Вакуум

Скопље, среда, 10. новембар 2021. Недостатак ваздуха нема звук.Зато је Васељена, веле, тиха.А кад нема звука, нема ни ономатопеје. Још одмалена, дубоко сам био зачуђен оним јединственим двоструким самогласником. Сада схватам да је то зато што је вакуум, за мене, једна немогућа ономатопеја. Заробљен између удица тог двоструког „у“ често бивам ових дана. Између кукавичлукаНаставите читати „Вакуум“

Не ако, него кад дође час

Јак сам, задригао, волу реп бих могао, свет гледам одозго док ми чело исписује правилну синусоиду у самоувереном ходу. Млад нисам, него сам зрео, сладак плод. Сладак и сунцу, сладак у срцу, сладак и црву. Све је прошло, и то ће проћи. Синусоида ће се пресвући у обрнуту експоненцијалу, реп у џеп, снага у кртуНаставите читати „Не ако, него кад дође час“

Слатке и муке

Корона-цирк је постао начин живота. Тешко је све утиске средити, а камоли нешто смислено изрећи. А, има ли уопште и потребе изразити сопствене ставове? Наравно да има, па макар и о свему. То није само људска потреба и право, него би требало да буде и обавеза. Обавеза Љубави према себи, према ближњима, чак и премаНаставите читати „Слатке и муке“

                                                  Пут на који се поново можда спремаш

Можда се спремаш, а можда си и спреман…. Кад сам кренуо, било је скоро тринаест часова, Minor threat је звучао из звучника (песма о томе да осећају кривицу што су бели – с том разликом у односу на савремене црно беле трендове што су је они саставили и изводили пре скоро четрес година), песма којуНаставите читати “                                                  Пут на који се поново можда спремаш“

Прах, пра шина

Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона. -Сигурна сам да ће те следећеНаставите читати „Прах, пра шина“

Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром. Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавајуНаставите читати „Ноћна мора уочи Успења“

Депорте и његова деца

Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и тоНаставите читати „Депорте и његова деца“

Јутро кад су ланчали звеци

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме) Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.Али, више није ноћ. Јутро је.Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим иНаставите читати „Јутро кад су ланчали звеци“

Шпиц, штикла, и то

Цврчци цврче ли цврче.Не бројим фреквенцију цврка,Гледам у телефон.Војна аеронаутика каже – 27∘.Што ли, онда, цврче, кад није врело?Мада аеронаутика, иначе, често маши.Можда је боље да бројим цвркутЧетрнаест секунди,Додам шест иПомножим са пет деветина? 🎥 Гледали смо синоћ кошаркашке квалификације за Олимпијаду, где се Италија намерила на домаћина квалификација – Србију. И, пре него дођемоНаставите читати „Шпиц, штикла, и то“

Фудбал, жене и вода

Знате, Поштивани читаоче, кад се узме у обзир фудбал, мишљења су подељена. Затим, кад се узме у обзир Други светски рат. Затим, како би требало да изгледа школа, и матура. Или маргиналније појаве, као Басара, например (видите како и ја делим мишљење) Али, Ви већ знате , нема потребе да вам објашњавам. Него, ако већНаставите читати „Фудбал, жене и вода“