Завист

Шалу на страну, али жене заиста завиде мушкарцима. И неко ће помислити да је то због неравноправности у заради, у приликама за каријеру, опуштања груди након периода дојења, због браде које мушкарци смеју да пусте и још им лепо стоји. Ипак, ствар је много дубља и, на корист и као оправдање женама, потпуно независнa од њихове воље, или избора.

Када девојчица постане девојка, што се крвљу оглашава и у многим културама је слављено као завршетак првог животног циклуса, девојка са човеком постаје жена, и биолошки бива спремна да носи дете. Нека је то онај период који почиње око тринаесте године.

Зато се девојке нагло преобраћају, и телесно, а нарочито ментално. Постају много практичније и све чвршће ходају по земљи, са обе ноге, филтрирајући претходно детиње понашање на веома строг начин, грозе се претходних себе и стиде својих фотографија од прошле године, а нарочито дечјих фантазија. А сва је та ујдурма на снази, јер за самих девет месеци могу да се преобразе још више – у мајку – те, на време, одбацују непотребни баласт маште.

Зато су дечки, и после првих и других и трећих бркова, и даље бесловесни као и пре њих. Бесловесни је реч које би, наравно, девојке користиле. Они, заправо, јесу и даље – деца. Јесте, њихово тело се мења, стиже и престиже у расту њихове колегице, али би они и даље да се – играју.

Јесте, да се играју!

А зашто и не би? Игра је прва и најважнија човекова школа. У игри човек учи и о себи, и о другима, и о окружењу и, што је најважније, у стварним терминима, опипљиво. Будући је међу другима и на „терену“, улози су прави – повреда, било физичка, било емотивна – а то је инстиктивни мотив највише врсте. Важно је преживети живот, зар не?

И тако, дете учи слушајући, гледајући, опипавајући, удишући, кушајући, бивајући подучено одозго шта то све заједно може да значи и где оно може да стасава у палму, а не чичак, на пример.

Одједном, девојка нема више времена за то. Мајчинска интуиција, најлепши женски дар, убрзава учење прагматике преживљавања. На страну периферна ометања сталним наметањем изгледа и понашања које једна виђена девојка треба да има, које и те како мења женски став о себи и свету, на страну напад оних апарата што се носе у џепу, одакле стижу савети о одећи, обући, боји косе, ноктију и дужице (нема везе с међицом). На страну сва та ометања. Девојка, једноставно, више нема времена да се игра на начин детета. Безинтересно, то јест. Да се игра игре ради. Ту празнину унајвеће почињу да испуњавају друге врсте игара, такозване „друштвене игре“. Речју, сплетке.

Част изузецима.

А, овамо, наш бленто пичи фуцу и кесери се.

А онамо, девојка га се гнуша, гледајући у дваеспетогодишњака с аутом, па јој је то већ довољно доказа да постоји нека инфраструктура за будућност. Иако ће се ретко дваеспетогодишњак са њом оженити и створити пород, иако ће реткиссимо она, дакле, имати икакве користи од тог аута.

-Их, што си ти заостао! Па, ко у тим годинама о породици мисли?! То је све…

-Шта је то? „Животно искуство“?

-Па да! Зар ниси и ти морао да окусиш од сваког јела пре него што ћеш да нађеш прави тањир супе?

-Прави тањир супе, или тањир праве супе? Видиш, и то је интересантно. Да ти, ипак, одговорим – јесам окусио, али нит’ сам се ја наситио, нит’ су та јела после други хтели да срчу истом кашиком. Може то и мало талентованије, што би рек’о Тарковски. Не кажем, крао сам јабуке и ја, али то је оно чиме ћу ја пред Судију. Тада, у кражби, нисам много знао. Сад видим мало више, па штета да ћутим. Можда ће неко моћи да заобиђе ту чашу.

[Аутор, у даљем тексту, саветује девојкама да мање завиде дечaцима, а да се више играју игре ради, јер и кад постану мајке, имаће саиграча, некад слабија, некад јача, који ће са своје стране доприносити да заједно што боље живу. А ако су изабрале лоше, то је можда управо због тога што су кроз премало игре упознале премало законитости природе и друштва.]