29. дан – Цуцек

[Време читања: 5’ 50’’]

Болоња, среда, 8. април 2020.

Деца су заспала. Чак, прилично рано. Све ово време, откачени од школе, прво су били на паузи, јер, није се знало (још увек се не зна) како ће се ствари развијати, па су се понашали као да су на распусту и – легали у поноћ. Онда, електрична школа је кренула са екранима, па су и они кренули. Али ненаспавани, нервозни, свадљиви, а ненавикли на толико пикселизовану стварност и вазда крвавих очију. Јасно је – ко не истрчи колико поједе, он нехотично и у мислима трчи; ко ће тако заспати на време?

Два су путића – или изгладнети, или изморити, нема трећег.

Тек, ето, пре недељице, усвојен је Декрет о шетању деце. Јер, што да пси могу, а да деца не могу. И у овом случају приступ је минималистички – што мање родитеља по глави детета у јединици времена.

Наставите читати „29. дан – Цуцек“

О мерама притворским и оним казаматским

[Пише: Божидар Зеремски]

[Време читања: 4’ 53’’]

Вождовац, 7. април 2020.

Свим мојим другарима из краја -
живим, мртвим, полумртвим и преживелим.
Свима, до једнога...

Ћале мог друга Декија, увелико покојни, често је говориo:

„Најтеже је бити човек…”

Мој друг Деки био је јуниорски шампион старе Југославије.Шампион у боксу. Дакле у боксу, не у зајебанцији.

Ја сам био добар из српског.

Из математике је био добар Главоња, али он нема посебног значаја за ову причу.

За ову причу Влада Лалошевић има значаја, али не превеликог.

Тог дечака, док сам и сам био дечак, имали смо по седам година и били први разред – сматрао сам најбољим пријатељем.

Тек што је почео други разред он се одселио некуд и до дана данашњег, укључујући и данашњи дан, нисмо се видели. Велика вероватноћа је да се нећемо видети ни данас – полицијски час почео је пре 48 минута.

Наставите читати „О мерама притворским и оним казаматским“

Изолација 06

07.04.2020. Кукурикухил, Београд

Размишљам уназад и шта сам мислио и шта сам осећао док сам долазио овде где сам сада. Моја одисеја уз и низ кичмину мождину на корона ролеркостеру довела ме је овде где се управо гузицом и телесом налазим. Сада сам у изолацији, или само-изолацији. Телесној, а богме и духовној на неки начин.

Наставите читати „Изолација 06“

Било једном

Мухамет Узунер у ,,Bir Zamanlar Anadolu’da“ (2011), photo courtesy of IMDB

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, понедељак, 06. април 2020.

Тече нововековно време. Још толико, и службено се више неће сматрати новим. Оно прастаро ће опстајати у сећањима неколицине нас, маторих прдоња, који ће(мо) младим нараштајима приповедати како је било. Као матори Сол (Едвард Г. Робинсон) детективу Торну (Чарлтон Хестон), у чувеној сцени консумирања праве хране у филму ,,Soylent Green“. Вртлог афективног сећања је код њега,  маторог Сола, у тој сцени непце изазивало. Млађахном Торну беше то посве ново искуство. И премда је уживао у укусима, он се само хранио. Ах, како се само хранио! Џем од јагода постаде ексклузивна роба, недоступна плебсу.

Наставите читати „Било једном“

27. дан – Маја

[Време читања: 7’ 54’’]

Болоња, понедељак, 6. април 2020.

Обрни, окрени, све се врти око здравља. Нарочито кад је здравље угрожено. Као сада. Макар се тако говорка. Читава је поворка хука-букаџија, која нам је, чини ми се, веома убрзано и за кратко време, открила да је климактеријум глобализма наступио. Цела планета, као никада до сада, дели исту судбину, затворена, законом, у кућном притвору. Прекршиоци ће се горко кајати и скупо платити, новцем, терором, личном слободом… Јер, све је за добро планете, а највише, старих добрих – стараца. Него, пазите! И млад, и здрав, и јак као бик спортиста умире, и дете, чак, зна да заглави, нико није поштеђен куге. „А шта ако тај један будем баш ја?” Статистика се може и, чак, мора узети из исте златне кашичице, свако своју рашчест страха. Она даје свакоме прилике да се са њом идентификује: и дека, и бака (они највише), и чича и тетка, иако се не боје метка, и бата и сека.

Наставите читати „27. дан – Маја“

Посвета данашњим сусретима

[Пише: Александар Мандић]

[Време читања: 4′ 7“]

6.4.2020, Земун

Данас сам налетео на ко зна који интервју по реду са Небојшом Глоговцем. Сјајан тип, не само због тог интервјуа, разуме се. Заправо, у питању је био одломак и говорио је о понуди за филмску представу Анђелине Џоли. Нисам, у ствари, нигде ни нашао доказ да је то заиста рекао, нити у којој прилици, али ми делује истинито и мислим да је сасвим веродостојно да му га припишем, чак и ако није заиста то баш он, на овом свету, у некој прилици, рекао.

Наставите читати „Посвета данашњим сусретима“

Изолација 05

Раковица худ
Кажу да слика говори више од 1000 речи. Или то важи за добру слику? Не за сваку слику… Како год. Овде видимо како су комшије спољном изолацијом (стиропор + лепак за стиропор + мрежица + длет маса + фарба) изоловале комшијски стан који није имао да плати за ту исту спољну изолацију (онда кад су други станови имали). Спољашње изолација води вероватно директно ка унутрашњој. Из ове изолације на слици изгледа да постоји јасан излаз. Барем у слици, ако не и у стварности те исте слике. Да ли постоји излаз из наше изолације, где је и како до њега доћи, ко ће на карју жив изаћи из ње, ко богатији, а ко сиромашнији, ко разведен, ко са новом везом, ко са приновом, ко са послом, ко без посла, ко са љубимцем, ко без кућног љубимца? Низ питања могуће је наставити даље. Одговори су све сами неизвесни до неизвеснијих. Ова слика на свако питање може дати, чини ми се, конкретан одговор. Например зашто су комшије својим изолацијом изоловале стан који није имао да плати за своју (ту исту) изолацију? У Србијци одговор нам се намеће сам. Треба такође имати у виду да се ради о најстаријим зградама у Раковици, некада љутом радничком крају, који је данас не да је на издисају, него је у том смислу мртав поодавно. Овде дефинитивно нико нема довољно да би плати туђи део, поготову кад говоримо о комшијском туђем у-делу. Иако у овом стану очигледно или живи неко ко нема, или не живи више нико, комшијама би се много више исплатило да су и за тај стан заједнички платили изолацију. Ако не из естетских разлога, а онда због утрошка енергије, јер на том делу спољашње фасаде без изолације, губе сигурно више енергије сви заједно од једнократних пара којима би покрили трошкове изолације и за тај стан.

04.04.2020. Кукурикухил, Београд

Корона је дошла тихо у наше мало место и ушла je у легенду. Дошао је и тај дан за магнет. Пре тога бушење буљанфера ињекцијама седам и кусур дана. Свакодневно. Плус вађење крви из вене. Плус (су)пруга која на све то гледа у најмању руку неблагонаклоно. Јел она је кичмину килу оперисала пре 12-13 година. Пих! Није то ништа! После тога је родила још два детета. Све би то било у реду, да је њена операција прошла како треба. И она и ја знамо да није. (Су)пруга је отишла нормално и нормална на операцију (на две ноге са свим телесним функцијама), само са огромним боловима. После прве операција није могла да контролише мокрење и стопало јој је падало, што се није дешавало пре операције. Одмах након прве урадили су и другу операцију (после два дана, и назвали су то ревизија). Каже да је то било полу-тајно. Возили су је на колицима кроз неке неосветљене и нефункционалне делове ВМА. Ту је био тај чувени неурохируг, татамата за дискусхернију, и његов асистент. Каже да никог другог није видела. Ко зна ко је њу први пут оперисао, можда се асистент учио, а можда је хирург мало промашио, па уз клобук фикнуо и неки нерв, или је део клобука остао, ко ће га сада знати. Након друге операције вратила јој се контрола мокрења али трајно није више могла да се дигне на прсте десне ноге. Од тада јој је лист десне ноге почео са увећењем. Нерв уствари више није контролисао мишић, и мишић је само изглаедао доста веће него на другој нози, можда је уствари само све време потпуно опуштен. Моја Су, избацићу онај део са пругом, јер да би човек човеку био пруга, тј други део пруге (једна од две шине) они морају бар колко толко да иду паралелно. Моја Су и ја већ одавно не идемо паралелно, али то је нека друга прича. Моја Су подржава све што има везе са званичном медицином, па чак и ако се као у њеном случају то неком, тј. њој, обило о главу. Ја у почетку нисам ништа говорио о својим плановима за свој проблем, али смо дотле ишли паралелно, што би с ерекло (су)пружнички. Тај наш паралелни ток ишао је тачно до магнетне резонанце. Мој планови након тога нису се баш поклапали са оним што би евентуално предлагала званична медицина, и опцију коју је и моја Су подржавала, али ми је требао снимак да бих и сам знао који је мој тачан проблем, и шта да предузмем даље.

Наставите читати „Изолација 05“

Epistolae ex Belgrado

[Пише: Боб Милосављевић]

[Време читања: 3’ 33’’]

„Sati su prolazili, a da on ništa nije uspeo da smisli.Predveče je mogao da vidi kako kaluđerice, postignuvši svoju „normu” (određeni broj kubika drveta), prekinu posao i pognu čelo: verovatno se pomole, možda da zahvale Bogu što su preživele i ovaj dan. Zatim su se znacima sporazumele i pošle prema dvema iznurenim komunistkinjama, kojima je sada bilo posebno teško: zaista više nisu mogle, sve im je duže trebalo da podignu sekiru, a spuštale su je kao da su pijane, nikako da naciljaju kud treba. Jedna se rasplakala , zato što se čuvar prvo razvikao na nju, a zatim je terao da zapne udarajući je kundakom u ledja, što je nju zabolelo toliko da je vrisnula. Kao da ni to nije bilo dovoljno, tobože su besnele i njene drugarice, bojeći se da i njih ne snadje nešto slično. Kaludjerice su prišle, teškim koracima, kao drvoseče, i počele da ćutke pomažu komunistkinjama. I sestra Natalija, koju su deportovali pre više od dvadeset leta, umorno je prionula na posao da pomogne onoj koja joj je svojevoljno upropastila život. Mora biti da ovaj prizor, mislio je potreseni Mikele, i sam Hristos na nebu gleda sa suzama u očima.”

                                                                      Eugenio Corti „Cavаllo rosso”

Помишљам, подоста ових текстова који излазе овде, и туђих и мојих и одавде и оданде – има ту доста старине, па и престарине.

Овако. Данас је 5. април. Први је прошао, мало смо се нашалили, а сутра је 6. април. То је дан када је ујутру, немачка авијација, бомбардовала Београд – а Београд је бранила краљевска авијација, имали смо чак и месершмите – то баш мало људи зна, које смо купили од Немаца. Изгледа Немци нису рачунали на рат с нама, бар не тако рано – иначе нам не би продавали авионе, и то најбоље, неколико година пре тога. Али ови из НДХ су рачунали на рат са Немцима, па су већ 11. априла прогласили своју нову државу.

Наставите читати „Epistolae ex Belgrado“

Јутро и после тога

[Пише: Диодоно Ђентиле]

[Време читања: 2’ 41’’]

Лос Анђелос, 4. април, Лекино Брдо    

Смирај дана. Два никшићка, два скупља пива у специјалној рерни за пиво, великој, званој тераса.

Није баш Лос Анђелос, али није ни све што пише.

Није будала који не зна да чита – већ онај што чита и све верује што прочита. А тек кад у игру а одавно су ушли уђу и они што баратају сликом и ликом и супермаркетом – игра постаје скупља и за паметног – глупља. Али, временом и паметни легне на руду.

Наставите читати „Јутро и после тога“

Блогословље

Празнословље једног блогослова..

Реч која нема тежину..
Дуго времена сам се питао да ли је то до написаног или доле потписаног..
Размишљам још, да ли овај леп дан зна да је ванредно стање..
Шта и да зна, да ли би се онда натмурио, забринуо..
Да ли би жалио себе и нас..
Сва је прилика да нема ништа од тога данас..
Пси лају, птице цвркућу и трава несметано расте..
Теодор и Алексеј (моји синовци) су се сакрили (где и иначе), да изненаде бабу која долази са посла (кад и иначе)..
Ја то посматрам из изолације, на сигурном..
Чекам да Зорица (горепоменута баба, а моја мајка) опере руке (и иначе их је често прала) па да се питамо..
Шта сте радили?
Рекох: премерили сваки метар дворишта, вежбали, пишкили на дрво (само Теодор и Алексеј) и тако..
Седимо један до другога и гледамо ка Букуљи..
Осећам да она ипак више посматра мене, него пејзаж..
Не могу да утврдим да ли брине или ме само жали, мада ту и нема неке разлике..
Не пита ме ништа јер зна да немам шта да кажем или не бих рекао, што је опет исто..

Наставите читати „Блогословље“
%d bloggers like this: