза гроба слатко љуби, Хранитељка наша…

Христос се роди!

Пу, спас за све нас..

Празан папир,
а ја препун..
Ископана сећања закопавају очекивања..
Све ће то страхови посрамити..
а ми изнова,
рђу позлатити..
Чврсто држим све што није у мојим рукама
и бринем да ми не испадне..
Све ми је мало јер ничему нисам дорастао..
Све спада и ништа се на мени не задржава..
Зелена, а већ гњила воћка..
Неукус је у трулежи и пропадљивости..
Васкрсење не бива без смрти
али ни смрти без живљења..
Не мора ни лекар да има све,
већ само оно што оболелом недостаје..
Љубави недостаје
и ако сама није у недостајању..
Христос јесте разорио пакао али
нам је оставии унутрашње стање..
Као и могућност избора на исто..
Да се изборимо..
Не желим да се снађем, па чекам тежа времена..
Плашим се само да не отупим..
Али не,
и даље осећам бол..
Верујем да је баш тај осећај последње уточиште достојанства..
Не знам,
волео бих да видим..
Питам слепог пророка,
да укаже пут мени слепцу..
„Немој тражити знање о будућности,
моли се за снагу да је мењаш“..
Знам, знам..
У ствари немам појма..
Желим да верујем..
Него ето..
Стеже ме вриска са друге стране..
Порочни људи пророкују ново зло..
Спас, спас..
Као у дечијој игри жмурке,
мислимо да ће један који изађе из мрака
спасити све..
Наравно,
без нашег покајања и чињенице да смо се све време скривали по мрачним ћошковима..
Да,
немо посматрали како неко други јуриша ка светлу и
ликовали само онда –
кад слободан човек буде запљунут..
А ми остали остајали запљуснути убеђењем,
да ништа није вредно чињења јер је и бољи страдао..
Али не..
Победа се није десила – не зато што није било снаге у јуришнику,
него доброте у посматрачима..
Неспособних да поверују
да је спас управо у спремности
да безусловно потрчи ка светлости..

Црно, око мене све је црно..

Ал је реко..
Ал нам је сукнуо..
Очитао лекцију, проговорио истину..
Ово треба да иде нон – стоп на РТС-у..

А видео све црњи, готово да нема места за више мрака..
Ако и има мало светла, ту је само како би лакше ушли у још већу таму..
Како је кренуло следећи спотови ће бити само црна слика..
И јефтиније је, као што и сама песма описује човека..
Неморално је онда и да спот буде скупљи од живота..
Црни тапет и то је то..
Није шала, баш као ни песма..

Песме..
Човек се не осећа добро, ма колико то добро и лепо описао..
Речитост није утеха..
Чињеница да много људи то осећа као своје речи, јасно говори да не осећамо једни друге..
Од песме не видимо човека..
А ту је и дете..
Има га, па га нема..
Тј. нема га..
Нас има и нема..
А има нас..
Упркос ратовима..
Неко пише, неко коменарише..
Понеком се деси и нешто добро..
Доста добро..
И док се песник пита треба ли неко да се роди,
не питамо се шта би нерођено рекло..
И шта бисмо му рекли да се већ родило..
А шта друго, него да ће бити све добро..
Снимао сам сад уметника, није требало да буде рођен..
Па је отац охрабрио, кад је било за петоро – биће и за шесто дете..
Дете порасло, постао уметник, добио своје дете..
Заратило се..
Побегли у Холандију..
Сад кад је остварен сликар, хоће да се врати..
„на место злочина?“
Ма не, него на земљу на којој је проходао..
Да се умије на извору..
Каже променило се много..
овде се људи вратили у нормалу, а тамо почела нова нормалност..
Није овде живео као роб, па неће ни тамо..

Колико год било траума, сразмерно је расла жеља да се исте превазиђу..
Да се стекне мир..
И стећи ће се..
Кад је човек рођен, све је много лакше..
Онај који осећа, а судећи по препознавању – много нас је, може да буде несрећан али и радостан где год се нашао..
Замислите када би се сви ти људи који осећају једнаки страх и усамљеност срели..
Верујем да би имали да поделе много више од тога..
Тачније – питање је да ли би остало простора за било шта,
осим за љубав..

Наставите читати „Црно, око мене све је црно..“

Све пролази

Све пролази.
Радост и туга,
Живот и смрт…

(In memoriam: Мирослава Стојанова, 6. Х 1950. – 28. ХI 2021.)

Кад?

Кад бих могао да више не желим да пишем..
ни мање..
Само да се смирим..
Да пожелим добар дан..
Кажем слава Богу..
а да то заиста мислим..
осећам..
осећам да би то било довољно..
поплаве ће однети и маске..
сахране ће разбити раздаљине..
ближа нам је смрт..
човек зна само за страх..
не зна, па тражи утеху у разуму..
чак ни разумевање нема везе са тим..
не ставља ум човека на последње место,
него љубав..
ако је има..
да је има, не би нико реч написао..
свет би занемео..
само бисмо ослушкивали..
и радовали се..
без разлога..
смех је само условна слобода..
срећа одговор на тражење..
привремена умирења, до коначног одумирања..
али ако се смирим..
Кад бих могао да напишем ’’кад’’, уместо ’’ако’’..
баш тад..
а до тад..
праштајте..
Јер док тај тренутак не дође,
причаћемо само оно што код другога не слушамо,
а чућемо само речи хвале..
сагласје праћеника прекрива све нијансе нечињења..
гледамо на сат из убеђења да смо ми ти који меримо..
а време нас је премерило..
часовник ми служи да измерим непређене дужине..
служи..
е мој робе..
праштајте, последица година падања..
деценија несмирености..
сад је 12:42..
ништа се не би разликовало и да је пет до 12..
више трчим, него што ходам..
али и даље не стижем..
удахни,
дисање је несвесна радња,
а свесно чињење исте доводи до..
само до кисеоника..
а мисли су исти..
Нису чисте..
пођи од себе..
бих – да могу да се препознам..
не, не, не може човек да буде слика утехе или похвале..
то су само сенке доживљаја..
не желим бити то..
не могу, то није у бити..
и не само мени..
немир припада свима..
али и васељења..
само да..
да..
баш то..

318

Смрдибуба коју нисам отерао..
По први пут..
У Кампсади смо се молили..
Она усрдније од мене..
Нисам смео..

’’Не ваља се смејати на гробљу’’,
а ваљамо се у сопственом нечињењу..
Као што ни највиши пилон не указује на созерцавање висине,
већ просту палост низине..
Тако и ми, мислимо да су леђа та која трпе,
а не душа
и за њу је лакше попити, него се помолити..
Никако да стигнемали ту сам..

По чину лаик, лаје о свему..
Упозорава на себе и чини све да се уклопи..
можда ми се учинило..
Вероватно..
верујем, није лоше мислио..
Мислим да непрестано померање указује на стајање у месту..
јер кад Христос није циљ, онда све друго постаје средство..

Коначно..
изместио сам се..
ипак су око мене иконе..
318-ти дан како сам ту..
Богом бојим, па се не бојим..
Чак ни промаје..
Одакле сад дува?
Опет са запада..
Врата, врата..
„Двери, двери, са мудрошћу пазимо.“

Дај ми да разумем да волим
и ако не разумем..
Да се отиснем..

Пловидба ко пловидба,
почиње одвајањем од обале..
Тишину одсутног оца, ремети немир детета..
Мајка је ту али није довољна..
Без тројице, јединство није потпуно..
Јединственост је у употпуњавању другога..
Али, друго је то..

Дуле здушно посматра рукотворине,
жуљевите руке говоре да би и он то могао..
Па покушава..
Свештеник жарко обилази иконе и благослови народ..
Оптерећен очињим видом,
никако да се загледам,
па се у свему огледам..

Душевност ми надилази дух..

Трудим се да макар не подилазим никоме,
на првом месту себи..

„у миру изађимо.“

Све наставља истим током,
обала је ипак исто што и река..
Не познаје страну јер препознаје један ток..
Тек смо на пола пута и нико не гура другог..
Друго је то, око последњих места се мало ко отима..
Мало је таквих места, где се прва места не заузимају..
Задобијају их само последњи..
а ово је последње местона којем сам могао да замислим себе..

На послетку,
добро ми је овде бити..

Баш ту не осећам потребу да ме цене јер сам осетио вредност,
изван себе сам
и не вреде ове речи..
сабирају само оно што бих да поделим..
Делић свода,
који ништа не своди на мање од могућег..

Дуга прича..
Не бих да се понављам..
Непоновљивост се једном догађа..
Готово сваког тренука..
Има томе више од хиљаду година,
а мање од постојања времена..
Кад је сво бреме стало на остављеног,
али не и напуштеног..
Не напушта ме тај осећај
да је све стало у једну рану,
кроз коју се сви можемо исцелити..
Бити целина
само ако пожелимо..
А док то не дође
протећи ће из ње још много река
али и обала..
А људи ко људи,
бираће стране или ће гледати у реку..
А они који се (п)отисну,
служиће Току..

%d bloggers like this: