Пошла два друга

На шта све(т) може да утиче на човек(a)..
Све(т) је то, много збуњујуће..
Нисам веровао али сам мислио да могу да променим све(т)..
Кренућу од себе..
Ма не иде..
Не знам одакле почети..
„Брацо, можеш и мени да направиш мејл адресу?“
У тренутку се пренух и сетих што сам уопште толико далеко отишао са часа информатике и прављења мејл адресе..
„Извини?“, не верујем (опет),  да човек не уме мејл да направи..
„Видим досађујеш се, па рекох да урадиш и мени?“..
Видим човек делује луцкасто али се не прави луд..
„хоћу, брате, није проблем“..
„стави Петар Принц, па то остало шта иде“
„Извол’те, Принче, готово“; баш си ми ти принц, мислим се.. 
„Хвала, брацо“..
Чудан лик..
Кратка брада, бистре очи, природна лепота неуредности..
Често смо се сретали на практичним вежбама, а готово никако на вежбању..
Човече драги, овај је у озбиљној шуми одрастао кад је овако виспрен, а никад не вежба..
„Кидаш, Бога ми, Принче“
„Петар, Петар, ово је по деди и оцу, па нек остане“..
„Извини.. Мало кад би тренирао баш би био зверка, пошто ти сад иде овако лагано“..
„Не треба претеривати“, насмеја се и прескочи сву моју даљу анализу о раду и преданости..
Чудан човек, опет исти утисак..

Како време иде схватио сам да смо најпрецизнији и најтачнији кад је у питању одлазак у мензу..
Мека и Медина свих студената, поготову нас бедника из провинције..
„Перо, је л си сам, могу са тобом?“
„Седи, брацо, нису ту ови моји“..
„Ви ваљевци и даље ко да сте у четничком одреду – не раздвајате се“, покушавам да будем духовит..
„Тако се и одржасмо…“, опет се насмеја и чини ми се да не изусти све што би ми рекао..
Опет немам мира: „како ти не досади та једнолична исхрана? Извини, приметих да већ дужи период једеш само пребранац или рибу.. Не знам колико ти је то здраво..“, правим се важан да знам нешто о исхрани и вежбању..
„Брацо, искрено некад не знам ни како људима не досаде толики избори.. Пре ће се човек презаситити многих избора, него ја овог пребранца“, настави да једе..
Опет остадох збуњен..
Погледа ме безбрижно:  „Опусти се, брацо, много си нешто напет’’.. 
’’Ма.. Морам нешто да урадим, предузмем.. Било шта’’, више себи у браду изговарам..
’’Већ јеси.. Него не можеш баш све преко својих леђа, ма колико их јачао’’, лагано сламчицом буши своју тетрапак порцију сока од кајсије.. 
Таман помислих да му кажем, како је то пуно лоших шећера али се сетих да не знам ни шта ћу са собом, а камоли са шећерима из мензе.. 

И тако, 
он са Ваљевцима, ја са својим тренинзима.. 
Повремено би ме питао кад му је испит или нека од обавеза.. 
Колико су ме таква питања љутила, његово би ме увек обрадовало.. 
Какав човек.. 
Кад би макар неки план направио, лакше би му било.. 
Опет менза.. 
’’Шта је, ови касне – још нису отворили’’, размишљам да ли имам времена да урадим још нешто док чекам.. 
’’Брацо, седи мало’’, добро познат глас, овог пута уз пратњу збукова гитаре.. 
’’Где си, Перо, шта ти је то – нестало пиво?’’, крхког духа покушавам да будем духовит.. 
’’А, квас, добра ствар. Мало да променим’’, не скида осмех са лица.. 
’’Шта си смршао тако?’’, јесте да му је џемпер мало старији али није могао толико да се развуче.. 
’’У бре, брацо, ти ко да си доктор, а не дифовац. Седи да ти одсвирам нешто, пусти храну’’.. 
Добро позната мелодија, одмах осмех..  
’’Loneliness of the long distance runner’’, само охрабрујем.. 
’’То брацо, знао сам да си наш’’, не престаје да свира.. 
Испоставиће се да смо били на истим концертима.. 
’’А ја мислио ти само тренираш’’, радује се човек – као да ме први пут види живог.. 
’’Значи ми музика за тренинг’’, у духу одговарам.. 
’’Шта мислиш о самоћи или усамљености?’’, ко гром из ведра неба испалих.. 
’’У бре, брацо, секунду попустиш, па би одмах у главу’’, и даље задржава благ осмех.. 
’’Никад човек није сам…’’, настави али се ту и заустави.. 
’’Није ако је луд’’, тешко ми је све то што носим, па бих што пре до одговора.. 
’’Луд, луд али…’’, опет као да се устеже нешто.. 
’’Е јеси неки човек, а мени кажеш да се устежем’’, сад бих ја њега да охрабрим да говори.. 
’’Ма не устежем се, брацо’’, опет поче да свира – овог пута ’’Wasting love’’ и настави: ’’него, нисам ти ја позван да причам о томе’’..  
Мислим се, ја хтео о здравој храни, тренингу, преданости, неодустајању, кидању целог себе и све на чему сам живео тих дана.. 
Срећа опет ме прекиде и пре него да нешто изустим: ’’Идеш ти брацо, некад на Литургију?’’, настави да певуши 
(’’Spend your days full of emptiness
Spend your years full of loneliness
Wasting love, in a desperate caress
Rolling shadows of nights’’).. 
’’Одакле сад то извуче’’, није ми баш јасно шта ме пита али рекох да искористим прилику да се похвалим: ’’Прочитао сам све од Владике Николаја, готово све од аве Јустина.. Средњи век ми је познат..’’, мада мало се осетих као на испиту, рекох шта ли ће сад да ме пита.. 
’’Дачо, брате, не питам те то.. Читао сам и ја Господара прстенова али нисам срео Гандалфа’’, оставља гитару са стране.. 
’’Шта знам, одем некад.. Једноставно не разумем, некад ми делује да има превише некаквих калупа и форми.. Опрости, вероватно грешим али што не може човек сам да има однос према Богу?’’, студенти хрле у мензу већ пола сата.. 
’’Може донекле али онда крећу ова питања са којим си и ти почео овај разговор’’, видим да не би сад ни он да стави тачку.. 
’’Не знам брате али свештеници…’’
’’Са којим си причао?’’, моментално ме прекину.. 
’’Па, ни са једним али..’’
’’Пусти то’’, опет ме прекину, ’’Ти корисиш тај интернет, упиши тамо Атанасије Јевтић – Жива вера у живога Бога, па ћемо да причамо неки други дан’’, узе гитару и крете ка вратима: ’’Ајде брате, баш сам гладан’’ и опет осмех.. 
’’Ајде’’, ништа ми није јасно..

Устани у 5 часова, пливај од 6 часова, на предавању си од 8 часова, трчи од 12 часова, ручак, вежбе, још један тренинг од 16 часова..
Читај нешто, нешто послушај..
Можда још једно трчање..
Да..
Шта рече онај лудак, како му се зове онај његов поп?
Све више снаге имам, а све мање знам шта бих са њом..
Како рече?
Срешћу  га, па ћу га питати..
Још један тренинг, дан, семестар..
Маратон, ултрамаратон, пливачки маратон..
Шест сати кретања, 12 сати кретања, 24 сата кретања..
Четврто место, прво место, друго место..
Најбоље време..
Све боље од бољег..
Али..
Све изговорено пре ’’али’’ увек пада у воду..
’’Како си рекао да се зове онај твој поп?’’, ипак сам решио да му пишем..
’’Није поп, брацо, монах је. Владика Атанасије Јевтић – жива вера у живога Бога’’, брзо стиже одговор од човека који никад не зна где му је телефон..
’’Ајде послушај, па причамо у петак, имам нешто да ти дам’’, наставља Петар..
Још један тренинг..
Где ли су ова двојица (цимери).. Таман да средим собу и послушам послатог ми владику.. Да не дангубим..
Нисам ни почео да померам ствари и већ ме нека сила измести начисто..
Поломи у делове..
’’Жива вера у живога Бога.
Човек је најзагонетније, најтаинственије и најдубље биће у свету, у историји; вероватно и у универзуму целоме.
Усправно је биће.
Лично биће.
Ликовно биће.
Персонално биће.
И човек тражи да сусретне друго лице.
Наш Бог је Бог који је сусрео човека.
Створио је човека, како неко песнички лепо рече:
’’Надневши се над бездан небића, као мајка над колевку и уобличило се биће слично њему – лице слично њему’’.
Наша је вера сусрет.’’ 
Држим крпу за чишћење пода и натапам је сузама..
Клечим паралисан и схватам да је соба тренутно најмање прљава у мом окружењу..
У мени..
Нешто се променило..
Једва чекам сусрет..

Петак..
Гитара, менза и Петар..
Подиже поглед са врата гитаре, осмех као знак препознавања:
’’Шта кажеш?’’, оставља гитару полако са стране..
’’Вулкан..’’, тишина која очекује да се ослободим речи, које сам спремао неколико дана..
’’Не знам, нисам спреман, све сам изгледа измашио’’, чекам да ме макар прекине..
’’Причај, брате’’, охрабрује Петар..
’’Потоп суза.. Нисам знао, нисам осећао на овај начин.. Желим тај сусрет о којем је владика причао.. Не могу више овако’’, сад дефинитивно не могу више да говорим јер ми је душа опет пуна суза..
’’Можеш, мораш.. А осетио си, само што ћеш сад – ако то желиш, да осећаш у још већој пуноћи.. Изволи, донео сам ти нешто’’, даје ми две књижице..
Читам наглас: ’’Житије Светог Јована Кронштанског’’, подижем поглед у нади за одговором, зашто баш та књига..
’’Он је био сличан тако лудак као ти’’, смеје се Петар..
Друга књижица је мали црвени православни молитвеник..
То ме је мало опет збунило: ’’Кад ово да читам? Је л’ мора баш овако како је неко други осмислио? Владика је причао о личном сусрету са…’’, покушавам да не одем у негацију али нешто је јаче од мене..
’’Јесте, брате, али човек мора прво да постане личност.. Можеш ти да се пењеш на планину стазом којом год ти желиш али до планине идеш аутом, путем (аутопутем) који су други собом, својом вером, утабали’’, опет осмех.
Као да ни једног тренутка не дозвољава, да свему овоме дамо преозбиљну ноту..
И наравно, опет узима гитару..
’’Чекај, и шта сад ја да радим?’’, уплаши ме да ће отићи са првом песмом..
’’Сад ништа, а у недељу можеш да одеш на Литургију’’, само ме на кратко погледа и врати се гитари..
Размишљам али узалудно..
Немам шта да ставим у алгоритам сопствене логике..
Једва чујено изустих: ’’где да идем? и је л’ треба нешто да знам још, да се припремим?’’..
Опет заустави прсте на тренутак: ’’Иди брацо, где ти је најближе.. Не мораш ништа да знаш, само немој ништа ни да очекујеш’’, настави да свира и кроз осмех додаде:
’’спреман си, никад спремнији’’..
’’Дај Run to the hills, па шта буде’’, после дужег времена осећам како излази сунце
и то у подне..
’’Биће све добро’’, одговара добри Петар..  

У данима који следе, нестао сам у предавањима владике Атанасија..
’87, ’88, сва предавања са Машинског факултета..
Тражи човек чекић, да закуца ексер и пита:
’’Имате ваљда неки чекић, какав сте то Машински факултет?’’..
Вулкан, живи дух..
Љубав..
Трчи за лоптом, трчи за Богом..
Плаче за изгубљеним човеком..
Не, не..
Ни тад, а ни сад у њему не видим никаквог идола,
већ најживљу икону Божију..
Недеља..
Једно од тежих устајања из кревета, иначе око 7:30 бих се већ враћао са базена, а сад сам се једва будио..
О помислима да не говорим..
Имам још времена, макар да прошетам до цркве..
Мислим се да ли уопште треба ићи у таквом стању, шта уопште сад могу да пратим..
Стајем у ред..
Бар то знам..
Људи, иконе..
’’Благослови, владико’’..
Укључујем мерне инструменте и гледам шта све не ваља..
Ни сам нисам сигуран како се ваља али јасно видим како не..
Пући ће ми глава..
Диши, диши..
Покушавам да гледам само у Богородицу и слушам оно што долази из олтара..
’’Блажени изгнани правде ради’’
’’Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима’’..
Сузе..
Радосна туга.. 
Све време јурим да наплатим све (свима), за оно што је покојни отац радио..
Мислио сам да је остао без плате..
Погрешио сам,
у много чему..
’’У миру изађимо’’..
Добро је..
Остатак дана сам тражио да чујем, све оно што сам то јутро слушао..
Хтео сам да схватим..
Није баш ишло..

Трчим, тренирам, читам, слушам..
’’Хтео бих да постим,  колико дана треба на води? читао сам да неки издржавају по више од недељу дана да не једу?’’, несвесно заборавих да се нисам поштено ни јавио човеку..
’’У бре, брацо, код тебе све такмичење, иако се не поредиш са другима’’, отпоздравља Петар..
Стрпљиво чекам..
’’Разумем ја тебе али не иде то баш тако. У ствари, ни не знам како иде али тако не иде сигурно’’..
Сад смо већ у некаквој пат позицији..
’’Брацо, хоћеш да истрчимо после заједно?’’, изненади ме питањем Петар..
Радост, неверица, збуњеност: ’’стварно хоћеш да трчиш.. овај, може, одлично, баш фино..’’..
’’Хоћу, пријаће ми.. Нисам трчао неколико месеци.’’, растеже леђа – као да и гестикулацијом потврђује своју форму тј одсуство исте..
’’Важи, важи, ма лагано ћемо само’’, мада сад већ размишљам шта да радимо..
’’Колико си мислио да трчимо?’’, устаје као да већ треба да кренемо..
План ми је био да радим сат и по времена, са променом интензитета али као из топа одговарам: ’’шта знам, тридесет минута.. можда мало трчање, па ход узбрдо.. Чисто да осетиш пулс и да се мало презнојиш’’..
Осмех: ’’То си и ти планирао?’’..
’’Искрено не, него кажеш да ниси дуго радио ништа’’, не бих волео да сам га увредио..
’’То ми реци, брате..’’, смеје се..
И даље га не разумем, погледом покушавам да му то дам до знања..
’’Тако ти је и са постом, ради свој тренинг – идем ја мало на шипке’’..
Добар је, био би добар тренер..
Наставио сам у свом ритму, тако и Божићни пост..
Причестио сам се.. 

Лагано дође и четврта година факултета..
Обавезна пракса скијања..
’’Ајде, брацо, одмори мало’’..
’’О Перо, и ти си ту’’..
’’Ајде дођи вечерас, буде лепо дружење у коноби’’..
’’Видећу, имам неко трчање после’’..
Неколико сати касније – отворени камин, чашице ракије и музика..
’’То брацо, знао сам да си жив човек’’, са врата разбија моју нелагоду и покушај да било шта објашњавам..
’’Живели, брате’’..
Неколико чашица касније, добро, више од неколико – отворен камин, ми припити (добро, за мене је то баш деминутив) – прилазе неке хостесе тј продавачице некаквих шарених коктела у епрувети..
Добро вече – добро вече..
’’Јесте ли заинтересовани да пробате неки коктел?’’, љубазно питају девојке..
Пре него да Петар стиже да подигне чашицу ракије – као знак незаинтересованости за шарену текућину, као гром из ведра неба испалих нешто, што нико живи не зна одакле ми: ’’Како вас није срамота, овај човек ће носити Панагију око врата, а ви му нудите тај шарениш?’’..
Мислим да сам збунио и камин у том тренутку..
Незнавене девојке погледаше ка Петру, а он само слеже раменима и наздрави подижући чашицу..
Следеће чега се сећам – у ствари не сећам се..
’’О брацо, је л си жив?’’, смеје се Петар, док се ја борим да не омашим клупу на жичари..
’’Ау брате, једва.. Хвала ти, немам појма како сам отишао у собу’’ чврсто држим гондолу, као да ћу са речима и ја излетети..
’’Добар си био’’, осмех у његовом контексту је попут запете у писању: ’’Сећаш се шта си лупетао синоћ?’’..
’’До госпођа са епруветама – да’’, хладан ваздух ми поможе да пустим жичару и исправим се из положаја фетуса..
’’Сачувај Боже’’, одзвања Караман гребен од Петровог смеха..
Лепи дани.. 

Дај да завршавам ово..
Полажи, тренирај, ваљало би да већ кренем да радим тренерски посао..
Полагао, тренирао, почео да радим..
Где ли је овај лудак, хтео сам га питати нешто..
Опет сам се заглавио са својим питањима..
Како да читаш Лествицу , а да ти се не гади сопствено бауљање..
Опет добар резултат на 12 сати трчања и опет неко унутрашње незадовољство..
Сигурно се млати по шумама око Ваљева, опет ће у последњем моменту да ми пише шта му треба да упише апсолвентску..
Морам нешто да урадим..
Индивидуа, заједница, личност..
’’Од индивидуалне иницијативе, преко савеза појединаца, до апсолутног колектива’’..
’’Ко сме, тај може’’..
Ултра Тркач Србија..
Шесторо људи – шта да направимо са шесторо људи?
Мора да се крене, да би кренуло..
Ау мајко моја, мислио сам да је овај свет одраслих и препословних људи много озбиљнији..
Не можеш да даш отказ, док не нађеш од чега ћеш да живиш – забринем тако често неколицину пријатеља..
Радио сам најцрње и најтеже могуће физичке послове – са најгорим могућим предузимачима..
На гробљу шалуј опсек и копај раку..
Пеци се на Ади, као спасилац..
Ништа ми није било тешко јер све то није био циљ сам по себи, него средство..
Али од циља да правим средство..
Не иде..
Од чега ћу да живим, можеш мислити..
Где ли је онај лудак, бар је на поруке одговарао..
Иде некако.. 
Жив сам, добро је..
Кажу припремио сам тридесет људи за њихов први маратон..
Делује ипак да смо само освестили смелост, а онда и спремност..
Како се узме, само никако здраво за готово..

СМС порука..
Мислим се, кад пре рачун..
Непознат број и на прву реч коју угледах – опет свитање у подне..
’’Брацо,..’’, чекај, морам да седнем..
Човече драги, нема га годину дана..
Ух, као да извлачим питање за испит, а не да треба да прочитам поруку..
’’Брацо, нисам ти се јављао.. Већ дуже време сам искушеник у једном манастиру.. Па сам хтео да ти јавим да ће монашење бити следећег месеца.. Користићу овај број, па ето, јави се..’’..
Добро да сам сео..
Сузе..
Радост..
Много радости..
Где ћеш лепше, него кад човек положи себе и све своје – и тиме оживи своју суштину..
Тај дан ми је био најрадоснији у животу, а добри Петар је постао отац Петар..

Мили Боже, навигација показује да је ово крај неког пута..
Манастир Томић, ваљда је то то..
Почетак је крај и крај је почетак..
Кретох да му пољубим руку али ме аикидо потезом загрли и опет познат осмех:
’’Где ћеш брацо, тек што сам ушао у манастир’’..
’’Човече драги, добро ти стоји мантија’’, ништа паметније нисам смислио да кажем..
’’Вежбало се’’, опет смех: ’’Игумана вероватно знаш’’, усмерава ме на познато лице..
’’Помаже Бог, благословите.. Знам, знам.. Мислим – знам из града, кад је био Невен..’’ , сад ми већ делује да сам у неком матриксу..
Осмех: ’’Био.. Сад је Димитрије и он нам је игуман овде’’..
Видео сам само још једног младог човека али рекох да питам: ’’Па колико вас је у манасиру?’’..
’’Игуман и ја.. Мислим ми смо монаси, а ту је и Мачак – он је искушеник.. Ту је негде, вероватно се млати са псима.. Ајде да упознаш и њега..’’, отвара врата и пушта ме да изађем први..
Ништа ми није јасно али ево младића окруженог неким луталицама, у народу познатијим као ђумаре..
’’Поштовање, Далибор’’, пружам руку ка човеку са наочарима..
’’О Дачмене, како си.. Кад ћемо на неке Мејдене.. Причао ми отац Петар.. Трчиш.. Добар си.. Шта једеш, па имаш мишиће?.. Е да видиш што имамо неку јапанску рибицу у акваријуму, остало од претходног братства.. Не знам да л’ би се снашла у Морави.. ха ха ха’’..
Шта би ово, ни не питам..
Отац Петар ме тапше по рамену, као да ми даје знак да ће ми временом бити јасније..

’’Па је л има народа овде, како.. како се сналазите?’’, мислим се лепа природа али сад сам ја тај који се пита од чега ће да живе..
’’Брацо, опусти се.. Буде свега довољно’’, преврће неког пса на леђа и мази га по стомаку..
Никад ми теже растанак није пао, никако да кренем..
Не знам зашто имам осећај као да напуштам некога, можда немам довољно љубави или сам се једноставно уплашио како ћу ја сад даље..
Измишљам некаква глупа питања, не бих ли се задржао још мало..
Никако да уђем у ауто..
’’Па како ти је сад?’’, не знам зашто осећам толику несигурност..
’’Брацо, ти само живи – као што ћеш живети и доћи ће све на своје.. Ја сам своје недоумице разрешио, а и ти ћеш – чим дођеш до своје суштине’’, на тренутак ме озбиљно погледа: ’’Улази сад у ауто, видимо се за Васкрс’’, јако ме загрли и оде лагано..
Седео сам још неколико минута у ауту..
Човече драги, нисам имао оволику тескобу одвајања још од детињсва..
Нисам целивао икону у цркви, ваљда неће приметити да још нисам отишао..
’’Ретровизор’’ – француска реч, означава поглед на оно што се дешава иза нас..
Гледам, и како ми манастир нестаје у видокругу, сигуран сам да то никако није оно што ће остати иза..
Поново гледам напред..

Неке су године појели скакавци, а ја сам се плашио да ће моје појести жеља..
И то само моја жеља..
Тренирај, ради, сналази се, позивај, призивај..
Често сам се повређивао стварима изван мене, спотицало ме је све оно на шта не могу никако да утичем..
Очекивање да ће свако ко препозна моју жељу, пожелети исто..
Погледају људи добар филм, па не пожеле ни слично да снимају, а камо ли живе..
Тад то нисам гледао тако..
Питање је где сам и шта сам уоште видео..
’’Дошао бих опет пред нову годину, је л има места да преноћим?’’, пишем оцу Петру, у нади да ћу макар побећи од дочека нових година..
’’Кад није могло.. Чекамо те.. ’’, још једна порука, ’’да, сад смо у манастиру Тумане, идеш до Голупца, скренеш десно, па онда после 15 минута лево.. Лако ћеш наћи’’.. 
У међувремену су као братсво премештени, па смо се пратили..
Наравно, не поступам по објашњењу оца Петра, него куцам у навигацији..
Мили Боже, да л’ ћу жив одавде изаћи..
Возим по некаквом усеку, који су тракторске гуме направиле..
’’Оче игумане, благослови’’, узимам благослов..
’’О пророк, је л’ си видео како је широк Дунав код Голупца? Добродошао, како си путовао?’’, игуман попут торнада прође и усмери моје одговоре на оца Петра..
’’Ау брате, овај оче, какав црни тј мутни Дунав, нисам ни прошао кроз Голубац’’, правим се да ме је срамота..
’’а ха ха ха, знао сам да ћеш да куцаш по тој твојој технологији’’, грли ме отац Петар..
’’Што пророк?’’, нисам ни сигуран шта сам чуо..
’’Ма причао сам му доживљаје са факултета’’, смех..
’’Можеш мислити, не могу да убодем Голубац са све навигацијом’’, сад ме већ јесте срамота, мењам тему: ’’откуд да сте сад овде?’’..
’’Благослов владике, послушање.. Велика је светиња.. Водим те после до испоснице.. Може фино да се тренира овде..’’, смех..

’’У ком сте сада саставу?’’, опет убацујем познате чиниоце у своју једначину просторног планирања..
’’Е да, ајде, сад ћеш да видиш’’, ходом даје знак да га пратим..
Познато лице..
Чекај, како беше..
Мада сад има монашки каиш..
’’О Дачмене, где си, шта има? Је л си се попео на Еверест? Је л си чуо нову песму Slipknot-а? Е, да видиш Болета, знаш какав пас, бије са са шакалима’’..
Чекај..
’’Отац Теофил’’, отац Петар прекида моју збуњеност, ’’не можеш да га се не сећеш, ајмо даље.. После ћеш му дати одговор на питање: ’’да ли ће и он бити јак као Боле, уколико буде јео само сув хлеб’’..
Опет матрикс..
Ходамо даље..
’’Е, оца Павла не знаш.. Он нам је овде задужен за кухињу, магацин и свађање са мајсторима’’, смех..
’’Помаже Бог оче’’, и он склања руку..
’’Таман си стигао на ручак.. Добродошао у Тумане..’’, отпоздавља отац Павле..
’’То је то?’’, ходам даље са оцем Петром.. Опет, по мало забринут јер ма колико лепа природа.. Делује ми да се све около распада..
’’А да, ту нам је и мати Серафима, у колицима’’, одговара отац Петар..
’’Чекај, како?’’, нисам ни изустио..
’’Она је ту била игуманија али је сама остала и јако је болесна.. Па ћемо је причувати.. Видећеш, супер је бака’’, показује ми где да седнем..
Свуда мирише на старост и мемлу..
Сви устадоше..
’’Царе Небески, утешитељу,
душе истине…’’
’’Пријатно’’..
Тишина..
Гледам очи монаха..
Сијају као да је ово најбољи аранжман са ’’booking-а’’, који су дуго времена  бирали..
’’Пророк, претерао си га онда у Томићу’’, оде игуман..
Гледам оца Петра: ’’Хвала ти.. Шта мислиш, да смо блесави, па ти си једини тих дана улазио у цркву?’’..
’’Ма пусти то, него, чекај.. Извини али није ми баш јасно.. Сад ви можете и овде мало да средите и радите, и опет да ми јавиш да си на неком десетом месту’’, мало сам и љут..
’’Нама је брацо, Христос на првом месту и то је једино што је својом вољом требало да одаберемо.. А све остало..’’, стаје јер схвата да ми је и то превише..
’’Знам брате – оче, извини.. Него, тешко је кад си на почетку’’, не знам више да ли причам њему или себи..
’’Христос је почетак.. Пут, истина и живот.. А тешке су дилеме, наша воља.. Ми тежимо, вагамо и претежно собом посрћемо’’, прелази руком преко браде и опет открива осмех: ’’Ајде, брате, ајмо у шетњу.. Шта си се смрк’о тако?’’, тапше ме по леђима и излазимо напоље..
Овог пута нисам гледао у ’’ретровизор’’..
Идем напред, па шта буде – нека буде.. 

Било је свега..
Мало сам готово и полетео..
За мало и да све буде готово..
Барем сам ја тако мислио..
на себе..
Било је и доста добрих ствари у међувремену, више него добрих..
Од шесторо људи, преко тридесет нових маратонаца, до тога да једва станемо у било који простор..
Како је заједница расла, тако је мени лошије ишло у животу..
Не због заједнице наравно..
Све је то било искључиво због мене и ради мене..
’’Брацо, нешто петљам по Београду је л’ си на Кошутњаку да се мало видимо?’’, стиже порука, никако да променим у отац Петар..
’’У баш фино.. Ту сам, где ћу бити’’, мислим се – сам Бог те је послао, опет..
Осмех улази у башту..
Не успех да се не одушевим очигледним: ’’У, колика ти је брада.. Опрости, благослови оче’’..
’’Ниси ни ти бољи’’, показује на браду, ’’Благословен био, брате’’..
Почесмо од себе, преко приче о владици Атанасију, па до нас и наших односа..
’’Како иде трчање, пратим оне снимке што качиш – добри сте’’, верујем да ми даје само подстрек да причам о себи тј о ономе што осећам..
’’Ма добро брате, опрости оче, добро.. Него, шта знам.. Некад сам толико празан, не могу да се померим.. Знам да су све то глупости али баш се осетим самим’’, ни не могу да га гледам..
Дубоко плаве очи постају све дубље, сваки пут кад се смотам..
Ипак наставих: ’’Све је некако добро, а опет мени иде све лошије’’..
Прекиде ме, не толико нагло: ’’Ти си свестан својих избора и тога што живиш..’’
Само климам главом..
’’И светан си цене твог начина живота’’, прави паузе као да ми је потребно време да засејем сваку реченицу..
’’Отворен си за све али до тебе се готово никако не долази.. Самим тим, на неки начин и ускраћујеш људима слободу да знају шта се код тебе дешава..’’, опет кратка пауза док узима лимунаду..
’’Ти си брате добар човек али и луд, а код тебе добар и луд не могу да се договоре да буду браћа’’, осмех, и сад ми делује да прави паузе, само како би ми омогућио да га прекинем и сам себи објасним – како ипак, ипак..
Наставља: ’’Распињеш се.. То је добро.. Али ти се и нудиш за распеће.. То нико није радио јер и то ускраћује другоме слободу..’’, кратко погледа ка мојој руци, која кида заноктицу..
’’Да, слободу и да се пострада.. Избор је да неко не жели да се спасе’’, погледом тражи конобара, као да и њему треба пауза..
’’Брацо, дај нам још две кафе’’ и одмах се окреће ка мени: ’’Знаш, и да све ово није овако како јесте, теби би опет било потребно нешто слично – да узрастеш..’’..
’’Старозавтни си човек и вероватно те чекају године ходања по пустињама, и исто питање – мора да нешто нисам добро урадио, да нисам довољно добар’’..
Сад ме већ брине дијагноза..
Јесам читао Стари Завет али сам и престајао јер су ми били мучни неки делови, а овај лудак ми каже да ћу и да их живим..
Као да ми је осетио мисли и брзо додаде:
’’Наравно, у складу са запремином за коју си предвиђен.. Само немој себи да постављаш питања, на која нико нема одговор.. И чекај Нови Завет’’, коначно осмех..
’’Разумем те све, брацо.. Моли се и издржи’’, опет брзо премештање тежишта приче: ’’Знаш шта сам хтео да те питам, би ли могли ови твоји трчаки да дођу у Тумане?..
Да мало помогну око славе.. Први пут сад организујемо у овој форми, па верујемо да ће бити много људи’’..
’’Наравно, наравно..’’, коначно ме нешто прену из коме сопства: ’’сигуран сам да ћемо доћи у великом броју’’, почињу већ да ми се врте мисли: ’’У, па одлично, понећу и камере, видећу да нађем и дрона.. Мало направимо и неки снимак..
Фино, фино’’..
Обострани смех..

