Стидим се. Али морам да будем искрен… Никад нисам читао Хандкеа. Ето.
Мислим, јесам, од тада. Али га нисам читао док није добио Нобелову награду за то што је српској страни дао шансу. Иако је награду, заправо, добио за свој књижевни рад. И то ме баш чуди – како је неко ко се тако значајно изложио, могао да дође до тако значајног признања. Сигурно је дошло до грешке у матриксу. Како било, драго ми је због њега и драго ми је због нас. Јер ми јесмо народ са пуно мана, али нам је, некако, и даље јако стало до правде. И некако је праведно што је Петар Хандке добио Нобелову награду, упркос томе што је нудио контра верзију званичном наративу да су Срби не зли, него – зло.
А он је то могао из једног, рекао бих, кинетичког разлога – зато што воли да се креће, да цепа ципеле пешачећи. Није седео пред екранима да пије информације с јединог бунара, него се покренуо, дошао, прошао, проходао, упознао, додирнуо те неке људе, које је и званични и незванични Запад групно прозвао кољачима, чим је Југославија почела да крвари. Личним опитом и искуством онога који пише приче, схватио је да је то прича, конструкција која је згодна у том тренутку, и која ће да донесе некоме неку ситну ћар. Јер, колико човек заиста може да понесе са собом у гроб?
Ја и даље мислим да је једно од чуда скоријих времена, то што је Хандке добио Нобелову награду, ето.
Е, сад, ноћ пред Васкрс ’21. године, возим сасвим, али сасвим сам, ауто-путем Ниш-Скопље. Глуво је доба, око поноћи, заустављам се на бензинској пумпи код Горње Топонице, јер већ спавам за воланом, возим осам сати, а нисам навикао. Улазим, наручујем и левом и десном, не питам за цену. На фискалном рачуну и дан данас стоји бледи траг:
– сок Кокта, оригинал – 99,99 динара
– кафа средња и кока-кола (некакав комбо) – 230,00 динара
– Моравска ноћ, П. Хандке – 899,00 динара.
Укупно за уплату – 1228,99 динара.
Касир/пумпаџија Слободан Маринковић (опет гледам у бледуњави рачун) је први коме кличем – Христос воскресе!
Ваистину воскресе! – одговара, гледајући некако у страну, јер сам га, ваљда, изненадио, шта ли. Или чезне да у тај час буде са најмилијима, а не да на бензинском радном месту кликће с неким незнанцем, макар он био и брадат.
Пошто ништа није случајно, следећег ујутра дисциплиновано крећем с читањем Моравске ноћи. И у првих седамдесет страна схватам зашто је привремена окупациона управа Косова прогласила Хандкеа персоном нон грата и зашто Хандке – до даљњег! – не може да уђе на Косово, а ни у Метохију.
Уверавам вас да је то због два његова чудна хобија – проучавања говора камења и могућности читања мисли. У првој глави оне књиге, коју сам купио на бензинској пумпи у Васкршњој ноћи, дешава се да наш јунак путује из енклаве на слободну територију и њихов аутобус бива каменован. Каменују га, готово рутински, по реду вожње, све сама деца. И то, мала деца. И ту Хандке прецизно преписује дијалог бубњања стакала и лима и мисли шофера, који кроз кишу камења иде са брисачима упаљеним на тројку.
Корона-циркус 