Био једном један цар
у Сир Дарју и Аму Дарју
па је …
Не, не иде тако …
Него – овако –
Шпанац, увелико ујутру
увелико на ногама, иде.
купује пљуге – иако је синоћ
чадио као воз (стари онај)
или као пећ (стара такође)
и док купује мисли
да неће скоро упалити
јер му је мало и мука
и нада се
да му чађење неће главе доћи
и надао са победи
али није синоћ било победе
а пораз се утапао
знате већ како
Ипак, иако је дошло до пораза
били су ту другари
браћа
а сад је нови дан
Шпанац се креће даље,
јер је нешто заборавио
па по то иде
док се креће, прелази у бекство
јер је спазио комшију
који га увек нешто пита
Потом, полако, прелази границу
силазећи низ Брдо
долазећи до Вардарске улице
Када крене уз Вардарску
сети се долине Вардара
и како су скоро туда прошли
идући на југ
и Сети се и кума
и сети се Скопља …
Одједном, појави се зрак Сунца
драгоценији још више
јер га данима никако није било
а Шпанца почне да прати неки пас
који има огрлицу
и газду, ту негде
Иду узбрдо.
Пас просто лети
дијагонално, право, назад, напред
јури неке голубове
па стане,
омирише
па опет полети…
Средњих је година
тако, као Шпанац
Узбрдица, за њих, не представља проблем
иду, по скромном сунцу
два бића
човек, и кер.
Један полако, праволинијски
мислећи на оно што је заборавио
а по шта иде
други веселкасто, жустро
машући остатком репа
са газдом, ту негде …
Корона-циркус 