Пресвлачење моштију Светог Зосима..
Сви смо на својим позицијама..
Пар монаха, њихови ближњи и Ултра Тркачи..
Нисмо ово очекивали али тај дан дочекасмо око 5000 људи..
Напор који одмара..
Исцрпљена лица исцртана новом бором иконичности..
Добри су ти тренуци, који превазилазе све тренутно..
Стојимо испред манастира и поздрављамо се..
Свима је јасно да је ово сад и наше, да ћемо се враћати..

Недеља, за недељом..
Убацујем тренинге још и уторком и четвртком..
Радићемо снагу и превенцију повреда..
Средили смо Кошутњак, нема више дивљих депонија..
Обавештење:
’’После тренинга, имаћемо јутро поезије’’..
Читали смо и причали о томе шта читамо..
Заљубљивали се..
’’Брацо, организуј тркаче.. Очекујемо доста људи за Светог Јакова Туманског’’..
’’Одлично, видимо се..’’..
Сваки сусрет – као да је први, а поздрављање- као да се нећемо више срести..
Манастир је растао, људи који су долазили су се мењали, неки и смењивали..
Велика промена..
Од старости и мемле, до новог сјаја..
Од људи који се комешају у гужви и свађају  око реда, до хиљаде оних који неколико сати у миру чекају да целивају мошти..
Слава Богу..

Опет седимо у тениском клубу на Кошутњаку..
’’Одакле ти?’’, збуни ме осмех што уђе у башту..
’’Ево нешто петљам по Београду, рекох сигурно си ту, па да те видим’’, показује конобару да му донесе исто..
’’Е баш сам хтео да ти пишем.. Знаш ону трку што сам ти причао да сам пријавио?’’, збуњује ме његова збуњеност..
’’Ко ће то похватати, шта тачно?’’, волим људе који  не потврђују нешто, само како би избегли неугодну ситуацију..
’’Оно највеће до сада.. Италија, Алпи, 340км, три Евереста’’, видим да ме прекида погледом..
’’Да, да.. Оно што си смислио и филм да снимаш’’, убацује ђумбир у праху у своју лимунаду.. 
’’Е па мислио сам, ето.. Да дођем неки дан да ми прочиташ молитву?
Да не идем без благослова’’, неку чудну нелагоду осећам..
’’Дођи, наравно’’, кратко одговара..
Вероватно се већ очигледно чудно понашам..
’’Шта је, брате?’’, смеје се отац Петар..
’’Немам појма, очекивао сам рећи ћеш ми још нешто’’, мрзовољно мрмљам себи у браду..
’’Је л’ си тражио благослов или да ти се дивим?’’, мирног тона ми одговара..
’’Ааа добар си, добар’’..
Обострани смех..
Слава Богу..

Тражи човек потврду али не може од исте да се крене или макар не ради ње..
Прошли смо и ’’Стазом Дивова’’..
И да умем, не бих описао како.. 
’’Свака част, брате.. Пратио сам мало преко ових чуда (интернета)..
Велики пример’’, стиже порука неколико сати после проласка кроз циљ..
’’Добро је.. Причаћемо’’, не знам ни шта осећам али мислим да се нешто десило..
Причали смо..
Пролазе сати поред Туманске реке, скоро ће сванути..
Сан је природна потреба али како прекунути прекопотребан разгвор.. 
’’Шта ћеш сад?’’, у складу са смрирајем упита отац..
Отпих још мало белог вина: ’’Не знам.. Баш не знам.. Увек сам био спреман за ствари о којима мало шта знам али сад баш не знам’’..
Већ му је познато да имам кратке прекиде између реченица, како бих саговорнику омогућио да ме прекине..
Настављам: ’’Велика тежина.. Вуче ме стенa, да се пењем али и да останем на њој’’..
Знам и сам, да ме ни једним гестом, а камо ли речју, неће усмерити на неко од одредишта..
Одлука, одлучити.. Луча је светло..
Од светла одвојити један зрак или пут обасјан истим..
Лучити, изливати..
Излити свој потенцијал у један сасуд потпуности..
Претерах га мало али баш тешко носим себе..
Ћутимо..

Дан за даном..
Тренинг, предавање, трка, снимање..
Наставили смо макар два пута годишње да се одазивамо позиву из Тумана..
Дивни дани, више од 50 тркача потврди долазак исте секунде..
Може манастир и без нас али..
Богу хвала да се осети потреба за нама и сад кад им не мањка ничега,
поготову не људи..
Добро је да смо ту
једни за друге.. 

’’Ко те клео, није дангубио’’, осмех..
’’Престао сам и да обраћам пажњу’’, у истом смеру настављам: ’’сам себе изненадим како преживим неки месец’’, нисам ни сигуран шта постижем константним давањем исте дијагнозе..
’’Око 22х сам готов, па мало да седнемо поред реке ако си расположен?’’, одлази не осврћући се..
Идем од моштију до моштију..
Питам се шта ли су се они питали..
Кажу старије жене ’’ћути, ко те пита’’..
Можда су зато људи и издржавали све што им се дешавало..
Нико их није питао могу ли..
Него издрже..
Тако је и сад..
Од питања ништа не зависи, поготову не какав ћемо одговор дати..
А постали смо зависници о самилост, саосећање и пребирање по константости сопствених слабости..
Обележавамо рупе сопствених недостака..
Животно их описујемо и животом их бранимо..
Тако и ја..
Превише очекивања и недовољно љубави..
Љубав, да..
Реч која превазилази све изречено, а чија је запремина сразмерна свакој празнини..
Испразна је свака прича без ње јер овако само стављам знакове упозорења покрај сваког оштећења..
Радови нису у току..
’’Шта си се замислио?’’, стиже свеж ветар из августовског мрака..
’’Шта уради до сад?, кад не желиш одговор – одговарај питањем..
’’Ма нешто петљао.. Доста вас је дошло’’..
Како се развијамо и узрастамо, све нам је теже да уђемо у разговор..
Не знам зашто је то тако, ваљда сопствену тежину више не меримо туђим леђима..
’’Причао сам скоро за неки разговор у писаној форми’’, сипам и њему мало белог вина: ’’Питање је било откуд ми у Туману и каква се ту чуда дешавају.. Рекао сам и чврсто стојим иза тога – да је за мене највеће чудо ваше братство’’, једино светло су очи које пажљиво слушају..
Настављам: ’’Човече драги, с’ почетка четири човека – која се иначе не би срела ни кафу да попију у реалном животу..
Потпуно неснађени људи – гледано очима ’’морања’’..
Саборни у Христу након одређеног времена превазилазе сва ’’хтења’’ која би савремени човек имао..
Само у тим околностима, свако од вас је – испоставиће се, постао успешан ејч ар, економиста и извршни директор..’’, изненађен сам као да први пут све ово изговарам..
’’Предавње подразумева заборав.. Сутра ћеш ти ући у брачну заједницу можда, и заборавићеш да стављаш воду за само једног човека.. Тако ти је и ово..’’, озбиљност као да је ућуткала и околне зрикавце..
’’Какав црни брак..’’, не сметају ми разговори на ту тему : ’’знаш и сам колико сам тежак и компликован човек’’..
’’Ниси брацо, само си човек.. Људи се разобличују, па се поредиш са тим..’’, креће чашом ка мојој чаши..
Наздрављамо..
’’Гледао сам онај филм што си ми рекао’’, истим тоном наставља отац Петар..
’’А ’’into the wild’’ и како ти се чини?’’, обрадовао сам се што сам тај осећај могао да поделим са њим..
’’Ма иди бре, ишао сам одмах после да ти прочитам разрешну молитву’’, руком прелази преко браде: ’’Онај момак ме подсетио на тебе.. Колико год да те познајем мало сам се и уплашио.. Већи си ти од тога.. Човек је биће заједнице, а теби је дато да носиш себе са другима’’, тишину прекида устајањем и померањем клупе..
Крећемо – претпостављам у шетњу ка испосници, па ни не питам ништа..
’’Видиш, сад је мркли мрак..’’.. 
’’Да, не види се ништа..’’, налазим меру између смеха и подсмеха..
’’Чекај, озбиљан сам..’’, наставља отац Петар тоном са клупе: ’’колика год да је ноћ, човек кад није сам се ни не труди да види.. Једноставно верује кроз другог..’’, ходамо без даљих питања..
Даљине указују на истост, пролазност или недокучивост..
Зависно у ком смеру гледамо..
Гледам касније оца Петра, ништа се није променио и ако ништа није остало исто..
Имао сам ја идеје како би и он могао да унапреди свој ’’посао’’ – није да нема дара да каже праву ствар у правом тренутку..
Да својим духом – духовничи над другима.. 
Није хтео..
А снимао сам га..
Допало му се кад сам покренуо Грађанско Новинарство тј и пре него да кренем..

Кад год нешто помислим да хоћу, одем да чујем његово ћутање..
Тад заправо једино освестим истинитост сопствених речи..
Изговорим наглас и чекам да ли ће оне произвести ехо, ако не – онда је добро..
Онда сам сигуран јер ехо најчешће храни его..
Да, међу првима је пристао да га снимам..
Готово два сата смо причали..
Ја сам пажљиво слушао и покушавао да га наведем али ни једног тренутка није рекао шта други треба да раде..
Леп разговор али ништа од моје идеје да га представим као духовника..
Није дозволио..
Ни мени..

Прошли су многи разговори..
Најављивали све будуће..
Будућност је тежа од прошлости јер она не живи од сећања, него од чињења и хтења..
С’ почетка сам хтео да кроз све ово изградим себе али сад не знам,
нисам сигуран..
Осетио сам да могу али да не желим, није то моја прича..
У ствари не могу, нисам то ја..
Све то се понавља, 
константно..
Јасно знам шта све нисам али не и ко сам..
Где ћу сад..
И даље затворен у хтењу..
Роб сопствених уздржавања..
Не могу..
Хоћу..
Морам..
Слава Богу..
Ух колико свега у ничему..
Разговарамо..
Познајем многе оце али само отац Петар ми је био брат..
Пре свега и после свега..
’’Добро је то што радиш, знаш и сам’’, видим ми каже да даље од своје молитве не може, а и шта ће ми више од тога..
’’Благо онима који не видеше, а повероваше.’’, правим се да видим да не видим..
Први пут осетих његову строгост, упућену ка мени: ’’брате мили, превише пишеш никоме јер си љут на свет’’, прави паузу али не мења мету: ’’ако ћеш да живиш како ћеш да живиш, живи и не тражи ништа од живота.. Пишеш, брате, сваки дан интернету.. Не, не, не заваравај се да се обраћаш људима..’’
Ћутим јер немам шта да одузмем..
’’До сад би књигу написао’’, одсечно наставља..
’’Жао ми је брацо, за све што ти се издешавало и сигурно то ниси заслижио, али наша вера и није вера заслужних грађана – него мученика’’, не помера се..
Боли истина..
Ја јесам тај који прича о животу мученика и страдалника, а изгледа да се претварам у страдиота – што би рекао господин Светислав..
Нисам крив..
Први пут смо се разишли са обостраним осећајем кривице..
Није требало..
Нисам могао..
Биће то..
Ма само нек буде..
Уби ме ишчекивање..
Мало ко је примећивао шта се дешава..
Можда ми је то била једина утеха да ипак истрајавам..
Дишем сопствене уздахе..
Добро је то, по први пут у животу се молим – а да ништа не тражим..
Ствари више нисам радио у налетима очекивања..
Бити присутан у одсуству свега,
макар онога што сам ја замислио..
Све мање сам измишљао..


Опет затишје..
’’Плашим се следећег таласа’’, он је опет нешто петљао по Београду, а ја спетљано покушавао да започнем разговор..
’’Где си, брацо.. Дај мени кафу и овај његов ђумбир’’, кратко поздрави конобара и брзо се окрете ка мени: ’’Шта раде тркачи, како напредујете?’’..
’’Ух, да не кукам.. Делује ми да све напредује осим мене’’, ретки су људи којима изговарам ствари и кад се то деси, заправо имам осећај да говорим својој подсвести..
’’Ти или твоја очекивања од живота?’’, конкретно и кратко усмерава отац Петар..
’’Да.. Не могу да грешим душу, јесам напредовао и ако ми заиста некако ништа не иде’’, и сам разумем да непокретање околности нема везе са мојом душом..
’’Рекох ти ја још пре да чекаш Нови Завет твог живота’’, благо се осмехује али наставља оштро да говори: ’’Сећаш се приче о Мојсију.. На све лоше што се њима дешавало, они су постављали себи питање – шта то нису добро урадили..
Самим тим су постајали бољи јер су изнова истајавали у тежини коју нису кривили’’, кратко ме само погледа : ’’тако и ти.. само немој да кривиш себе и да очекујеш разумевање за нешто што само ти треба да прихватиш, а не нужно разумеш’’, брзо узе сламчицу и крете да меша лимунаду и ђумбир..
Седели смо тај дан неколико сати..
Тешко је и њему, много изазова..
Манстир се развија, па се развија, али свако померање указује, и ако то никако није циљ, да неко други стоји у месту..
И то уме да смета..
Човеку који се дуго није померио, све је пребрзо и нереално – па самим тим и застрашујуће..
’’Како је у манастиру, како је братство?’’, некако као да се плашим да га питам шта он осећа..
’’Ма добро све, сад кад је кренуло иде.. Добро су сви.. Гужве сваки дан, а ја стално петљам нешто по разним путевима, па ни не стигнем да се осврћем’’, на тренутак као да сам видео оног Петра испред мензе..
’’Како си ти, брате?’’, коначно сам изустио..
Секунде тишине ми се учинише као вечност..
’’Добро, како ћу бити.. Знаш, човек има проблем само кад се двоуми или не зна шта би са собом.. Ја сам се свих недоумица решио оног момента кад су ме примили у манастир.. Све на даље, може да ми се мање или више свиђа – да сам мање или више уморан, несипаван..
Али кад човек реши којим ће путем да се подиже на горе, онда све ово друго је успутно попут временске прогнозе..’’, наставља да пије лимунаду..
’’Јасно’’, уједох се за језик и пре него да помислим да је лако кад одабереш пут..
’’Јесте јасно али није лако’’, наставља отац Петар, ’’Кад ти буде јасно, тек тад ти неће бити лако али се нећеш питати више.. То је суштина тј кад се одлучиш онда је живиш без даљих приспитивања..
Јасност је најтежи крст истине’’, разумем где ме наводи..
’’Знам.. Осећам да живим дарове који су ми дати али.. И даље ме прати то ’’али’’..’’, правим паузу само да добијем потврду да наставим..
’’Је л’ би хтео да идеш са мном на Свету Гору?’’, имао сам те помисли да одем и поцепам пасош, да се не попнем на врх Атоса, него да останем на пола стене..
’’Наравно, ваљало би да одемо.. Само знаш и сам, такве одлуке се не доносе ’’преко колена’’.. Ако би да дођеш, онда то не сме да буде одлазак од – него стизање ка.. Опрости, и то знаш сам’’..
’’Како си ти знао да долазиш?’’, на кратко га прекинух..
’’Шта ти је са оном докторком? Милица беше?’’, нема осмеха, само питање..
Одговара питањем јер питање наводи на одговор.. 
’’Добра девојка.. Нисам се вратио у Ултра Тркач, након ових глобалних закључавања и приче о ’’социјалним дистанцама’’’’, уверен да сам избегао одговор..
’’Да, били ови твоји, жалили се’’, нисам знао да зна: ’’Него за докторку те питам?’’
’’Добра девојка..’’, истог секунда ме прекиде..
’’Аман човече, добра девојка, па добра девојка, то знам и без тебе – него шта је са тобом и са њом?’’, опет се врати у стање благости..
’’Нема грешке, дивно створење.. Избегавам да пређем границу..’’, исте секунде схватих шта сам рекао, па убрзах говор: ’’Шта да ради са мном, старији сам доста од ње.. Ништа није проживела и сад треба да се рве са будалом’’, спуштам поглед..
’’Од кад ти одређујеш другоме шта треба или не треба да ради..’’, само ми на кратко ухвати поглед: ’’ако и имаш недоумице, не значи да другоме треба да ограничаваш одлучност.. Па макар то било и страдање  са ’’будалом’’’’, коначно осмех..
’’Како Бог да’’, осмехнух се јер сам мислио да смо завршили са овом темом..
’’Нема Бог везе са твојом решеношћу да се закључаваш у собу и лупаш главом у зид’’, колико год да ми је јасно, да је све то тачно – боли ме што ме не покрије у слабости..
Изговарам помисао: ’’Да, узрастање ка мери раста.. Хвала ти, брате’’.. 

Прилазио сам обазриво, попут рањеног псета..
Таман и помислим да се ослободим грча – опет страхови и моментално повлачење..
Човече драги, па докторка је сан снова и биће за пожелети..
Зашто сам толико уморан..

’’Е брацо, предложиће ме изгледа за владику’’, стиже смс..
’’Ух.. Баш сам хтео да ти пишем.. Доћи ћу пре Божића неки дан’’, негде сам наслућивао али опет – да, да, ’’али’’..
’’Чекамо те..’’..

Баш ме је завртела та тридесет трећа година..
Има нешто у томе..
Дуже је трајала..
Казаљка се говово ни не помера ако је непрестано гледамо, тек у односу на друга померања примећујемо кретање..
И даље сам бежао од односа, па је све некако стајало..
Брзо, једна за другом, бљеснуше две вести..
Упокојио се митрополит Амфилохије, а мало после тога и владика Атанасије..
’’Је л’ могу да идем са тобом на сахрану?’’, стиже порука од докторке..
Предухитрила ме је питањем..
Кратко одговарам: ’’Могу доћи по тебе око 20х, па кад стигнемо у Требиње.. Једино што немам смештај, нити новца за исти..’’..
’’Није битно, можемо одспавати мало и у колима’’..
Одувек сам се дивио кад неко има јеванђељску конкретност..
Преплакао сам време до поласка..
Слично као и кад ми се упокојио отац, жалио сам себе и жалио што сам се жалио..
Гледам фотографије владике и митрополита..
Нема ту сете – само и искључиво сећање на будућност..
Ух колико ме је срамота..
Голе ливаде су сада храмови препуни људи..
А само се нису заустављали..
’’Само’’ то мало,
по мало.. 
’’Идем у Требиње.. Добро је, биће добро’’, шаљем поруку оцу Петру..
’’Држи се, Чода’’, муњевито стиже одговор..

Брзо су прошли месеци..
Више нисам чекао казаљку да се помери, а све је опет указивало да иде на боље..
’’Као да сам се ослободио неког чепа и да је све потекло.. Како си ти, зна ли се шта за сабор?’’, крај децембра и срећемо се опет у Туману..
’’Тако и делујеш, а и јавише ми ови твоји да је заједница процветала’’, шутира каменчиће на путу ка испосници..
’’Да, да.. Богу хвала, нисам ни био свестан колико је ту парова, бракова, колико добрих људи ће изродити још бољу децу’’, усхићено хватам дах: ’’шта се дешава са избором?’’..
’’Ха, ха, са избором се боримо.. Шалим се, сабор је у Мају, па шта Бог да’’, као да ни он, а ни је више не осећамо тежину ходања узбрдо..
’’Добро је, добро је’’, гледам да речима превише не реметим мир окружења..
’’Шта ми ради докторка?’’, смех студентских дана..
’’Дели море, шта ће радити’’, коначно да ме пита,
 ’’Идем за Божић код њених’’, сад већ и физиолошко – хормонски реагујем..
’’Одлично’’, осмех дечака из мензе..
Опет чекам одговор који једино ја смем да дам..
Страх или шта већ, некако се извукох: ’’написао сам неку песму, па ћу ти јавити како сам прошао’’, добро је, изговорио сам..
Тапше ме по леђима: ’’Одлично, Чода, одлично’’..
Смејали смо се до дуго у ноћ..


Бадње вече, Косово и Метохија..
Устајемо да се помолимо пре вечере..
Замолио сам, да након молитве Милица прочита једну песму..
Она се једнако изненађује и пита коју..
’’Да те питам нешто’’..
Прочитала ју је у даху и ако је знала шта следи након ње..
Уместо одговора на питање које песма поставља, затражио сам прво благослов од њеног оца..
Баби која је у колицима, већ постаје сумњиво што толико стојимо..
’’Ето, хтео сам да питам за благосов да се Милица и ја венчамо првог септембра’’, гледам оца и не трепћем..
’’Шта каже докторка?’’, смеје се и ако видим да му није лако..
’’Па ја бих’’, тихо прошапута и загрли ме..
Свима су већ очи у сузама, честитају једни другима..
А ја по први пут немам дилему..
Рафална паљба из Калашњикова..
На том поднебљу и такве ствари ми имају смисла..
С’ времена на време треба огласити присутност, како би се све звери уплашиле..
Више немам страхова..

’’Христос се роди, брате’’, шаљем смс по навици и ако је почео да се сналази са андроидима.. 
’’Ваистину, Чода’’, брзо одговара отац Петар..
’’Ваљало би да се видимо’’, не могу да дочекам..
’’Одлично, Чода’’, и серија насмејаних емотикона..

Било је у међувремену много разлога за радост..
Десио се и осми Ултра Тркач брак, чекамо и девето дете..
Урадисмо и два филма..
Указала ми се и прилика да о(д)живим Ултра Тркач село које сам сањао,
да избистримо Црну Реку..
Манастир Туман је бројнији за неколико монаха, а људи изнова долазе..
Отац Петар је у међувремену постао игуман манастира Горњак..
Обнављање..
Изнова и изнова али никако испочетка..
Далеко смо од тога..
Два паралелна света која у збиру јесу ништа друго до слика поднебесја..

’’Вратио сам се, морамо да се видимо’’, ретко користим ту реч али сад сам морао..
’’Петљам нешто по Београду за неки дан, па те зовем’’, одгвара отац Петар..
Након пар дана, седим и нестрпљиво чекам да осмех уђе у кафић.. 
Не знам зашто ми се зноје дланови, то ми се готово никад не дешава..
Добро је, добро је..
’’Где си, Чода’’, ево и осмеха..
’’Оче..’’, уместо благослова добијам загрљај : ’’седи брате, шта ћеш да пијеш?’’, одмах одговарам уместо њега: ’’Ајде да попијемо, по једну ракију’’..
Смеје се: ’’Ма може брате, може и две’’..
’’Шта радиш, како си?’’, чини ми се да га ништа нисам чуо, само размишљам како да га питам..
’’Да, да’’, не знам ни шта потврђујем, нисам могао више да издржим : ’’хтео сам нешто да те питам.. Питао сам докторкиног оца за благослов, да се венчамо првог септебра..’’, мало ипак застадох али плаветнило очију је мировало..
’’Па сам хтео да те питам је л’ би хтео да ми будеш кум?’’, очи ми никад отвореније нису биле, а цело тело спремно да истог момента скочим у васиону..
Лагано узе чашицу ракије и крете ка мојој..
Исте секунде реагујем и чиним исто..
Осмех: ’’живели, куме!’’..
’’живели, куме!’’, сад кад нисам умро..
’’Значи добро је прошла песма?’’, смеје се и показује конобару да нам донесе исто..
’’Добро је, добро је.. Боље пишем од кад не пишем ’’интернету’’, колика радост..

Чекало нас је много тога у тој години..
Све смо дочекали у пуном трку..
Трчали смо као никад до сада..



’’Чим прође сабор, организуј тркаче за Светог Зосима’’, смс..
’’Биће то добро, јављај шта се дешава’’, одговарам..
’’Хоћу, Чода’’..
’’Ту смо’’..

Вест са сабора сам добио са више страна..
’’Имамо новог владику!!’’
Слава Богу..

’’Муштулук, куме?’’, леп мајски дан коначно добија свој пун сјај..
„Благослови..“, велика радост..
„Каже пријатељ, да частим јер је први јавио вест да сам изабран, рекох касниш неколико година“, не скидамо осмехе са лица..
„Ха ха ха, ћути, добро је“, још једном му љубим руку јер сам се у потпуности спетљао..’’
Добро је, биће озбиљна борба’’, клима главом и гледа негде много изван баште..
’’И, каква је сад процедура, кад је хиротонија?’’, некако ми делује као да одмах морамо нешто да радимо..
’’Хиротонија после ваше свадбе, тамо у децембру.. А до тада чекам даља упутства и радим оно што сам и до сада радио’’, сигурним гласом одговара..
’’Човече, ко би рекао.. Жива вера у живога Бога’’, једино пред њим никад нисам плакао..

Пар дана после, ето нас у манастиру Туман..

Отац Теофил у пуном сјају, уље на платну..

Човече драги, готово да је тек свануло, а шесдесет Ултра Тркача већ стоји на својим дужностима..
Величанствен призор..
’’Данас ви нисте име и презиме јер данас свако од људи који посете манастир долази по утеху, наду и да нађе мира макар у том дану.. Ако и дође до неког неспоразума услед мањка стрпљења, одавде неће кренути са лошим мислима о Далибору – него о манастиру Туман.. Дакле, сви смо ми продужено крило манастира, макар у данашњем дану’’, тркачи који десети пут долазе овде на послушање, већ напамет знају мој говор али га са једнаким одсајем слушају..
Неколико сати касније седимо на заједначком ручку..
Колико живота на једном месту..
Ето и оца Петра..
Мислим се, таман мало да проговоримо..
Покушавам да закључим, не толико занимљиву причу о тренингу и исхрани, коју је са мном започео за мене непознат човек..
Отац пажљиво слуша и као да осмехом подржава наставак истог..
Знам и зашто..
Добро, сетио сам се себе и свог фанатичног предавања вежбању али ајде ово сад мало да прескочимо..
Прича се наставља, видим да човек доста зна..
’’А неко ми рече да једете једном дневно?’’, упита знатижељни незнанац..
’’Па да али то сам ја нешто установио да мени одговара’’, правдам се даље: ’’нема то везе баш са аутофагијом, него ето – мени прија али све је то индивидуално’’, на тренутак помислих да сам се извукао.. 
Смех разби монотонију наше анализе, шта ли ће сад да каже.. 
’’Ха ха ха, ниси имао да једеш, па си то назвао дијетом.. Ха ха ха као кад ниси имао патике за теретану, па си уверио све вежбаче да је боље да вежбају боси..’’, наставља отац Петар: ’’е то је наука, кад своје недостатаке претвориш у нешто пожељно’’..
’’Служите се људи, сад кад има, па од сутра поново на доктореву аутофагију..’’, отац закључи научни симпозијум на тему мојих вештина преживљавања.. 



Истина жива, немам шта да додам или одузмем, нити се стидим тога..
Није то претварање пораза у победу, већ најконкретније неподилажење ситуацијама које нам се десе или нас задесе..
Свега је било..
Билo, не поновило се – кажу, мада – које бисмо анегдоте онда препичавали, зашто бисмо се смејали и на чему се захваљивали..
Богу хвала..

Први септембар 2022. године..
Девети Ултра Тркач рођендан и девети брак..
Било нас је нешто више од Спартанаца..
’’Драги куме, кумо, сви сватови и ултра тркачи’’, почео је беседу отац Петар..
Имао сам осећај да смо и даље у олтару..
Он је служио, а ми смо саслуживали..
Причестили се љубављу, присетили полазишта и слили се у христаниште..
Идемо изнова..

’’Поштовани,
Част Нам је и особита радост позвати Вас на хиротонију архијерејске благодати високодостојног и богољубезњејшег архимандрита господина Петра, изабраног Епископа топличког, викара Наше смерности.’’
Знам да ће се то десити али сад кад читам позивницу, ипак проверавам да нисам поново упао у неке своје снове и маштања..
’’Долазимо’’, потврђујем да сам видео..
Шта и да напишем више од тога, човеку који добија нови крст – тежи од било ког до сада..
Долазимо и бићемо ту..
Колико год треба..
Како бисмо на крају заиста ’’у миру изашли’’..
Шалом значи мир али и исцела..
Верујем да је тако,
верујем да ћемо се до краја овог дела пута исцелити до потпуности..
Јер шта смо могли знати, осим онога у шта смо веровали..
Опростите..

Опрости и ти брате,
оче,
куме..
Опростите,
преосвећени владико..

Објавио/ла: Далибор Даничић

"Ја се борим што сам луд’’

2 мишљења на „Пошла два друга

  1. Дирљива и емотивна прича о пријатељству пре свега.Пратим Ваше објаве /Грађанско новинарство,УТС продукцију,блог,инстаграм…филмове/већ дуго да чак имам утисак да све вас знам лично .Једва чекам нову књигу.Преосвећени Владика Петар је идеал православног младог човека који не изгледа тмурно,меланхолично ,депресивно стрепећи од неизвесности предстојеће апокалипсе .Он је пример свима нама да је хришћанин најпре храбар и радостан човек који је пун наде а не неки анксиозно-депресивни миш који се тресе у некој рупи и чека катастрофу.Желим свима вама ..нама,да сачувамо веру/поверење у Бога и радостан дух јер Христос васкрсе!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: