Реците свима да није тачно..

’’Бога ми, није добро’’..
’’Нек нам је Бог у помоћи’’..

Бога помињу, а ни у човека не верују..

Просечни разговори, људи који верују да су давно премашили просек..
Ко, шта?
Можда си и урадио нешто али и тај рад је у служби поређења са бескорисношћу свих других..
Коме, чему?
Нећу ни до трећег падежа стићи, једни ће одустати, а други – једних без других нема..
А није тачно?
Никад и није било,
боље него сад..
Никада до сад нисмо ми имали прилику да собом мењамо свет..
Утопија..
Не, не, полако..
Дајте шансу овом уверењу..
Прва ствар, тачно је – ја не могу да зауставим ратове..
Нисам чак ни у стању да започнем једну најобичнију тучу..
Јер то није мој свет..
Моја грешка,
требало је у старту да дефинишем реч свет..
’’define’’ – оивичити, оганичити
на меру личног раста у љубави..
А ко сам ја и шта је лично(ст)?
Грешни човек недостојан назвати се православним хришћанином, и живим као да Господ само мене посматра..
Индивидуа која је кроз заједницу оличностила своје постојање и као таква почела да личи на Човека..

Тако и јесте..
Човек једино кроз заједницу надраста сопствено најличије и може да постане лице онога у шта верује..
Истина,
управо та заједницу, коју свако од нас бира, оивичава мој свет..
Уколико одаберемо свет рата, наша заједница ће нам бити ништа друго до наоружаног граничара – који пуца и на помисао да се из тих ровова мрака изађе..
Оно што мене не ограничава, а оивичава мој свет, јесте љубав према Богу и заједница коју ми је подарио, а ја је одабрао..
Не бих погрешио и да кажем да је сво ово одабрало мене али ушао бих у још једно поглавље званих и изабраних..
Мислим на све нас, рођених да будемо слободни..
Током животног века имамо неколико позива, безброј погрешних избора али и могућност да се деси тај један..
Пресудни по коме ће нам судити..
Кад ватра почне да гори, најмање што можемо јесте да је не угасимо,
а најбоље би било да је пренсемо..
1.9.2013. године сам поверовао у идеју, која ће бити кисеоник сваком пламену који жели да греје..
Кажу да је трчање индивидуални спорт..
Тако сам и ја мислио, док сам трчао да разумем себе..
Мислио сам да превазилазим себе, а заправо само сам се померао у места..
Осећај измештаја први пут сам доживео када сам потрчао ка Ултра Тркачу..
С’ почетка ка супериорном бићу, каквог је мој его замислио..
Док је до постепеног надрастања и узрастања дошло тек када сам почео да трчим за Ултра Тркача,
било ког тј. сваког оног који пожели да воли..
А пожелели су многи..
Тек је девет година како се померамо, не могу да се пожалим тј не жалим уопште..
Црнину сопства сам скинуо оног момента кад сам кренуо у сусрет другоме, са вама..
Рекоше ми да напишем чланак за новине, да представим то што ми радимо..
Нико до сада није описао љубав до краја, па нећу ни ја..
Могу само да вас ставим пред почетак, а причу бира свако од нас..
У почетку ове наше приче беше реч – добро више речи..
’’Може, брате, ја сам скроз у фазону’’
Бошко Ђирковић Шкабо је био први човек, коме сам вером потрчао у загљај..
Одговорио је поверењем, као што горе написах..
Желео је да истрчи маратон и јесте..
Трчали смо много али и успели да никога не претрчимо јер смо волели више од тога..
У овом тренутку могу слободно рећи, да смо много пута оптрчали планету земљу, више пута били на врху Евереста и дну нових рађања јер свако рађање тражи повлачење ка светлу или макар прихватање..
Изгубили смо разум још на почетку јер што би неко трчао, кад може да хода..
Што би било шта, ако не може да хода..
Управо зато се све ово налази у свакоме од нас,
па и поменути рат са почетка..
Тешка су помирења и још теже распламсати ватру након пљуска..
Све чега смо се касније дотакли, постајало је превелико спрам нас..
Верујем да човек једино превазилази себе док са другим узраста и самим тим заједницу увек чине већом од себе самог..
Тек тад нисмо сами..
Добро је, а биће још боље..
Тек нам је девет година, скоро смо проходали и ако у имену имамо тркача..
Знамење ће нам бити веће од имена, докле год будемо кисеоник сваком човеку – ма како се он звао..
Докле год нам је позвање љубав..
Нисам још одговорио ни на једно новинарско питање,
нити ћу..
Не зато што не желим, него не могу..
Шта год читали, било то више или мање лепо, оивичавало или ограничавало..
Шта год – опет ћемо сами давати одговор јер су и ’’Рат и мир’’ и ’’Злочин и казна’’ али и ’’Радосне вести’’ већ исписани у нама..
Прича коју ми исписујемо сведочи да није тачно..
Да је крај близу,
да никад горе није било,
да је све прошло тј да је све у прошлости..
Није тачно да нема младих,
само сте ви остарели или одустали или и једно и друго – давно одумрли..
Реците свима да није тачно..
Ни једно обавештење..
Ни једна новина коју су прочитали..
Ни једва вест није вредна..
Ни једна..
Осим Радосних вести..
А њих опет, дописујемо собом..
Јер нам је дато све, па и да мењамо пророштва..
Зато реците свима да није тачно..