Предмет за ватру

    

Мало који упаљач остао је дуго код мене.
Један, са грбом ,,Партизана“, зипо, чувам годинама.
Добио сам га од пријатеља, и до сада га нисам користио.
Ено га, у фиоци.
Други, пластични, са грбом ,,Партизана“ дали су ми неки клинци, пре пар месеци.
И чувао сам га, док ми није испао на пумпи, оној баш ружној, лукоиловој, где се одваја пут – један ка Чачку, други ка новосадској вароши, и Пешти, Бечу, те Еуропи.
Кад је испао, тек што сам попио кафу и кренуо, па пребирао по џеповима да исконтролишем заборав, дакле кад је испао, нешто је пукло, није хтео да пали, и ја сам га бацио. Ту, у унутрашњици пумпе.
И иначе, често сам без упаљача. То ми омогућава да приђем људима, јер многи имају тај мали пламењач. Такође, то ми омогућава додатне покрете на које сам навикао, као и неку врсту одлагања паљења. Уосталом, у кафеима где  седим, често има оних услужних шибица са рекламом и ја то узмем, па крешем, док траје. А има и људи.
Али има још један упаљач, који сам платио један еуро, у Италији, док сам тамо боравио.


Купио сам га од неког човека који је био из индијских крајева, негде, одатле, пореклом. Срео сам га на улици, док смо кроз ноћ ишли Остоја и ја. Били смо у неком крају, који он зна. То је улица кафића – у које иду млади. Пили смо неко добро мутно пиво, разговарали, а ја сам загледао и једну црну жену, девојку; била је између жене, и девојке.
Била је црнпураста, вероватно са југа, од Сицилије или Калабрије. Седела је наспрам мене, а ја сам гледао и слушао Остоју, а њу сам само гледао, повремено. Не бих је препознао, сада. Можда је променила кратку косу, можда гардеробу, а мало је и остарила, или се удала, на неки начин. Није она била неко велико искушење, али остала ми је у уму, као нека слика безбрижног дана, који се полако примицао крају.
Сат или два касније, док смо ишли кроз портићије (то су они пролази у Болоњи, у којима је цео стари град) купио сам упаљач, и тај човек ми је био драг, упамтио сам то, да ми је био драг. И он је био странац у Италији, али могуће је да се још није вратио кући, у Делхи, или негде тамо. Ја сам се вратио брзо, и још чувам упаљач који је такав каквих има много, али мене подсећа на Италију.
Сећам се и да ме је Остоја палио да дугме насликано на њему, за POWER, заправо има неку функцију – неколико пута сам га притисао, то дугме, насликано, да видим да ли је тако.
Симпатично сам испао глуп.
У Темишвар, кад сам слетео, неколико дана касније, баш тим упаљачем палио сам прву цигарету по слетању. Био је ту и аеродромски радник Михајло, па смо се упознали, и причали.
И још једна жена, млада, којој нисам испричао чиме се бавим, али јесам понешто, друго.
Имала је румунско држављанство, говорила је српски течно, и смејала се као да ме је већ, раније, упознала.
Никад је нисам питао за име.
Али сећања служе и за писање.
Па макар писао Остоји, који сада, у Италији, у овој ноћи, ради …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: