Избегавати пекаре, ако већ не знате како да се у њима понашате

[Пише: Александар Мандић]

[Време читања: 6′ 20″]

29. март 2020, Земун

„Захвалност је бела врана на овом свету.”

Ето, прошло је већ 5-15-25 дана од почетка овог стања измењене спољашњости. Рекло би се, стање је стало чепркати и по унутрашњости, али, за разлику од овог првог случаја, консеквенце и нису баш посве универзалне(омиљена, не баш веродостојна и спретна заменица за реч „истините“, обично поносно пришљамчена уз озбиљне цареве, какви су Нушић или Домановић – ако смем сасвим скромно да приметим). Ова полусметеност у рачунању полувремена резултат је честе људске слабости(или барем склоности) оличене у апатичном сливању у режим живота звани „дан по дан“. Ипак, то није сасвим тачно, с обзиром да у недостатку очевидних и опипиљивих доживљаја остају они(јасно као дан) много исцрпнији – унутрашњи. А они да груну, могу са свију страна. Лакше је, ипак, кренути им у сусрет, па се, са неком дозом радости, претерано, у мацуријанском стилу, облачим и напуштам сигурност дома свога.

Наставите читати „Избегавати пекаре, ако већ не знате како да се у њима понашате“

Изолација 01

29.03.2020. Певац, Београд.

КИЧМИНА КИЛА, ИЛИ ТИ ДИСКУС ХЕРНИЈА, ЗАДЕСИЛА МЕ ЈЕ БАШ НЕШТО ПРЕ ПРОГЛАШАВАЊА ГЛОБАЛНЕ ПАНДЕМИЈЕ И УВОЂЕЊА ВЕНРЕДНГ СТАЊА У ЗЕМЉИЦИ СРБИЈИ. МЕЂУТИМ, ТАД, ДА ЈЕ ТО КИЛА, НИСАМ ЗНАО, АЛИ САМ МОРАО ДА ОТВОРИМ БОЛОВАЊЕ И ЗАВРШИМ У УРЕГНТНОМ ЦЕНТРУ. ПРЕТХОДНО, ТОГ ВИКЕНДА СКОРО ДА НИСАМ МОГАО ДА УСТАНЕМ ИЗ КРЕВЕТА ДА МЕ ЈАК БОЛ НЕ ПРЕСЕЧЕ ГОТОВО НА ПОЛА. ДО УРЕГНТНОГ МИ ЈЕ ТРЕБАЛО ОКО 45 МИНУТА ОД УЛАЗА У КОМПЛЕКС КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА СА ГОРЊЕ СТРАНЕ, ИЗ ПРАВЦА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ И ХРАМА. НОГЕ СУ НЕКОЛИКО ПУТА КЛЕЦАЛЕ У КОЛЕНИМА. ПАР ПУТА ПОЖЕЛЕО САМ ДА КЛЕКНЕМ НА ТРОТОАР И МАЛО ОЛАКШАМ СЕБИ ТО ПУТЕШЕСТВИЈЕ. ТО ЈЕ ЈЕДИНА ПОЗА КОЈУ САМ ПРОНАШАО ДА МИ ОДГОВАРА. НИ СЕДЕЊЕ НИ ЛЕЖАЊЕ НИСУ БИЛЕ БЕЗБОЛНЕ ОПЦИЈЕ, АЛИ КЛЕЧАЊЕ ЈЕСТЕ. ИНАЧЕ ТАКО САМ ТЕ НЕДЕЉЕ ОПРАО КОСУ. КЛЕЧЕЋИ НА ПОДУ КУПАТИЛА СА ГЛАВОМ ОДМАХ ИЗНАД ОТВОРА СЛИВНИКА. ТАМО ГДЕ ЈОЈ ЈЕ И МЕСТО. МОЗАК ЈЕ ЗАПОСТАВИО ТЕЛО, АЛИ ЈА САМ МУ ТО ДОЗВОЛИО. САД СУ ПОСЛЕДИЦЕ ТЕ БЕСМИСЛЕНО ИЗДАТЕ ДОЗВОЛЕ СТИГЛЕ НА НАПЛАТУ. ОСЕЋАМ КАКО ОН КОРИСТИ ТЕЛО, КРИВИ ГА, ДОВОДИ У НЕКЕ ПОТПУНО УВРНУТЕ И НЕПРАВИЛНЕ ПОЛОЖАЈЕ САМО ДА БИ СМАЊИО СЕБИ БОЛ, ИЛИ АКО ЈЕ МОГУЋЕ ПОТПУНО ИЗБЕГАО ИСТУ. ДОЂЕ МИ ДА КАЖЕМ ”ЕПА НЕЋЕШ ГА МАЈЦИ”, ДА ТАЈ БОЛ НИЈЕ И МОЈ КОЛИКО И ЊЕГОВ.
ПУТ ДО УРГЕНТНОГ БИО ЈЕ ДУГ И НЕИЗВЕСТАН. ТАДА ЈЕ ГРАДСКИ САОБРАЋАЈ ЈОШ УВЕК РАДИО. ЉУДИ СУ СЕ, КАО И ОБИЧНО У ЈУТАРЊЕМ ШПИЦУ, БЕЗ ОБЗИРА НА ЦУНАМИ КОРОНЕ КОЈИ СЕ НАДВИЈАО НАД СВЕ НАС, ТИСКАЛИ И НАБИЈАЛИ ЈЕДНИ НАД ДРУГЕ КОЛИКО ГОД ЈЕ ТО МОГУЋЕ. НЕКОЛИКО ТАКВИХ АУТОБУСАМ САМ ВЕЋ БИО ПРОПУСТИО ЗБОГ ГУЖВЕ, АЛИ ОНДА САМ У ЈЕДАН УСПЕО НЕКАКО НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ДА УСКОЧИМ. БИО ЈЕ ВСОКОПОДНИ ПА САМ МОРАО НА ЈЕДНОЈ УЗ ПАР СТЕПЕНИКА. ЉУДИ КОЈИ СУ СЕДЕЛИ ИЗА ВРАТА ВИДЕЛИ СУ МОЈУ МУКУ, АЛИ БИЛО ЈЕ ПАР ПРЕПРЕКА У ТОМЕ ДА МИ НЕКО УСТУПИ МЕСТО. ПРВО БИО САМ МЛАЂИ ИЛИ ТУ НЕКО СЛИЧНО ГОДИШТЕ ЊИХОВОМ, А ДРУГО, НИТИ СУ ОНИ МОГЛИ ДА УСТАНУ ЗБОГ ГУЖВЕ, НИТИ САМ ЈА МОГАО ДА СЕ ПРОБИЈЕМ И ДА СУ МИ УСТУПИЛИ ТО МЕСТО. ТАКО ДА ЈЕ ОПЦИЈА СТАЈАЊА НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ТРЕБАЛА ДА ФУНКЦИОНИШЕ ЦИРКА ТРИ СТАНИЦЕ. НЕ БИ ТО БИЛО МНОГО ДА ПРИ СВАКОМ КОЧЕЊУ, КРЕТАЊУ, СТАЈАЊУ АУТОБУСА И ПОНОВНОМ КРЕТАЊУ НА СЕМОФОРУ, ИЛИ СТАНИЦИ, ТЕЛО НИЈЕ ПРАТИЛО ИНЕРЦИЈУ, А ОНДА ПРИ СВАКОМ ТОМ ИНЕРТНОМ КРЕТАЊУ КАО ДА ЈЕ НЕКО ЗАДАВАО ЈЕДАН ДУБОК УБОД НЕКИМ ОШТРИМ ПРЕДМЕТОМ ТУ НЕГДЕ У ПРЕДЛУ КРСТА. НА КРАЈУ САМ СХВАТИО ДА ШТО СЕ ВИШЕ ТРУДИМ ДА СЕ ОДРЖИМ НА ЈЕДНОЈ НОЗИ И ЧВРСТО СТЕЖЕМ ШИПКУ РУКОМ ДА ПРЕДУПРЕДИМ ИЛИ САВЛАДАМ ИНЕРЦИЈУ ТО ЈЕ БОЛ ВЕЋИ. ОКРУЖЕН И СТИСНУСТ ГОМИЛОМ ДРУГИХ ТЕЛА, БОЉЕ МИ ЈЕ ДА СЕ ПРЕПУСТИМ ИНЕРЦИЈИ И ПОНАШАМ СЕ КАО ЏАК МЕЂУ ОСТАЛИМ ЏАКОВИМА У ТОМ ТРАНСПОРТУ. МИСЛИО САМ ДА ЋЕ ДРУГИ ЏАКОВИ ПРИМЕТИТИ ДА САМ СЕ ПРЕПУСТИО, ДА МЕ ОНИ НА НЕКИ НАЧИН СВОЈИМ ТЕЛИМА „ШЛЕПУЈУ“, АЛИ СУ ПРИТИСАК И ГУЖВА У ТРИЕСТРОЈЦИ БИО ТОЛИКИ ДА НИКО ОД ДРУГИХ „ЏАКОВА“ НИЈЕ НИШТА ПРИМЕТИО. ТРЕБАЛО МИ ЈЕ ДОБРИХ ПОЛА МИНУТА ДА СЕ ИСКОБЕЉАМ ИЗ ТОГ КРКЉАНЦА НА СТАНИЦИ КОД ХРАМА.

Наставите читати „Изолација 01“

„Са страхом Божијим и вером приступите”

[ 28.3.2020. 22:43 ] полицијски час; Букуља, Аранђеловац..

„Са страхом Божијим и вером приступите”..
То је и иначе пожељно али сада је преко потребно..
Сад заиста приступамо са страхом али од телесног страдања..

„Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и да је ово сама пречиста Крв Твоја.”
Верујем, верујем, него..
човек на телевизији виче да неће бити довољно места на гробљима и то упорно понавља..

Можда је то проблем, што смо загледани у телевизор уместо у икону…
У лик Христов..

Наставите читати „„Са страхом Божијим и вером приступите”“

Панда-20 (press clipping)

[Исечци из иностране штампе, која обрађује феномен корона циркуса.]

Кина
Италија
Аустрија
Наставите читати „Панда-20 (press clipping)“

Пљоска

[Пише: Саша Цветковић]

[Време читања: до полицијског часа]

Београд, 28. март 2020.

Улазимо у четврту недељу спљоштавања епидемијске кривуље. На државном нивоу. Још од времена слободарске (-нске) Србије, опрезно приступам тумачењу феномена у апстрактном, алегоријском, симболичном кључу. Мош’ се лако зајебат’. Неко прича о свакодневном, приземном, а теби се учини да је то сувише тривијално – има ту још нечег. Дајеш духу и машти крила. Узлећеш. У мит. У еп. Мит је јако битан, молим! Ако смем да кажем, најбитнији. Ту нам је темељ. Што је фантастичнији, то боље (парафразираћу Зорана Мишића: фантастика приказује чудесно стварним, не представља стварност чудесном). Али се наратив о издајницима и плаћеницима није испредао уздуж и преко древних бојних поља. Фабрике су бомбардоване да би се ,,увалила“ туђа роба. Банке су уништене да би улетеле туђе банке. А неко је за то био фино плаћен, са стране и са стране. Ergo, страни плаћеник. Није да је све наше било најсјајније, али је било НАШЕ. Барем смо тако доживљавали. Да не говоримо о изневереним надама и промашеној мисли да су наше мисли – наше, што је након две пуне деценије уродило буђењем у потресној истини да смо, једноставно, били – скриптовани.

Због тога сам одлучио да убудуће будем буква. Тврда. Сува. Толико да ни Марко Краљевић не би могао да исцеди нити кап воде из ње. Па и ,,спљоштавање“ доживљавам дословно: у смислу бацања на патос и развлачења по улицама непокорних грађана (видесмо, у древној земљи Инђији тако раде). Само да објекти радње спљоштавања не буду пензионери, да испадају кукови, ломе се очале, прште штапови и лете зубала. Опет, међу њима су, чини се, најнемирнији духови у нама. Стари војно – жилава јаворина. Не либи се да иде мечки на рупу.

Наставите читати „Пљоска“

Панда – 019 (Љубили смо топле телефоне)

Болоња, субота, 28. март 2020.

Није да сам кризирао, или можда, само малкице, али све сам јуче смислио. У ствари, јавило ми се одједном као већ готов план, а да нисам ништа планирао.

Синоћ, док сам радио на блоговљу, чуо сам Андреја како се чеше. Можеш мислити колико се драпао, кад сам га чуо у другој просторији. Има неке ситне осипе по стомаку, леђима, испод мишке, они долазе и одлазе, некад га муче мање, нека више, па престану. Мислио сам да је од кестена, па укинуо то. Онда, да је од велике количине витамина Ц, од јаја, од јагода, од парадајза, кукурузног брашна, меда…

Наставите читати „Панда – 019 (Љубили смо топле телефоне)“

Пан-Дан осамнаести (Хичкоком против суза)

Болоња, петак, 27. март 2020.

-Замислите да морате да се изолујете на неко дуже време.

-Да?..

-Имате неколико опција.

-Слушам.

-Опција „А” – морате да будете сами у кући са женом и децом.

-Аха?

-Опција „Б”…

-„Б”! Дефинитивно „Б”…

Вера тренира гимнастику. Мислим да је трећа већ година. Тренира и у новим олајн условима начина живота и рада, преко преносног телефонског уређаја, такозваног „паметног телефона”.

Наставите читати „Пан-Дан осамнаести (Хичкоком против суза)“

Пан-Дан осамнаести (где ће Мића за викенд?)

[Време читања: 6’ 46’’]

Болоња, петак, 27. март 2020.

Не знам више је ли уторак, или недеља. Једина координата су ми панданови, и као да је, Боже ме прости, рачунање времена кренуло од нуле. По том, новом, Куроновом календару, ја бих био рођен у 46. години п.К. (пре Курона), што ме пласира у род преисторијских људи. То би, такође, значило да је седамнаестог дана после Куроне, Свјетска здравствена организација јавила прве знаке успоравање пандемије у Италији, и тиме би 17/1 (јер, месеци губе своја имена у Куроновом календару) постао датум-чињеница историје, те би био и обавеза будућих он-лајно ђака другог разреда, (макар) италијанских основних онлајно школа, да тај датум запамте онако како смо и ми памтили неке датуме: тако да их знамо, макар нас наша учитељица у сред ноћи пробудила и испитала. (Мени је, иако маленом и наплашеном, та претња била несувисла, јер сам знао да би учитељицу, кад би си се само усудила да на врата нашег стана покуца у зла доба, мој отац дочекао и испратио о истом трошку и само с једном једином псовком, али – кроз зубе.)

Наставите читати „Пан-Дан осамнаести (где ће Мића за викенд?)“
%d bloggers like this: