Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту

1

Елем (лаки, бонд…), онај је гадан осећај у устима стварно моћна ствар, јутро по пијанству, уз тешке гастроентеролошке проблеме који иду под руку с мамурлуком. Мени се измешају и укус вињака којег нисам пио (али подсвесно, увек кад се опијем, осетим на непцу проклети вињак као успомену на прво, дечачко тешко пијанство), те дим цигарета којим је натопљена и мајица на мени (као и моје непушачко ждрело), затим као посебан зачин избија знојни воњ услед некупања, а све је подвучено осећајем обавезне гриже савести, који као да има неки сопствени мирис. Арома јача од осталих. Углавном, чим се отворе неиспаване очи, ту је један гадан босански лонац тмурних мисли, самоунижења и одвратних излучевина, што кроз мирис што онако, да се не пише о томе…

А основна импресија из Крајишника није више ни песма о Синђелићу, нити крештање луде конобарице. То је онај мој и Митров тениски меч, којег смо одиграли на растанку. Вербални тенис, за нас двојицу већ традиција после сваке кафане.

Рецимо, онда кад смо у Варшави били гости навијачке групе са Зилете, Легијиних легионара, пољских хулигана, па је Митар цртао нешто по њиховим зидовима, према договору, а потом смо пили и варили са домаћинима целе ноћи, некуд у близини Пивне улице у центру (где су нас увели у најјефтинији бирцуз сред уређеног и лепог централног градског језгра, као у оазу алкохолизма коју сви туристи избегавају широко јер их брине онај натпис хемијском оловком на папиру истрнутом из школске свеске и прилепљеном за неопрано стакло излога, а на којем стоји „Водка 2 злота“). Ту смо, после много тура лоше водке, кренули да играмо финале Ролан Гароса, где сам прво ја био мало Надал, а онда је он преузео штафету и дроњао јајца, док сам ја глумио Новака, па се отегло у пет сетова, до дуго у ноћ… Све уз пијане урлике, грч, до ивице физичког сукоба. Наравски, никаквог ту стварног тениса није било, већ говорим о нашим уобичајеним пијаним препуцавањима.

Тад је у Варшави све завршено само уз мало проливања пива и местимично повишене тонове, без правог песничења. Једна пијана ноћ на Светој Гори завршила је са пар отисака Митрових зуба на мојој руци, срећом без трајних последица по руку или зубе. Само болна успомена на ходочашће (шиптаревој кафани у Кареји, административном центру монашке државе). А претходне ноћи у Крајишнику, при самом фајронту смо опет имали дуел, пискутавим и промуклим гласовима, више налик мечу Штефи Граф и Монике Селеш. Чиста дамска хистерија.

Наставите читати „Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту“

Звенигора 2020

Александар Петрович Довженко. Украjински – Олександр Петрович Довженко. Незгодна је ствар двоструки идентитет… Сиромашно, али бистро сеоско дете, чије око гледа преко најудаљенијег брега у крају, далеко од беде и тешког живота на селу. Сањао је да буде архитекта, сликар, морнар, учитељ. Ма, само да клисне…

И снови се остварују – по обрнутом редоследу. Постаје учитељ у Кијеву. Предаје физику, географију, историју, природопис, као и гимнастику. Узима часове сликања. Преломне 1917. уписује новоотворену Академију ликовних уметности. Поприлично касно за врели историјски тренутак, 1920. почиње да се интересује за политику. Има 26 година. Убрзо постаје члан УКП (непотребно је толковати акроним). Ватрено је ангажован, толико да, као ономад Фјодр Михалич, безмало бива стрељан. Пољаци су га циљали, а када су и сами морали да напусте Кијев и Украјину, Довженко се сав предаје политици. Постаје секретар губернијског одељења за народну просвету, руководилац одељења за уметност, комесар позоришта „Шевченко” и организатор совјетске власти на селу. Све то заједно.

Мало је фалило да оствари и сан о студијама архитектуре, али фасује позицију шефа канцеларије посланства у Варшави до 1922., а затим и секретара конзула у Берлину. По повратку у Харков заснаје да је избачен из партије због неке административне заврзламе, али, као последица те заврзламе, остаје без посла. Три године је по новинама и часописима радио као карикатуриста и илустратор, да би једне јунске непроспаване ноћи, 1926. године, изашао из куће, оставио све и више никад се у њу није вратио, него је отпутовао у Одесу и ступио у филмско предузеће ВУФКУ као режисер.

Наставите читати „Звенигора 2020“

Ономад, током олује у Крајишнику

1

Покупио ме Андра фон Пирот Република негде на почетку Карађорђевог парка и повео ка најближој крчми. Нисам планирао овај сусрет, а обрадовао сам му се искрено. Набасасмо један на другога на крају радног времена. Тек тако.

Не видех га, па сигурно, годинама. Пошто тако започех разговор, он додаде: „Светлосним годинама“.

