Особина чуда

Оног тренутка када се чудо оствари, оно престаје да буде чудо.

Документарни филм рађен по класичној драматургији, где наш јунак има циљ и кроз филм пратимо његову борбу за превазилажење разних препрека на путу ка том циљу, упоређен са историјским документарцем, јесте као џез импровизација упоређена са извођењем музике по прецизној партитури. Пако Де Лусиа је, говорећи о првој сарадњи са Џоном Меклакланом и Алом Ди Меолом, два велика мајстора џез-импровизације, рекао да га је сваки дан, након проба са њима, јако болела глава, и то не због ког пехара вина „тинта“, него зато што није никада пре тога импорвизовао, а страх од грешке на том непознатом терену га је великом тежином притискао у слепоочницама. Затим, кад су га колеге џезери увели у тајну, више није могао да престане да имповизује.

Импровизујући, уметник, конкретно, музичар и филм-хаџија, загазе у реку живота и хватају рибе голим рукама, свако својим мрежама од тананих жица.

И опет, истог тренутка када се чудо догоди, оно самим остваривањем престаје да буде чудо. Јер, чудо се не дешава сваки дан, то је изузетан, редак, немогућ догађај. Ето, на пример, сетимо се, не чак ни Христовог дизања Лазара из четвородневне смрти, него Халејеве комете, која се јавља сваке седамдесетшесте године, отприлике. Чак је и ово „отприлике” део чуда, јер кад би комета долазила у дан, или час тачно, то би убило ону могућност да, можда, ипак не дође. Неизвесност је неопходна особина чуда.

И тако, један наш драги брат оболео је од тумора. Неколиких тумора. И то су му све саопштавали сукцесивно, један по један. Позвао сам га да крене са нама у манастир Црну Реку, где се чувају мошти Света Петра Коришког. Нека се преда њему у руке свете, неће сигурно бити нуспојава.

-Не могу, имам компјутер заказан за петак у 11, чекам дуго на то снимање. А све, као, преко везе. Ма, оће да им турим неку сланину, да то подмаже боље. Радо бих дошао, али не могу да пропустим термин, мора да знам шта имам све унутра.

-Ајде, па можемо из манастира одмах после летурђије, ту смо за два и по сата, тврди оћец игумен, стићи ћемо до компјутра.

-Не знам, ту су две границе…

-Не, не. Једна граница и једна линија административног раздвајања, или којим оно беше редоследом? Нема ни везе, битно да није граница.

-Добро, нек не буде, али ми је, свеједно, тесно. Не смем да изгубим термин.

Не може, не може, није једна мука. Ну, кретосмо из Скопља сеја и ја, са мушким подмладком. Као да смо кући дошли. Непознати, а познати људи нас дочекују у непознатој планини, и госте; отац игуман уводи у манастир уклесан у стену; велики збор светих људи је ту уграђено, вели. Црква је изграђена унутар пећине, и испосница, па су вратанца мајушна, а стропови ниски. Ја, будал, коментаришем:

-Ово је манастир за мале монахе – па се још шеретски осмехнем, врло самозадовољан.

-Не, него је за мале људе, а велике монахе – праведно и лепшим осмехом опомиње оћец игумен.

После сам мало заћутао док су други говорили, и, још лепше, док смо слушали тишину. Оћец каже да мора то да брендира. Ја одма питам је ли за стакло, или тетрапак с једва мало алуминијума? Свакако, мислим се, манастирску тишину треба паковати у еколошком паковању. А он бира – конзерву. Каже, мораће да траје дуго, дуго. Као војнички месни нарезак, мислим се ја, сећајући се неког коктела вакцина, којима сам бризган да бих могао да једем конзерванс сваке врсте, потпуно – безбедно. Ал’ тад је био Торлак-Торлак, а не Торлак-Новартис, или који да је сада. Оно, бре, Торлачина!

И управо је зато једина видљива последица бризгања била што ми се поломило пола зуба шестице. Срећом, војни зубар накалемио је дивну денталну скулптирицу од живиног амалгама и савршено симулирао сломившу зубну кост.

Светитељеве мошти целивамо, дечаци кажу, лепо мирише, иако је мртав, Петар из Корише. Након поклоњења, ја опет детиње, питам, можемо ли још један круг. Их, каже отац, и не питај. Навалисмо, али православно-прилично, без лактова и убрзаног дисања. Ко појасни, ко земни поклон, ко метанију, свако по чину и старешинству. А сви – Љубитељи Светих Моштију. К’о неки бенд. ЉСМ. Љаксем, што на словеначком, значи – ја сам земљорадник.

И, свашта је још било, и вино се, чак, пило, православно-прилично. Ал је сеја мудро замислила, да салијемо Светитељев благослов у нешто што ће наш мили брат моћи до тела да стави, да га телесно здрави. На поклон брату отац игуман одреди један икс-ел, зелене боје, с дидаскалијом – Манастир Црна Река, Светог Архангела Михаила.

Одох до црквице, оне за мале људе, а велике монахе, ставих мајицу на кивот, да се натапа мојом сасвим скромном молитвом, и обиљем чуда невидимог. Уз то, упослио сам брата Никона да излије једно црно-бело светлописно звонце, као сведоџбу да је мајица лежала на кивоту. И са молением да то изгледа као из средњег века, где смо тренутно били у милости да сапостојимо, из нашег времена улазећи.

Е, сад, све лепе описе људске љубави коју у намастиру доживесмо сви у тој размени од цигло двадесет сати, то све прескачем, јер нисам вичан уметности речи. Нека се, у овој хроници, зна да је то овде неописиво, јер хитам самом чуду.

Петак свиће, онај компјутерски петак када ће, најзад, дијагностићи закуцати своје окрутне дефиниције и решити којом муком медецина мора да мучи да би оздравила нашег брата. Јутрење креће у шест сати. Црквица пуна монаштва, искушеника и поклоника, нека буде туцет људи. Пуна, јер је мала и у својој маленкости је зближила као што велика не може. Као да смо на нечијем длану. Сви учествују, сви певају, колико знају и умеју. Светац мироточи. Или је неко случајно посуо миришљавим уљем, свеједно. Добар је дан добро кренуо. Према Југу возим ја, клинци подцикују, ем им је досадно у колима, ем су ђавли навалили да нас поново маме. Трудиме се.

Силазиме с планине, сеја добија роуминг сигнал. Брат се одазива, каже, стигли резултати, нема метастазе; оно што је на дебељаку може лековима, па и интервенцијом, ако баш устреба. Она страшна широка мрља, усред стомака, што је видео први искусни лекарадиолог, не показује се на другом налазу. Ствар је локална.

Али, ето, и трећи пут, пошто се десило, није заслуга чудодејствија доброга свеца, него чудесне технологије, коју, срећом и овде имаме. Фотоапарата за унутрашње органе.

Алилуја! Алилуја! Алилуја!!!

А какве везе има Бог са филмом?

„У играном филму, редитељ је бог. У документарном филму, Бог је редитељ.“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: