Фотосешн #2

Локација и дан исти као у претходном

Све ће проћи…
Освежење (за)дах-а…
(Не)имање времена је варка, опсена, маја…

Наставите читати „Фотосешн #2“

Изолација 10

23.04. Кукурикухил. Време 6 сати и 23 минута, сад већ 24…

Оборио сам рекорд у спавању, скоро 4 сата у цугу. Заспао сам негде после два, пробудио се мало пре 6. Не могу да седим на столици и да куцам. Покушаћу шетајући и стојећи. Једном руком, док другм на грудиа придржава ваздушастог, тако да је и угао екрана прегледан, али и да се не преклопи, или заклопи, пошто ваздушасти губи контролу кад се смањи угао између екрана и базе, тад му екран пада на једну или другу страну.

Наставите читати „Изолација 10“

Изолација 09

22.04.2020. Београд, предграђе Кукурикухила. Тачније, Кукуриковац, ужи центар Кукурикухила.

Тачно је десет дана прошло. Сутра ће бити једанаести. За разлику од тог, поменутог дана, на овај данашњи дан апликција за бројање корака и мерење пређене километраже, на мом персоалном паметном телефону, обавештава ме уредно да сам на 1 километар од 125-ог, што значи да сам до сада згазио 124 километра. У овом месецу 99 таквих комата километарних. У претходном месецу, (не оном горе, који још није пун) било их је таквих 25 комата. Апикација је кренула да бележи ове мале педалајуће сеизмичке промене 26. марта, мада је 28. марта, у суботу, био прави и први званични дан почетка прописане и потом уредно апликацијски пописане ходајуће терапије. Петак 27.03. се не може рачунати из много разлога.

Наставите читати „Изолација 09“

Возвраще́ние

Бентивољо, среда, 22. април 2020.

Како је падало вече, све ми је јасније бивало да нећу успети заспати на време. Да бих свеж као ружа устао у 4:20 ујутру, морао бих да легнем и тренутно заспим у 21:20. Најкасније. Иако је та математика једноставна, то је и у предкоронарном животу доста тешко ишло. А мани у тренутку кад је средње време устајања – послеподне.

Тако сам решио да интервенишем мускатном лозовачом.

Деца ми се смеју. Кажу, тата ти ћеш да се напијеш. Ко? Ја?!

После прве чашице, спонтано обустављам анестезирање. Треба увек извагати између добробити успављивања и потешкоће буђења. А како нисам студирао анестезиологију, немам те увиде. Мада имам једног друга из гимназије који је специјалиста тог заната, што му је помогло да потпуно престане да пије. Кад му догори, убоде се прецизном дозом фаворита читаве струке – те одмори. Ни трава, ни хероин, а ни шоколаја. А-не-сте-зи-ја. Пура.

Трудећи се да некако своје тело изморим, крећем да тарапанам у потрази за свим елементима повратка на посао. Ранац, две картице за пролаз кроз фабричке чекпоинте и потврђивање присуства, ЈБЛ плавозуби звучник за музички спас од менталног насукавања, подмишкаж Стари зачин, 20 грама Це витамина у праху, да срчем током. Извлачим и спрему јунака: биц-гаће са гуз-јастучићем пристојне мекоте – немачки стандард, из Лидла, биц-мајчица, тüркизне боје, биц-рукавице флуо-жут´ине, са паљцима и кажипаљцима оспособљеним за пипање преносних екрана, также флуо-жут´ине је и јелече – то све из Декатлона и – два пара чарапа. Све је ту. Сутра само да набубњам бутну вуруну.

Наставите читати „Возвраще́ние“

Пањ поред старог храста

*

Свратио ми Бошко Шпанац, да јемо пребранац.

У ствари, никад он и ја нисмо ништа појели заједно. А попили јесмо. И кахву, код Марка Николића у кафићу у Браничевској, где је Боле Еспањол изводио керефеке, какве често и изводи међ људима, па је рецимо тог дана бацио читаву своју длакаву руку на астал извесним у беле мантиле костимираним студентицама које су диваниле, док их манијак није престрашио овим чином, уз поклик – “Вадите ми крв, сестро!“, и пили бисмо понекад и пиво, нарочито у оном малом бирцузу иза Храма, тамо где врло повољно точе једно чешко пиво, чије сам име сад заборавио. А знао бих да набројим имена барем четири ладна чешка пива.

И кад год залијемо, алкохолом или не, ја по мало повучем ручну, а Бошко је опусти, па онда крене у дуге монологе, које поједу наш изворни дијалог. Или боље рећи, измене га. Можда и на боље, јер Боле воли да прича, уме да прича, занимљив је кад прича. Ја сам, верујем, врло занимљив док ћутим.

А и нешто шушкам док зборим, скоро па говорна мана. Боље да ћутим.

Седи један. Или јадан. Док професор збори.

Углавном, нешто ме наговара. Каже ми, пиши, побратиме. Шта си се стисо. Објави нешто.

А ја се, као, снебивам, ко сеоска снаша. Ко нећу, не волем да будем у центру пажње. Нешто га одбијам, а зна он фолирам. Па и она снаша, кад притисне ђувегија, виче док скида гаће, како ћу тебе да дам кад нисам дала ономе што сам га волела…

Наставите читати „Пањ поред старог храста“

Фотосешн #1

Београд, Дорћол, уторак, 21. април 2020.

20200421_144936
ДорЧол на балкону ‘едном саксије има у бојама свим и у њима 2 кг земље плодне с биљчицама зеленкастим.
20200421_145858
Core is hard / Суштина је тешка
Наставите читати „Фотосешн #1“

Крунски доказ стокхолмског синдрома

У нас постоји бенд Оружјем противу отмичара.

Кратко писмо које је срочио члан дружбе надахнуло ме је да на папир спустим мисли што долетеше ми ко ласте с пролећа.

Како сам јединче али и сироче, а с обзиром на то какво мишљење или пак предрасуде преовлађују о јединцима и јединицама, најчешће бих се снебивала, кад ме ко приупита, да кажем да немам ни брата ни сестру рођеног.

Увек је поглед и прст осуде био упрт – размажена си, себична си, не умеш да поделиш. У каснијим годинама ти исти су говорили – све ће остати теби кад маторци цапну, а ја морам да делим са сестром, братом.

Не улазивши у (бизарне) појединости, јер „о покојнику све најлепше“, татко ми је био принудни сејач и није часа часио, нити прилике пропуштао, да прислони свога вршњака многијем женскињама. Извесна вероватноћа постоји да негде бивствује човек или човечица што по крвном сродству ми је „полу“.

Могуће је да из претходно наведеног може да се наговести жеља ми животна што неиспуњена остаће да и ја имадем сестрицу или брацу од исте крве. Ако је веровати Рудолфу Штајнеру – крв је сасвим особит сок. Међутим, и пре њега Гете је у Фаусту ставио у уста Мефистофелесу: „Крв је сок сасвим посебан.

Наставите читати „Крунски доказ стокхолмског синдрома“

Са маском без маске

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, 21. 04. 2020.

Присећам се, принудно, ових дана свог првог блиског сусрета са респиратором. Инвазивним, интубирајућим.

Мати ми је, покојна, била прикључена на један такав у ,,Клиничком центру“.

Очима што вире изнад маске, са капом хируршком, оном тананом, прозирном, резедо зеленом, са каљачама преко ципела и огртачем службено добијеним као задовољење нужног услова да би било могуће ући на ,,Одељење интензивне неге“, гледам у пет година каснију будућност. Из ње се, очима што поново вире изнад маске, осврћем на прошлост.

У којој сам читао линију живота на екрану машине, пратио сатурaцију и посматрао бројке пулса, како флуктуирају. Као казаљка секундара која одбројава до почетка нечега.

Зашто је битно сада то рећи?

Да бих мајци рекао хвала на свему. И још једном.

Наставите читати „Са маском без маске“

Кућапосопошокући

Болоња, четвртак, 21. август 2014.

Неколико пута нисам добио посао јер нисам имао ауто. Последњи пут сам на разговору са потенцијалним послодавцем слагао да је ауто ту, испред, на паркингу. И да морам пакнове да променим. А да ти не причам који сам салто мортале морао да изведем тог јутра да на време стигнем на место осамнаест километара од града, где и бусеви, зачудо, ретко залазе. Кажем – зачудо – зато што у тој зони ради, рецимо, двадесет хиљада људи (!). То је чудно мени, а њима је, пак, чудна идеја да неко може и бициклом тамо да стигне. Културолошке разлике. Или, тачније, разлике између мојих квадрицепса и њихових глутеуса. Јер, на добро се човек лако навикне. Само, шта је ту добро?

       Добих посао, то је важно, па полако почех да откривам да ту постоји и фабрички комби, који вози до оближње ж. станице, где се већ може ухватити ем додатни градски бус, ем воз. Али се десило да у то време породично заглавимо на Мајорки, у неком швајцарском хотелу за старе и крцате буђеларе, па шведски сто, па ждрање. Мислио сам да сам неки аскета док нису почели желудачни сокови да раде. Јео сам, јео и јео, вероватно и за све оне деведесете кад се преживљавало на кромпиру, који је, моја светица мајка, спремала на сто и један начин, не би ли нам ублажила ментални скорбут. Јео сам, јео и јео…

Наставите читати „Кућапосопошокући“

Кинема корона

Болоња, уторак, 21. април 2020.

Сутра се враћам на посао. После, ево… четрдесет дана. Сума сумарум, жив сам, здрав, нисам набацио киле. Написах понешто. Пре тога нешто поразмислио…

Откакао сам кренуо да аргатујем у фабрици фотографија, пре шест година и четрнаест дана, писао сам једва ишта. Мозак и тело бивали су из дана у дан – смождени. Права је реч. Кућа-пос’о-пос’о-кућа. И Свети Викенд, највећи светитељ кап’тализма, институционализована слобода гаистлумпенпролетаријата. Мало одспаваш, мало ћалујеш, мало се забавиш, ако су звезде наклоњене – мало обљубиш, и – махт фрај! И то понављање седмице мрмота је оно што закреча мозак и навуче тешку маглу на њ. Врат спреман за пањ…

Наш ум тражи изазове. Тражи да га упослиш, томе се радује. Ако му не удовољиш к’о свој своме – почеће да те напушта… Алцхајмер и Опенхајмер, два у један – бесплатна испорука у земље потписнице споразума.

Мени је, руку на срце, корона учинила услугу у том смислу. А, ево, сада опет креће исцрпљивање… Срећа, Викенд је близу! Замишљам – немогуће је да ће се људи понашати исто као пре. Страх им се увукао у кости. Јер читава машина гура у правцу завршене друштвене атомизације, која, знамо, неминовно доводи до неконтролисане фисије и – папазјаније чернобиљског генотипа. Уместо једноставног јачања имунитета. Ал’ ’оћеш, то не би било профитабилно, ни политички, ни билгејтовски.

Наставите читати „Кинема корона“
%d bloggers like this: