Кад добијем на лутрији

Бентивољо, 10. децембар 2020.

– Кад добијем на лутрији, исећићу себи сисе! Нећу ни брадавице да оставим. Иде све, хоћу да будем потпуно равна!

– Шта то причаш, Еуђенија?

– А ако не добијем на томболи, питаћу мужа да дигне кредит. Има једна лепа песма о томболи, животу, лоповима из ФИФЕ и Марадони…

– Покој души… А што муж да дигне кредит за твоје диње?

– Па, ја већ отплаћујем минджу.

– ?!?!?!

– Oну минджу од аута, Пандицу. Златна ми је… Прошле године сам је узела. Иде супер, али је већ пуна ђубрета. То ми је друга кућа.

– Ма, види, довољно је да сад у суботу одвојиш једно два сата, побацаш сметље, испразниш пепелницу, метлица, или усисивач, трехнеш патоснице, влажном крпом покупиш прашине са волана и пластикарине. Буквално два сата. Два сата чишћења у годину дана, то не може да буде превише, дај.

– Мада, кад боље размислим, нисам сигурна да ће мој муж хтети да се решим ових титаничких цица.

– Што? Па кад их посеку, нек ти спакују за понети, па он може да их препарира, ако баш… Рукавице да направи. Футролу за наочаре. Или за мобилни! Ионако га стално држи у рукама. Или новчаник. Једну лопту за одбојку и једну за фудбал! Додуше, неће бити бубамара.

Наставите читати „Кад добијем на лутрији“

Порука древног пчелара

А народ је оплијењен и потлачен, сви су колики повезани у пећинама и сакривени у тамницама; посташе плијен, а нема никога да би избавио; посташе грабеж, а нема никога да би рекао: врати.

Иса. 42.22

Имају и пчеле својих проблема. Ти проблеми обично настају када дође до некакве неравнотеже, до неумерености – до губитка мере. То је, вероватно, увидео и неки непознати пчелар па је у Делфима уклесао: „Мера је оно најбоље“. Када човек није главни узрок појаве те неравнотеже у пчелињој заједници, било тровањем хемијо-пољо-привредом, било покушајима да „пчелари“, неравнотежа настаје због матице или у вези са матицом. Хемијски језик кошнице је врло сложен али је од изузетног значаја да пчеле „осећају“ матицу. Престану да је осећају онда када матица нестане из кошнице, физички, или ако изгуби своје феромоне путем којих пчеле осећају да је она присутна. Скоро да је свеједно да ли се ради о физичком или „осећајном“ смислу – матице нема, ето неравнотеже – губитка мере. У оба слућаја настаје ванредна ситуација у друштву. Пчеле радилице покушавају да „изграде“ нову матицу, која због кризне ситуације обично не буде завидног квалитета па тако друштво само одлаже своју пропаст. Ако не успе да дође до нове матице друштво постепено слаби, настаје својеврсна лоша организација што пчеле из неких других кошница, које имају своју матицу, осете и крену у пљачку овог слабог, неорганизованог безматка. Тако настаје грабеж. Општи хаос, отимање, грабљење. Краде се прво мед, па перга, па полен, прополис, восак – која шта стигне то и носи. Све док било шта има да се украде из кошнице носи се, остану само празни рамови,  и по која преживела пчела која ће, што због старости што због недостатка хране, и сама скончати и придружити се гомили мртвих сестара на дну кошнице. Нема матице – нема умерености – нема друштва.

Наставите читати „Порука древног пчелара“

А шта ако?..

Болоња, среда, 9. децембар 2020.

У прошлонедељном броју Вол Стрит Журнала, оном од 3. децембра, штампан је чланак директора НОСА (Националне обавештајне службе), Джона Ретклифа, који упозорава (и чланак, и Джон, и читав НОС) на озбиљност кинеске претње „демократији и слободи у читавом свету”. Оно што ми је посебно запало за око, било је да америчке обавештајне службе показују да су Кинези „спровели тестирање на припадницима Армије народног ослобођења, надајући се добијању војника са биолошки појачаним способностима”.

Гостујући код Такра Карлсона на ТВ Лисица, Ретклиф је додатно осветлио овај појав: „Армија Народне републике Кине има два милиона војника. Они желе да буду највећа, али и најјача армија, па су зато кренули у нешто што се зове „уређивање гена”, буквално покушавајући да измене ДНК, експериментишући са ДНК, како би учинили војнике, морнаре и ваздухопловце јачим и моћнијим.”

Наставите читати „А шта ако?..“

Празник

Болоња, уторак, 8. децембар 2020. – Свети Климент Охридски

Хладан туш, 45 секунди. Брзи и дубоки удисаји одговарају на температурни изазов. Почиње да ми се врти у глави, трне ми кожа на темену, трне и мисао, само страх никако. Ваљда нећу да паднем у несвест? Погледавам на штоперицу кроз стакло туш кабине, још 15 секунди. Дисање се успорава, као да је близина циља уплашила страх. Добро је. Успећу.

Како је чудно да само 45 секунди у читавом дану може да кондензује некакав смисао. Тих неколико тренутака борбе са самим собом буде у мени мир и елан. Онда схватам да миран немам шта да кажем. Могао бих Бога да славим, али то није за овде. Не надо. Као што не треба звецкати бројаницом, а крст треба носити испод мајице и на леђима, јер је ордење за прси.

Хор Сретењског манастира мисли ми мрси. Чак не ни мисли, чак ни не мрси, него ми осећања испошћује. Ако је крепкост посно осећање. Мушки гласови, храбри и благи, од самог вазДуха изливени. Глад нека стоји, за смислом, за јединством. Овде – с људима, онде – Бог ће знати, Бог ће и дати, ако Бог да.

Људи умиру. Људи се рађају. Људи тек треба да постану.

Људи умиру од вируса страха, вируса мрака, вируса који будућност своди на петак и суботу вече, никад недељу ујутру.

Људи се рађају, ја тек јутрос, и као лептир који сања да је човек и има један дан, жури да остави трага треперавим постојањем, непредвидљивим кретњама крилаца, чије шаре подсећају на очи боје Охридског језера.

Људи могу да постану, да потерају свиње из Дома, изрибају његове подове и испуне га мирисом цвета пустињског тамјановца.

Наставите читати „Празник“

За Валентина Распутина

Никада нисам ценио, а ни волео књиге Данила Киша. Сматрао сам да су Црњански, Пекић, Михајловић, Селимовић, Станковић и многи други – далеко бољи писци. И о њима, а нарочито о њиховим делима, све најбоље.

Али, и о Данилу Кишу све најбоље.

Такође, никада нисам волео ни Кишове ,,Савете младом писцу“ – тако некако се то зове.

Да не би остало само на томе што нисам волео, саставио сам, наметљиво, своју листу савета.

Она је намењена ономе ко ово чита.

И Валентину Распутину, тојест сећању на великог совјетског писца.

Наставите читати „За Валентина Распутина“

2084

(-2046, -…)

Москва – Београд, 2042.

Полумесец, сам невидљиво заклоњен, злогуко светлошћу крунише димњак топлане, или је онај шиљак… можда… Констелација у астролошким приручницима описана као потенцијално опасна, посебно кад је у опозицији према меканој гужви од длака, ситних костију и брзокуцајућег срца, али громогласног лавежа, која се одазива на име Вучко. Власи су највећма црне и дуге, има и покоја бела. Риђкастих – поприлично, око малене црне њушке. Очима црним као угарак, ту подно моје терасе, гледа према неком сазвежђу, незнано ми ком, али насупрот месецу над димњаком. Чудно како тако малено и неугледно створење може толико да се подвуче човеку под кожу. Неправедан сам, није толико неугледан – напротив, врло је то убава минијатура, само му је, пошто је мешанац пргавог немачког ловног теријера, патуљастог шнауцера и ко зна чега све још, длака некако несразмерно дуга и нескладно штрчи на све стране. А сад нетремице гледа према небу.

Шта се у тој глави збива? Увек ме зачуде пси кад гледају тако у нешто далеко, тихо, страно, тајновито, што ми не видимо, а очито заокупља сву њихову пажњу. Волим томе да придам неки метафизички, поетски карактер, виши од простог свођења на физиолошку раван и разлике у ограничењима која имају наша и њихова чула. То у мени нека виша сила чини. Свакако виша од овог мене који једе, пије, весели се и на живот… А животиње су у стању да предосете помрачења, земљотресе, олује. Овај псић, конкретно, иако није мој но комшијски, зна који је мој стан. Често дође, запоседне отирач, па лаје и гребе по мојим вратима. И има неки свој однос и поредак у систему са полумесецом озад димњака и звезданим небом над њима.

Наставите читати „2084“

О клупи

У Галерију фресака, после Другог светског рата, нова власт, бахата, моћна, безобзирна – попут СКОЈ-а садашњег, Весићевог и осталих сличних – гурнула је ражалованог Милана Кашанина.

Каква срећа!

Мало ли су их стрељали, поклали, повешали, протерали…

Могло се све то десити и Кашанину. Човеку који је заједно са кумом, принцом Павлом, начинио Народни музеј великом институцијом.

Али није.

Тај грађанин огромне ерудиције, велики познавалац наше средњевековне уметности, писац величанствених есеја о српским писцима 19. и 20. века, творац изузетно непрочитаног, а филозофски дубоког и јако сликовитог романа о животу господског Београда између два светска рата „Привиђења” , живео је још неколико деценија након ослобођења од Немаца.

Радио је предано и писао – за фиоку.

Управљао Галеријом фресака.

Његова кћер каже да се никад није жалио.

Наставите читати „О клупи“

Велика победа у Мичигену!

Болоња, недеља, 6. децембар 2020.

Шта све човек не мора да уради да привуче читаоца у данашње време…

Чудно је како полако постајемо експерти за америчку политичку сцену, знамо имена сенатора, ТВ аутора свих важних ТВ станица и свих сексуалних оријентација, ко је прдн’о, а ко се уср’о, с опроштењем. Но, нисам хтео о томе, то само да загрејем прсте, иронију и безобраштину у сакоу сарказма.

Еле, причао сам ти о синуситису који ми је отворио очи и изродио у мени легалисту. У ствари, синуситис ми је био затворио очи физическе, а отворио оне моралне. Тако сам решио да се против обавезног маскирања на послу позабавим легалном процедуром. Написао сам мејл онима из одељења HSE (Health, Security and Enviroment, мајке ми, тако се зову), захтевајући да представим документацију медицинарима рада.

То је трајало, те не одговоре на мејл три дана, па кад их подсетим, нема доступних термина, па кад им се на ходнику осмехнем, а из дуге браде и између зубах засја кама – рамалама диндин цинг! – онда кажу потврди можеш ли има сутра у 16:20, доктор те чека. Осмехнем се још једном, да буде све то лепо и још лепше, па потврдим и додам да ми не треба доктор, него лекар, неко ко се разуме у физиологију и микробиологију, не толико у анатомију, мада је и то у реду.

Кажу, мораш да идеш онде током твоје смене, таква је процедура. Опа! Још ћу да искривинарим! А како д’идем д’онде? Могу и бајсом, ал’ ће да потраје. Јок, кажу, узми ону Тојоту на хибрид-струју, само резервиши на време, доље, на рецепцији. Одем, завршим то с рецепционерком на брзака.

Наставите читати „Велика победа у Мичигену!“

Ко је на нашем „стејџу“?

Ободри се, очи обриши и ходи,

Велики пад кадкад већој срећи води.

Шекспир, Симбелин, IV чин, сцена II

– Јеси ли читао Уелбека?

– Нисам;

– Мораш њега да узмеш;

– Верујем, ал` тешко, толика сам незналица да нисам још увек прочитао ни многе класике; кад да стигнем да читам Уелбека?;

– Ма пусти класике, они су превазиђени;

Овако је, отприлике, недавно текао разговор са колегом који ме је навео на размишљање како смо дошли до тога да превазиђемо класике? Да ли је то уопште могуће?  Јесмо ли толико напредовали?! Толико се променили, одродили од прошлости да смо превазишли оно што је од искона непромењиво у нама промењивима, оне одбљеске вечних идеја са којима смо се поистовећивали и које су нам биле стожер за који смо се увек хватали у бурама и земљотресима. Да ли нас је „хуманизам“ толико ударио у главу, да више не разумемо Хомера, Парменида, Платона, Микеланђела, Камиа, Баха, Тарковског… Да ли је магла толико густа да више не видимо све те светионике, скрама на очима задебљала, нафилована самољубљем а уши заглунуле шкрипом?

„Смири се горди човече“ – узвикује класични Достојевски… ал`’ ко ће њега  у општој какофонији чути… можда када би имао маркетиншку агенцију да покрене кампању… „да креира потребу за производом“… можда му треба ПР менаџер да га лансира…

Наставите читати „Ко је на нашем „стејџу“?“

Криза идентитета цивилизације у кризи

[Пише: Бик који беседи]

Глобално ванредно стање – уведено на препад и под изговором бриге за здравље „обичних људи” – белодано јасно показује стање свести цивилизације која јурећи за тзв. напретком уништава све пред собом. Оно што шокира није спремност владајућих елита – састављених углавном од фах-идиота, а суштински необразованих и непродуховљених људи – да посегну за ригорозним мерама ради лажног општег, јавног добра, већ спремност милиона и милијарди људи да на то послушно пристану. Често ћете чути од поменутих обичних људи како све то ипак није лоше, мање се троши нафта, опорављају се читави еко-системи, друштво се преиспитује, више се води рачуна о здрављу и томе слично. На индивидуалном плану, истиче се већа посвећеност људи својим породицама, чешћи одласци на излете (што даље од других, препоручује елита фах-идиота), додатно слободно време, откривање нових талената и остале лажи. Човек коме је потребан кућни притвор и намицање брњице на нос да би се посветио породици и открио своје таленте дебело је застранио. А наши мудри и врли владари предузимају мере да га изведу на прави пут.

Наставите читати „Криза идентитета цивилизације у кризи“
%d bloggers like this: