4 дана

Лекино Брдо, 20. април Јутрос, на Велики петак, сви носе маске на Душановцу. Добро, није сви, не баш сви. Носим и ја, идем у радњу. Нема гужве, иако је 11 сати. Већ се препознајемо испод маски, одмах. Мало се попричамо Лела касирка и ја, сретнем и пар комшија, намигујемо, разменимо по коју реч. Није лепНаставите читати „4 дана“

Мали прилози изолацији…

У Скопљу, 24. јула (тако пише на фотографији) 2016. године, Бошко и његов син гледају прву првенствену утакмицу те сезоне, Партизан у гостима игра против Бачке…       Не слути на добро. Партизан је већ испао из Лиге Европе, на пенале, од просечног пољског клуба. Тих дана, да прегрмимо тај шок – многи одНаставите читати „Мали прилози изолацији…“

Рад, пре, и после…

[Време читања: 4’ 32’’] Има разних догађаја и доживљаја на раду, и рад носи човека; људи често оправдају своје постојање неком службом на земљи, неким постигнућем, па макар и неким скромним – али истински важним трудом. Многи од нас воле да се баве неким задужењем, послом… Али, исто тако, ако сте имали искуство рада наНаставите читати „Рад, пре, и после…“

Дани противуречности

„Претпостављам да у овом животу свако мора нешто да ради, а уколико ти се то нешто не допада, па утолико боље, јер завређујеш небо, или бар право да делиш савете.         Мислим на то, ако се помириш са судбином и незнатно отрпиш, можеш да кажеш : ,,Гледај, ја исто тако радим доста тога што ми сеНаставите читати „Дани противуречности“

За Владимира Јагличића

[Време читања: 5’] „Човек нема драгоценијих искустава него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако, чак и тад кад у породици има само најмање љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене, ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено…”                                                 Ф. М. ДостојевскиНаставите читати „За Владимира Јагличића“

Црно – бели дан

[Пише: Бошко Милосављевић]  [Време читања: 2’ 14’’]                                          Лекино Брдо, 9. април, тачно у 17 часова Устајем, и крећем се ка пекари после десет дана. Маске носе пред пекаром сви, чекамо, улазимо један по један. Десет дана без бурека, и ето, не издржи човек… После одем до једног маркета, гужва, још већа. Али, мудрац сам ја.Наставите читати „Црно – бели дан“

О раду

[Пише: Бошко Милосављевић] [Време читања: 1’ 49’’] „Не веруј својим пријатељима када траже да будеш искрен са њима. Све што они хоће јесте да им потврдиш добро мишљење које они имају о себи самима…” Тако је писао Ками. А има и ово, исто он: „Овај свет је неподношљив. Човеку су потребни или Mесец, или срећа,Наставите читати „О раду“

Кратка повест о бројевима и рикверцу

[Пише: Бошко Милосављевић] [Време читања: 1’ 22’’]                   Јутро је, и стижем у кафе „Донбас”, код Бобија, на кафу. За једним од дестак столова седи матори Прајза. Уствари, и није толико матор, само неколико година је старији од мене, али га је алкохол учинио таквим, да изгледаНаставите читати „Кратка повест о бројевима и рикверцу“

О мерама притворским и оним казаматским

[Пише: Божидар Зеремски] [Време читања: 4’ 53’’] Вождовац, 7. април 2020. Свим мојим другарима из краја – живим, мртвим, полумртвим и преживелим. Свима, до једнога… Ћале мог друга Декија, увелико покојни, често је говориo: „Најтеже је бити човек…” Мој друг Деки био је јуниорски шампион старе Југославије.Шампион у боксу. Дакле у боксу, не у зајебанцији.Наставите читати „О мерама притворским и оним казаматским“

Epistolae ex Belgrado

[Пише: Боб Милосављевић] [Време читања: 3’ 33’’] „Sati su prolazili, a da on ništa nije uspeo da smisli.Predveče je mogao da vidi kako kaluđerice, postignuvši svoju „normu” (određeni broj kubika drveta), prekinu posao i pognu čelo: verovatno se pomole, možda da zahvale Bogu što su preživele i ovaj dan. Zatim su se znacima sporazumele iНаставите читати „Epistolae ex Belgrado“