Боље је не издати књигу него издати пријатеља

Врбашки и ја седимо у ,,Броду“, пијемо добар алкохол и чекамо Мишића.

Мишић је завршио историју на Принстону, зна свашта, фокусиран је као микроскоп – и има енергију, упркос блиским педесетима.

Врбашки ме молио да се нађемо са њим. Хоће нешто да објави, књигу једног америчког писца, Жерарда Херстона, па пошто је Мишић открио тог Амера, Врбашки мисли да је поштено да му понуди хонорар, за предговор. Зна ред, и поштује правила – и људе.

Али, неће од тога бити ништа.

Не говорим шта мислим, јер и није толико битно да ли сам у праву. Врбашки и ја се добро слажемо, а и добро пијемо добар алкохол, и чекамо.

Касније, било је већ 22 часа, ето га Мишић. Узима банку, и скоро два сата дроби о британској доминацији – од Карађорђевих времена, преко опијумских ратова, Дизраелија – до Првог и Другог рата, па данас.

Али, дроби тако да га слушамо.

Ја све уморнији и одузетији, а Врбашки као да је тек устао, те као да уместо пива и вотке пијемо кафу – слуша – и ту и тамо понешто дода.

Мислим се, штета што није дан, све би ово било боље. Мада, није ни овако лоше.

Наставите читати „Боље је не издати књигу него издати пријатеља“

После пролаза и пораза

Током два дана прошао сам стотине километара.

Био сам на планини.

Тамо живе планинци, јаки људи.

Један од њих ми каже да је температура пре неки дан била само седам степени.

Његова жена, витална старица (њему је 70, и лепо се смеје) каже да се некада јако тешко живело – и ја јој одмах верујем; на крају крајева, и ја сам тешко живео (али сигурно не тешко као она, у том смислу тешког физичког рада …градска деца најчешће не знају шта је то) али то није круна нашег разговора.

Круна нашег разговора био је смех, не онај грохотни, већ онај лагани, пријатељски, над животом и његовим притокама.

А за мене, без обзира на ситне потешкоће, ових дана има обиље живота.

Када смо се, послом, послом отишли, послом се враћали – дакле кад смо се са планине спуштали – брзо сам возио.

Возио сам пребрзо и Милошем Великим.

Судар ме је затекао у Београду, тајгер се закуцао у мене на аутокоманди.

Мало ми је улубио браник, али сам га пустио.

То се све десило јер је камион испред мене прошао на црвенкасто, па сам стао да ме не удари, а тајгер није стао.

Наставите читати „После пролаза и пораза“

Три боје: Труди се

Први мај 2021. Велика Субота

[Наставља се „Ради”…]

-Хало…
-‘Де си, Куме?
-Шта радиш?
-Ево ме на Гружанском језеру.
-Откуд?! Ти оде прекјуче за Скопље!
-Па, реко’да попијемо кафу.
-Па, хоћемо! Где си на Гружанском језеру?!
-Ја сам код хотела „Мај соул“.
-Знам где је! Знам где је, човече! Па, је л’ то ради?!
-Па, данас је Μεγάλο Σάββατο, као Ернесто Сабато, хоће худи Серб да Богу омиља, и три-четир дана, и проактивно и ретроактивно Васкрс да слави, те тако ни „Моја душа” не ради. А има и кад ради…
-Са’ ћу да дођем! Са’ ћу да седнем у кола и да дођем, то је то! Чекај, да видим… Можемо и у Книћу да се нађемо…
-Како хоћеш.
-Па, чекај, како сад ово, шта се дешава?!
-Ја сам са маленом отишао за Скопље, у четвртак. И пошто је путовање било предуго, девет сати, ја решим да не могу да је пустим да се опет бусом враћа, прво што је сама, друго што би се измалтретирала, па зато нађем ауто да рентам за данас, јер кад крену празници, нико не ради. Тако да сам је сада предао деди, њени имају на језеру нешто, викендицу, шта ли.
-Ма, супер, ево седам ја у кола сада и ‘ајде да… ‘Ајде у Книћу да се видимо, то је то! То место је много лепо и ту је то Бумбарево брдо, то је прелеп део света, ‘ајде… Иди у Кнић, то ти је близу, ‘ајде, ево, ја седам у кола и…
-‘Ајде, ‘ајде.
-Ха-хА!

Нисам препознао Бумбарево брдо, али сам зато, на прву, нашао отворену, и то етно, кафану. Сан сваког гастоса, идентитетски препек суштине припадања прото племену, дакле, привремени одушак од гледања у дубину бесмисла, у онај – штасмос. Космос ме је сместио ту.

Уваљујем изнајмљеног Ситроена скопских таблица и сиве боје, иако је дискутабилно може ли се сива сврстати у боје, или, пак, спада у мешавину присуства и одсуства светла.

Било како му драго, уваљујем ауто на посед комшијског киоска, очекујући минимални отпор територијалним претензијама потпуног дођоша, не изазивајући, пак, ни најмању подозривост киоск-госпе, можда зато што има тетрисовских проблема за гомилом непослушних гајби Зајечарца, док такорећи с два прста у обема рукама ноншалантно држи две гајбе изнад висине њеног псујућег погледа и спорадичних артикулација компримованог ваздуха у некакво љутито звучање страно познатим живим језицима. Компримује она то само у себе, да ближњег, да шефа, да муштерију не увреди, али ипак, у дубини своје душе, осећа тежину тих гајби, и ових у ваздуху, и оног кривог торња који гради, и оног живота који јој је скривио.

Наставите читати „Три боје: Труди се“

Пелагијска Аргосија угледала копно

За покојног Флеку

Не читај текстове своје, ни пријатеља
бивше
то уме да се заврши чудно
а не – како се
иште

Не жури у понор дубок, од алкохола
црни – 
него се дисциплином – и трудом –
бар малчице
заврни

Не пишем, наравно, ово, 
теби –
покојном, прописно –
ал свашта је у овом свету,
огољено,  дописно

Чежња је сведена на телефон
инстаграм курир и фејс;
на име што звучи –  а није –
фотошоп –  скралет –  и грејс

Да узмем кредит нећу
Нити имам од кога 
слобода значи идеал
и мањак лика свога

Каин је Авеља убо
и уби за сва времена –
питање питања свих
на наша паде рамена…

Шпанац и музика што трешти

Живот ће пронаћи пролаз кроз бетон…

За Б.Ћ.Ш – а

Иван Шпановић Шпанац
ономад се поново срео
са својим имењаком
Иваном Гвозденовићем званим Грозни
Они су и имењаци, и исписници, 
А Грозни се јако дуго бави репом.
Шпанац понекад каже Грозном 
Да је он панкер међу реперима
(иако има косу ко хипи)  
а овај му пак говори шта мисли
и колико стигну, кажу један другом шта имају, 
виде, осећају.
Кад је Шпанац био млађи
волео је хардкорпанк
а реп никако није …
Али песме Ивана Гвозденовића Грозног
и неких његових репера
биле су нешто посебно;
биле су оригиналне, промишљене и вредне – 
биле су нешто ново – и значајно…

* * *

Пре неки дан, када су се поново срели
причали су, кафе пили, шетали, па се растали
Грозни је после послао Шпанцу своју нову песму.
Шпанац је затреперио као младић
(иако није волео реп, а од трепа му је било и мука)
снимио је песму на флеш
отишао до кола
окренуо кључ
и кренуо на Врачар
Песма је трештала из кола, 
Шпанац се веселио
ишао овде и онде
слушајући ритам и речи 
које су враћале живот у његов полупропали дан
идеје су се појављивале
као и нека нада које подуже нема, бар у музици …
Срео је и Шушка
коме се такође свидела песма
па Ајдару који не разуме речи
али ђуска
па потом своју жену, пред гражом, 
која му је рекла да смањи
а он је појачао
па је она отишла
до комшинице Тање
да јој прича о свом мужу који никако да одрасте
или су причале о Јовани, Маји, Зорани
или о послу, старим родитељима, рецептима
или већ о чему су хтеле, ко зна …
Иван Шпановић Шпанац потом је отишао у свој стан
И почео да размишља како да пошаље Грозном
Неки скроман знак захвалности
Јер –

Живот ће пронаћи пут кроз бетон.

Шпанац пише писмо

Понекад изгледа да си толико исцрпљен
да не можеш да мислиш, нити да дишеш
понекад изгледа да други имају више и боље,
и да је неправда, са мрачном оштрицом,
одабрала тебе, да сече
и да не да мир
Бранко каже да свет овај није Сунцу једина брига
али ја осећам да могу и морам
иако често мислим као и ти – 
Када сам исцрпљен, када не могу да мислим, 
када једва дишем и гледам или слушам оне који 
нешто не раде како ваља
иако су вешти у презентацији
нешто не ваља
Али то, мора бити, знају и сами
Док ходам по Душановцу
чекајући да се деси нешто
што се и деси
видим старицу како једва прелази улицу
и бојим се да јој помогнем, да је не увредим
иако није требало да се бојим
Касније, носим пуну кесу из продавнице 
мојој трудној комшиници до гајбе
Онда ме зове Шојка
дуго се нисмо чули 
каже да дођем, да ми нешто покаже 
и да причамо о Дијаболи
то је његов брат
навијач, набадач, 
мој школски
што смо заједно крали у самопослузи
али он се после усавршавао
а ја сам имао среће
савесне родитеље
или можда нисам имао муда
ко ће га знати …
Онда седам у кола
идем до семафора, оштро скрећем ка доњим 
пределима Душановца
и идем ка Најновијем Београду
возећи мало преко стотке
Касније, у прескупој Шојкиној гајби
играм се са деветком
мазим хладну цев
он се смеје 
каже да људи са Брда знају са хероином
али не са гвођем
слабо гађају, треба да вежбају
Шојка ме звао да причамо
о животу
о његовом брату
пијемо кафу из скупог апарата
Шојка мало зуне са сребрне тацне
нуди и мене
Кажем му да је та Авенија задовољства за мене затворен

-Ко је затворио – пита Шојка
-Ја сам је затворио – кажем.

Он ми показује слику Шумановића коју је купио 
мени очи заискре
никада такву ствар нисам држао у рукама
а гвожђе и тацне јесам
нису ме учинили бољим, 
али су ме учинили таквим какав јесам
Неће да ми каже одакле му
па и не питам поново.
После, причамо о нашој браћи
тражимо неко решење
иако то уствари није до нас
али знамо да можемо да разговарамо
јер смо, ето, у понечему јако слични…

* * *

Пишем ти све ово, онако како иде
нисам у тоталној форми, 
али идем.
Желим ти бољу форму него што је ова моја
што и себи желим
желим ти снагу да трајеш
памет, и чуку.
Чекам наставак, чекам доживљаје са ранча –
али, као што си рекао 
полако, када буде време.
Мајка је била у праву…

-Ти знаш.

А што трпиш, отрпи.
То нам, из бриге, нису говорили.
Да смо знали шта све морамо – теже би нам било…
А овако, добро је – па ће и боље бити.

* * *

Сањам море, Русију и Охрид…

Три боје: Рáди

Болоња, субота, 15. мај 2021.

Често, пречесто се све изокрене наглавачке. Ту не мислим на дечје жртве у најновијем лажном религијском рату, о томе не смем ни да мислим, јер трнем. То за сада остављам храбрим и седим главама, и бежим у покушај схватања сопствених грешака, којих, како званична статистика казује, има довољно да би човек застао и о њима артикулисано размислио. И спрам тих жртава, свакакво је самопреиспитивање једно велико ништа. Тишина молитве би била далеко кориснија. А не прдеж о тешком, а лепом искуству живота који ми је додељен.

Но, живот Палестине и Израела ми се јављају само у сликама филтрираних вести, посредованих срачунатим медијским операцијама, која свака претендује на једину истину. А ја немам други извор искуства о тој земљи, па, коме онда веровати? Ја, на жалост, или срећу, тамо нисам био и не познајем никога ко тамо живи.

Сем једног човека – Маруана Канаша.

У пролеће 2001. неким сам се чудом нашао у малом, универзитетском, бившем источнонемачком градићу, Илменауу, као импровизовани седмодневни учитељ филма „Међународне студентске недеље”. Био сам смештен у стану са Михаелом, једним од организатора „Недеље” и двојицом његових цимера, косијанером чије име остаје у магли сећања, али забезекнутост жанром музике коју је свирао врло добро памтим. Имао је рок групу која је свирала сваке недеље – по црквама.

-Па, како би ти назвао то што свирате?
-То је… Јеванђељски рок!

Наставите читати „Три боје: Рáди“

Шибе, Гонзалес и Шпанац на кафи

Шибе прилази маторој Циганки –

која би могла да буде и Кубанка, Порториканка, 

и Гркиња, и Јерменка

али је, ето, Циганка – 

то све на пијаци

која је добила име по Влајку Каленићу

И пита је –

да ли може да јој да 100 динара за кутију?

To je кутија

лимена

метална

симпатична, очувана, из прошлог века

са неком прошловековном рекламом

и Шибе је одма смешта у неки свој мождани регион.

Можда ће је препродати, можда ће је неком дати

можда ће је убацити у неку трампу

а можда постане и сталак – за лампу… 

Циганка на то поприми полупорторикански поглед

нарогуши се, и пита

,,Јел ти мислиш да сам ја луда?“

Шибе је пита 

,,Па колко онда?“

А она се малко откамени, па каже, ни пет, ни шес

,, 200 …“

Шибе јој да, и узме своју нову кутију.

* * * 

Гонзалес се скоро развео

није му много жао

и не изгледа да му је жао

ал опет, овако, кад помисли човек

ипак су он и Невена били у браку 

скоро четврт века

Син Бојан је на сигурном, у Енглеској,

студира код Невениног брата

у неком делу Лондона

код станице Остерли 

или тако нешто

ко ће све да памти

Имају по стан, два, три

и били су у браку, па сад више нису

што је било било је 

а што није било биће

јер свет се окреће

а и људи, кад неко прође…

* * *

Шпанац пре неки дан претрну

гледајући неког маторог како претрчава улицу

код Душановачке поште

умало да га покупи дваесшестица у спусту

низ Крушевачку

али матори уз полуплесни скок

некако измаче

После је Шпанац видео типа, у граду, 

и знао је да ће га описати Шибету

(који воли и егзотику

више него што је Коча волео Леку, 

а овај Титу, а Тита прво Стаљина, 

па партију,

па Амере

а и егзотичне девојке, редом)

јер Шибе поред ретро предмета 

воли да види и ретро људе –

али посебно урбане мајмуне, и тако те…

Тек, тип је имао истетовирани Калашњиков на врату

нешто мало бижутерије око зглобова

и мајицу која упућује на тв криминал

са неком полумафијашком поруком

иначе, био је јако ситан

у друштву још једног, ситнијег…  

* * *

Јутро је.

Има ту мало рутине.

Ипак, пију кафу, и причају – Шибе, Гонзалес и Шпанац…

Шта те па брига

У овом стању, чини ми се, не бих волео да упознајем ни себе ни друге.

Пролазност осећања упознао сам  сасвим добро – то ми даје површну наду.

У граду је 11 степени, али има Сунца, људи трчкарају, ја паркирам, и идем по фокачу.

Мислим се – писаћу куму. Он разуме.

Ту где сам стао, нашао место, сетим се како смо једном седели покојни Небојша и ја. Отприлике, тада је имао година колико ја сада. Читао је новине када сам дошао, па смо пили кафу и причали. Донео сам му дарове и неку заосталу лову, али он се више радовао самом гесту, него свему уосталом. Није то тако одавно било, али ми се чини да је прошло петнес година. А није, него мало више од пет.

Поред ,,Мањежа“ не мирише лепо – могло би се написати и тачније, али као да би то помогло било коме да дочека лето.

Наставите читати „Шта те па брига“

У одбрану печења

Ако посматрамо једну државу као биће, аналогно људском бићу, можемо рећи да оно биће трпи утицаје споља, других држава, на пример, али и има унутрашње своје биће, у конкретној аналогији, народ. Ако у народу не постоји слога, чак су позиције две доминантне скупине онолико супротстављене, као позиције власти и опозиције, као монархиста и комуниста, као четника и партизана, вакцинољубаца и вакциномрзаца, е, онда долази до неминовног биполарног поремећаја и државне шизофреније. Тада је немогуће да се оно биће ујутру пробуди и с еланом крене да нешто ствара. Оно лежи премлаћено најпре несаницом, а онда и љутим кошмарима, снујући параноично о томе ко му све ради о глави, и изнутра и споља. И онда креће упирање прстом у Албанце и Шиптаре, Хрвате и Словенце, Русе и Амере, Немце и Кинезе, мада су ови последњи увек представљени као бенигни произвођачи јефтине игле и локомотиве на ползу читавог света. Не кажем да у све ове не треба упирати прстом, нарочито у велике играче, чије тајне службе рове и роварећи продубљују народну шизику, али као код сваког развода, свако нека погледа у дубину бића и покуша да се присети трауме из детињства која га је ту и довела, у то стање кривице и мржње самога себе. Па онда нека шаком углаву, то јест, упире прст.

Tакозване „спецслужбе” су оно место где се срећу спољашњи утицаји и унутрашња шизофренија, некаква кожа оног државног бића. Говорећи о универзалним карактеристикама ових, иако мислећи на службе „оног” времена, један упућени човек је у камеру изговорио:

Наставите читати „У одбрану печења“
%d bloggers like this: