Архиве аутора: Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov

Боихтиита

Нешто сам радио, ређао нови филм у низ, Кад је Небојша Небо(дер) путујућ ка ФиренциСвратио брата и сапатника да обрадује.И нека је био и вина пио и још му мокар језик. Истуширао сам се,ни на крај памети ми није било да бријем браду.После чела и надланица руку фабричког радника,И браду сам светогорским уљима почастио.Нека зрачиНаставите читати „Боихтиита“

Јагода

Седамдесетшести дан, седамдесетшеста ноћ Откако је Мати преселила, изгубио сам речи.Могу да говорим, понекад успем и да заплачем. Тако. Ћутим, гледам пред себе, у земљу, кроза људе. Можда жељно нехотећи тражим начин да пробијем невидљиву опну између светова твари и духова. Да Јој покажем жељу да Је видим осетим, па можда некако дође.Данас ми јеНаставите читати „Јагода“

Путовање

Скопље, понедељак, 15. новембар 2021. Гледам неки интересантни кулинарски путопис Џејмија Оливера, када је овај био млад. Лако и лепршаво, подиже апетит, а попио сам и једну лозу, па се спушта неки вештачки рај на уморно слепо око. Размењујем са зетом пар доскочица у вези са јучерашњим фудбалским победама Македоније и, нарочито, Србије. К’о даНаставите читати „Путовање“

Вакуум

Скопље, среда, 10. новембар 2021. Недостатак ваздуха нема звук.Зато је Васељена, веле, тиха.А кад нема звука, нема ни ономатопеје. Још одмалена, дубоко сам био зачуђен оним јединственим двоструким самогласником. Сада схватам да је то зато што је вакуум, за мене, једна немогућа ономатопеја. Заробљен између удица тог двоструког „у“ често бивам ових дана. Између кукавичлукаНаставите читати „Вакуум“