Прах, пра шина

Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона.

-Сигурна сам да ће те следеће године примити у болоњску Кинотеку! Сан је био тако јасан, тако стваран, то није само сан, то је указање!

Од тог сна прође пет година, а мене не примише у Кинотеку. А није ни да сам се нешто и нудио. Једно време, чинило ми се да бих тамо могао бити кориснији и себи и свету, уместо што учествујем у незајажљивом механизму конзумеризма, на страни њене пропаганде, својим „модним“ фотографијама.

Та је Кинотека једина функционална филмска кућа која привлачи моју пажњу у граду премалом да има развијену филмску индустрију, ипак је то некакав италијански Ниш. А кад кажем филмска кућа, не мислим на продукцијски центар, далеко од тога, али, ето, поред кинотечке архивске и приказивачке активности, има и велику лабораторију за рестаурацију филмова. Свакако је боље дању пропуштати кроз прсте километре триеспетице и шеснае, него штикласте ципеле и зекице за бебице, које од пелена треба Павловљевим методом створити клијентима Арманија и Долће Кафане.

Наставите читати „Прах, пра шина“

Савијен пред истином

Кроз мој ум пролази песма
о Јовану Дамаскину,
а паралелно теку и мисли
о сланини, и вину

Кроз мој ум не теку
јасно скројене теме и речи;

Кроз њега севају и таласи и муње
и премало тога што заправо лечи

Савијен пред истином, величином Бога
али и повременим златним сазнањем 
ја ипак остајем и слабашан човек,
спутан животом – и васпитањем

Али и спонтан, радостан некад
полумртав па жив –  и жедан свега

Тако је заправо и са тобом,
и с њима –
као и кад погледам и њу – и њега…

за Варлама Шаламова

Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром.

Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавају му да заврши реченицу – громогласни аплаузи. Ни ситнијих људи, ни бучнијег самокажњавања самошамарањем шака.

Атмосфера јесте узаврела, али се нико не усуђује да зноји. Паркет је климав и чује се климт његових ребара под ногама узбуђених првака, а не ђака. Мирише на, за ову изванредну прилику, свеже утрљан терпентин, да и та сиротиња коју имамо буде пркосна. Мирис опија, Прецедник следи драматургију коју ножем можеш сећи, али не и прекинути, а ја се одједаред нађох пред њим, на сред учион’це, пред табулом разом.

Наставите читати „Ноћна мора уочи Успења“

Ком(л)адићи

Био сам на мору. Спавао сам по четири сата поподне, и опет целу ноћ у цугу (са паузама за штип, штиби-дибип). Можда, јер сам се скинуо с кафе. Спавајући када сам уморан, без инсистирања на високом, икаквом, учинку. И тако пет дана. Онда сам схватио да је време да се повучем из породичног крда. Пошто је ташта остала с мојима, имао сам џокера. А тих пет дана, сем што сам сањао, највише сам се играо у води с Андрејем, мала лопта, велика лопта, шлауф швимен на пучини, без гаћа, роњажа, а био је и дан глисера; море валовито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено.

Прошлог лета, на том истом месту, у првој слободи након катанчења, сунце је сјало много светлије, са више наде се дисао слани морски ваздух, а сад је нека нит, не само носталгије за слободом, изгубљеном као детињство напуштањем мајке отаџбине, таква некаква нит, је вазда пресецала небо. Или су то били прашкови непознатог порекла испуштени из савезничких авиона?..

Наставите читати „Ком(л)адићи“

Депорте и његова деца

Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и то буде јасно, мене кркљанац не занима и не призивам га, али, ту и тамо, треба показати очњаке, и вербално и шакомуглаву. Срећа, па су људи око мене веома фини и разумеју себе и друге, те и мене опуштају својим просветитељством.

Сад, то што ће од јесени да људе као што сам ја прогласе за искључиви разлог ширења заразе делте, епсилон и (’де си) зете, па ће кренути са изолацијом и концентрацијом у некакве концентрационе комплексе, то је други пар папуча. Има их силесија већ спремних, по США, по Канади, а од јуче има један и у Лондону, почасно назван по једном јунаку нашег времена – Новакс Ђоковић.

Наставите читати „Депорте и његова деца“

Јутро кад су ланчали звеци

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме)

Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.
Али, више није ноћ. Јутро је.
Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.
Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.
Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.
Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим и Мића“.

* * *

Али уз мало среће иду тужне успомене. То су моја минимална, а прва одвајања од куће. Имао сам четири године. Шеснаест година касније, када сам кренуо у Лондон, да тамо животарим  – није ми било тешко као када сам у вртићу, са четири године (тугу памтим) бивао примораван да поједем сав пире. Била је ту нека много строга васпитачица, имала је дугу кику.

И тада, у вртићу ,,Мића и Аћим“, кратки зимски дан трајао је дуго, у мом детињском регистру дужине. Имао сам утисак да родитељи долазе по мене касно у ноћ. Заправо, долазили су вероватно око пет, пола шест поподне – када би се већ смрачило. Тај долазак био је празник.

Син Секе Сабљић ишао је са мном у тај вртић. А Сека је играла, тада, у некој серији. Рецимо нека Истра, коју су Италијани окупирали, Други рат – то је место радње, и време.

И, ваљда, бану Жабари Секи на гајбу (не Секи, јел, него лику који она тумачи) и крену да јој силују сестру (лик). Иако сам био мали, ја сам то из прикрајка, код куће, видео – и то је оставило утисак на мене. Јер, видео сам и да је Сека (лик) извукла утоку из неке фијоке и испрепуцала зле црнокошуљаше.

Али, и мимо тога, било је у тој епизоди неких, да кажем, милијих голишавих сцена. Тада, мени детету, било је важно да је Сека (лик) испуцала зликовце. Ипак, видео сам и голотињу.

Наставите читати „Јутро кад су ланчали звеци“

Οργιя

Алфа …………….. α
Бета ……………… β
Гама ……………… γ
Делта ……………. δ
Епсилон ……….. ε
Зета ………………. ζ
Ета ………………… η
Тета ………………. θ
Јота ……………….. ι
Капа ……………… κ
Ламбда …………. λ
Ми ………………… μ
Ни …………………. ν
Кси ……………….. ξ
Омикрон ……… ο
Пи …………………. π
Ро ………………….. ρ
Сигма …………… σ
Тау ………………… τ
Ипсилон ……….. υ
Фи …………………. φ
Хи ………………….. χ
Пси ……………….. ψ
Омега ……………. ω

Δελτα ће на јесен, па онда редом.
На то можемо рачунати
Са сигурношћу.
Бизнис план
Је прецизан.

Менаџер је шепави,
Није маршал.
Зато, је’те,
Пи’те,
Весел’те се!

И ја сам био,
И вина пио,
И још ми мокар језик!

Ако моћни старци гледају у мрак,
Што би свет иза њих остао да сија?
Нека ово буде им последња жеља,
Нека ово буде им последња
Оргија.

Шпанац у летњој балади

Божидар Зеремски, док описује
походе
Ивана Шпановића Шпанца
понекад погреши, пермутује,
или реч ,,кроз“ напише ,,кроуз“
или тако нешто

После се све то види

И без обзира на то 
на те грешке
сасвим људске, и неретке
он ипак замишља Шпанца
човека сличног многим људима,
а опет непоновљивог, као што су људи, и иначе;
само што је тешко другоме признати
непоновљивост
нарочито ако је мала, или сублимирана – 
или је људи и неће, него би да буду
неки одраз, слика неке слике,
Шиља са рекламе;
а испадну меко кувано јаја
у бољем случају …

А није је лако признати ни кад је видљива
али тада се, како понекад видимо, види …

И, тако дакле, Шпанац лети кроз ноћ
ка Бановом Брду
пубови га заустављају
возио је 75
а морало би 50
а и они
нису били где иначе стоје
дакле и они бејаху 
малкице непоновљиви …

Тек, након плаћања онога што се морало платити
наступило је јутро
па кафа у погрешном кафеу
па куповина пармезана
па пијац …
Један дан не баш препуњен, 
Али не ни лош

Наставите читати „Шпанац у летњој балади“

Шпиц, штикла, и то

Цврчци цврче ли цврче.
Не бројим фреквенцију цврка,
Гледам у телефон.
Војна аеронаутика каже – 27.
Што ли, онда, цврче, кад није врело?
Мада аеронаутика, иначе, често маши.
Можда је боље да бројим цвркут
Четрнаест секунди,
Додам шест и
Помножим са пет деветина?

🎥

Гледали смо синоћ кошаркашке квалификације за Олимпијаду, где се Италија намерила на домаћина квалификација – Србију. И, пре него дођемо до суштине ствари, мала регресија на тему идентитета.

Рођен сам у Југославији – новој – од родитеља, који су, такође, рођени у Југославији – новој – а њихови су родитељи рођени, неки у турско, а неки у Југославији – старој – о којој су се сви изјашњавали јако лепо, нарочито они којима је нови режим запленио имања и пар парова дућана.

Био сам једини у разреду који се није презивао на -ић, и морам признати да сам јако желео да се презивам на -ић. Чак, пошто је Бугарска граница на десет километара од школе, неки су ме називали тутом бугарином, а ја сам њих звао да изађу у школско, да се тачно договоримо о номенклатури. Испостављало би се да сам невешт на речима, па бих морао да објашњавам гестикулацијом. Онда би се у школи прочуло да то нису теме братства и јединства и да је боље са мном играти фуцу, јер нисам волео оштре стартове, него техничку игру, шпиц, штикла, и то.

Наставите читати „Шпиц, штикла, и то“

Фудбал, жене и вода

Знате, Поштивани читаоче, кад се узме у обзир фудбал, мишљења су подељена.

Затим, кад се узме у обзир Други светски рат.

Затим, како би требало да изгледа школа, и матура.

Или маргиналније појаве, као Басара, например (видите како и ја делим мишљење)

Али, Ви већ знате , нема потребе да вам објашњавам.

Него, ако већ читате, ево.

* * *

Гаги јутрос носи доручак Гоци. Она је лепа, изгледа да има више 40 него скоро 50, колико заправо има.

Флертује та жена, често.

Гаги је мој школски, има мали ресторан у тржном центру – па разноси доручке и ручке около, коме треба и ко плати.

Гоца је ноктарка, скоро се развела.

Од Гагија је тражила два јајета за доручак.

Кад јој је донео, рекао је:

,,Ова два и моја два, то су четири…“

А она је рекла, уз мали (лепа је Гоца, да поновимо – онако, зрела) осмех:

,,Зваћу те ако ми зафали…“

Наставите читати „Фудбал, жене и вода“
%d bloggers like this: