Певàљка

Лепа, у центру пажње. Што због лепоте брене њене, што због трештања музике која с њом сарађује. Додај томе алкохол, који успављује друштвене окове, те жеђ некаква за нечим може да утекне за трен и уваља се у мало блата.

Јер, тешко је бити херој. Поштен, значи, не лаже, не краде, не уцвељује децу и удовице. Лакше је прасетина, шприцер, певаљка, дрека, све то у лепим оделима да свему томе да какву-такву пристојност. Све док се не крене са пливањем по центру плесног подијума застакљеног ознојеном срчом, скидањем у пекарку и даља крв. То је, заправо, срж тог и таквог догађаја. Ту се стиже самопрегором јетре, синапси и центара, пристојност је, заиста, другостепене важности.

Дакле, ту смо. Катарза, која има цену. И нека има, не жалимо платити! А замисли да није било певàљке? Неко би рекао, замисли без алгохола, замисли без кравате, без кафанских, танких трбушастих чаша, направљених да прскају у срчу, као оно стакло на шоферкама, а да не убивају. Али, ми хоћемо да замишљамо догађај без певàљке.

Па, без певàљке је све сасвим бесмислено. И свадба, и крштење, и испраћај у рат. Нарочито испраћај у рат.

Јер, за шта човек ратује, ако не због песме? Песме о љубави, о пријатељству, родини, мајци отаџбини, али о песми са том и том темом. А није неважно ко је пева. Јер, та(ј) је медијум. Као твитер, као фејсбук, ертеес, хепи телевизија, Београд 202. Оно што преноси електромагнетне таласе, као слику, као звук, а некад и као ласер по ласер, палача.

Или кинетички пројектил, па опет рептил.

Жилави!