’’All Eyez on Me’’

’’Шта је Далиборе, што опет плачеш?’’, Зорица поставља реторичко питање..
’’Гледа ме баба Данка’’, плакао бих сваки пут кад ме је неко гледао дужи временски период..
Није био проблем у размажености..
Културно и превише одговорно дете али очигледно склоно томе да се склања..
Нисам сигуран одакле иде толика непријатност..
Први пут сам сео код рођене бабе у крило, тек кад се брат родио..
’’Такав је, пусти га’’, правдала би ме Зорица пред оцем често..
Нисам имао проблем са друштвом, нити са стварима које сам радио добро..
Много је лакше са децом..
Чак и ако не знаш са њима, као што нисам, довољно је да знаш добро оно чиме се занимају..
Спорт је био мој немушти језик..
Вештина увек надилази нашу невештост у социјалним односима..
Неопходност и корисност..
Трчи, труди се, дај гол/кош и не мораш ништа да објашњаваш..
Тукли су се много у крају у ком сам одрастао..
Ја врло ретко јер сам проценио да бих често добијао батине..
Ни јакост није нужност ако си користан за друге активности..
’’Бира Далибор екипу за турнир’’, и дан данас памтим Мићину реченицу..
Био је то најјачи и уједно најхрабрији дечак у крају..
Мислим се, и без да ме туче може сам да одабере екипу..

Витештво на више страна..
Природно..
Нико нам није причао о томе..
Било је то фино откриће, да није борба једини начин да се избориш..
Насеље у ком сам одрастао је, гледано очима избора и могућности, било поприлично окрутно..
Нисмо имали са чим да га упоредимо, па смо живели са оним што нам је дато..
Не зовеш на рођендан јер је свакога срамота простора где живи, и не хвалиш се поклонима јер их нико није добијао..
Свима нам је била једнака полазна тачка ка свету неједнакости..
Збуњујућ ми је био полазак у школу јер сам и то схватио преозбиљно..
Да не кажем лично..
Мислио сам да је свака оцена директан плод односа мене и учитељице, наставника или ко се већ нашао на томе путу..
Богу хвала, већина учитеља и предавача су врло брзо увидела моју склоност да се склањам..
Све петице али увек исти проблем кад треба било шта да се изговори наглас..
Много сам радио само да исти не морам да испуштам..
Да не морам да стојим наспрам двадесетдеветоро људи који седе..
Не знам зашто..
Очима данашње памети, видим да имам и неки облик дислексије и дисграфије..
Једином ми је било дозвољено да пишем искључиво штампаном ћирилицом, па и писмене задатке..
Наглас не волим ни дан данас да читам, па су ме и тада заобилазили..
Хвала им на томе..
Осећај срамоте сам имао и за туђе поступке, који су одступали од мог осећаја..
Пуно сам мучио себе..
Из те мучнине су се јавиле и жеље..
Шта ћу да будем кад порастем?
Бљесак..
Камионџија, то је то..
Јесте да нисам волео путовања али сваки пут бисмо били одушевљени када би нас другаров отац пустио у свој камион..
Чудо невиђено, у једној капсули имате свој кревет, свој телевизор и свој фрижидер..
Да, као и могућност да се закључаш изнутра..
Просто да човек не пожели да изађе из исте..
Срећа није било психолога у то време, иначе би ме вероватно шифровали у фолдер ’’аутизам’’..
Елем, одустао сам релативно брзо јер та кабина често није била испред куће,
а другару је недостајао отац..
Даље,
мислио сам шта бих могао да смислим..
Проналазач – измислиш нешто, то други откупи и ти не мораш да идеш на неко одређено збориште..
У то време веровао сам да је телевизор највеће достигнуће човечанства..
И још су га ставили у камион..
Ма иди,
озбиљно обесхрабрење за петогодишње дете..

Нешто касније, научио сам да читам и да запишем понешто што осећам..
Мајка ме је уписала у библиотеку..
Мили Боже, колико књига, а ни једног писца нисам видео..
Једначином без непознатих, дошао сам до тога да сви ти људи примају плату јер други долазе у библиотеку и читају њихове књиге..
Гледао сам да што више њих испоштујем, како би зарадили за хлеб..
Библиотекарка ми је деловала као неко ко обрачунава плату писцима, на основу тога колико пута је прочитана њихова књига..
Деловао сам јој сумњиво и пре него да је слажем да сам књигу прочитао..
Жао ми је било да човек не прими плату – лепо име и презиме, а и занимљив наслов..
’’Није та књига за твоје године’’, мрмљла је нешто док попуњава картончић..
’’Разумем’’, потврђујем и ако ништа нисам разумео..
Покушао, одустао, вратио и слагао да сам прочитао..
Углавном сам се држао одељка на коме је писало ’’Писци за децу’’, а остали нек се уздају у одрасле или макар у оно што је од њих преостало..
Једном сам био присутан кад су уносили пакете нових књига у библиотеку..
Погледом сам јурио да видим ко је од тих људи писац..
’’Које су ово књиге?’’, питао сам библиотекарку, док попуњава мој картон..
’’Пар нових романа, савремени писци..’’, незаинтересовано одговара..
’’А ко је од ових људи писац савремени?’’, погледом указујем на људе који уносе пакете..
’’Ха ха ха, нико.. То су радници’’, додаје ми моју чланску карту и предаје књиге које желим да прочитам..
Истог момента сам пожелео да будем писац..
Човече драги, па ти писци су легенде..
Нико живи их не види, а имају и своје раднике који разносе, изнајмљују и воде рачуна о њиховим делима..
Почео сам да пишем дневник, не зато што сам имао Бог зна шта да исповедим или поделим, већ из просте послушности према учитељици – која ме је уверавала да је то начин да се изгради свој стил..
У међувремену сам одрастао и упознао свог издавача Перу Издају..
Не, нисам постао писац али јесам остварио свој дечачки сан..
’’Нема ’леба од писања’’, тешио би ме Пера Издаја, у тренуцима када се ја одричем новца кога немамо..
Али ево, ухватио сам се у тренутку док пишем другу књигу..
Покушавам да повежем прву реченицу ове приче и песму покојног Тупак-а из наслова..
Тачније, гледам да објасним промену или оправдам сопствену биполарност..
Не знам да ли ме је више растужио свет одраслих или ми је дозлогрдило непрестано повлачење у себе..
Такође, не знам да ли је то повлачење било плод мог прецењивања живота, део карактера или необјашњиво потцењивање себе..
Вероватно ништа од тога..
Осећај да све доживљавам лично, градило ме је као личност али и разграђивало како сам се суочавао са безличности озбиљног и зрелог доба..
Воћка сазри, спреми се да ври и одмах се пребаци на процес печења..
Трудио сам се да будем органска воћка..
Ћути и одолевај временским околностима..
Добијао сам и неке награде за истрајавање..
Друго место, награда, Вукова диплома, захвалница, похвалница, плакета..
Књига..
Много књига..
Индетификовао сам се са свим главним ликовима али и даље сам живео на ободима маргине..
Једино што сада нисам плакао ако би ме неко дужи временски период гледао али јесам избегавао да се у видокругу нађем..
Склањање није исто што и бежање али је далеко од постојања..
Не мора човек да воли зиму али је нужно да заволи повремени одлазак по огрев јер ће се у супротном смрзнути..
Тако сам започео свој процес екстровертизације..
Каже докторка (супруга) да се оваква прича пише са шездесет година..
Не могу да гарантујем да ћу толико живети, а и ако доживим засигурно нећу ову тему осећати као битну за раздобље у којем се будем сналазио..
Ово и не треба да буде препорука неког старца/мудраца, већ порука пријатеља/пријатељима..
Није ни ретроспектива јер гледам где ћу, а не одакле ћу са свим овим осећајима..
Покојни репер је узвикивао: ’’Видите ме, видите ме’’..
А ја сам једном напрасно вриснуо: ’’Ево, гледајте’’..
Како бих на неки начин спознао шта уопште скривам и од чега се склањам..
Оно од чега је можда и покојни отац бежао..
Рећи ће ми докторка: ’’Не можеш тек тако да уводиш новог лика’’..
А ја ћу се наравно направити паметан и рећи:
’’Није нови јер би у супротном значило да је отац изван мене.. А није’’..
Кроз ову причу креће мој обрачун са свим оним, са чиме се он није суочио..
Да решим то са њим, односно сам са собом..

Писао сам већ о томе..
Нико није дужан да зна шта сам већ урадио..
Подразумевање умртвљује сваку помисао на покрет..
Кренуо сам свесно ка стварима од којих бежим..
Пријавио сам се да одржим презентацију тј. предавање на задату тему, у склопу предмета на факултету..
Нешто се чудно десило..
Људи су слушали..
Искрено не верујем да је икоме била занимљива прича о ’’оцењивању телесних деформитета’’ али начин на који је то представљено – изгледа да јесте..
Начин на који се опише злочин, може да буде казна за читаоце..
А опет, може да буде и ’’Злочин и казна’’..
Тако је и са филмовима..
Гледао сам доста оних, који позивају на учешће..
Нисам могао ни да замислим да ћу се и појавити у једном..
И даље сам бежао од свега чему сам прилазио..
Исти је човек који бежи али други људи виде само онога који прилази јер то је једина реалност која је у односу са њима..
Из тог односа незаслужено сам задужио другу улогу..
Главни глумац..
Повремено бих играо лакоћу постојања..
Временом сам освестио да је све то игра, ма коју улогу решили да играмо..
Ако и не решимо, даће нам се шта остане..
Није ни то мало али то најчешће није наше..
И тако..
Гледам да распон између – ’’све очи на мене’’, како је говорио Тупак и плача детета због истих тих очију, не буду моје распеће..
Крст има своју хоризонталу, као и вертикалу..
Мирим та два – како бих се смирио..
А немир је ту..
Сваки пут..
Нема разлике да ли зовем да наручим храну, од човека кога никад нећу срести, или позивам да договорим неки разговор, договор или шта већ..
Радије бих ћутао..
Готово увек..
Чак и  сад, када је готово завршена и ова моја прича о непричању..
Танко је то, линија између ванредног и изванредног..
Ванредне ситуације које проживимо, доводе живот у ред..
Свесно излагање ванредности ствара контролисани притисак, који може довести до повремених извандредности..
Живот јесте управо то,
ход по линији уредности, 
од ванредности ка повременим извандредностима..
Сад већ више нисам ни сигуран, чему сам ближи..
То за ову причу није ни битно али је потребно..
Потреба се опет ствара континуираним понављањем..
Па чак и код понављача..
Свих нас..