Знамо се из војске, оне лажне, без пушке служене. А касарна нам је била психијатријска болница у Палмотићевој. Цивилно, годину дана. Испомоћ медицинском особљу, техничкој служби, портирима. Радимо шта год је потребно, а посла у оваквим институцијама на претек. Бацају нас углавном на гадне ствари. Да помогнемо у смиривању насилника. Или да пренесемо кататоничног из собе у парк. Без дана смо обуке за овакве ситуације. Шта ли нам је то требало, боље да смо с пушком седели у неком рову. Овако око нас јауци, бес, плач… на сваком спрату.

Или гробна тишина, тежа него ишта друго. Осети се струја у ваздуху. Вечито ишчекивање насиља на трећем спрату где су психотичари проводили дане. Неурозе су спрат испод, а на приземљу и првом спрату су лакши, дневни случајеви. То је значило да је успон на лествици Палмотићеве подразумевао све тежа и тежа ментална обољења. Као круна тог градацијског низа налазила се библиотека на поткровљу, која је била званична база војске на цивилном одслужењу. Најкритичнији кутак болничког комплекса, рекао бих. Сакупише гомилу идиота без контроле и присмотре, па их назваше војницима. А то поткровно скровито место беше и назнака моје даље судбине, јер од тог доба почиње мој библиотекарски циклус који и данас траје. Изнад свих психоза и неуроза.

Наставите читати „Ономад, током олује у Крајишнику“

Мајмуне

Болоња, четвртак, 13. август 2020.

Андреј и ја почели смо наш летњи биоскопски маратон.

Пре него што кажем ишта даље о томе, важно је да подвучем да он и Вера, током „регуларне” недеље, шта год то било, виде сат-два звучно-сликовног програма, углавном анимирани и документарни, а одскора и неки амерички назови комични треш серијски програм о тинејџ супер херојима.

Зато, кад тих сат-два недељних нарасту на три-четири дневна, то ЈЕСТЕ догађај изузетне важности.

Елем, гледали смо документарце Националне геодезије, или тако нешто, на тему највећих птица грабљивица. Јер све што није нај, није уопште.

Наставите читати „Мајмуне“

Blickrig na Majni

[Piše: Miloš Milačić]

Beč, srijeda 12. avgust 2020.

Carinik je mlad. Tek mu je 19. Službuje tu od februara. Ali već mnogi zaziru od njega. Oči mu siju strah. To je važno za jednog carinika. 

– Kuda, pita? – U Crnu Goru! – Tamo ne može, vrti glavom. A i pasoš vam ističe kroz koji dan! – Zato i idem u Crnu Goru. Da izvadim novi. – Ne idete. Tamo ne može, rekoh vam. – Ali zašto? – Ne dam ja! 

Prekriva rukom pločicu na uniformi. – Bolje da mi ne upamtite ime. Mislim, bolje po vas. I pokazuje u pravcu zapada. – Tamo možete po pasoš…  Za sad!

Наставите читати „Blickrig na Majni“

О дипстерима, куму и мудрим говедима шумадијским

1

На послу је углавном досадно. Конзервација је постала рутина, а ја сам се повукао из лабораторије у једну завучену, напуштену канцеларију број 34, одакле вучем све конце, наводно. Зврцну ме на локал, па им кажем шта да раде. Или само легнем на под (на браћалину стару струњачу на којој је спавао док је користио овај офис као лични штек, док је још увек радио као возач), читам у себи поезију. Соба 34 закључана изнутра. Централна климатизација ради. Милина.

Но, сад ме хвата депресија. Канцеларија постаје тесна. Шетам у њој као по самици, патике ми остављају траг на поду. Пратим га упорношћу Елмера Давежа из цртаног филма, те се и ја вртим у круг јурећи свог Дугоушка.

Видим да и колеге које сусрећем по ходницима националне библиотеке нису у бољој форми. Ако не смрде на ракију, обично се вуку попут зомбија, споро, бесциљно, изгубљених погледа. Кад је ракија у игри, све је исто, само је поглед мутњикав, а усне развучене у неприродан осмех.

Можда је то све због колективног лудила у којем је планета овог лета.

Или нас је, напросто, појела монотонија библиотекарства и алкохолизма. Две бесмислене научне дисциплине. Јесте, поред неспорног алкохолизма у којем све доктор до доктора ради у нашем колективу, и оно библиотекарство је некаква наука.

Наставите читати „О дипстерима, куму и мудрим говедима шумадијским“

Сан гараган

Болоња, уторак, 28. јул 2020.

Драги Божјидаре,

Сањам ти ја како читам писмо од тебе, електрично, у коме пишеш да би волео да кренеш са продајом пиратских дискова у СКЦ-у, па ме питаш да ли бих се и ја укључио у посао. Мислим се како је тај посао passé, а и како више није ни могуће тиме се бавити, па ми пада на памет да ти предложим нешто друго.

О томе већ говоримо уживо, на улици некој излоканој, низбрдној. Ту је и нека група људи с нама, млађарија. Предлажем ти/вам да уместо продаје дискова кренете са клубом за живе свирке, јер сви имате бендове (имам утисак да је ту био и Милош Стошић), а где су бендови, ту је и пиво и забава и мисија.

Кренемо, онда, нас двојица да се дрибламо, баскета. Онако, на улици. Ти имаш лопту, ја  браним, али ти муну дватри лакта, па се ја нарогушим, успем да ти узмем лопту, па ја кренем у нападу да лактам. Па се и ти нарогушиш, заузврат. Попиздимо обојица и неко од нас набије лопту ногом и она оде горе на други спрат на неку велику терасу. А тамо је неки челави, за зајебаним ожиљком у префронталном делу главе, исече ножем, да нас, децу, научи памети, те нам је, искрижану, у некој кеси, баци доље.

Наставите читати „Сан гараган“

О једном промашају и Жељи..

Речи које нисмо проживели, не бисмо смели ни писати..

Сећам се, реклама за “Total 90”, бренд Најк..
Тражио сам оцу да ми је сними на касету (vhs) јер у реалном времену нисам могао да видим шта фудбалери заправо раде..
Напомена: био сам просечан фудбалер, без идеје да постанем звезда..
Да бих уопште видео шта Давидс ради у реклами, морао сам да у половини секунде стискам дугме стоп и плеј (што се каже фрејм по фрејм)..
Гледао бих то неких пола сата и онда пола дана покушавао..
Пола дана за покрет који траје пар секунди..
Тако данима..
И не успеш наравно, барем не у дану кад сам намерио..
А није ни битно..
Оно што јесте по среди,
кажу да су ова времена оваква или онаква: корпорације, брендови, идолопоклонство и канџе интернета..
Људи су таква врста..
Слободна..
Од кад је света и века, постоји тај порив да се човек окити, покаже..
У доброј мери то је увек био исход неког рада, вештине или заслуге, па се у складу са вештином коју знаш – знало и ко има најбоље крзно, рогове или шта већ..

Зашто је све ово битно..

Гледао сам спортисте, који пропагирају неки бренд..
Изнова и изнова..
Али ни тренутка нисам желео ништа њихово, ни опрему коју носе, ни бренд који пропагирају, ништа од тога..
Ништа осим вештине коју су показивали, а то је било бесплатно..
Ствари на њима нису биле неопходне, да би се поновило оно што су ти спортисти носили у себи..
И не могу да кажем да сам био усамљен случај, доста људи је желело да зна неку вештину..
Неко више, неко мање, дуже – краће али је постојала жеља..
Није било баш пуно изговора у понуди, та врста пандемије је дошла касније..

Онда је стигао следећи кривац, интернет..
Спор али је стигао..
Прозор у свет..
Макар мени јер прозор и није прозор ако су спуштене ролетне..
Ако су спуштени капци, прозор је исто што и зид, нема разлике..
Да се вратим на интернет..

Наставите читати „О једном промашају и Жељи..“

О рђању Растка Металног (парт ту)

Док у јануару ове године тражим по ормару шта да обучем, сметен као да идем на испит са немогућим шансама за пролаз, размишљам како је цело то наше дебилисање и урлање поред касетофона са укљученим снимањем, тамо код Дрлета на гајби, спасило екипу депресије.

Наилазим на зелену кошуљу од лана, која је у довољно добром стању да не мора да се пегла, па се одлучујем за њу. Све смо касете изгубили. И Дрле и Дража и ја. Расткове можда још увек негде стоје, у стану у Сарајевској. Ко зна сад…

Он и Дрле имали су Баба Пелагију, а Дража је са њима двојицом творио Једне од многих. Сам Дража био је Тужни Вепар, док је Дрле имао сопствени соло пројекат под псеудонимом Ди Џеј Пластик Фејс. Бориша је фурао свој Бурек с месом има витамине, а ја сам у родној Шумадији свирао у Трулим Пацовима и Трули хепи бојлерсима. Растково уметничко име у покрету било је Супер Турбо Мега Сецко. Један добри шваба га је звао Секо, погрешно спелујући његов потпис.

Козељник, озбиљан музичар и гитариста тврдог градског метал бенда, лудео је од Растковог назови хобија, тј губљења времена са нама. Бенд им је патио, јер се наш другар квалитетно зајебавао са гомилом лудака, запостављајући свој матични позив, бас гитару и редовне пробе. Бирао је хаос и приземни хумор, те су га убрзо и шутнули из дет метал састава.

Наставите читати „О рђању Растка Металног (парт ту)“

Од синоћ

Синоћ сам пио вотку са Дачом Бишевцем, иако је можда било током дана, а не синоћ.

Делује као да је било пре три месеца, или више.

Тако делује , сада, иако се никакав Борнов идентитет није десио у последњих 26 и више часова.

Не знам што и како то, али некако баш тако, то.

А што не знам да ли је синоћ или током дана – то отуд што дани овде и сада губе форму.Лето је ту.

Иако су кише, као у Вијетнаму, дан дуже траје.

Наставите читати „Од синоћ“
%d bloggers like this: