Архиве аутора: gaulajter

И најкраћа и најдужа путовања почињу првим седањем у авион, воз, аутомобил, или аутобус. Када сам кретао на југ света, други пут, брат ме је возио на аеродром. Гужва је била, велика. Дан,четвртак. Киша, ружна, зимска. Али кренули смо на време, па сам се на време и укрцао, иако ми је пасош истицао, али нијеНаставите читати „Успомене са разних путања“

                                               Два дана сам био дисциплинован неком добром самоћом, па је и то помогло. Јутро је, и возим по центру града. Затворили су ,,Зору“. Неко рече или написа да је реновирају, али заправо, судећи по новим певеце вратима, претвориће је у још једну од хиљаду безличних кафе кафетерија – коју држе власници буразерски блиски властима.Наставите читати „Од јутрос“

Живот ме води, као и толике људе, стазама знаним, и незнаним. Јутро је, и сећам се – иде неки црно бели филм о партизанима на једном од 998 канала, па се сећам –као мали, играли смо се индијанаца и каубојаца, партизана и Немаца – а мој брат, као мали, са својим другарима, играо се  СрбаНаставите читати „Живот ме води“

За разлику од таксиста Пинк таксија, ја не пролазим кроз црвено на Славији. Славија је била величанствен трг, попут сличних, психоделичних, у Бугарској, или Румунији. Али не пролазим не само због тога што не треба, него и што не знам има ли камера. Сад је Славија хладно срање, попут сличних тргова, прерађених, у Бугарској, илиНаставите читати „За разлику“

[Пише: Божидар Зеремски] Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем  до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?  Милош Црњански ,,Дневник о Чарнојевићу”                                  Јутро је. Возим по београдској вароши. Ја сам Шоне, а зову меНаставите читати „Барбика у јесен“

                                                  Јутро је и скоро сви спавају. Ја се враћам из Македоније. Сам сам – и док прилазим пешачком прелазу, као возач – једна жена ступа левом ногом на пешачки, а затим ту ногу повлачи, леву. Можда је левонога, а светло је свакако моје. Зелено је, није Лоркино. Партија је свакако Ранковићева, а Трст јеНаставите читати „Кроз мисли и пределе“

Камби је говорио да цвеће разуме, али то само кад би причао са Владом Ашовом. Њих двојица су, сад кад то нешто мислим, заиста били људи који говоре и разумеју посебан језик – и биљака, и овако. Понекад, Камби би ћутао данима – уз забавне активности, он би ипак ћутао. Тада, ми који смо гаНаставите читати „Камби у аскари“