Мрави

Читао сам у књизи Приручник за чишћење једног будистичког монаха, како је појава инсеката у кући последица недовољног труда укућана код чишћења. Пошто је за будисте сваки живот светиња, уместо убијања инсеката, монах саветује да треба с пажњом очистити после припреме сваког оброка, па ће они сами отићи.

Четири или пет година у нашем стану није било никаквих напасти (то се не односи на људе). А онда, појавио се, најпре, мали караван мрава који је ишао од врата терасе до испод фрижидера, а оданде – нигде; вероватно су радници имали различите и појединачне мисије и кретали се у тројкама, ситним тачкастим тројкама, јер ово су градски мрави, безмравињаци. А кад нема много ларви на грбачи, и прохтеви су мањи.

Имамо, на крају крајева, разноразне биљке у саксијама на тераси, па је нормално, чак и природно, да има и других облика живота. На њих можеш само да се осмехнеш, јер си ти, човек, Творцу налик, омогућио, створио некакав екосистем. И, добро, то је трајало пар година. Ситни мравци, коме сметају? Али, зло и наопако, људска је слабост и снага да уређује свет.

Одоше моји на море, остадох сам, да се грбим за корицу хлеба. Не жалим се, а и не грбим се, али трошим једино време свог живота у потпуно бескорисним активностима. Па како неко треба да је за то крив, а није моја жена, ударих на мраве. По монаховом савету, чистио сам, али – мало. Хтео сам да се мање знојим, а да брзо и заувек решим проблем. Наручио сам код амазонаца, да још нагојим газда Безоса, клопку за мраве.

Упутство каже – на кутијици као од ималина, само бела, лепа, чиста, обећава здравље – бушнеш две рупе. Једна је улаз, друга излаз (као да ће мрави да испоштују тај указ), па их то нешто унутра намами да грицну и – пажња – вотро понесу са собом у мравињак, те тамо направе истински pitschweiss.

Имао сам на уму више неку лoкалну смрт, неки лепак, где ће да заглаве, па да угасе од немоћи, а ово с мравињаком где су ларве ме је, на неки чудан начин, транспортовало у немоћ тих бићанаца, која немају никакву злу намеру и која нису ту да би ми напакостила, нити имају начина да сагледају моје постојање, а које могу, ето, бушењем две рупе у конзерви, да сатрем на исти начин на који нама незнани дијаболични ентитети то већ раде, вирусима, глађу, ратовима мрав на мрава…

-И, i?! Шта је било на крају?!

Па, ништа. После пар дана сам избушио и поставио извор мрављег вируса да их гони. Онда су дошли моји с мора, те је госпођа метла бушотину на симс прозора, а како је запухнуо неки вијорни ветар, то је пало доље. Онда сам, с олакшањем, гледао мраве како вршљају око меда, око капљице сока од лубенице, по дасци за сечење, и док сам заливао повелику биљку Алоја Вере, сличан Творцу омогућавао Живот, ко зна зашто, подигао сам саксију, а тамо – сва мравља радна снага! На стари добри, аналогни начин, сапрао сам колонију у судопери, а биљку преселио на терасу. И ено, нема више мрава у кујни, док се, истовремено, мени спрема тибетански котао маде ин ПРЦ у будистичком паклу.