Јеванђеље о посту

Из књиге Тумачења светог Јеванђеља – омилије владике Николаја

Могући човек..


Пуцам у промашај и исповедам се искушењу..
да ли је могуће
грешком правде грех оправдавам..

Прижељкујем награду,
само да бих је одбио..
Тешко је одолети себи..
Болест првог реда,
а само сам хтео своје место..

Охолост не трпи понизност..
Оба су слабост
али прва тражи и храброст..

Историја пише извесно,
а песник могуће..
немогућност помирења није утопија..
У толико и ја,
тешко се мирим са собом..

Будим сећања јер сам успаван..
Нема ту ничега..
Осим стварности,
која ме прогања..

Свет ми смета јер сам другачије хтео..
Није исто
тражити, тражити и непрестано тражити
и
трагати, трагати и коначно се смирити..
Ништа више није исто..

Још једна рута

Док читам текст БОИХТИИТА
који ми посла
далеко од Београдске вароши –
причу о Чонграду писао сам пре месеца два
али ти је, у место поред језера
тек пре неки дан, послах ја

Док мислим какву фотку уз ових стотинак речи 
да пошаљем, да видиш и чујеш где сам
желим да ти кажем још и ово
тренутно нисам ни жедан, ни гладан, ни бесан

Бол у леђима ломио ме је  
од Вршца, у среду 
да израчунам – дана пет
Када сам попио мидокалм и налгезин
потпуно је престао
бол у леђима, клет

Сада поново читам Достојевског, 
опет су у очима сузе
– какав осећај за људе –
горде – и оне што готово пузе …

Ово што писах то је да наставимо
нит што нас веже, у духу и послу
опет сам далеко од куће, куме
ближи Подгорици, него Ослу …

Боихтиита

Нешто сам радио, ређао нови филм у низ,
Кад је Небојша Небо(дер) путујућ ка Фиренци
Свратио брата и сапатника да обрадује.
И нека је био и вина пио и још му мокар језик.

Истуширао сам се,
ни на крај памети ми није било да бријем браду.
После чела и надланица руку фабричког радника,
И браду сам светогорским уљима почастио.
Нека зрачи мирисни мир.

Пре фабрике ваља
Искршити јаја
Добровољно раширити ноздрвље
Да тиранија обезбеди безбедност фабрикама
Тражећ слину позитивну.
О мом трошку,
Јављам Куму Бошку,
Наравно.

Синоћ ми је Пинокио процветао.

Ружо моја, младост сам ти дала…

Шпанац кроз Чонград и Пешту

За Ивицу

„У животу све се спаја
и у везе ступа и неспојиво
птицу и крошњу упарио би свако
камен из праћке супротност је птици
па се ипак понекад споје”

Душан Гладић

                   

Уремили су Шпанца стару кајл
да крене поново ка Унгарији
која је била једном једно краљевство …

Сада –
у њој нема ћесара одавно
али остале су грађевине
куће
фирме
синагога
зграде…

У једну се уселио и Орбан
појавио се нови капитал
цвета проституциони туризам
помало бродови плове
помало крузери
има људи из Азије, Африке, Америке
али слабо причају
гледају у телефоне и планирају 
остатке дана 
и шта ће још

Шпанац иде кроз Будим преко Корвин Тера
па потом кроз Андраши
па кроз улицу Бајчета Жилинског
па ето га опет на Будиму
у потрази за Ђулом Крудијем
и још неком ситницом што је наслућује
али баш у пара – парчићима
малко, премалко …

У једном тренутку гледа споменик
што га је подигао Орбанов неимар
(у спомен тријанонској трауми)
у улици Алкањи, прекопута 
опште јавне куће
па кад приђе ближе
види да на њему, у мору имена
пише и ЧОНГРАД

Сети се да је јуче био у Чонграду
први
а вероватно и последњи пут у животу
идући ка Пешти
са једним блиставим младићем
а огромним човеком
и да је видео шта треба
избегао шта не треба
спојио хладно, угодно и носталгично
па потом ка Будиму наставио
вођен жељом, послом 
и обећањем, датим 

Увече, са људима –
по послу –
пије вотку.
Па вечерају.
Онда пију вино, 
шетају, нешто се и шале,
а мало и вичу
У кући на Рожадомбу, један инсистира,
по повратку из шетње,
да пију и коњак из Грузије

И поред тога што неће
и каже да не може
и поред тога што није спавао
ипак и он, са осталима, на крају, бије по флаши
Потом, спава како годинама није.
Буди се у подне, сув као барут.
Са притиском у ушима и бешици;
не више млад, ни леп
ни засићен, можда презасићен –
али са спознајом да ће ускоро
негде, неком, о томе 
приповедати…

Јагода

Седамдесетшести дан, седамдесетшеста ноћ

Откако је Мати преселила, изгубио сам речи.
Могу да говорим, понекад успем и да заплачем. Тако. Ћутим, гледам пред себе, у земљу, кроза људе. Можда жељно нехотећи тражим начин да пробијем невидљиву опну између светова твари и духова. Да Јој покажем жељу да Је видим осетим, па можда некако дође.
Данас ми је у парку забридело лево уво. Помислио сам да ме Је пољубила. Насмешио се.
Шта?
Зар није право време да се опустим склизнем у ирационално и захваљујем се топлом ветру око ува, као Најрођенијој?
Што?
Шта ме спречава?
Шта ће неко помислити?!
Сви већ мисле шта мисле, а све је то, углавном, грохотом ирационално. Човечанство је милијардерска скупина појединачних страхова. Шта ће ту моја вера да поремети?
Ниш.Та.

Пио сам превише кафе данас. Почео сам да се тресем. (као) Пао ми шећер. Скоро сам ишчупао ручку на вратима фрижидера. Видим теглу пекмеза. Отворену. Рукописом који и угласту латиницу ћирилично заобљава, написано – JAGODA.

И иза гроба слатко љуби, Хранитељка наша…

Христос се роди!

%d bloggers like this: