У зеници

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, недеља, 26. април 2020. Почео сам да пишем други текст, смешнији, барем се мени таквим чинио, а свакако, тоном лаганији. А онда ме је преплавила бујица силних неких догађаја последњих дана. Заиста силних. И размишљања у којима сам се растворио. А има их и добрих и лоших. Срећа је што,Наставите читати „У зеници“

Пањ поред старог храста

* Свратио ми Бошко Шпанац, да јемо пребранац. У ствари, никад он и ја нисмо ништа појели заједно. А попили јесмо. И кахву, код Марка Николића у кафићу у Браничевској, где је Боле Еспањол изводио керефеке, какве често и изводи међ људима, па је рецимо тог дана бацио читаву своју длакаву руку на астал извеснимНаставите читати „Пањ поред старог храста“

Крунски доказ стокхолмског синдрома

У нас постоји бенд Оружјем противу отмичара. Кратко писмо које је срочио члан дружбе надахнуло ме је да на папир спустим мисли што долетеше ми ко ласте с пролећа. Како сам јединче али и сироче, а с обзиром на то какво мишљење или пак предрасуде преовлађују о јединцима и јединицама, најчешће бих се снебивала, кадНаставите читати „Крунски доказ стокхолмског синдрома“

Са маском без маске

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, 21. 04. 2020. Присећам се, принудно, ових дана свог првог блиског сусрета са респиратором. Инвазивним, интубирајућим. Мати ми је, покојна, била прикључена на један такав у ,,Клиничком центру“. Очима што вире изнад маске, са капом хируршком, оном тананом, прозирном, резедо зеленом, са каљачама преко ципела и огртачем службено добијеним каоНаставите читати „Са маском без маске“

Трећи дан, по Писму

Није дан за велике речи. А опет причам, јер свака би била мала пред Чином. За нас, грудве земље, највећим  у историји стварања. Почетку, великом, нисмо присуствовали. Онај Борхесов краткопрозни леопард можда понајвише спава. Можда још највећи део живота проводи иза решетака. Али и тада ће те, ако се због љубопитљивости приближиш на канџомет, дограбити.Наставите читати „Трећи дан, по Писму“

Великосуботње повечерје

– Куц, куц… – Ко је? – Ђаво с неба. – Шта вам треба? – Једно јаје. – Које боје? – Златне. – Немам. – Шта имаш? – Црвена јаја. – Кокошко, глупа!!! Лонгине, ниси му копљем срце пробоо, још се копрца на крсту, а казују да си му муке скратио пробивши га у ребро.Наставите читати „Великосуботње повечерје“

Мали прилози изолацији…

У Скопљу, 24. јула (тако пише на фотографији) 2016. године, Бошко и његов син гледају прву првенствену утакмицу те сезоне, Партизан у гостима игра против Бачке…       Не слути на добро. Партизан је већ испао из Лиге Европе, на пенале, од просечног пољског клуба. Тих дана, да прегрмимо тај шок – многи одНаставите читати „Мали прилози изолацији…“

Рад, пре, и после…

[Време читања: 4’ 32’’] Има разних догађаја и доживљаја на раду, и рад носи човека; људи често оправдају своје постојање неком службом на земљи, неким постигнућем, па макар и неким скромним – али истински важним трудом. Многи од нас воле да се баве неким задужењем, послом… Али, исто тако, ако сте имали искуство рада наНаставите читати „Рад, пре, и после…“

Ремисцентно недецентно

Јутро је увелико. Морам се вратити у свој саркофаг. Стављам повеске на очи и гурам у уши чепиће који ми пружају -42 Дб. Знам да ће муж-пуж бити забринут, те сам му оставила писмо. Таман да усним, дрмa ме по рамену. Придигнем повеску на чело. „Не могу да прочитам шта си написала.“ Умало да муНаставите читати „Ремисцентно недецентно“

Врачар

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, среда, 15. април, 2020. На данашњи дан пре две године срела се два познаника. Готово би се могло рећи – пријатеља, да није значајне разлике у годинама. И статусу. Један је био ни довољно млад ни довољно стар, и уопште, некако мало ниже постављен на друштвеној лествици, већ и самимНаставите читати „Врачар“