Духовник моје душе..

Самац насупрот усамљеника.. 
Први се бори за свевремености, а други са опустошености духа савремености..
Избор првих помаже и другима да се изборе..
Монахос (самац) је попут оног светионика, који трпи буре како се морепловци не би насукали..
Стоји постојано изнад стене и пази на море којег се одрекао..
Бурне мисли и немирне таласе је одбацио али не и онога који лута.. 
Човеку који надилази себе узалудно је подилазити собом..
Тако и њему..
Ромило.. Отац..
Не знам ништа о њему, нисам га чак ни срео..
Испоставиће се да ће ме пратити кроз живот..
Поготову сада, од кад је отишао..
Учинило ми  се у једном тренутку да ћу завршити као усамљеник, престрављен да нисам достојан пострига самца..
Чинило ми се да ће ме талас сломити, да ништа од мене неће остати..
Глас који подели зрак на пола, а мене преполовљеног зацели..
’’Истина, то ми је рекао и отац Ромило’’..
Не знам, не знам ни ко је он..
’’Да, да, он је мој духовник, много се моли за све нас’’..
Јадан он са свима нама, настављам даље без смера..
’’Рекла сам му’’..
Правим се да не знам, само да бих чуо још једном..
’’Па то, да имам осећања… према теби’’..
И.. Је л’ ти рекао да се манеш ћорава посла?
’’Питао ме је је л’ могу да се смирим пред тобом..’’
Ниси ваљда лагала човека, покушавам да страх прекријем иронијом..
Опрости, добро је да је макар једно од нас двоје у миру..
“Јесте и биће’’..

Духовник моје душе и духови који ми не дају мира..
Као и с’ почетка ове приче,
први ће бити последњи и издићи ће се изнад сваког реда али у складу са поретком,
само како би се нашли они који траже…
Подигли они који падају..
Надали они који страдају..
Охрабрили сви који страхују..
Тако и ми..
Гласовне промене сам научио у школи али о духовним променама није било речи..
О промени из ’’ја’’ у ’’ми’’..

Имамо обичај да кажемо да је неко отишао прерано, несхватајући да тако узимамо на себе улогу оног који мери време, оцењујемо шта је мало или много и занемарујемо чињеницу да је неко живео изнад времена..
Тако и ти, оче.. 
Духовниче моје душе..
Молитвеник не иште живот вечни, него целу вечност..
За све нас..
И кад помислимо да је неко од нас тј неко од наших духовника отишао – грешимо, само су променили улогу у вечности..
Сад више ниси светионик, него сидро у вечности..
Усидрење за све нас које сте помињали у молитви..
Помени оче,
и мене кога ти је само једном поменула.. 
Само овај пут (желим), духовниче моје душе..
Помени оче, нас и благослови будући брак.. 

Објавио/ла: Далибор Даничић

"Ја се борим што сам луд’’

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: