Имам ја…

Имам ја мој крај

Моју хиперхуду срећу

Мој крај 

Старе куће стари другари старе неке приче мој крај

Испреграђиван зградама ружним и лепим има ту

И зграда од пешес спратова

Које су никле тамо где је било мало више живота

Има стварно занимљивих

А и неусловних, скоро направљених, а полупропалих 

И кућа, баш онако као из Ел Еја

Има и полупланинских

И пар хотела хостела

Али све је то уклопљено тако да Свевишњи сачува …

Наставите читати „Имам ја…“

Није да се не осећа сумпор

Поред свих могућих подела људи се деле на оне који се чуде и оне који се не чуде. Ови други опет на оне који верују да им је све јасно и оне који знају да им ништа није јасно. Они, пак, што се чуде деле се даље на оне који се чуде затворених устију и оне са отвореним устима који се даље деле на пчеларе и непчеларе.

Ово је прича о пчеларима (не медарима) и њиховом највећем страху – америчкој куги.

Да се одмах разумемо – пчелар није човек који нужно мора да зна било шта о пчели, нити мора да им отима мед. Пчелар је човек који дивећи се битију (именица од бити – постојати ) слави Суштог, чудећи се, и тиме се поистовећује духом. Ево пробаћу да попустим мало…пчелар је човек који живи по оним принципима по којима живи пчела. Јел сад боље? Многи пчелари и не знају да су пчелари, неки чак ни не разликују пчелу од осе, али вечну идеју пчеле пресликавају својим битијем. У том свету пчелара и пчела живот који вечно клија не познаје смрт. Нема смрти, има само сеоба и рађања, рађања, рађања…Сеобе се догађају онда када у свом просторвремену пчелар или пчела испуне своје битије и буду позвани да се врате Суштом (суштини). Сам узрок или деловање који покрене сеобу, ми људи који нисмо пчелари називамо болест, старост, пропадање…и због тог деловања (које само делује! тако) осећамо страх. Пчелари и пчеле за страх не знају. Пчела је спремна да животом без оклевања брани своју заједницу а тај њен живот поприлично заболи оног у кога је, преко жаоке, убризган. Пчелар је спреман, (попут потпуковника Миленка Павловића) да седне у авион и исто тако живот источи за и због других. Када се смањи број пчела и пчелара, (а њих никад није довољно) испод критичног нивоа дођу велике муке, без којих  се сабља не сакова, што би рекао пчелар Његош, јер огањ и патња кале Добро.  Те муке стижу у виду болести које боле (морају да боле јер бол је основни осет живота), али оне саме по себи нису проблем или априори нешто лоше. Класификовање на добре и лоше болести чинимо по томе да ли у њима има или нема смисла. Оне које немају смисла воде ка смрти а оне са смислом ка сеобама.

Наставите читати „Није да се не осећа сумпор“

Наши горе листови хартије

Болоња, уторак, 1. децембар 2020.

Данас сам испред фабрике, док се одвозила са паркинга у Ланчи Ипсилон, популарном Слончету, видео лепу младу жену, са којом се, на сувозачевом месту, уредно везан сигурносним појасом, возио огроман један, не црнац, него ружичасти, розе, пинк, али не пантер, него – меда. Шишано плишани.

Човек учи док је жив, то јест, све док посматра и пази свим расположивим очима. Матеметички гледано, говоримо о броју од нула до шест, иако никад нисам видео да неко има наочаре за треће око. Ипак, теоријске прецизности ради, знате, ипак смо у ери статистике и прецизног збрајања заразе, узмимо у обзир и случај монокла за треће окло.

Сем пажње, у учењу помаже и ко на брду ак’ и мало стоји. Ја сам седео у повисоком фабричком аутобусу, тој транзиторној капсули која ће мене и моју фабричку рају да превезе преко реке Стинкс назад у живот, и са те висине сам гледао, испоставиће се, и пазио.

И шта се онда дешава? Ко са брда ак’ и мало посматра Ланчу Ипсилон, лепу младу жену и њеног… Брунда, креће спонтано да римује са бунда, али тај се рукавац брзо затури. Али, зато онај други креће да се шири, од једноставног питања – зашто?!

Зашто та жена путује са Брундом?

Наставите читати „Наши горе листови хартије“

За Чингиза Ајтматова

Диегова смрт (Божија рука Божија воља)

Писмо из Беча,

Комшија што умире са сећањем на Преторију,

Још једна победа Партизана,

–  И мирис Брда на коме живим

Подуже – већ 4 деценије скоро

Син са мобилним који лежи

Кћер у заносу детињства и изигравања одраслих

А жена

И ја који врло убрзано старим

Стрејт као дигитрон

У последња 4 дана

Омама људских очију

Шетња вредна 1000 000 долара

Унета у неку врсту исказа

Ниво је личан

Али је жеља да се то каже још неком

Велика, иако се таји

Кукасти мој нос

Који упија ваздух

Неусташиво као мравојед

Наставите читати „За Чингиза Ајтматова“

Молитва за српски народ

Светог владике Николаја

Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.

Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини.

Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан.

Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се огласи спасење од Тебе, а не од људи.

Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања.

Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне у кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.

Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље.

Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене. Амин.

Јесен у подне

Ево ја сам, на пример, дуго веровао у Деда Мраза. То јесте, у његово физичко постојање. Веровао бих и у Божић Бату, али сам са разлогом заузео овај тренутак у историји и то јесте важно.
Нисам више сигуран да ли је у питању био први или трећи разред, али се сећам да је било дуже. Дуже, јер су све околности већ упућивале на то да испадам смешан и да ми се све већ може само каз’ти(како год да се пише). Моји родитељи су ми по, касније ћу сазнати, честом обрасцу дозволили да сам дођем до реалности. Ја сам, такође, прихватио такав режим, иако сам доста раније почео да се психолошки спремам на метаморфозу. Учинио бих све да се првог децембра осећам другачије него претходног дана, а и волео сам поклоне(уистину, било их је мање тим поводом након те истине). Сећам се како сам пред сам крај уверавао друга, ког је васпитање нагнало натурализму и строгој реалности, да нека деца у неком селу добише скупе поклоне за које никоме казивали нису. Зато је, дуго ми се чинило, још чудније што је моје коначно признање дошло на такав начин.
За ту Нову годину сам испод јелке нашао траке за вежбање. И даље их користим, али ни сад не знам како бих то назвао. Ипак, када сам поклон распаковао, прво одћутах, док су ме моји пратили благим осмесима, са пуно наде. Ипак, како се мој израз лица мењао прво ка црвеном, а онда ка плавом, верујем да су и они реаговали, али мени је глава била већ увелико оборена. Коначно закључих – сад сам сигуран да Деда Мраз не постоји, јер овако нешто глупо њему сигурно не би пало на памет. Шта је било непосредно након тога не знам, вероватно подсвесно изабрах тако. Да се данас исповедам, вероватно бих и о томе нешто рекао.

Наставите читати „Јесен у подне“

Врло корисна прича о крви

Имам једног пријатеља који често виђа неидентификоване летеће објекте. Стално они падају на нас. Само, он врло често није у стању да идентификује много шта. Зато што много пије, а воли и да помеша алкохол са антидепресивима, нарколептицима, аналгетицима и разним таквим ђаконијама. Шта год му дође под руку. А онда, седне и предвиђа. Корисно ми је поведао тако летос о Талијанцима. И предвиђао о Наполетанцима.

А Наполетанци ко Наполетанци, темпераментни ко и остали Медитеранци, оће и да запевају и да заиграју, па и за појас да задену и ког Молотова да фрљну на какву званичну зграду кад затреба. Але, але!!! … ево, и Алемани! Хладно прецизни, инџиљерски систематични, педантни и уређени, а опет,  умеју и они да фрљну. Па где баш посред Роберта Коха?! Дозлогрдило, брате!

Наставите читати „Врло корисна прича о крви“

Брада

Болоња, субота, 21. новембар, Свети Аранђел

Узмимо да је човек сложено биће. И нека буде сложено од више микроличности, свака са својим скупом уверења и начином понашања, које испољава сваки пут када, након буђења на одређени окидач, нека микроличност превлада у мешавини.

И нека само једна од тих личност, а то је она са којом се рађамо у овај свет, буде креативна, божанска, она по лику и подобију. Једном речју – Бог – у нама. И нека се преко, или, чак, против те божанске личности, временом у човеку рађају и друге, веома земаљске, прагматичне и материјалне, које би све нематеријално радо прогласиле непостојећим.

Срећом, све се креће, све мења и, кад је довољно конструктивног емотивног и мисаоног садржаја и физичког покрета, мешавина успешно избегава сопствену тиранију. Наравно, помоћи никада довољно и ваља предузети сваки, и најмањи, корак којим не поткопавамо поверење у саме себе, јер се чини да спољашње околности баш и не подстичу благостање појединца. А зашто и би? Није срећа људско право. Ништа није бесплатно. Хоћеш паметан телефон? Платићеш памећу. Хоћеш брзу љубав? Платићеш дугорочном горчином. Сувише права, премало обавеза. Слободу и здравље човечанства плаћа ропством свак од нас. Па ти види…

Наставите читати „Брада“

Бол

Бол-оња, уторак, 17. новембар 20-20=Null-те године
(по Бил-Гецовом календару)

Свратио сам до бара на кроасaн и капућино. На два кроасана и капућино. Један са белом, други са чоколадом очекиване боје. Кажу они који се сећају да је тај „типично италијански доручак”, заправо, ствар новијег датума, иако се, макар међу просечном жабаријом, сматра традицијом од вајкада.

Све почиње у Напуљу, после господина Другог Светског, још увек врућим оружјем и фронтално вођеног, Рата. Мизерији стварног постојања, виталне шаљивџије и ноторне лопуже Наполетанци, почели су да се супротстављају  обилатим уживањем једне од најстаријих дрога – оним белим кристалом – популарним захаром. Али не у нос, или директно у крвотечину, него у облику прелестних колача, умакањем у брзе кафе и нешто спорија кафућина. И, ето, дрога к’о дрога, нађе свој пут до конзумента кроз простор и кроз време, макар и под плаштом културног наслеђа и националног поноса (МекКен Ериксон им је радио кампању).

А ја сам се јутрос пук’о дуплом дозим наполетанкске гудре јер ваља ићи код доктора Бабе да ми настави убијање суштине зуба и консолидује мртву љуштуру, за коју каже да може да ми потраје још десетак година, па онда, ако волим, могу да ушрафим неку церамику.

Наставите читати „Бол“

Док се фудбал спрема

Киша добује, у стану сам, пита ме брат шта радим гојим се ко свиња кажем пази да не добијеш свињски грип пази ти да не добијеш по тамбури

Киша добује утакмица се спрема добар је фудбал добра је то игра ипак се не зна шта ће бити на крају а у игри има и плеса и туче и знања и финте добар је фудбал да ти кажем све око фудбала не ваља

Киша добује па стане добар је фудбал а био је добар и рад на даљину док није морао да буде на даљину а ипак је морао јер ти си жив био у Италији а ја ко жив ко мртав на Вождовцу били смо претече рада на даљину док смо састављали ово што сад иде по Русији и по нашој Босни јеб.. зем.. ко.. Бос.. нем.

Јавио ми се пре неки дан Цимбе одлучио је да остави пушење у инат свима а посебно дебилима што сад масовно пропушавају да се заштите од невидљивог непријатеља о коме кризни штаб у дупе те гађа са све председником спичкарским устима и клиничком сликом камарилом гадном ко неке ружне ствари у природи, паразити неки, глисте, ух, одвратно – али Цимбе је карактер сећам се кад је за опкладу скочио са другог спарата није тада било ни трага ових што скачу по фасадама није капуера него е то – а сећам се и кад су нас зауставили у Црној Гори било ограничење 60 а цимбе возио 110 па је пандур рекао охо хо , рекорд  – а Цимбе се исцењкао па му дао 20 марака у што је лепо победити и – нисмо више брзо возили – пуб је рекао – ал немојте више

Наставите читати „Док се фудбал спрема“
%d bloggers like this: