О клупи

У Галерију фресака, после Другог светског рата, нова власт, бахата, моћна, безобзирна – попут СКОЈ-а садашњег, Весићевог и осталих сличних – гурнула је ражалованог Милана Кашанина. Каква срећа! Мало ли су их стрељали, поклали, повешали, протерали… Могло се све то десити и Кашанину. Човеку који је заједно са кумом, принцом Павлом, начинио Народни музеј великомНаставите читати „О клупи“

Звенигора 2020

Александар Петрович Довженко. Украjински – Олександр Петрович Довженко. Незгодна је ствар двоструки идентитет… Сиромашно, али бистро сеоско дете, чије око гледа преко најудаљенијег брега у крају, далеко од беде и тешког живота на селу. Сањао је да буде архитекта, сликар, морнар, учитељ. Ма, само да клисне… И снови се остварују – по обрнутом редоследу. ПостајеНаставите читати „Звенигора 2020“

Сопствена соба*

Глас му је био милији у довикивању из сопствене собе. Нисмо морали да се гледамо се гледали, а чули смо се. Чини ми се и јасније и тачније него кад терминаторски премеравам мигове (нису авиони), гегове (нису шаљиви), фацијалисе (нису иманентни) и гримасе (нису аутентичне). Људима је непријатан мој поглед. Сматрају да их непрестано анализирам.Наставите читати „Сопствена соба*“

Уљбуљ савај

Античке грчке трагедије биле су део култа, религиозна светковина у част бога Дионизија. У класицима Есхила и Софокла олимпијска божанства су свеприсутна и управљају трошним животима земаљских хероја. Еврипид је, пак, друкчији. Он је у жижу своје креативне пажње поставио човека. Међутим, да би приступио играма морао је у радњи својих трагедија да има иНаставите читати „Уљбуљ савај“

Беше му

Ушуњала сам се по ко зна који пут у девојачку собу. Последња девојка, кућна помоћница, боравила је ту пре Великог рата. Просторија је била преуређена у оставу у којој су живели сви могући и немогући деликатеси које кувари/це познају. На полицама се башкарила слатка и слана зимница у теглама разних величина и облика. Венци сувихНаставите читати „Беше му“

Хиљаду му бубњева

Београд, Борча, уторак, 19. мај 2020. Питања, загонетке, питалице, мистерије, речи мајсторије, роје се и роје. Ко увек исте ноте Роја Орбисона, које некад давно, из ноћи у ноћ, слушах како допиру из оближње конобе, док сунцем осмуђену и затегнуту кожу утрљан јогурт блажи, у врелој соби, на првом кату, са дебелим каменим дуварима –Наставите читати „Хиљаду му бубњева“

Il mio mare

Београд, Звездара, 11. мај 2020. Давно се нисмо видели. Море и ја. Да ли ћемо некад, ко зна. Узмем оне две шкољке из породичне тековине, прислоним их на уши, ослушкујем шум таласа, и пловим, пловим, пловим… Слабо се сећам који је јунак убио те две шкољке да би се накнадно пувао. Матори је углавном наНаставите читати „Il mio mare“

Част мањине

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији. -Хоћете рећи да човекНаставите читати „Част мањине“

Доручак на Лезбосу

[Пише: Саша Цветковић] Београд, Борча, субота, 9. мај 2020. -Не би требало толико да анализираш и мучиш себе – рече ми Сапфо ономад за доручком. Много сам волео да доручкујем с њом. Она би увек одвајала мортаделлу са стране и давала мени. Својеглава, каква јесте, није слушала проф. др Пушића. А мене тлачи глад, знаНаставите читати „Доручак на Лезбосу“

Teatrum mundi (чин I, сцена II)

Болоња, среда, 6. мај 2020. Пола сата пре краја смене, само што сам завршио слушање тросатног Ајковог интервјуа, стиже ми абер да ме шефика чека у акваријуму, фенси станишту под, над и разних других и трећих шефкета, а акваријум, јер је тамо и замашан број застакљених боксова, „митинг румова”, како то воле да кажу наНаставите читати „Teatrum mundi (чин I, сцена II)“