Боихтиита

Нешто сам радио, ређао нови филм у низ, Кад је Небојша Небо(дер) путујућ ка ФиренциСвратио брата и сапатника да обрадује.И нека је био и вина пио и још му мокар језик. Истуширао сам се,ни на крај памети ми није било да бријем браду.После чела и надланица руку фабричког радника,И браду сам светогорским уљима почастио.Нека зрачиНаставите читати „Боихтиита“

Јагода

Седамдесетшести дан, седамдесетшеста ноћ Откако је Мати преселила, изгубио сам речи.Могу да говорим, понекад успем и да заплачем. Тако. Ћутим, гледам пред себе, у земљу, кроза људе. Можда жељно нехотећи тражим начин да пробијем невидљиву опну између светова твари и духова. Да Јој покажем жељу да Је видим осетим, па можда некако дође.Данас ми јеНаставите читати „Јагода“

Путовање

Скопље, понедељак, 15. новембар 2021. Гледам неки интересантни кулинарски путопис Џејмија Оливера, када је овај био млад. Лако и лепршаво, подиже апетит, а попио сам и једну лозу, па се спушта неки вештачки рај на уморно слепо око. Размењујем са зетом пар доскочица у вези са јучерашњим фудбалским победама Македоније и, нарочито, Србије. К’о даНаставите читати „Путовање“

Вакуум

Скопље, среда, 10. новембар 2021. Недостатак ваздуха нема звук.Зато је Васељена, веле, тиха.А кад нема звука, нема ни ономатопеје. Још одмалена, дубоко сам био зачуђен оним јединственим двоструким самогласником. Сада схватам да је то зато што је вакуум, за мене, једна немогућа ономатопеја. Заробљен између удица тог двоструког „у“ често бивам ових дана. Између кукавичлукаНаставите читати „Вакуум“

Не ако, него кад дође час

Јак сам, задригао, волу реп бих могао, свет гледам одозго док ми чело исписује правилну синусоиду у самоувереном ходу. Млад нисам, него сам зрео, сладак плод. Сладак и сунцу, сладак у срцу, сладак и црву. Све је прошло, и то ће проћи. Синусоида ће се пресвући у обрнуту експоненцијалу, реп у џеп, снага у кртуНаставите читати „Не ако, него кад дође час“

Слатке и муке

Корона-цирк је постао начин живота. Тешко је све утиске средити, а камоли нешто смислено изрећи. А, има ли уопште и потребе изразити сопствене ставове? Наравно да има, па макар и о свему. То није само људска потреба и право, него би требало да буде и обавеза. Обавеза Љубави према себи, према ближњима, чак и премаНаставите читати „Слатке и муке“

Прах, пра шина

Моја швеста много брине о мени. И уопште, много, претерано брине. Нека не буде важно зашто је то тако. Тек, уснила је сан у коме сам за неким лепим столом од племенитог дрвета, и са подигнутим на њега ногама. Прекрштене ноге красе кафене ципеле од преврнуте коже, чистог ђона. -Сигурна сам да ће те следећеНаставите читати „Прах, пра шина“

Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром. Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавајуНаставите читати „Ноћна мора уочи Успења“