[Пише: Боб Милосављевић]
[Време читања: 3’ 33’’]
„Sati su prolazili, a da on ništa nije uspeo da smisli.Predveče je mogao da vidi kako kaluđerice, postignuvši svoju „normu” (određeni broj kubika drveta), prekinu posao i pognu čelo: verovatno se pomole, možda da zahvale Bogu što su preživele i ovaj dan. Zatim su se znacima sporazumele i pošle prema dvema iznurenim komunistkinjama, kojima je sada bilo posebno teško: zaista više nisu mogle, sve im je duže trebalo da podignu sekiru, a spuštale su je kao da su pijane, nikako da naciljaju kud treba. Jedna se rasplakala , zato što se čuvar prvo razvikao na nju, a zatim je terao da zapne udarajući je kundakom u ledja, što je nju zabolelo toliko da je vrisnula. Kao da ni to nije bilo dovoljno, tobože su besnele i njene drugarice, bojeći se da i njih ne snadje nešto slično. Kaludjerice su prišle, teškim koracima, kao drvoseče, i počele da ćutke pomažu komunistkinjama. I sestra Natalija, koju su deportovali pre više od dvadeset leta, umorno je prionula na posao da pomogne onoj koja joj je svojevoljno upropastila život. Mora biti da ovaj prizor, mislio je potreseni Mikele, i sam Hristos na nebu gleda sa suzama u očima.”
Eugenio Corti „Cavаllo rosso”
Помишљам, подоста ових текстова који излазе овде, и туђих и мојих и одавде и оданде – има ту доста старине, па и престарине.
Овако. Данас је 5. април. Први је прошао, мало смо се нашалили, а сутра је 6. април. То је дан када је ујутру, немачка авијација, бомбардовала Београд – а Београд је бранила краљевска авијација, имали смо чак и месершмите – то баш мало људи зна, које смо купили од Немаца. Изгледа Немци нису рачунали на рат с нама, бар не тако рано – иначе нам не би продавали авионе, и то најбоље, неколико година пре тога. Али ови из НДХ су рачунали на рат са Немцима, па су већ 11. априла прогласили своју нову државу.
Наставите читати „Epistolae ex Belgrado“Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
