Сенка кавеза

Драги брате, Душане..
Опрости што ти опет пишем..
Видим црташ са све више сенчења..
Притисак осенчава осећања..
Верујем да папир боли, колико и тебе..
Белих површина готово да нема..
Опрости брате, што ти се овако обраћам..
Видео сам и твој последњи рад..
Жао ми је што се тако осећаш..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Опрости..
Нацртао си, брате, свештено лице које доноси мрак са собом..
Има и ту истине али то није свештени мрак, него мрак обичног човека – било кога..
Односно, мрак свих нас..
Осећам то јер сам у доброј мери ја заслужан..
Да, понављам се..
Обишао сам много цркава, манастира, упознао много свештеника..
Нигде не сретох тмину, до таме сопственог греха..
То је тај графит који не штедиш на својим радовима..
Срце оловке којом црташ је црно али то није слика наше душе, ма колико грешни били..
Разумем ја тебе брате, јер и ми што идемо у цркву често не видимо светло од мрене сопства..
Говорили су раније: ’’не види шуму од дрвета’’ – мало смо напредовали од тад..
Готово ни мало, па сад сечемо дрво, да спознамо шуму..
Заслепело нас светло лед екрана, па не видимо светост ближњих и све нам је далеко и страно..
Настрано је неимати страну али опет, ми то нисмо знали..
Временом су нас томе научили..
Чак и ми који не умемо да цртамо, свет смо бојили светлим бојама..
Док данас, чак и кад бих умео да цртам – слике би ми биле налик твојима,
само би се лик који носи мрак разликовао..
Али брате, сад кад мало боље размислим,
то није слика друге стране, него мера моје љубави..
Опрости, научен сам да браним оно што волим али непрестано грешим, па заборављам да браним и оне које желим да приволим..
Молим те не замери..
Исто сам ти урадио, што и ти карикатури патријарха ономад..
А то није добро..
Нисам био добар, као ни сад..
Више се нећу бранити од тебе јер не желим никога да нападам..
Поготову не тебе јер си ми много помогао,
да схватим све против чега се буним је иста страна другог ’’ја’’..
Такође сам схватио да не желим да говорим о људима, које прво не помињем у молитви..
С обзиром да сам никакав молитвеник, ни теби (о теби) нећу више писати..
Није то коначна одлука, барем се надам,
јер верујем да ако се потрудим могу да те заволим – као самог себе..
Искрено верујем и надам се да ће доћи време,
када оловку више нећемо узимати у руке, ако нам срце не буде исписивало химну љубави..
Опростите и ви..
Сви..