Живот ме носи, два

Четвртак, 19. мај, Болоња

Опет ме хвата неки страх. Како и неће кад само гледам ратне извештаје. Схватам, ни Џони Деп, ни Путин, нису имали избора. И да јесу, нису их изабрали, него нас ево.

Ми, свакако, желимо мир. Али су између нас и мира све веће гомиле мртвих, непрегазивих, као гарант будуће мржње. Каже неки монах другоме брату:
-Откако сам се замонашио, ништа заклано нисам појео.
-А ја нисам ниједном ноћу легао да спавам, а да нисам опростио својим непријатељима.

Звучи сјајно, а тако је тешко, говорити истину. Чак не мора ни Истину, него обичну, свакодневну истину. Као, из искреног убеђења не носити маску у фабрици пуној људи где је то обавезно. Ето, чак ни то мало уданце ја, ево, сада док овде фабрикујем, немам. Кријем се иза монитора (од очију на доле, да могу да осматрам ситуацију). Држим на окидачу флашу воде, коју на први појав владајуће класе, приносим устима и пијем, јер је дозвољено пити, и за пића маску не носити. А ја бих, стари незахвалник, и да пијем, и да дишем.

Живим у причи у коју желим да верујем, у велики повратак кући, када све буде прошло, да негде иступим из бујице, у неку другу, коју ћу, надам се, успети да устојим. Да, iа, Стојанов.

А где је кућа?

Једна је сигурно у Зајечару, ено је, нетакнута, као кад сам имао 10 година. Временска капсула. Ретка појава. А кућа је, испоставиће се, и у фабрици. Зато старац Тадеј препоручује захвалност и за тај задатак који је стављен пред нас. Ај ти то, па тек онда ово са сновима што кујеш читав живот, а не докиваш. А ко не би да умре херојском смрћу?! А не као медицински отпадак, биодизел, прородно ђубриво. Да би, онда, моји потомци могли да храбро носе тежину или лакоту њихових живота. Добар пример, то деци треба. И одраслима, а не ваздух речи, сем ако нису поезија. Ова ми се увек допадала:

Све пролази,
И радост, и туга,
И живот, и смрт.

Свакако, добра је вежба за Вечност све ово, и корона, и Украјина, и светски рат, предстојећа глад и смрзавање. Као кад полажеш вожњу на Југу 45, па после можеш белог Мерцедеса, и понеки комби, шта све не. Ко зна? Можда се Ејмбь Хьд (за пријатеље у Србији – Амбер Херд) и Бајден Джо покажу као врли људи, који су носили свој крст, а ми били хуља и гомила.


„Неки људи су незаборавни”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: