Шпанац у Русији, у сећању… 

,,Да ли разумеш запаљиве речи?”
Понешто, могуће, о томе знам…
,,Да ли ћемо потпуно расејани бити?“
На то не могу да одговорим, сам…

Пролеће је, и живот, поново, помало смисла има
Недалеко, ватра гори – а има и превише дима

У овом тренутку бомбе падају, опет по нашој браћи
Иако је пролеће дан је кратак – све је краћи и краћи

Бомбе су дакле присутне горе, има их изнад, и испод;
Почело је нешто јако сурово – и  има трагичан исход

Сви ти људи, недалеко одавде, сада страховито пате
Да се то може, пробали би  –  време уназад да врате

У окружењу Кијев, Маријопољ, Донбас, и како чујем
Азов…
Понекад се осећам као Шпанац на Росинанти,
Понекад, као Иван – Карамазов…

Наставите читати „Шпанац у Русији, у сећању… „

Док уз Крушевачку ходам

Понекад имам жељу да пишем, али немам прави порив. И, заправо, не пише ми се.
Ипак, понекад пишем и кад ми се заправо не пише.
То је нека вежба духа и дисциплине.
И нек опрости, ако неко чита, ово о духу.
Ако помислите да је претенциозно ово што сада настаје, а биће у неком другом трену испред Вас – у праву сте.
Опростите.
Или, не читајте.
Јер, уистину, много тога што је написано не ваља. Многа писма, писмени задаци, новински чланци, есеји, путописи, приповетке, романи – чак и мемоари.
И свако ко седне да пише, можда помало мисли о томе. Нарочито ако седа овако.
Због дисциплине, и духа.

                                                            ***

Читајући оне од којих сам учио, или читајући о онима од којих сам учио – или живећи са људима – пролазио сам кроз различите осећаје, догађаје и спознаје. И те три категорије, и друге, многе, мешале су се.

Наставите читати „Док уз Крушевачку ходам“

Међа

У међувремену ништа није остало..
Међа времена и простора прегажен је човек..
А хтео сам само да будем у току..
Сад брзак делим са изгладнелим сомом сам са собом.. 
Поломила ме стена 
или оно што на њу наноси 
што са собом носим..
И више од тога..
Све чиме сам се хранио, 
сад једу паразити..
и брже ћу се ја разградити,
него све о чему сам бринуо..
Дубоко је дно али 
ни до пола вере у човека.. 

Изван свега тога, 
тог тока, 
прости рибар једноставност мреже гледа 
стрпљиво чека и ако не очекује ништа.. 
Из све те воде, издвојиће се једна суза.. 
То није кап која прелива, 
већ покајање које спашава.. 
Свака је звезда позадина тами
путоказ промени, 
па и мени.. 
Пао јесам али не и пророда коју носим..
Тргнух се и отргну се ветар од гране.. 
Понеће мене и све што нисам могао поднети 
сам попети.. 

Касно је.. 

Опрости, 
сому и овом потонулом створу.. 

Дете моје, 
давно сам престао да ловим,
мрежу пуштам јер волим
и сад не живим да заробим, 
него да ослободим.. 

И шта ће сад бити? 

Сом ће у воду, 
а ти полако ка Богу.. 

Не знам како да захвалим? 

Иди и не греши више..

Пред Крстом

Плашим се.

Све мислим.
Шта би Ти на мом месту урадио?

Знам шта би урадио.
И дивим ти се због тога.

Знам шта би урадио.
Поново би драговољно пострадао
Јер такав Си
Човек.

Јеванђеље о посту

Из књиге Тумачења светог Јеванђеља – омилије владике Николаја

Могући човек..


Пуцам у промашај и исповедам се искушењу..
да ли је могуће
грешком правде грех оправдавам..

Прижељкујем награду,
само да бих је одбио..
Тешко је одолети себи..
Болест првог реда,
а само сам хтео своје место..

Охолост не трпи понизност..
Оба су слабост
али прва тражи и храброст..

Историја пише извесно,
а песник могуће..
немогућност помирења није утопија..
У толико и ја,
тешко се мирим са собом..

Будим сећања јер сам успаван..
Нема ту ничега..
Осим стварности,
која ме прогања..

Свет ми смета јер сам другачије хтео..
Није исто
тражити, тражити и непрестано тражити
и
трагати, трагати и коначно се смирити..
Ништа више није исто..

%d bloggers like this: