У зеници

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, недеља, 26. април 2020. Почео сам да пишем други текст, смешнији, барем се мени таквим чинио, а свакако, тоном лаганији. А онда ме је преплавила бујица силних неких догађаја последњих дана. Заиста силних. И размишљања у којима сам се растворио. А има их и добрих и лоших. Срећа је што,Наставите читати „У зеници“

Трећи дан, по Писму

Није дан за велике речи. А опет причам, јер свака би била мала пред Чином. За нас, грудве земље, највећим  у историји стварања. Почетку, великом, нисмо присуствовали. Онај Борхесов краткопрозни леопард можда понајвише спава. Можда још највећи део живота проводи иза решетака. Али и тада ће те, ако се због љубопитљивости приближиш на канџомет, дограбити.Наставите читати „Трећи дан, по Писму“

Великосуботње повечерје

– Куц, куц… – Ко је? – Ђаво с неба. – Шта вам треба? – Једно јаје. – Које боје? – Златне. – Немам. – Шта имаш? – Црвена јаја. – Кокошко, глупа!!! Лонгине, ниси му копљем срце пробоо, још се копрца на крсту, а казују да си му муке скратио пробивши га у ребро.Наставите читати „Великосуботње повечерје“

25. дан – Уз шишу и рахат локум

[Време читања: 5’ 55’’] Болоња, субота, 4. април. 2020. Рачунам време – то ми је некакво сидро: данас је татин рођендан, за три дана биће шест година откако радим у фабрици фотографија, за петнаест дана – Воскресение, кога не бива без Смрти. А истог овог 4. априла, пре тачно десет година, Васкрс сам славио уНаставите читати „25. дан – Уз шишу и рахат локум“