Јесен кроз Устаничку улицу

Много тога је написано, пише се, скоро сваки дан. Сад људи више читају са екрана – на аеродрому, на билборду, на телефону, на лаптопу. Тако и пишу.

Много тога је написано, али мало је прочитано. Кад смо били у аскари, Симке, мангуп, са Дорћола, говорио је „Све је написано, али нема ко да чита…” Симке је био у праву. Ипак, чудни су то, неухватљиви пориви, код нас људи, па пишемо и даље.

Много тога је написано, али не вреди много, па и није штета што људи не читају (али је штета што не читају Аготу Криштоф ) – или, кад читају, читају оно што им се гура под нос – например оно што рекламира Лагуна, или оно што рекламира билборд испред СКЦ-а, рецимо роман Драшковића Вука. Па то све некао испадне више неко мочвариште, него лагуна…

Шта ја нудим? Не нудим ништа, него покушавам да прођем кроз дан, а да ми је лако – није, а да ми је тешко, није – теже је многим другим људима – али и између свега тога лаког и тешког није пријатно, него уме баш да буде напрегнуто и натегнуто. 

Рецимо, малопре сам прошао поред неког човека који проси, има око шес банки, сед је, и брада исто седа. Рекао бих да га алкохол није миловао. Да ли сам се вратио, кад сам прошао?

Живим, кроз јесен, гледам децу, пратим успехе Партизана, сећам се како сам почетком сезоне, када су били неуспеси – ишао ипак да гледам, сам.

Проблем са мојим животом је што се више секирам код неуспеха, него што се радујем код успеха. Можда сам проклет. А можда сам и нежан, латентни душевни болесник.

Кад смо се напили, моја два друга, један је у незаконитом бизнису, други је фриленсер, а био је и трећи, мој брат – све то приликом последњег успеха Партизана – ником нисам замерио што нису били на утакмицама током неуспеха. А сад нешто гледам, није ни њима олако. Један има кредит за стан, други има лепу жену која одавно није само његова, а трећи је трпељив, има добру нарав, никад не прича шта га мучи. Није баш никад, али скоро никад.

А одскора покушавам да се нагнам да више радим, али не могу, стискају ме године, слабости тела, а и слабости крхке, суптилне, и остале.

Кума су ухапсили.

Требало би да кренем у Пешту, нема ту шта, још сутра или прексутра, али боље сутра.

Кума су ухапсили, набадао се са Мађарима када је Звезда играла са Фрадијем пре неки дан, па је фасовао притворчић. Срећом, није било на стадиону, а несрећом, било је.

Мој другар са Рожадомба нашао му одмах адвоката, па ће скоро све бити у реду. Можда добије забраницу за евроску унијицу – а можда и не. Треба да идем по њега, молила ме његова бивша жена, не због њега, него због деце. А ја идем због њега и због њега ово овде и све то, а идем и због деце.

Пропустићу један рођендан и утакмицу са Чукаричким, али ред је да одморим, да одем на пут, да одем по кума. Радујем се повратку, али знам да се никад не зна.

Можда буде нешто и успут.