Све исто..

Прва недеља вода, последња вода, среда и петак вода, викенд може риба..
Све стандардно?
Све исто..

Мислим се, немогуће да је тако лагано..
Припремао сам се два пута за једну од најтежих трка на свету и све јесте било исто (или слично), осим извесности исхода..
Једнако сам осећао страх и поштовање..
Знаш да си прошао са много мање искуства и краћим континуитетом тренинга (јер се све десило 3 године пре) али опет мислим како ћу и да ли ћу проћи.. Молим Бога да све прође добро..
Тако је верујем и у свим другим стварима..

Почео пост?
Да..
Незгодно, десет недеља посна храна?
Храна је храна..
Презасићен можеш бити на води, а можеш да останеш гладан или макар недовољно сит – једући месо..

Припремни период: 10 недеља..
Циљ: васкрсење..
У начин припреме не улазим, свако има свог тренера тј духовника..
Причам само о осећају неизвесноти јер ако је све тако извесно, и сваке године исто – зашто уопште излагати себе томе?
Шта ту онда има неизвесно?

Наставите читати „Све исто..“

Повратак

Аутомобил се двадесетак минута спуштао на Пале. У питању је, наравно, био Голф, једна од ретких заједничких, усаглашених тачака те неприродне државе, али не двојка, већ дојмљива шестица. Возач ће нам нешто касније изнајмити скије и панцерице и мени омогућити да и ту тачку скинем са листе. Човек је културан, енергичан, прича о свом вишедеценијском послу, као и да уз то готово исто толико дуго држи и канцеларију за правна питања. Видим ја да то није баш све тако, али не може се рећи да је утисак изостао. Прича нам и да на Палама има своје просторије јер му комфор и професионалност јесу на првом месту. С обзиром да у доласку на Јахорину нисам претерано пажљиво испратио пролазак кроз ово место, из свега овога стичем утисак своје лоше процене и да су Пале, у најмању руку, један прекодрински Чачак. Пролазећи кроз неку индустријску зону, стижемо до повеће, недовршене куће неке пријатне окер боје. Није у питању незавршена фасада. Ипак, чини се, све остало, јесте томе ближе. После проверих, Пале су на око двадесет хиљада становника. Полако допуњујем знање о Босни које је до сада више било књишко и приповедачко и то је, наравно, увек варљиво јер свако другачије чита. У одласку, ствари остављамо на истом месту, а господин Милош нам каже да ће неко од његових људи бити ту да обавимо формалности, јер је он у послу. Тако и би. Врата нам је отворила његова ћерка, за коју бих рекао да је морала да прекине наставу на мрежи, која јој ових дана мења учитељицу.
Увидех последњих година да Вишеград није баш сасвим град и да је касаба израз који не би требало да звучи погрдно, а ни да Пале нису само из песама крајишких, мада, и да није мало бити Чачанин. Ипак, утисак остаје да из Травника и околине мора само господа долазити.

Наставите читати „Повратак“

Лагана субота

„Шетња кроз Кошутњак што пружа здраву мисао
Шелетова прича о змији
Мандарић што се набадао са тајгерима па сломио руку
Шибе шампион брзог размишљања на 200 метара
Шеме из детињства и исти људи
Шамар Буретов из детињства 
Јер сам му  опсовао матер
И шут спољном да уђе уз стативу…“

Ово све што је било изнад и испод
То су мисли Божидара Зеремског
Малчице видљиве, малчице свакодневне
Али су ипак ту
Па изволите
Ако имате
Није то ништа посебно
Али има ту понешто, 
Што да не, 
Можда и Вама падне…

Наставите читати „Лагана субота“

Шта знамо, шта не, шта волимо, а шта никад нећемо…

„Далеко, или и није било толико далеко, једно двеста метара испред мене, семафор. Зелено је, али једна кола стоје на семафору. То је мени било чудно… успорим, и ставим триесосмицу, извадим је из ладице – ставим је поред себе, на седиште.

Идем трећом. Упали се црвено. И тад, кола крену. Та кола на семафору. На црвено. Ја стигнем до семафора, и видим, са десне стране, лежи човек.

Погледам лево, десно, иза – у ретровизор.

Нема никога.

Тај што лежи, што су га избацили из кола, избушен. Видим му леђа.

Тада сам одлучио да се вратим…”

Наставите читати „Шта знамо, шта не, шта волимо, а шта никад нећемо…“

Умро је Далибор

Умро је Далибор..
’’О покојнику све најбоље’’,
за живота тек шта остане..
Остали смо затечени..
Заточени сопственим осећањима,
и у овом часу се хватамо за туђе речи..
Зар и сад?
Сад кад је Далибор отишао, ми га напуштамо..
Није у реду,
у ред га сврставати са другим покојницима..
Онима који коначно имају и потврду да нису живи..
Земљу бацам, ваља се..
Грешан сам, а ваљам се..
Недостајаће,
недостојно климамо главом..
Сахрана наших недостајања и сандук пун очекивања..
Изгубили смо…
Шта смо то па и имали..
Човече, какав Човек..

Наставите читати „Умро је Далибор“

Јутро је

Тешко је приметити, лако оптеретити.

Морам написати песму
Не због себе, највише због себе
Па тад ће ми сигурно бити јасно о чему сам је писао
Ко је и низао стихове знајући шта они значе
Предуго чекам да изађе, не пишем је за руине и оне што долазе
Цепам је комад по комад, као дебелу секвоју
Ајде пусти је да изађе, да се бар на трен ил’ сат
У облак бели претворим што смирено над градом лебди
Да јутро ишчекујем, не дочекујем
Доста сам казаљку на поноћни враћао час
Од кад или до кад се мери, само да знам
Не желим, лажем, даље бих могао овако
Нисам веровао, све ту стане, на крају се виче конац
Ја бих да напишем, па шта буде
Нећу да ме около лажу и за онога после кажу
Да на своје чини штете, где ли гледа, био је дете
Хридине се водом роне, али пресушити не сме
Поток што не очекује, али нада се и верује
Видео сам све, па зажмурим на трен
Све гордости тад отупе
Пукне ђон, па се хода
Падне крв, па се згруша
Чак и образ мило бриди
Сва се жал у ред претвори
Оживи ме, заборавити нећу

Незнавени јахачи..

Каже незнавена жена са радија:
не разумем зашто се буне што ће кафићи и ресторани радити до 14 часова..
Наставља незнавена жена:
кад можеш да понесеш ћебенце и седеш на ливаду..
Вероватно ће разумети зашто се неко буни, кад је на истом том ћебенцету неко буде силовао, а не нађе се нико да јој помогне или макар да се побуни..
Само у Београду око 60000 људи живи од угоститељства, ко зна колико је то породица али шта ћеш ти размишљати, кад можеш да седнеш на ћебенце..
Незнавени људи са телевизије су прво снимали нас лизаче кашике..
Затим су уперили прст у Зара жену и људе који се тама причешћују..
Онда су снимали људе како скијају и ове што на митингу једу сендвиче..
После је дошла сахана патријарха..
Стршно, страшно, затуцани верници исприћају леш и угрожавају незатуцане грађане..
Стршно, страшно..

Наставите читати „Незнавени јахачи..“

Дужи дани Боже Зеремског

Смрзо сам се и угазио у говно.

Био сам добро расположен, па сам и остао;

Једино што гиља мора да се очисти пре повратка у топло

Али моје срце што ме пробада ћути већ неколико сати, или више 

Читам што ми шаљу, отписујем, разумем, варам себе, али лепо, да сам стрпљивији 

Гледам младе кокоши на станици, дотеране, па се приупитам да сам мало млађи да ли би им рекао

Нешто лепо, да ме примете; овако исто могу да ме примете, али као стрику, који се облачи спортски јер је негде још млад

Боле ме и руке и ноге и леђа и глава од фудбала пре три заласка сунца – био је то немирољубив фудбал, али нико није тражио фаул, па, за промену, нисам ни ја

Брат се враћа из Српске Републике – каже да нам ваља пити кафе сутра код Шибета има да ми прича – не зна шта се овде све догађало и лепо и није нимало па ћу ја да му кажем… Ко други, ја сам старији брат

Наставите читати „Дужи дани Боже Зеремског“

Призренски Принц

Призрен, 10. новембар 2016.

Зима.

Прва посета Косову и Метохији у мом одраслом животу. Призренска Богословија нас је угостила, свита се разишла, ко назад у Италију, Небојша, који ме је на пут и нагнао, оде за Београд, а ја, ноћним бусом за Скопље, код мојих.

Ситан је сат, отац Андреј рече да ћу у свако доба наћи такси испред хотела Призрен, тe када не нађох никога, ни на улицама, ни на паркингу, рекох себи – нећу моћи избећи контакт са браћом. Улазим у хотел, на политички коректном енглеском питам за такси. Рецепционер, штркљо, мумла некакав одговор на некаквом језику. Ако не зна савезнички американски, можда ће знати италијански. Опет мумла, подозриво ме гледајући.

Wait, wait! – и одлази негде у дубину сале.

Чекам ја, чекам, али за двадесет минута са аутобуске станице крећу моји точкови, етнички чисти, али су газде Турци, па је и култура друкчија. Са њима ми је најбоље, опет саветује Андреј. Ал’ треба добацити до станице. А онда и до границе…

Видим да ме је штркљо у најбољој намери напустио, па и ја напуштам хотел с намером да пустим корак. Е сад, на станици сам био само једном, тог поподнева, да купим карту, пут не познајем најбоље, а Призрен и није Лас Вегас ноћу. Оријентишем се према шуштању реке, а ни проклетог гугља нема у помоћ; роуминзи су безобразно-пљачкашки. С вером у извиђачке способности, настављам смело кроз непријатељску територију. Нема нигде никог, само је опрез ту. Ових дана смо се возили са храбрим монасима, а, овако, сам, мало као да ми је голуждрав трбух. Кажу да је много боље него ’95. или ’99. и да је живот скоро па нормалан, али сам ја препун неке старе и неке нове косовске епике, слика крљања мишица и јатагана, кочева и правде освајане крвљу и Калашњиковима.

Наставите читати „Призренски Принц“

Циркус напушта град

Десило се.
Заиграла мечка и на моја врата.
Температура, слабост, кашаљ… Три дана стиска, два дана пусти. Три дана притиска, па један лажне наде.
После недељу дана стискавца, стиже мени оклопна јединица да уради тест.
Терала ме да радим чучњеве, да процени је ли засићење и под стресом ваљашно.
Каже, имам аритмије, али и довољно кисеоника.
Каже, чује шум у десном плућном крилу.
Кажем, кашљуцам, али не осећам дављење. Још увек.
Каже, не дај Боже, свашта сам виђала. Човек скоро оздравио, па се угасио преконоћ.
Кажем, хвала на причи за лаку ноћ.
Нема на чему, па ми заголица грло кроз нос оним штапином фином. Биће сутра резултат, ако имаш апликацију, провери.
Ноћ, легнем, стресам се, од ситне температуре, али и од стра’а. Срећа, па сам осигурао живот, па кад ако угасим, доћи ће деци и удовици неки новци… Насмејем се себи и свом кукавичлуку, па се одмах уозбиљим у мисли – да ли ћу стварно имати храбрости да не одем у болницу да бих исцедио још сат живота?
Заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до шора, проверавам сат, прошао је сат. Шорнем, заспим.
Све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам по мачора, проверавам сат, прошао је сат.
Шорнем, заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до тора, проверавам сат, прошао је сат. И тако десет пута. Математички кошмар прве класе.
И кад немам температуру, имам главобољу, грбобољу, Сунђер Бобана уместо сиве масе. Не мењам израз лица, жена ме гледа и стално пита како сам. Стално кажем, добро сам, мада немам енергије ни поглед да подигнем… А може и горе. Дању, макар, нема математичких кошмара.
Дању спавам боље. Деца на олајн школу, жена у своје муке, сви смо болесни, само се друкчије приказујемо. Понекад једем, заливам се чајем од зове, ако ме он не спаси од душења, шта ли ће? Отворено боловање и докторкини телефонски позиви – неће.

Наставите читати „Циркус напушта град“
<span>%d</span> bloggers like this: