Захвалност..

Првог септембра славимо девет (9) година оснивања Ултра Тркача..
За ово кратко време много тога се десило, нешто смо и урадили..
Нећу опет о бројкама, осећам да је доста људи већ ’’преврнуло’’ очима и помислили: сад ће о браковима, деци, филмовима.. Бла, бла..
Као да је то учмала свакодневница, а не нешто друго..
Ма не, сад ћу само о личним осећајима..
Последњих три године је доста тежак период за мене, и не знам на коју ’’фору’’ сам преживео тј знам, Богу хвала..
Кад сам био на коленима, Ултра Тркач је устао..
Могли сте да одете – нисте..
По први пут озбиљније разговарали, око много ствари се нисте усагласили али једно нисте доводили у питање..
А то је жеља да будете ту за мене, макар кроз питање на које и сам нисам имамо одговор..
Да разумете ћутање..
У међувремену ствари се нису нешто промениле, само мој однос према њима..
Кад човек престане да се односи према стварима, онда ослободи свој потенцијал да воли..
Мислио сам много, помишљао свашта али ништа што је било део промисли..
Кад су отишли митрополит Амфилохије и владика Атанасије схватио сам нешто, што ми је дуго требало да прихватим..
Дато ти је да носиш, онда се носи са тим као Човек..
Много тога ми је живот ускратио, што би реко уметник ’’знам шта значи нема’’ али једно није – људе, свуда и увек..
Нисам се окренуо, а да се још двоје људи није покренуло да ми помгне..
Молио сам се..
Много..
Да се нешто промени, да се померим, изместим..
Нисам ни мрднуо, а свет сам почео да гледам другим очима..
Скинуо мрену очекивања..
И увидео да сам све време имао оно о чему многи не могу ни да сањају..
Заједницу..
Различитих, чудних, лудих људи..
Бољих од онога што ја могу да будем и свакако много већих од онога што у њима будим..
Апсолутни склад неусклађених душа..
Ако не пређем на ствар ускоро ће одустати и најистрајнији..
Првог септембра бих хтео да вас позовем на наше венчање..
Овај брак је директна последица свега претходно написаног тј проживљеног..
Нема тог сценарија у којем бисмо могли да се сретнемо докторка и ја..
И да смо се у којем случају срели, већ улазимо у жанр научне фантасике – она
студент медицине са Косова и Метохије (никад није била на Кошутњаку), а ја бивши студент диф-а – који готово никад не иде са Кошутњака (осим кад Радивојевић узме карте за позориште)..
Чак и у том неком случају, брзо би одустала од реанимације пацијента који упорно одбија да му неко послуша срце..
Ништа од тога не би било могуће, да није видела у вама знаке и мог живота..
Као и свега што смо проживели заједно..
Дато ми је и да по нешто напишем..
Али још нико није описао захвалност..
’’А ја што ћу’’ али (сад знам) са киме ћу..
Почели су и да ме препознају по вама и вашим делима, чак и да ми приписују оно што ми никако не припада..
’’Онај који иде за мном јачи је од мене, чије ципеле нисам достојан носити;’’
Зато вас и позивам све, било да сте трчали са нама или само сањали кроз нас – да вам се захвалим на свим помислима и молитвама..
Да поделимо тренутак који смо заједно изградили..
Слику коју смо собом осликали јер какви смо данас – такви ћемо бити у вечности..
Појединачно би се нашло свашта што би нас од исте одвојило али овако саборни и сами смо неопходне нијансе Истине..
Слава Богу на свему..
Нек нам да снаге да изнесемо све своје слабости и да кроз њих разумемо све немоћи другога,
за нас првог..
Првог септембра бих волео да се окупимо сви у недовршеној цркви, са свим нашим несавршеностима..
Волим храмове који немају све зидове осликане јер онда
је лакше да замислим све вас на њима..
Као вечностне личности..
У знаку љубави,
чак и оне коју нисмо умели, знали или смели да искажемо..
Тешко је рећи, ево и сад муцам и пишем себи у браду..
Зато вас позивамо и молим да се неустручавате јер сву захвалност о којој и сада невешто говорим, моћићете да осетите само кроз све нас на окупу..
Човек и прохода тек онда кад има коме да иде у сусрет..
У то име и да се сусретнемо..
Добродошли..