У тазбини

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 30’’]

Краљево, субота, 14. март 2020.

Никад нисам умео вешто да користим рачунарске технологије и погодности које та знанија дају. И ево, натерам се да покушам, и постигнем неки минимум – а то ће се заправо видети када овај текст буде објављен, ако буде.

У мом регистру поимања појава и људи – у свест ми се увек више урезивало оно што бих читао са артије, него са екрана – тог огледала нечега што је и даље нејасно шта је.

Прво, не бих да претендујем – али део мене почива на претензијама. Купио сам ,,Недељник”, пре два сата, у Краљеву, због наслова – ,,Књига о Милутину” победила је ,,Нашу одбрану”.

Није та књига ништа побеђивала, а понајмање албум бенда или оно што уз тај албум иде, и није само Шаперово.

Наставите читати „У тазбини“

Пан-Дани четврти и пети (пан-годишњи одмор)

[Време читања: 9 минута.]

Болоња, субота, 14. марс 2020.

Статистике укупног италијанског пандемијског искусства (подаци од јуче у 18:20):

Укупних случајева: 17 660

Укупно позитивних: 14 955

Хоспитализованих са симптомима: 7 426

У кућној изолацији: 6 201

Отпуштених / излечених: 1 439

На интензивној нези: 1 328

Преминулих: 1 266

Позитивни на вирус заменица министра образовања, Анна Аскани и заменик министра здравља(?!) Пјерпаоло Силери.

Јуче сам се једва пробудио. Закаснио сам на посао два сата. Ни речи прекора. Због ситуације, шта ли?

Број маскираних колегиница је у драстичном порасту. Сада су и рукавице свеприсутне. Сви су намагнетисани. У мимоходу, људи, попут два негативно намагнетисана ентитета, полукружно мењају путању кретања. Успостављају се пешачки кружни токови. Иако се у очима чита нелагода због очигледног избегавања, чита се и одлучност да се примени шта је год потребно. Већ је ушло у крв.

Отуд ми је, потпуно спонтано и неочекивано, пало на памет да узмем недељу дана ферија. Да се наодмарам и наспавам, што је увек корисно за унутрашње одбрамбене механизме, да смањим број контаката, да са пристојне дистанце осмотрим развој догађаја, а и да десетак дана будем близу породице, којима, делија какав јесам, уливам осећај сигурности и припадајућу имунолошку снагу.

Шефика је одмах одобрила ферије, иако регуларна процедура захтева две недеље најаве. Чак, срећан, похвалио сам се колегици, која је фоткала, ту на комшијском чаробном фото-столу.

Наставите читати „Пан-Дани четврти и пети (пан-годишњи одмор)“

Пан-Дан трећи (#стежесе)

[Време читања: 8’ 56’’]

Болоња, четвртак, 12. март 2020.

Службени гласник / Одлука Председника Савета министара 11. марта 2020.

„1) Oбустављена je малопродаја, са изузетком продавница хране и основних намирница, наведених у Анексу 1. […] Остају отворене трафике, дуванџинице и апотеке. У сваком случају, између људи мора бити загарантована сигурносна удаљеност од једног метра. […]

2) Обустављају се делатности угоститељских услуга (укључујући барове, пабове, ресторане, сладолеџинице, сластичарне), са изузетком мензи и сталних угоститељских објеката на уговорној основи, који гарантују сигурносну удаљеност од једног метра. […]

3) Обустављају се активности у вези са личним услугама, укључујући фризере, бербере, козметичаре) сем оних које су одређене Анексом 2. […]

4) Остају загарантоване, у складу са хигијенско-санитарним правилима, банкарске, финансијске и осигуравајуће услуге као и активности пољопривредног и зоотехничког сектора пољопривредне прехрамбене прераде, укључујући ланце снабдевања робе и услуга. […]”

И тако даље, и тако све даље. Метар, по метар.

Укратко, дозвољена је следећа путања: кућа – пос’о – банка – супермаркт – апотека – болница – са’рана – кућа. И тако дан за даном, пред коцкастим екраном.

Добро, очекивано, нарочито после јучерашње излетниче атмосфере у нашем парку, и шире. Пролеће и хормони пробијају блокаду тврдих администратора. „Ерос, Танатос – јајца ин патос”. #’БешВирус

Наставите читати „Пан-Дан трећи (#стежесе)“

Пан-Дан други (рупа у закону)

[Време читања: 7’ 12’’]

Болоња, среда, 11. март 2020.

Уморан. А тек је почетак. Циркуса. На послу су поделили маске. Сви као да су преконоћ израсли исте чудне њушке. Њушке што се каче иза ушке. Људи се гуше. Ал’ трпе, да буде боље. И пизде, уједно.

Цица из мензе у поверењу ми је, сва усплахирена, рекла да имамо у фирми четири заражена, али да нико о томе не прича. Мислим да је била неурачунљива, с обзиром на недостатак кисеоника. Од маскирања. И жиле на њеном врату су вриштале о томе.

