Корона-циркус

„Све узвишено је тако тешко, као што је ретко.“

Спиноза

Пре него што заденемо беџ којим другима саопштавамо да верујемо науци-научницима а не сујеверју-идиотима или своју фотографију уоквиримо рамом вакцинисања мислећи да тако шаљемо поруку како смо образовани и рационални, ваљало би да ту науку и тај рацио, којим се китимо, подвргнемо самом себи.

Кићење разумом није никаква савремена тековина већ стара вековима и миленијумима. У нашој цивилизацији почело је са Грцима а после се пренело у „западну културу“ на разне начине. (Дакле нисмо напредни, ни најмање, ако се китимо разумом, то прво ваља знати). Ипак, Спинозу можемо назвати оцем оног што што данас сматрамо „научним“.  Он је први саопштио да истину не треба тражити у Библији, већ у математици. Сигурно климате главом и слажете се са тим? То је тако разумно. 2х2=4, то је истина и нема друге истине сем те. Математика нам зато једина и може рећи шта је то истина и њој се сваки „разуман“ човек покорава.  Данас кад неко помене науку требало би да нам прва асоцијација буде математика. „Верујем у науку“  је заправо  „Знам да је 2×2=4“. Ко би „разуман“ довео у питање тако нешто. Само се необразовани, затуцани и сујеверни људи не покоравају тој чињеници, или „неки који „само“ философирају“ или „само пишу песме“ или…, тј. раде неке бескорисне ствари које су ван математике-које нису у њеној природи. Ипак, могло би се поставити питање колико се природа  саме математике-науке променила, односно, да ли је истоветна самој себи или је постала нешто друго?

Зашто се философија (љубав-чежња (фило) према мудрости (софији), која је мајка свих наука,  данас тако гура у страну? Зашто је готово погрдно рећи за неког да је философ? Не делује ли сумњиво да деца одбаце своју мајку која их је однеговала и подигла.  Да о њој говоре све најгоре и да њен значај за свој успех умањују на све начине. Дешава се да мајка одбаци децу али обрнут процес готово је, што би сте рекли, „неразуман“?  Зашто и како су, ако су, деца (науке) одбацила мајку (философију)?

Наставите читати „Са вером у лудост и Хармсу!“

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, nedjelja 4. april 2021.

Veličanstvenost i ljepota jedne građevine upravo su srazmjerni njenoj uobraženosti i narcizmu. Tako bar mišljah kad sam, prije dosta godina, prošao pored katedrale Svetog Stefana, prvi put. Stajala je na istom mjestu gdje i posljednjih osam vjekova. U samom srcu glavnog bečkog trga koji, kao i ona, nosi ime prvomučenika stradalog braneći istinu Hristovu. Kažu da je tog dana kad je arhiđakon Stefan kamenovan, iz daljine, na jednoj uzvišici, sve to posmatrala Presveta Bogorodica u društvu Jovana Bogoslova. I molila se za njega. Tren prije nego je ispustio dušu, Stefan će izgovoriti riječi: „Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj!“

Gospode, ne uračunaj Mi grijeh ovaj – ponavljao sam i ja mnogo puta, tražeći oprost za nepravdu koju sam nanio najuzvišenoj od svih katedrala. Prvi naš susret prošao je skoro nezapaženo. Čuo sam do tada štošta o njoj, o njenih 200.000 crijepova kojima je obložen krov što prikazuje austrijske grbove… Znao sam i za taj južni toranj koji iz milošte zovu „Štefl“. Tada mi ličaše na kakav žirafin vrat. Toliko nadmenosti i kaprica, toliko arogancije i samoljublja u svakom metru od ukupno 137, koliko je visok. I u svakom od 343 stepenika koja vode do vrha. Ne samo da je opčinila ljude, nego je i sam zakon morao da se povinuje katedrali.

Imperatorovom uredbom nijedna zgrada, nijedan toranj, nijedna crkva ne samo u Vijeni, nego u čitavom carstvu, nije smjela „porasti“ do tih 137 metara i tako nadvisiti „Štefl“. Zar to nije sindrom maćehe koja samozaljubljeno gleda u ogledalce i postavlja ono čuveno pitanje?

Odmah mi je bilo jasno da taj nadmeni dugajlija, kao vrhovni kardinal primorava jadne ljude da se spuste na koljena i puze pred katedralom. Evo kako: od hiljade i hiljade turista koji svakodnevno šetahu trgom, bar trećina njih poželi da se slika pored katedrale. Ali da bi istovremeno „uhvatio“ i slikanog i vrh „Štefla“, onaj koji fotografiše mora da klekne i usmjeri objektiv iz žablje perspektive ka tornju koji probija oblake. Tako, gledano sa strane, fotograf izgleda kao da kleči pred Njenim Visočanstvom i ljubi joj skute.

Наставите читати „Džemper za katedralu“

По Предању, Бог је код стварања света сваког дана надилазио себе, идући редом, по важности. Заправо, Предање не каже ово о надилажењу. То ја тако мислим док, на бикчићу, у прасконоћје, 22:02, педалам, умећући се међу камионе и, у исто време, бежећи од, на разне начине моторизованих, те махнитих фабричких радника, који сви бежимо од свако своје фабрике, у сусрет личном Постању.

Бог је најпре осветлио мрклину, онда изговорио небо, рекао копно, огласио биљке, казао сунце и месец, благословио животиње морске и ваздушне, стоку и звериње и, у истом дану, по подобију својем – човека и човечицу. Надилазио је себе Он, мислим се ја, тако да је сваким даном свака креација водила још савршенијој, доводећи до Божествене Микрофоније.

За оне са јефтинијим улазницама, микрофонија је ефекат звучне повратне спреге, који се јавља када звук који улази у микрофон, појачава се и излази кроз звучник као гласнији звук, поново и поново пролази кроз микрофонско појачање и у сваком наредном улазу/излазу бива све јачи и са све вишом френквенцијом, за врло кратко време достигавши врхунце у оба смисла. То се дешава када се микрофон и звучник поставе преблизу један другоме. Код слушалаца таков феномен може да резултира глувилом, при дужој изложености – лудилом – и, чак, уз помоћ опреме војног квалитета и намере, може камен да здроби.

Наставите читати „Божествена Микрофонија“

Пре неколико сати пошао сам у набавку, нервозан; љут на друге, љут на себе.

Иако сам већи део дана провео на ногама, радујући се пролећу, које доноси светлост, било ми је мало.

Има у оној Лазаревићевој причи, када отац што води сина први пут на јутрење, много пре јутрења, а после партије карaта, гласно постави питање на које не очекује одговор, својој жени. После њеног забринутог, а добронамерног питања у вези са пореклом новостечене имовине. Овако је нешто пита:

„Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало?”

Контекст на страну, није то ни лоше питање.

Али и поред тога, и поред јутрења, и поред припреме за пут у Сирмијум и упркос добром резултату против Ирске који ће заварати пред епску борбу са Португалијом, (али ипак, ипак – не би се играло да се победник зна унапред) мени је мало.

Мислим да нисам момак из проклете куће.

Него има нешто друго.

И, да бисте схватили ово како треба, није ми до неке велике зајебанције, пива, ефедрина или то.

Мислим, попио бих пар пива.

Али није то.

Хтео бих да завршим нешто што сам почео. И не само то. Хтео бих да почнем нешто ново. И не само то.

Хтео бих све то неком да испричам.

Наставите читати „Иза хоризонтале“

[Пише: Бик Који Седи]

У мутним врeмeнимa глoбaлизмa пoтрeбнo je брaнити гoтoвo свe штo мeдиjски свeприсутнa кликa нaпaдa. Нe бих сe упуштao у нaгaђaњa кo je тaчнo тa кликa; нe зaнимa мe дa ли су тo мaсoни, интeрнaциoнaлнe кoрпoрaциje, aнглo-сaксoнскa пoслoвнo-милитaристичкa eлитa (тaкoзвaни филaнтрoпи), интeрнeтски цeнзoри или њихoви кoмпрaдoрски пoслушници нa брдoвитoм Бaлкaну. 

Суштинa je у тoмe дa je свe штo oни хвaлe врлo сумњивo, a свe штo кудe дoстojнo пoнoвнoг рaзмaтрaњa. Пoглeдajтe сaмo кич (пoлит-кoрeктнo рeчeнo кeмп) мeлoдрaму вaкцинaциje и COVID-пaсoшa. Гeбeлс и Бeриja сe у грoбу oкрeћу. 

Taкo и дувaн (nicotiana), плeмeнитa биљкa, кojу нaвoднo дугуjeмo aмeричким урoђeницимa мaдa су je Кинeзи ипaк кoристили мнoгo прe нeгo штo су бeлци „oткрили“ Aмeрику, зaслужуje нaшу дoдaтну пaжњу и oпрaвдaнo рeвизиoнистички приступ. Нa стрaну тo штo штити oд фaмoзнe кoрoнe (joш jeднa oд ствaри кoje филaнтрoпи никaдa нeћe признaти, свe у стрaху дa ширoкe нaрoднe мaсe нe пoчну дa пaдajу кao снoпљe пoд нaлeтимa рaкoвa – кojих рaкoвa? Крaбa? Jaстoгa? Шкaмпa? Рaкoвих oбрaтницa? Meђутим, нeдaвнa студиja Чикaшкoг унивeрзитeтa, aкo сe нe вaрaм, „дoкaзуje“ дa marijuana (cannabis sativa) штити плућa oд прoкaзaнoг вирусa збoг кoгa je читaв свeт стaвљeн пoд кључ! Под мач, бато!), дувaн пo стaрим кинeским тeкстoвимa имa умируjућe дejствo и пoмaжe кoнцeнтрaциjи, oлaкшaвa стoмaчнe тeгoбe etc. etc. A ja бих сa свoje стрaнe истaкao oнo штo je мoждa нajвaжниje: пружa oбичнoм (joш) живoм чoвeку, кao штo je мoja мaлeнкoст, извeснo зaдoвoљствo и утeху. Бићe дa je нajвaжниjи aргумeнт прoтив упoтрeбe дувaнa тo штo oбичaн aрбajтeр дaje сeби пaузe дa би уживao у свoм лaрпурлaтистичкoм пoрoку и знaчajнo смaњуje свojу рaдну eфикaснoст. Нeдaвнo je нa нoтoрнoм сajту Пeшчaник oбjaвљeн тeкст кojи мe суштински ниje зaинтeрeсoвao aли свejeднo jeстe дoкaзao мojу oснoвну тeзу: Нe лaje куцa рaди сeлa.

Наставите читати „У oдбрaну дувaнa“