Беше му

Ушуњала сам се по ко зна који пут у девојачку собу. Последња девојка, кућна помоћница, боравила је ту пре Великог рата. Просторија је била преуређена у оставу у којој су живели сви могући и немогући деликатеси које кувари/це познају. На полицама се башкарила слатка и слана зимница у теглама разних величина и облика. Венци сувихНаставите читати „Беше му“

Хиљаду му бубњева

Београд, Борча, уторак, 19. мај 2020. Питања, загонетке, питалице, мистерије, речи мајсторије, роје се и роје. Ко увек исте ноте Роја Орбисона, које некад давно, из ноћи у ноћ, слушах како допиру из оближње конобе, док сунцем осмуђену и затегнуту кожу утрљан јогурт блажи, у врелој соби, на првом кату, са дебелим каменим дуварима –Наставите читати „Хиљаду му бубњева“

Il mio mare

Београд, Звездара, 11. мај 2020. Давно се нисмо видели. Море и ја. Да ли ћемо некад, ко зна. Узмем оне две шкољке из породичне тековине, прислоним их на уши, ослушкујем шум таласа, и пловим, пловим, пловим… Слабо се сећам који је јунак убио те две шкољке да би се накнадно пувао. Матори је углавном наНаставите читати „Il mio mare“

Част мањине

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији. -Хоћете рећи да човекНаставите читати „Част мањине“

Доручак на Лезбосу

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, субота, 9. мај 2020. -Не би требало толико да анализираш и мучиш себе – рече ми Сапфо ономад за доручком. Много сам волео да доручкујем с њом. Она би увек одвајала мортаделлу са стране и давала мени. Својеглава, каква јесте, није слушала проф. др Пушића. А мене тлачи глад, знаНаставите читати „Доручак на Лезбосу“

Teatrum mundi (чин I, сцена II)

Болоња, среда, 6. мај 2020. Пола сата пре краја смене, само што сам завршио слушање тросатног Ајковог интервјуа, стиже ми абер да ме шефика чека у акваријуму, фенси станишту под, над и разних других и трећих шефкета, а акваријум, јер је тамо и замашан број застакљених боксова, „митинг румова”, како то воле да кажу наНаставите читати „Teatrum mundi (чин I, сцена II)“

Жртвовање

Август, 2014. Нема тамница, пријатељу. Не посрћи и не клечи. Негве су створили они који су разумом клонули а духом нису проклијали те су и сопствене душе оковали најдубљом бедом и скучениошћу. Зато баш и верују да свако мора бити духовно скврчана наказа и остати вечно спутан. Али, ти не заборави, слободарски рефлекс највеће јеНаставите читати „Жртвовање“

Разговори, разговори и понеки посао

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, четвртак, 30. април 2020. Ето, бојим се да опет не забрљам. Како смо чудно насађени да и кад говоримо истим језиком, понекад, готово да се једва разумемо. Тек кад се још у разговор умешају различити идиоми, да не помињемо језике. И не говорим само о једној од бројних брљотина наНаставите читати „Разговори, разговори и понеки посао“

У зеници

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, недеља, 26. април 2020. Почео сам да пишем други текст, смешнији, барем се мени таквим чинио, а свакако, тоном лаганији. А онда ме је преплавила бујица силних неких догађаја последњих дана. Заиста силних. И размишљања у којима сам се растворио. А има их и добрих и лоших. Срећа је што,Наставите читати „У зеници“

Пањ поред старог храста

* Свратио ми Бошко Шпанац, да јемо пребранац. У ствари, никад он и ја нисмо ништа појели заједно. А попили јесмо. И кахву, код Марка Николића у кафићу у Браничевској, где је Боле Еспањол изводио керефеке, какве често и изводи међ људима, па је рецимо тог дана бацио читаву своју длакаву руку на астал извеснимНаставите читати „Пањ поред старог храста“