Данас сам ишао бициклом на посао. Д’онде и назад има +/- 30 километара вкупно. Пошто је узалудно кретање ограничено, ово моје смислено, посла ради, користим за дисање ваздуха и разгибавање телеса. Тако да полиција може да ми под прозор. А леп, сунчан, прави пролећни дан беше днес. Топлота сунца греје, а свежа ветрица лаганог бициклистичког кретања хлади. Дивота. Као кад је био мир.

Наставите читати „Пан-Дан други (рупа у закону)“

Пан-Дан први… (#остајемкодкуће)

[Време читања: 11’ 11’’]

Болоња, понедељак, 10. март 2020.

Јутрос сам изашао из куће у 5.00. У поноћ, нешто раније, ступило је на снагу наређење о ограничењу кретања. Значи, нема више бескорисног шврћкања и игре с децом у парку (а баш је лепо кренуло…) Ако излазиш, мораш да знаш одакле тачно долазиш и где тачно идеш. Филозофе то питање већ вековима гони, а сад ти, у случају да те полиција устави, мораш да, чак, произведеш и документ, на коме ће, након што се легитимишеш и изјавиш да си свестан последица давања лажних информација, бити својеручно исписана и одгонетка те вековне недоумице. Са поетским слободама, разуме се. Само да не буду лажне, јер све може да се провери преко радија, па може и пенал да се фасује. О тарифарнику неком другом згодом.

И тако, јездим на бициклу, треба ми неких осам и по минута до хиподрома. Никог на улицама, али и иначе у тај зли час сви спавају, па се и не види никаква разлика између предпандемијског живота и овог који сад конзумирам.

Наставите читати „Пан-Дан први… (#остајемкодкуће)“

Србијо, Матице, почуј!

[Време читања: 10’ 12’’]

Болоња, понедељак, 9. март 2020.

Почела је трећа недеља како су затворили школе. Због „круна вируса”. Круна чега? Неке изопачене стратешке игрице коју игра пар паклених поклоника? Ко би га знао… Како год, име је вирусу и припадајућој ујдурми, свакако, одговарајуће.

Тада, пре две недеље, и баш у недељу, када је прво наређење о превентивном затварању школа изашло у јавност, народ је испразнио супермаркете. Макар у Болоњи. Из друге руке, од Неце, сазнајем да је некаква госпођа потерала своју молдавску домаћицу да јој „помогне” са свих шест великих колица препуних флаширане воде.

Брате, чек’о сам два и по сата у реду да платим неке ситнице! Ми отишли у редовну набавку, ал кад сам вид’о оно чудо, с обе руке сам се крстио. Што нисмо једноставно оставили све и изашли, ни сам не знам. Ваљда смо остали да видимо како ће све да се заврши. Завртело ми се у глави. Имам фотке, да ви’ш, сви рафтови празни. К’о код нас ономад…

Е, сад, ми јесмо видели којешта, па нас мало још шта може да изненади. Јесте други жанр, али је стра’ увек исти. У потрази за нечим (не објашњењем, него нечим) прекопао сам књиге старославне (лажем, отворио сам једну, за коју знам да је сигурица и злата пуна) и, да не знам да није, рекао бих да сам случајно слетео право у ове речи:

Као што се зао пас побеђује равнодушношћу према његовом лавежу, тако се и смрт побеђује равнодушношћу према њеним свакодневним замкама и зачикавањима. Што више удариш на зла пса, или што више бежиш од њега, то ти се он дрскије приближава, што више одгониш смрт од себе, она ти је све ближа.

Али ко може бити равнодушан према смрти? Ко други – осим оног ко верује у Светога и Живога Бога и у његову потпуну власт над смрћу.

Е, сад, кажеш, лако је Светитељу Охридском да Верује, ал’ како ћемо ми, кукавци сињи?.. То је, наравно, вечито питање. Па је тако вечито исти и одговор: „Нека буде борба непрестана…”

Али, искрен да будем, ми смо, макар у кући, поприлично мирни. Да ли због мудрости, или због лудости, мање је важно. Деца пресрећна што не морају у школу (иако се, после, по цео дан кољу из досаде). Ја идем најнормалније на посао, а има нас +/- око хиљаду душа. Ипак, машина за богаћење богатих не сме да стане. Једино моја госпожа повремено упада у вртлог вести и мреже за рибе малодушне (а моја је риба и по!), то јест, ове друштвене мреже. Па морам да је чупам повремено. Падне и неки загрљај. Чак сам јој био предложио и нешто индискретно, да бих помогао, наравно, а она се избечи на мене: „Плашиш ме човече…” А ја, стварно, само да је мало опустим.

И – опустио сам је.

Признала је да ради. А ја сам знао да ће бити тако, само што је њој тешко да призна да сам увек у праву. А ја је тешим, па кажем да је то зато што сам супериоран, ја из шале (јер у свакој шали има и пола), а она опет крене да се бори за женска права. Испричам два вица, кикот-кикот и – опет је ту.

Стари лиса…

Проблеми се у спољњем свету, међутим, гомилау. Фудбалске представе, ти спортски спектакли (јер то мало има везе са спортом као таквим) одлажу се, или се играју „иза затворених врата”. Лопта се не врти, кинта још мање, улагања треба повратити и нагомилати масти за зиму, а не враћати новце од продатих карата навијачима и губити сто пута толико од права на теве преносе. Вееелика јавна полемика. То све слушам пре једно три дана у фабричком бусу, јер тај конкретни бусаџија (стално ђирају, има их десетак) воли да третира аутобус као приватни простор, али, искрен да будем, не изува се и не пуши унутра, ипак смо у кап’тализму, иако јужне провенијенције.

И тако, жива распра, не о здравју, него о спе’таклу. Не о дубини, но о површини. Шта ли се па ја чудим?..

А има и лепих ствари. Имамо велики парк пред кућом, са све језерцем, дивљим паткицама свих врста, дивљим гускама, а од скоро су ту и два петла и осам кокошака. (Ја их сваки дан пребрајам, јер живе на отвореном, па све очекујем да ће их, не мачка, него неки гладунац да оћерупа.) И тај парк углавно зврји празан. Сем викендом. Онда се источњаци распростру по тратини, а западњани по за то предвиђеним, цивилизованим дрвеним клупама и столовима (које, цивилизовани какви јесу, од раног јутра испрекривају јакнама, и којкеквим прњама, да би цивилизовано дали до знања источњацима да су они били ту пре њих, и у парку, и уопште).

Е, сад, како затворише школе, родитељи, ку’ ће-шта ће, морају одморе д’узимају, слободне дане и боловања, шта ко има и уме, па са децом, опет, ку’ ће-шта ће, него у парк. На силу. Ал’ како дани пролазе, видим како се њихова лица мењају, лагано се присећају шта значи играти се. Потрчати. Ознојити. Пасти на мекану тратину. Насмејати. Бити са својим дететом, бити дете. Изгубити кључеве од кола. Изгубити разум. Добро, ова два последња и не баш. Али, сад, у сред дана, у било који сат, парк врви од деце, цике, вриске, ниске гране на које смо спали уздижу духове на неочекиван начин. То ја, за ових дванаест година живота ође – нисам видео.

Онда, видим све више сениора који, у хеланкама и свим осталим пластичним алетичарским атрибутима, ходају одлучним ходом, вежбају против вируса. Сетили су се да имају више шансе ако се напуне кисеоником, ако се добро прокрве. Ех, да само потраје епидемија, сви би се, полако, присетили одакле смо дошли и где идемо. Наравно, то подразумева и жртве:

40 – 49 година — 1

50 – 59 година —1

60 – 69 година — 14

70 – 79 година — 39

80 – 89 година — 18

То само јуче. Од укупних 6378, 622 је оздравило, 366 мртвих, а остатак што у кућном карантину, што по болницама. Е сад, проблем је овај:

Не толико стра’обална смртност, колико брзина распростирања, која води у распад здравственог система. Болнице имају премало апарата са кисеоником и премало кревета да би примиле све оне који за респиратором имају потребе. Ако једначини додамо поприличну просечну старост живља, и чињеницу да вирусу подлежу особе са већ постојећим озбиљним здравственим проблемима, већином стари људи, висока потреба за респираторима постаје очигледна.

Онај виц да иако у Немачкој има више крунских заражених него у Италији, али да нема настрадалих – заслугом свих оних српских лекара који су онде емигрирали – јако је забаван. И тужан. Али се досадашњи успех може приписати истој оној ефикасности са којом је, у освит Великог рата, 1100 возова, тика-така, у најкраће време превезло хорде Другог краљевства на неколико фронтова, у пар дана. И дан данас немачке возовође извршавају ритуални сепуку ако њихов воз закасни више од 59 секунди.

Разлика је, као и око ’914. у економијама две државе савезнице. Зато Немци јашу боље на вирусу. А овде се лагано, лагано, приближавамо увођењу полицијског часа. Ено, неки бегају из Милана, тако бар јављају, тако да је то увек згодан претекст за увођење нечега што, верујем, није било од Гестапоа наовамо, чак ни у време чрвених бригата. Све у свему, интересантна времена су пред нама.

А што се превенције тиче, то је, чини се, најмањи проблем:

Витамин Ц: 3000 милиграма (или више) дневно, подељено у неколико доза,

Витамин Д-3: 2000 интер. јединица дневно. (Кренути с 5000 и.ј. прве две недеље, па смањити на 2000),

Магнезијум: 400 милиграма дневно,

Цинк: 20 милиграма дневно,

Селен: 10 микрограма дневно,

И, подразумева се, бели лук и шљива према килажи.

Јачањем имунитета и тачка.

УДАРНА ВЕСТ: читава Италија је „црвена зона” до 3. априла.

Короно, јебемти!

(Срећа па имам 4 кила Ц-витамина у праху 🙂

%d bloggers like this: