Реците свима да није тачно..

’’Бога ми, није добро’’..
’’Нек нам је Бог у помоћи’’..

Бога помињу, а ни у човека не верују..

Просечни разговори, људи који верују да су давно премашили просек..
Ко, шта?
Можда си и урадио нешто али и тај рад је у служби поређења са бескорисношћу свих других..
Коме, чему?
Нећу ни до трећег падежа стићи, једни ће одустати, а други – једних без других нема..
А није тачно?
Никад и није било,
боље него сад..
Никада до сад нисмо ми имали прилику да собом мењамо свет..
Утопија..
Не, не, полако..
Дајте шансу овом уверењу..
Прва ствар, тачно је – ја не могу да зауставим ратове..
Нисам чак ни у стању да започнем једну најобичнију тучу..
Јер то није мој свет..
Моја грешка,
требало је у старту да дефинишем реч свет..
’’define’’ – оивичити, оганичити
на меру личног раста у љубави..
А ко сам ја и шта је лично(ст)?
Грешни човек недостојан назвати се православним хришћанином, и живим као да Господ само мене посматра..
Индивидуа која је кроз заједницу оличностила своје постојање и као таква почела да личи на Човека..

Наставите читати „Реците свима да није тачно..“

Рад и притисак

Не могу да ти пожелим победу, и не смем да ти пожелим пораз. Желим само, да твој избор, који је неизбежан, буде добровољан. После тога, ништа више није тешко, веруј ми…

Руси, пре 83 године

Неколико различитих људи – свако у своје време – кажу ми да сам најбољи под притиском, да најбоље функционишем када има много различитих послова. И сталих напона.

Међу тим различитим људима су и мени блиски људи.

Мени, сада, није до притиска. А није ми ни до посла. Доста тога сам урадио, надам се да ћу урадити још – али сада би требало да одмарам. Иако ми није ни до одмора.

Сећам се почетка Дневника о Чарнојевићу
„Es ist herbst. . . . .

Непреводив је на немецки – највећи, а непреводив.

Тако је можда и са немалим бројем људских осећања. Отуд, мање-више, и извођачи уметничких радова, саморекламери (и ја сам ту негде) маркетиншки радници и ејч арови, пројекти, менаџери у образовању, немарни неимари и…

Гомиле људи тумарају, покушавајући да радом или привидним радом одагнају нелагоду или чак очај због свега онога што бисмо волели да осећамо или да други осећају, али, ето, нема…

Покушавајући да преведу осећања у нешто опипљиво, људи су се изгубили у интернетским шумама, горама, тиздина летин малеринама…

Кажем, нисам ни ја бољи, и ја се бојим.

Али понекад – неко баци фину рукавицу, не на двобој – него на дуел – да се нешто дода…

Тако почињу радови – а међ њима, јакако, има и добрих.

И – сетићеш се сусрета на Каленићу – какда смо планирали оно што сад завршавамо…

И – хвала ти, не само због рада – добро смо радили – него и зато што си ти међу малобројнима који ми кажу – одмори, не пиј кофеин – не пиј медену ротквицу (римује се са ткицу).

И – што ми кажеш – да не морам под притисак. И – што је још боље, кад кажеш, не дрвиш много, него идеш даље. А ипак бринеш.

Помирио сам се са тим да многе људе из моје блиске близине не интересује ни шта радим, ни како сам.

А ја шта радим волим да тртљам, а како сам, са људима, све мање. И добро, не бринем ни ја за друге, толико – али хтео сам да напишем неки мали рецимо одговор на Певаљку.

Свакако сам скренуо, другде.

Али, да знаш, ето…

И ја сам нека певаљка, стога ево:

Дан је био леп
Пушио се цвет
Звао ме је Кнеле
Д идемо у свет

Урођен за касно
И за рано пре
Ево теби дајем
Ове речи –
гле, гле гле ….

Певàљка

Лепа, у центру пажње. Што због лепоте брене њене, што због трештања музике која с њом сарађује. Додај томе алкохол, који успављује друштвене окове, те жеђ некаква за нечим може да утекне за трен и уваља се у мало блата.

Јер, тешко је бити херој. Поштен, значи, не лаже, не краде, не уцвељује децу и удовице. Лакше је прасетина, шприцер, певаљка, дрека, све то у лепим оделима да свему томе да какву-такву пристојност. Све док се не крене са пливањем по центру плесног подијума застакљеног ознојеном срчом, скидањем у пекарку и даља крв. То је, заправо, срж тог и таквог догађаја. Ту се стиже самопрегором јетре, синапси и центара, пристојност је, заиста, другостепене важности.

Дакле, ту смо. Катарза, која има цену. И нека има, не жалимо платити! А замисли да није било певàљке? Неко би рекао, замисли без алгохола, замисли без кравате, без кафанских, танких трбушастих чаша, направљених да прскају у срчу, као оно стакло на шоферкама, а да не убивају. Али, ми хоћемо да замишљамо догађај без певàљке.

Па, без певàљке је све сасвим бесмислено. И свадба, и крштење, и испраћај у рат. Нарочито испраћај у рат.

Јер, за шта човек ратује, ако не због песме? Песме о љубави, о пријатељству, родини, мајци отаџбини, али о песми са том и том темом. А није неважно ко је пева. Јер, та(ј) је медијум. Као твитер, као фејсбук, ертеес, хепи телевизија, Београд 202. Оно што преноси електромагнетне таласе, као слику, као звук, а некад и као ласер по ласер, палача.

Или кинетички пројектил, па опет рептил.

Жилави!

Завист

Шалу на страну, али жене заиста завиде мушкарцима. И неко ће помислити да је то због неравноправности у заради, у приликама за каријеру, опуштања груди након периода дојења, због браде које мушкарци смеју да пусте и још им лепо стоји. Ипак, ствар је много дубља и, на корист и као оправдање женама, потпуно независнa од њихове воље, или избора.

Када девојчица постане девојка, што се крвљу оглашава и у многим културама је слављено као завршетак првог животног циклуса, девојка са човеком постаје жена, и биолошки бива спремна да носи дете. Нека је то онај период који почиње око тринаесте године.

Зато се девојке нагло преобраћају, и телесно, а нарочито ментално. Постају много практичније и све чвршће ходају по земљи, са обе ноге, филтрирајући претходно детиње понашање на веома строг начин, грозе се претходних себе и стиде својих фотографија од прошле године, а нарочито дечјих фантазија. А сва је та ујдурма на снази, јер за самих девет месеци могу да се преобразе још више – у мајку – те, на време, одбацују непотребни баласт маште.

Наставите читати „Завист“

Особина чуда

Оног тренутка када се чудо оствари, оно престаје да буде чудо.

Документарни филм рађен по класичној драматургији, где наш јунак има циљ и кроз филм пратимо његову борбу за превазилажење разних препрека на путу ка том циљу, упоређен са историјским документарцем, јесте као џез импровизација упоређена са извођењем музике по прецизној партитури. Пако Де Лусиа је, говорећи о првој сарадњи са Џоном Меклакланом и Алом Ди Меолом, два велика мајстора џез-импровизације, рекао да га је сваки дан, након проба са њима, јако болела глава, и то не због ког пехара вина „тинта“, него зато што није никада пре тога импорвизовао, а страх од грешке на том непознатом терену га је великом тежином притискао у слепоочницама. Затим, кад су га колеге џезери увели у тајну, више није могао да престане да имповизује.

Импровизујући, уметник, конкретно, музичар и филм-хаџија, загазе у реку живота и хватају рибе голим рукама, свако својим мрежама од тананих жица.

И опет, истог тренутка када се чудо догоди, оно самим остваривањем престаје да буде чудо. Јер, чудо се не дешава сваки дан, то је изузетан, редак, немогућ догађај. Ето, на пример, сетимо се, не чак ни Христовог дизања Лазара из четвородневне смрти, него Халејеве комете, која се јавља сваке седамдесетшесте године, отприлике. Чак је и ово „отприлике” део чуда, јер кад би комета долазила у дан, или час тачно, то би убило ону могућност да, можда, ипак не дође. Неизвесност је неопходна особина чуда.

И тако, један наш драги брат оболео је од тумора. Неколиких тумора. И то су му све саопштавали сукцесивно, један по један. Позвао сам га да крене са нама у манастир Црну Реку, где се чувају мошти Света Петра Коришког. Нека се преда њему у руке свете, неће сигурно бити нуспојава.

-Не могу, имам компјутер заказан за петак у 11, чекам дуго на то снимање. А све, као, преко везе. Ма, оће да им турим неку сланину, да то подмаже боље. Радо бих дошао, али не могу да пропустим термин, мора да знам шта имам све унутра.

-Ајде, па можемо из манастира одмах после летурђије, ту смо за два и по сата, тврди оћец игумен, стићи ћемо до компјутра.

-Не знам, ту су две границе…

-Не, не. Једна граница и једна линија административног раздвајања, или којим оно беше редоследом? Нема ни везе, битно да није граница.

-Добро, нек не буде, али ми је, свеједно, тесно. Не смем да изгубим термин.

Не може, не може, није једна мука. Ну, кретосмо из Скопља сеја и ја, са мушким подмладком. Као да смо кући дошли. Непознати, а познати људи нас дочекују у непознатој планини, и госте; отац игуман уводи у манастир уклесан у стену; велики збор светих људи је ту уграђено, вели. Црква је изграђена унутар пећине, и испосница, па су вратанца мајушна, а стропови ниски. Ја, будал, коментаришем:

-Ово је манастир за мале монахе – па се још шеретски осмехнем, врло самозадовољан.

-Не, него је за мале људе, а велике монахе – праведно и лепшим осмехом опомиње оћец игумен.

После сам мало заћутао док су други говорили, и, још лепше, док смо слушали тишину. Оћец каже да мора то да брендира. Ја одма питам је ли за стакло, или тетрапак с једва мало алуминијума? Свакако, мислим се, манастирску тишину треба паковати у еколошком паковању. А он бира – конзерву. Каже, мораће да траје дуго, дуго. Као војнички месни нарезак, мислим се ја, сећајући се неког коктела вакцина, којима сам бризган да бих могао да једем конзерванс сваке врсте, потпуно – безбедно. Ал’ тад је био Торлак-Торлак, а не Торлак-Новартис, или који да је сада. Оно, бре, Торлачина!

И управо је зато једина видљива последица бризгања била што ми се поломило пола зуба шестице. Срећом, војни зубар накалемио је дивну денталну скулптирицу од живиног амалгама и савршено симулирао сломившу зубну кост.

Светитељеве мошти целивамо, дечаци кажу, лепо мирише, иако је мртав, Петар из Корише. Након поклоњења, ја опет детиње, питам, можемо ли још један круг. Их, каже отац, и не питај. Навалисмо, али православно-прилично, без лактова и убрзаног дисања. Ко појасни, ко земни поклон, ко метанију, свако по чину и старешинству. А сви – Љубитељи Светих Моштију. К’о неки бенд. ЉСМ. Љаксем, што на словеначком, значи – ја сам земљорадник.

И, свашта је још било, и вино се, чак, пило, православно-прилично. Ал је сеја мудро замислила, да салијемо Светитељев благослов у нешто што ће наш мили брат моћи до тела да стави, да га телесно здрави. На поклон брату отац игуман одреди један икс-ел, зелене боје, с дидаскалијом – Манастир Црна Река, Светог Архангела Михаила.

Одох до црквице, оне за мале људе, а велике монахе, ставих мајицу на кивот, да се натапа мојом сасвим скромном молитвом, и обиљем чуда невидимог. Уз то, упослио сам брата Никона да излије једно црно-бело светлописно звонце, као сведоџбу да је мајица лежала на кивоту. И са молением да то изгледа као из средњег века, где смо тренутно били у милости да сапостојимо, из нашег времена улазећи.

Е, сад, све лепе описе људске љубави коју у намастиру доживесмо сви у тој размени од цигло двадесет сати, то све прескачем, јер нисам вичан уметности речи. Нека се, у овој хроници, зна да је то овде неописиво, јер хитам самом чуду.

Петак свиће, онај компјутерски петак када ће, најзад, дијагностићи закуцати своје окрутне дефиниције и решити којом муком медецина мора да мучи да би оздравила нашег брата. Јутрење креће у шест сати. Црквица пуна монаштва, искушеника и поклоника, нека буде туцет људи. Пуна, јер је мала и у својој маленкости је зближила као што велика не може. Као да смо на нечијем длану. Сви учествују, сви певају, колико знају и умеју. Светац мироточи. Или је неко случајно посуо миришљавим уљем, свеједно. Добар је дан добро кренуо. Према Југу возим ја, клинци подцикују, ем им је досадно у колима, ем су ђавли навалили да нас поново маме. Трудиме се.

Силазиме с планине, сеја добија роуминг сигнал. Брат се одазива, каже, стигли резултати, нема метастазе; оно што је на дебељаку може лековима, па и интервенцијом, ако баш устреба. Она страшна широка мрља, усред стомака, што је видео први искусни лекарадиолог, не показује се на другом налазу. Ствар је локална.

Али, ето, и трећи пут, пошто се десило, није заслуга чудодејствија доброга свеца, него чудесне технологије, коју, срећом и овде имаме. Фотоапарата за унутрашње органе.

Алилуја! Алилуја! Алилуја!!!

А какве везе има Бог са филмом?

„У играном филму, редитељ је бог. У документарном филму, Бог је редитељ.“

Добродошли у Ултра Тркач Србије

Добродошли у Ултра Тркач Србије..
Постоји много заједница или тренинг кампова, који за циљ имају да промене човека..
Више или мање у томе и успевају, што јесте и те како добро за појединца..
Ово је једина заједница чији чланови мењају исту..
Тркачи који су довољно дуго ту, собом су мењали и Ултра Тркач..
Толико су велики утицаји, да у збиру ни један тркач не може никад да надрасте заједницу..
Ма колико појединачна промена била велика, кумулативно заједница непрестано постаје нова, несагледива и плодоносна..
А сваки сусрет са нечим новим повлачи преиспитивање себе..
Упитаност у свакодневници најчешће са собом повлачи сумњу али не и код нас, у нашој заједници..
Самосагледавање долази тек када се добро загледамо једни у друге и тек у очима другога можемо да поверујемо да смо већи од сваког питања или било ког досадашњег (са)знања..
Сезона је убирања плодова и сви причамо о роду, а мало ко о родитељу – било да га пишемо великим или малим словом..
Истоварали смо пре неки дан шљиве, раговарали о квантитету и квалитету..
Добар род, усагласисмо се..
На другој страни, то дрво, тај воћњак и Родитељ већ су нови и припремају се за поновно рађање, без секунде наслађивања собом..
Ултра Тркач је дао пуно плодова који су засладили животе многих, макар то био и тренутак заборављања на горчину свакодневнице..
Причам о људима који све ово посматрају са стране, који дочекују плодове као што смо ми дочекали онај камион шљива..
Богу хвала и то је део процеса..
На првој страни, у првом реду, у самом расаднику – сваки тркач собом сади и расађује све те плодове и кад стигну плодови он је изнова занесен орањем или узором – заборављајући да је он/она тај који је део сваке бразде..
Синоћ након тренинга, преузимам Бранковог дрона од Дулета, да докторка пошаље данас аутобусом за Чачак и питам Дулета је л успео шта ново да монтира из Црне Реке..
Каже: ’’привикавао се ових дана на нови посао и био мало уморан од викенда у Туману али ево сад је добро Богу хвала, само да успавамо Богдана и радим – нашао сам баш добре звукове..’’
Ово је само једно вече и само један човек..
И док будемо гледали плодове Црне Реке – сигуран сам да ће се неко пробудити, неко искрено плакати, неко присетити да није нико..
А тркач ко орач, биће у новој бразди и питати се чиме смо заслужили тако плодно земљиште..
Слава Богу..
www.ultratrkacsrbija.com

Мрави

Читао сам у књизи Приручник за чишћење једног будистичког монаха, како је појава инсеката у кући последица недовољног труда укућана код чишћења. Пошто је за будисте сваки живот светиња, уместо убијања инсеката, монах саветује да треба с пажњом очистити после припреме сваког оброка, па ће они сами отићи.

Четири или пет година у нашем стану није било никаквих напасти (то се не односи на људе). А онда, појавио се, најпре, мали караван мрава који је ишао од врата терасе до испод фрижидера, а оданде – нигде; вероватно су радници имали различите и појединачне мисије и кретали се у тројкама, ситним тачкастим тројкама, јер ово су градски мрави, безмравињаци. А кад нема много ларви на грбачи, и прохтеви су мањи.

Имамо, на крају крајева, разноразне биљке у саксијама на тераси, па је нормално, чак и природно, да има и других облика живота. На њих можеш само да се осмехнеш, јер си ти, човек, Творцу налик, омогућио, створио некакав екосистем. И, добро, то је трајало пар година. Ситни мравци, коме сметају? Али, зло и наопако, људска је слабост и снага да уређује свет.

Наставите читати „Мрави“

Духовник моје душе..

Самац насупрот усамљеника.. 
Први се бори за свевремености, а други са опустошености духа савремености..
Избор првих помаже и другима да се изборе..
Монахос (самац) је попут оног светионика, који трпи буре како се морепловци не би насукали..
Стоји постојано изнад стене и пази на море којег се одрекао..
Бурне мисли и немирне таласе је одбацио али не и онога који лута.. 
Човеку који надилази себе узалудно је подилазити собом..
Тако и њему..
Ромило.. Отац..
Не знам ништа о њему, нисам га чак ни срео..
Испоставиће се да ће ме пратити кроз живот..
Поготову сада, од кад је отишао..
Учинило ми  се у једном тренутку да ћу завршити као усамљеник, престрављен да нисам достојан пострига самца..
Чинило ми се да ће ме талас сломити, да ништа од мене неће остати..
Глас који подели зрак на пола, а мене преполовљеног зацели..
’’Истина, то ми је рекао и отац Ромило’’..
Не знам, не знам ни ко је он..
’’Да, да, он је мој духовник, много се моли за све нас’’..
Јадан он са свима нама, настављам даље без смера..
’’Рекла сам му’’..
Правим се да не знам, само да бих чуо још једном..
’’Па то, да имам осећања… према теби’’..
И.. Је л’ ти рекао да се манеш ћорава посла?
’’Питао ме је је л’ могу да се смирим пред тобом..’’
Ниси ваљда лагала човека, покушавам да страх прекријем иронијом..
Опрости, добро је да је макар једно од нас двоје у миру..
“Јесте и биће’’..

Духовник моје душе и духови који ми не дају мира..
Као и с’ почетка ове приче,
први ће бити последњи и издићи ће се изнад сваког реда али у складу са поретком,
само како би се нашли они који траже…
Подигли они који падају..
Надали они који страдају..
Охрабрили сви који страхују..
Тако и ми..
Гласовне промене сам научио у школи али о духовним променама није било речи..
О промени из ’’ја’’ у ’’ми’’..

Имамо обичај да кажемо да је неко отишао прерано, несхватајући да тако узимамо на себе улогу оног који мери време, оцењујемо шта је мало или много и занемарујемо чињеницу да је неко живео изнад времена..
Тако и ти, оче.. 
Духовниче моје душе..
Молитвеник не иште живот вечни, него целу вечност..
За све нас..
И кад помислимо да је неко од нас тј неко од наших духовника отишао – грешимо, само су променили улогу у вечности..
Сад више ниси светионик, него сидро у вечности..
Усидрење за све нас које сте помињали у молитви..
Помени оче,
и мене кога ти је само једном поменула.. 
Само овај пут (желим), духовниче моје душе..
Помени оче, нас и благослови будући брак.. 

%d bloggers like this: